понедељак, 09. септембар 2019.

Blitzkrieg #13

Пише: Антонио Ј.

The Siren (2019)
Какав албум! Фински melodic heavy metal бенд Blackstar Halo је на свом другом албуму (под овим именом - раније су се звали Downfall) радио неколико година и, на сву срећу, током тог периода је сваки секунд доведен под конац. Упливи екстремнијег метала им нису страни, док је SID(chip) електроника и више него обогатила звук, док су повременe sympho деонице исти упутпуниле. Морам бити искрен, те признати да сам The Siren са нестрпљењем ишчекивао (понајвише због Вилеа који је био певач и у Kill the Romance), али нисам веровао да ћу се оволико одушевити. Већ са првим синглом The Queen се дало очекивати да ово неће бити тек једно у низу издања која се свакодневно појављују. Пун звук, савршена продукција и топлина која избија из сваког тона су оно што се на свакој нумера може чути. Перфекција!
★★★★

Dungeons of Grotesque Symmetry (2019)
Деби албум македонског deathrash квартета ће усрећити све оне којима је овакав звук срцу драг. Скоро ме није неки албум овако подсетио на издања из раних деведесетих, а да се нисам (pardon my French) згрозио. Основа, те изистинска атмосфера старе школе, уклопљена са модерним идејама и изведбом и groovy рифовима су се показали као савршени састојци овог издања. Сваки neo(death)thrash бенд који покушава да направи нешто што би стајало раме уз раме са оним најбољим што је жанр нудио током осамдесетих би требало да обрне Dungeons of Grotesque Symmetry неколико и да притом ухвати солидан број белешки.
★★★★

Bringer of Woe (2019)
Куршумлијским трешерима је требало седам година да коначно објаве наследника убитачно доброг We Shall Be Heard. Иако сам генерално задовољан оним што су понудили, морам признати да се могло мало више порадити на продукцији која је умногоме сировија и примеренија бенду који тек почиње и који притом нема ни 5 посто искуства од Twisted Tales четворке. То се највише да приметити код вокала који звуче превише танко и непрепознатљиво у односу на првенац. Но, Bringer of Woe је дефинитивно добар албум, те љубитељима thrash metala има шта понудити.
★★★☆

No Love (2019)
Да пре неколико дана нисам гледао A Nightmare on Elm Street, претпостављам да ми No Love белгијског sweet rock/hair metal бенда Wildheart не би превише пријао. Ја једноставно никада нисам могао да смислим овај жанр јер ми је увек ми био одбојан због наперлитаности сваког члана из сваког бенда, као и због њањаве музике. Но, у односу на деби албум, наведени квартет је успео у томе да сними нешто што ми не би сметало после, рецимо, два пива и три вињака. Океј је албум, скроз catchy, али је неколико преслушавања било превише.

The Estuary (2018)
Прошлогодишње издање немачких doom metal легенди Mirror of Deception је прави правцати скривени драгуљ жанра. Сетан, омамљујућ, меланхолично опијајућ. Тек што вас једна нумера пусти из свог загрљаја, наредна вас још више стегне и кроз који трен вас тишина натера да устанете из кревета и поново кликнете на play дугме. The Estuary траје тачно колико један школски час и, верујте ми, то није довољно времена да се у њему поштено ужива. Савршено издање!
★★★★