уторак, 24. септембар 2019.

Комбо #62



Пише: JZ Navoj.

Brand New Nails (EP)
Decay свирају прљави гаражни, black/death trash метал. Ако волите овај правац наћи ћете времена да овај кратак материјал преслушате. Све три песме имају заразне рефрене. Музику одликују добри и разнолики гитарски рифови који су основа. Похвалио бих и бас гитару која ми јако прија јер често има своје место у првом плану, а када није у првом плану није бачена гитаром у други план. Бубањ је углавног спорог галопираућег темпа.

Вокал уме да буде мало иритантан када режи у black метал водама и мени је лично пријатнији док је у death метал водама. Однос black вокала према deathу као да је таман на пола. У сваком случају стил вокала и музике није имао за циљ да створи неку тралалајку и да се свиди свима, већ да отпраши своје и врати нас мало у деведесете године. Иначе, овај бенд из Румуније формиран је поодавно, а ово им је тек први снимак. Пријатно издање када вам треба права тврда и сирова металчина за коју нећете морати да одвојите пуно времена јер издање траје око 16 минута.

Tetracyclic Dominion 
Први дугосвирајући материјал у историји бенда. Италијански death метал. Под италијански сам хтео да асоцирам на углађеност, финоћу, моду - на коју ме асоцирао омот албума. Ово је један школски death метал бенд. Све увежбано, усвирано, добро снимљено и продицирано. Вокал довољно снажан и убедљив. Једино што нисам осетио ништа спектакуларно док сам преслушавао овај материјал, који траје скоро сат времена. Неспорно је да се бенд трудио да осмисли што раноликије песме и то није споро јер је у томе успео. Тек још једно издање у великом низу истих и сличних.

Live, Raw & Relentless 
Мушки, прљави, гаражни трешерски black/death Metal бенд из Румуније који се после хијатуса враћа на сцену са повратничким материјалом, а тек првим дугосвирајућим издањем. Шта су и колико су битни били румунској сцени њихови демо снимци с почетка деведесетих нисам компетентан да судим. Тек ето жеље да се екипа (тј. део екипе, појачан новим члановима) поново окупи и то је сасвим у реду. У првим нумерама ме је, у неким сегментима, неодољиво подсећао на наше M.A.D. & Goya – наравно у делу који се не односи на black метал вокал. Иначе баш те деонице ми генерално више пријају, јер је black метал вокал прилично слабашан, неубедљиви, подли врисак какав баш не преферирам.

Музика има шмек тврдог метала деведесетих година, што је и за очекивати и није окаљана чистом продукцијом, већ има добар старински шмек. Музика је углавном спорог, до средњег темпа. Базирана је на гитарским рифовима, са бас гитаром и слабашним бубњем. Иако немам приступ текстовима, по називу песама и ономе што сам успео да чујем и разумем од речи (што је тешко само слушањем) у питању су класичне црне/ђавоље теме. Слабо музичко умеће и слабе вокалне способности а очигледо велика жеља да се свира сирови метал- што је сасвим у реду, а што је био и циљ. Да ли ће бенд наставити даље или ће ово бити још само један камбек и онда поново пауза, показаће време. 

Depths Below Space and Existence
Ово је мој први сусрет са бендом. Када сам у таквој ситуацији увек волим да прво преслушам албум, простудирам буклет и неукаљан било каквим даљим подацима приступим конзумацији. Тек након тога иде на реду: metal-archives.com, па све по реду. Скоро ми се није десило да ме омот бенда доведе у потпуну пат позицију. Апсолутно нисам могао да претпоставим о каквом је правцу метала реч а најмање од свега да је ово у суштини један black метал бенд, како касније интернет каже. Ни лого бенда није ми уопште то наговештавао. И док пишем ово и даље се питам: како је бре ово black метал? Шта је ово? Касније, када сам „прогуглао“ видео сам да је некада бенд носио и corpse paint. Мени је ово деловало као неко модерно мелодично progressiv thrash метал издање.

Пошто сам имао текстове, приметио сам да су махом антирелигијски, што ми такође никако не иде уз омот, чију суштину уопште не капирам. Музика је базирана на trasherskim моћним гитарама а вокал углавном пева у бесном black метал фазону док бубањ закуцава и константно држи висок темпо и напето прати целу причу. Музика понекад делује веома приступачно и комерцијално, мада је далеко од тога. Опет кажем тај бесни black метал вокал мени и даље не преноси атмосферу онога што је black метал у суштини. Заиста не могу да сврстам ово у неки правац, што је врло вероватно добра ствар за један бенд данас. Не знам ни коме бих га препоручио? Иако на интернету стоји да је ово black метал ја сматрам да је довољно рећи да је у питању екстремни метал, а ко воли нек проба/провери. Већ друга песма на албуму би могла да вас увуче у причу (Never Speak Aloud), али можда је лакше да погледате/преслушате краћу песму Resist за коју постоји и официјални видео. За толико бар имајте и одвојите времена.

Иначе песме су заиста веома веома заразне и имају рефрене које ћете певушити ако албум преслушате барем неколико пута. Блекерски врисак у стилу певања веома је чист готово све речи без проблема је могуће чути и регистровати и без праћења одштампаних текстова. Колико су омот и лого бенда битни тестирајте на овом примеру. Сјајан албум. 

Wine, Song and Sacrifice (EP)
Пред нама је мистериозни black метал пројекат из Беча. Како сазнајем из промотивног материјала аутор је желео да остане анониман али уз напомену да је доста људи било укључено у процес снимања. Ту су session бубањ, гостујући гитарски соло и додатна водећа гитара, мастеринг и тд., у чему су учествовоали гости из бендова Amestigon и Dodsengel. Само по себи уврнуто име бенда Крвожедни/убиствени транс и херметичност којом албум зрачи, довољно је да заинтригира пажњу једног black металца.

Три песме упаковане у издање од двадесетак минута укорењено је у 2. талас традиционалног black метала деведесетих година. Уврнути мелодични black метал са вокалом који је максимално дубоко уроњен у срж црнила. Транс и шизофрене симфо мелодије у музици и лудило, хаос, хорор у вокалним деоницама. Осећа се готово свештеничка посвећеност, готово ритуално наступање у концепт музике и текстова који се презентују. Ово је далеко од нечег светог већ баш његова потпуна супротност. Ритуални тонови пакла, експлоатисање греха и грешних мисли и поступака и неко више стање свести је нешто што ова музика евоцира. Једно вредно и интересантно издање а као деби издање јаче од издања неких афирмисаних бендова у години 2018. Стопроценто посвећено ђаволу и темама од којих би већина људи изабрала да побегне. За деби EP и више него довољно добро.

The Journey of a Man
Ови Холанђани свирају модерни, мелодични death метал, са вокалом који у свакој песми буде и у death и у black метал фазону; али ипак не могу да кажем да је у питању стандардни death/black метал, без обзира што је black метал вокал и више него присутан. У питању је интересантно осмишљен концептуални албум-путовање, кроз нумере које текстуално описују разноразна стања људске свести. Почетни назив сваке песме у имену садржи неко расположење (да напоменем насумично неке: порицање, бес, депресија...). У даљем наставку назива песама, после поменутог стања свести, одвојено са две тачке је објашњење шта је тематика те песме. Дакле пред вама није антирелигијски, (ултра)брутални, морбидни death метал, већ метал са темама и питањима/лутањима/трагањима социјалног типа. Текстови на енглеском језику итекако имају шта да кажу. Ако вам се ова музика свиди можете да се посветите интерпретацијом текстуалне поруке коју бенд шаље. Без обзира што је у питању концептуални албум, који траје без мало сат времена, бенд је успео да направи довољно разноврстан и интересантан материјал који није досадан за слушање. 

The Horrors Untold
Руски соло black метал бенд са сјајним омотом који ме асоцирао на хорор приче Хауарда Филипса Лавкрафта. Иако немам текстове сигуран сам да је аутору овог издања Лавкрафт свакако инспирација, на шта асоцирају називи неких од песама. Уметнички, атмосферични black метал пуног и богатог звука, за који су дефинитивно потребни и текстови како би се конзумирао комплетно и до краја. Једина слабост може да буде снимљени бубањ који је дефинитивно најслабија карика у целокупном звуку. Ипак атмосфера коју је бенд постиго оправдава и назив албума и омот. Гитарске деонице су раскошне, богате и пуне. Вокал је, поред атмосфере коју ствара музика, најзаслужнији за хорор атмосферу. Углавном моћан и јак блекерај који суверено влада а не тек неки нејаки, јадан, пуки врисак. Музика има и doom споре и тешке деонице, али не бих то назвао депресивним black металом, већ више емотивним black металом. Песме су уједначеног квалитета, махом средњег темпа, када је брзина у питању. Једно пристојно и добро издање када се све узме у обзир али ипак ништа посебно, ништа револуционарно, ни ново.