петак, 31. мај 2019.

Kombo #60

Escrito por: Lord of Hate.

Entrapment (Holanda)
Imminent Violent Death (2019)
¿Alguna vez escucharon hablar de la “zona gris” entre el Thrash y el Death metal? Bueno, esta banda holandesa está justo ahí. O sea, es un Thrash muy pesado y obscuro, con una voz más cercana al Death pero que no es completamente un growl, sino que tiene un sonido carrasposo que encaja perfectamente con la música porque, si usaran growls, ya no combinaría. Es una voz híbrida entre la de Sepultura en Arise y la de Pungent Stench. Tienen muchas canciones rápidas. Bueno, no tan rápidas como Sadus, Protector o los inicios de Merciless, pero sí con la velocidad constante que un fan del Thrash puede esperar. Por cierto, el segundo track es una especie de interludio; no te desalientes cuando te aparezca repentinamente. Sonido muy bueno y sólido; sólo falta un poco más de bombo para que sea perfecto. Baterías rápidas; guitarras pesadas, intensas y obscuras; una atmósfera contundente y dura. Todo lo que puedes esperar de una banda así.
★★★★

Humanity Delete (Suecia)
Werewolves in the Iron Sky (2018)
Una banda muy peculiar. Imagínate al Death Metal clásico sueco tocado y grabado con un sonido modernizado. Música simple, al grano, nada complicada, con un poquito de matices de otros estilos: un riff melódico por aquí, un toquecito ‘rocanrolero’ por allá, y ya. La calidad de la producción es impecable. Todos los instrumentos están perfectamente equilibrados entre sí. No hay un solo elemento que le opaque a otro. Los ritmos varían entre lo bastante lento y los mid-tempos. Nunca llega a ser realmente rápido, lo cual encaja perfectamente en una banda así. Es un disco para cabecear y sentir el ritmo. Quizás la música sea un poquito lineal; tal vez le falta un poquito de emoción. Pero es mejor que lo escuches y juzgues tú mismo.
★★★☆

Kiova (Finlandia)
An End in Motion (2018)
Talentosa banda de Doom metal de Finlandia. Podría decirse que la voz le da un toque de Death/Doom metal, pero no con el típico growl ultragrave, sino más bien con un sonido abierto, como la voz de Morbid Angel en el Altars of Madness. Pero ojo, es sólo el tono de la voz. La música ni se le parece. Ritmos principalmente lentos, guitarras bastante distorsionadas y ruidosas, muy bien tocadas. Hay unas pocas partes en las que tocan riffs sin distorsión y no desentonan con la música. A veces se lanzan unos blastbeats a velocidad normal, tradicional, muy adecuada. Aportan variedad. Pero este grupo tiene una particularidad: hay momentos en los que la batería toca unos ritmos entrecortados que, aunque se combinen con guitarras distorsionadas y todo, parecen pop/rock metalizado. ¿Quizás es sólo una idea mía? Escúchalos y decide.
★★

Moonstruck (Holanda)
Web of Deception (2018)
¿Te gusta el Heavy Metal? ¿Quisieras escuchar a una banda de este estilo con sonido sofisticado y modernizado? Pues he aquí la respuesta a tus plegarias. Estos holandeses tocan Heavy en la onda clásica, tipo Iron Maiden, pero el sonido de su producción los aleja de cualquier reminiscencia de la atmósfera ‘old-school’. Los instrumentos suenan súper estilizados, con un sonido impecable y una ejecución de parte de los músicos a la altura de las circunstancias. ¿Le falta un poco de maldad o contundencia a su sonido? Quizás sí, por no tener esa atmósfera obscura del sonido a la antigua. Pero, mejor, júzgalos tú mismo. ¿Una banda con todo en su sitio y todos los elementos encajando perfectamente? Bueno, no es algo que encuentres todos los días. Dale, escúchalos y opina.
★★★★

Splendidula (Bélgica)
Post Mortem (2018)
Sí, sí, sí. Nadie va a discutir la habilidad de estos músicos en sus instrumentos. Está bien, son músicos muy hábiles. ¿Pero tocar bien un instrumento significa que tu música es sólida? Ahí tienes una pregunta para reflexionar. Después de un intro, empieza una canción que suena como los instrumentos de Mötörheadd modernizados, con un leve toque de Thrash. Hasta ahí todo bien. Hasta que empieza a sonar una voz melódica femenina con reminiscencias de rock alternativo. Después, la música cambia a un Black/Doom con una voz Black de fondo cantando al mismo tiempo que la voz melódica. No muy distinto de muchas bandas que hacen la misma combinación, ¿no? Pues resulta que entonces comienza una mezcla de fragmentos melódico-alternativas y otras más pesadas y metaleras. La voz Black viene, se va y la voz femenina sigue ahí todo el tiempo. Y todo en la primera canción. Y la fórmula se repite en distinto orden en el resto de temas (sin la voz Black), pasando de un fragmento metalero a otro de balada Rock, ritmos híbridos y así por el estilo. No hay un sonido sólido, sólo la consecución de un fragmento tras otro, cada uno apegado a algún estilo determinado. Bueno, tal vez la cosa cambia un poco cuando en un par de canciones en donde tocan constantemente un rock metálico lento con la misma voz femenina totalmente lineal y repetitiva. Pero no más que eso ¿No me crees? Escúchalos.

четвртак, 30. мај 2019.

Helly Cherry Webzine је обележио 16 година рада

Helly Cherry, регионални web магазин посвећен алтернативној и андерграунд (и оној помало изнад) култури, je обележио 16 година рада.

Или, ако вам је лакше, то је: 192 месеца, 835 недеља или 5845 дана - како наводе у слављеничком уводнику.

Када је основан 2003, Helly Cherry је био део прве генерације међа који су се бавили алтернативном и андерграунд културом на овим просторима и данас је један од ретких који и даље трају.

Све до данас остали су истрајни у промоцији занимљивих и квалитетних појава на регионалној музичкој, филмској, стрип, уметничкој и литерарној сцени. Иза њих је више хиљада прилога у виду интервјуа, рецензија, концерата, колумни. И даље je фокус сајта на ауторском материјалу.

„Нашу редакцију чине људи који су у својим двадесетим као и они који су у својим педесетим годинама. Спој наложености, зрелости и искуства. Покрећемо једни друге, учимо једни од других - све са циљем да вам пренесемо квалитетан садржај и скренемо пажњу на занимљиве појаве из области алтернативне и андерграунд културе” - изјавио је Ненад Поповић, оснивач и уредник магазина и додао:

„Успели смо да се изборимо са изазовима и да из једног малог града покренемо и одржимо једну регионалну причу. Но, наш фокус није био само на великим градовима (Београд, Ниш, Нови Сад, Загреб, Сарајево). Читали сте прилоге о дешавањима из Пирота, Горњег Милановца, Свилајнца, Пожаревца, Ћуприје, Јагодине, Параћина, Суботице, Зајечара, Пожеге, Ужица, Чачка, Пуле, Ријеке, Чаковеца... Успели смо да локалне, мање сцене приближимо широј јавности и покажемо да креативни људи који заслужују вашу пажњу постоје свуда.”

Као и до сада, и овога пута су припремили поклон читаоцима. Како све већи број читалаца прати сајт преко паметних телефона и таблета, овога пута одлучили су да нас изненаде серијом wallpapera инспирисаних култним бендовима, филмовима, серијама и стриповима. Можете их бесплатно преузети са овог линка.

Редакција најављује нове идеје и планове и позива вас да их пратите путем официјалног сајта, Фејсбука или Инстаграма.

Kombo #59

Escrito por: Lord of Hate.

Beyond Our Sight (Bélgica)
The Void Within EP (2019)
¿Melodeath, Metalcore, Deathcore? Decídelo tú. Pero por ahí va la onda. Alta calidad en la grabación y mezcla. Tienen una batería muy pesada, con los clásicos ‘doble bombos’ entrecortados del Groove Metal y otros toques de aquel estilo; el baterista tiene el acierto de evitar tocar blastbeats, que es un recurso muy gastado en la actualidad por bandas no-extremas que quieren ser consideradas eclécticas. Las guitarras varían entre los riffs graves y las secuencias agudas/melancólicas; y las voces van desde un total growl de Death Metal modernizado hasta las más melódicas voces, clásicas en toda banda contemporánea de metal que se precie de hacer un contraste entre lo gutural y lo melódico. La calidad de la ejecución de cada elemento es notable. No hay errores ni excesos.
★★★☆

BufferState (Bélgica)
Anthropy EP (2018)
Metal alternativo. No hay otra manera de describirlo. Mezcla de ritmos suaves con guitarras acústicas junto con fragmentos de distorsión. Un rango vocal muy variado: se pueden notar las influencias Pearl Jam Faith No More y también cierta influencia no-muy-pesada de Doom Metal en ciertos momentos. La característica común de las voces es mantener un sonido serio y melancólico, por no usar un registro agudo. Los ritmos siempre van desde lo lento hasta el mid-tempo. Si andabas imaginándote cómo sería mezclar todo tipo de rock y metal alternativo de los 90s en una sola cosa, esto es para ti.
★★★☆

Cult of Scarecrow (Bélgica)
Cult of Scarecrow EP (2018)
Difícil definir esta banda si no estás acostumbrado al rock y al metal alternativo. Musicalmente, suena como un Doom Metal de sonido suavizado, pero sin usar nada de teclados “miedosos”. Las voces son una mezcla entre esos cantos melódicos de Phil Anselmo en aquellos temas melancólicos de Pantera y los lamentos de voz grave de Rock alternativo. O sea, es un poco más metal que Rock, pero la mezcla va por ahí. Si te gustan los temas suaves de bandas de Doom o Groove metal y Rock alternativo, esta banda es para ti.
★★★☆

Hunter (Bélgica)
Hunter (2019)
Gran banda de Heavy Metal en la línea clásica de Iron Maiden y demás exponentes del estilo. No muy rápida, no muy lenta. Siempre con un ritmo constantemente animado. Recomendada si te gusta esa sensación de Heavy antiguo con cierta atmósfera un poco “malvada” en el sonido (producción). El único elemento que no cuadra del todo son unos growls de estilo Death Metal, que aparecen de rato en rato como voces de relleno en el fondo. Pero eso ocurre en pocos temas, así que la banda conserva su estilo Heavy clásico a lo largo de los siete temas de esta producción. Recomendado.
★★★☆

Forsaken Crown (Bélgica)
The Ignorant One (2019)
Una mezcla de Metalcore, Groove metal, Death Metal, ritmos pegajosos mezclados con blastbeats, toquecitos melódicos, partes extremas… ¿Qué es esto? Ah, sí. Le llaman Deathcore. Bueno, Forsaken Crown de Bélgica resulta ser una de esas bandas con músicos virtuosos que quieren mezclar de todo en un solo disco para demostrar su eclecticismo. O sea, toman influencia de todo tipo de metal que tenga sonido “modernizado” y que haya aparecido a partir de mediados de los 90s hasta la actualidad y hacen un licuado de estilos. Puedes encontrar una batería que usa un ‘doble bombo’ rapidísimo y entrecortado al estilo Fear Factory; a veces hay unos blastbeats cortos, que resultan innecesarios en una música tan recargada de elementos; guitarras que mezclan ritmos Groove con ciertos picos de intensidad (durante los blastbeats) tomados del Death Metal y voces inspiradas en las bandas “extremas” prefabricadas por la Relapse recs., que no llegan a ser completamente contundentes. Sin embargo, hay que reconocer que la ejecución de los instrumentos y la calidad del sonido son impecables.

недеља, 26. мај 2019.

Звуци чистилишта: Уроково отеловљење

Пише: Антонио Ј.

Пројекат под називом Урок је синоћ (25. мај 2019) представио своју визију анархичног dark ambientala. Стога је београдски клуб Електропионир био стециште једног вансеријског звучно-визуелног перформанса у коме су се испреплетали различити светови. Већ поменути dark ambient, потпомогнут harsh noiseом, је уз перформанс две индивидуе на сцени оставио јак утисак на све љубопитљиве душе које су се ту затекле.

Концептуалну уметност свака јединка може другачије тумачити - у томе је њена чар. Но, Импулс 1 је сасвим сигурно успео да код сваког синоћњег сведока изазове нелагоду, макар на један трен. Излазак прве авети на паозорницу после солидно дугог интроа је одмах привукла сву пажњу на себе. Миран стој у својој одори, која је понајвише асоцирала на чернобиљске ликвидаторе, са клот црном маском преко целог лица би у неком хорор филму била јасан знак да смо награбусили. Ипак, уместо да однекуд извуче моторну тестеру, авет се лагано одшетала до своје семплерске катедре.

Долазак друге мистериозне персоне је појачало ефекат језе. Истоветно обучена, потпуно посвећена обреду који је укључивао две правоугаоне кутије, своје ритуалне покрете је понављала у серијама, гротескном смиреношћу. Какофонична арија која је допирала са озвучења је давала злокобан тон овој репетативној паради. Прва авет је својим повременим крицима у микрфон, окаченом као омча изнад главе, само потврђивала умно безнађе у коме се његов сценски сапатник налазио: изнова и изнова понављати потезе без могућности да се то икада заврши. Спорадичне паузе између серија померања и клањања кутијама су само лажна нада да ће се било шта променити...

Није ми било тешко да се замислим над радњом којој сам присуствовао. Нисам тражио неки дубљи смисао у свему приказаном, понајмање везаном за смисао живота, већ за свакодневицу и муке која она носи. Ми сами смо робови рутине и навике. Свакодневно смо загледани у неке друге правоугане предмете, држимо их као нешто највредније и од њих више или мање зависимо. Дижемо их увис исто онако како их је друга авет подизала, очекујући да ће на тај начин испунити своју сврху. Вичемо, баш као и прва авет, када нас наше кутије изневере и неретко их исто тако крвнички бацамо или ударамо. На самом крају у један квадар занавек легнемо.

После неких сат времена су нас обе авети напустиле, праћене звуцима са самог почетка перформанса. Чинило се да су трајали још дуже, најављивајући наставак који није дошао. Импулс је напречац прекинут, остављајући нас затеченим. Сада се чека други...

понедељак, 20. мај 2019.

Panchrysia - Dogma (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj.

Чини ми се каао да борд Satanath Recordsа седи испред карте света и шара по њој. Ево сада black метал бенда из Белгије који постоји добраних 20 година. С обзиром да се ја тек са овим албумом упознајем са бендом Panchrysia, само по њему могу да им судим.

Dogma је дефинитивно освежење у black металу. Једно веома неконвенцијално издање које дефинитивно не прати зацртане шаблоне и ограничења. Овај албум ме је подсетио на Grand Declaration of War oд Mayhem. Додуше, само у стилу: додатак clear вокала, пар цитата и неких скроз уврнутих музичких деоница које су километаски далеко од black метала. Ко воли Satyricon, који већ годинама уназад експериментише са звуком под паролом: „black метал је живи организам коме се мора допустити да еволуира може да ужива у овом aлбуму.

Према томе ово је музика за оне, не тако тврдокорне black метал пуританце. Као да је овде бенд, који постоји респектабилни број година и иза себе има пуно снимљеног материјала, имао потребу да пусти музици да се прошета мало ван устаљених жанровских оквира.

Музичко умеће је и те како на високом нивоу, као и продукција и квалитет снимка. Поздрављам ову уметничу слободу јер се осећа искреност у свему томе, а не усиљеност и притисак са стране. Бенду заиста треба одати заслужену пажњу што је мало тргао жанр из учмалости и монотоније. Да бисте ово разумели морате и ви да имате неки стаж у истом. Колико сам успео да видим на пар претходних издања бенд је уредно носио corpse paint, док сада то није случај. Али црни корени и даље су чврсти, чисти и искрени.

Cavus - The New Era (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj. 

Cavus свира традиционални, примитивни, фински black metal. Овде би већ могao да се заврши опис издања. Бенду је ово други full lenght после паузе од 8 година.

Музика је прилично хаотична, брза, режећа али некако ипак недостаје жестине, пошто је праћена константним шумом монотоне гитаре у позадини. Да се чути мало спорих деоница са примесама punkа и black ’n’ rollа, иако све песме, мање-више, личе једна на другу. Делује као да су све одрађене у једном цугу, те не бих могао да одвојим ни један фаворит.

Вокал је углавном константан scream појачан до максимума и некако се стапа у сву ту монотону атмосферу. Често се два вокала преклапају и тада се примећује разлика у стилу певања. Један вокал углавном наставља у scream фазону а други се распростире у разним другим тоновима. Када бубањ закуцава чује се неки слабашан пластични звук. О текстовима не могу ништа да кажем јер нису штампани у буклету. Можда је бенду live rital јача страна него студијски рад. Шта рећи на крају? Нисам против тога да буде објављено што више метал издања, али како све то испратити, поготово што се на Тhe New Era не може чути нешто ново.

Cavus је у свом граду Порву (како Википедија наводи, један од најстаријих у Финској) врло вероватно бенд за респектовање. Али, ако којим случајем нисте тврдокорни фан black metala који трага за егзотичним издањима, могуће је да ћете бити разочарани.

четвртак, 16. мај 2019.

Demonic Obedience - Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj.

Demonic Obedience је death метал бенд који постоји од 2013. године, а Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation је трећи студијски албум. Бенд, који је иначе више пута мењао име током каријере, вуче нуклеус из Грчке где је оснивач George Nitavelas прва два албума објавио као one man band. Он се у међувремену преселио у Шкотску, регрутовао нове музичаре и са њима снимио још увек актуелно треће издање.

Дакле, овде можете очекивати death метал старе школе са повременим упливима death/black метала. Никаква новина у звуку овог екстремног правца, али ето једног младог, гладног и вредног бенда. Колико сам видео на њиховом Facebook налогу, већ раде на следећем, четвртом албуму. Интересантно је да су на Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation дигитално уснимане деонице бубњева, уместо живог бубња (као и на претходним издањима). Помислићете да то не иде? Међутим, то је сасвим солидно изведено, звук није пластичан, има душу и то даје можда нешто чистији и модернији звук, али бенд не губи на жестини. Интересантно би било чути живи бубањ, али и то само по себи говори да грчког вођу бенда ништа не спречава да ствара музику коју воли, па ни недостатак бубњара.

Овај издање ће задовољити све фанове death метала старе и опскурне школе са сатанским концептом. Добра свирка упакована у нешто више од пола сата је далеко од досадне, те се лако да преслушати. Екипа је показала завидно музичко умеће и дала додатну снагу и енергију које су утицале на прогресију звука, поготово у односу на претходно издање.

среда, 15. мај 2019.

Stranger - Self-imposed Exile (2019)

Пише: JZ Navoj.

Загребачки бенд Stranger свира grindcore / death метал - кратко и једноставно. Тематика текстова је претежно друштвеног (социјалног) карактера. Бенд иза себе има само један краћи демо, a Self-imposed Exile је њихов први full length. Песме су кратке и брзе и читав албум траје непуних пола сата.

Музика је прилично (неочекивано за поджанр) мелодична, разноврсна, пуна добрих рифова и варијација. Текстови су штампани у буклету и могу се сасвим добро пратити јер су и scream и growl вокали доста разумљиво отпевани. У том смислу бенд више нагиње ка death металу а удаљава се од сасвим неразумљивом стилу певања појединих grind бендова, где није могуће разлучити речи. Део песама је на енглеском, а део на матерњем језику чланова бенда. Текстови на матерњем језику имају посебан и јединствен шмек, јер овог жанра на енглеском говорном подручју има и више него довољно.

Посебно интересантни су моменти када се интро за песму Engraved Numbers (који је преузет из песме Hello Stranger од Barbare Lewis) претвори у грајндерфај; као и када у песми ...When Death Comes Claiming Your Life глас проговори: „Слушај, говнару!” а онда се чују пуцњи и краће рокачина.

Албум зрачи искреном енергијом екипе људи која ужива у томе што ради и налази у томе личну сатисфакцију. Сасвим занимљиво би било чути Stranger уживо у оквиру неког метал фестивала, јер ово је музика за свирке уживо. Рекао бих да је загрепчанима управо тако нешто и те како потребно – да имају што више живих наступа.

Self-imposed Exile је у Србији могуће набавити преко Grom Recordsa тако да су у том смислу комшије добиле одличну подршку за овај сасвим добро деби издање. Завршне речи за крај и порука од стране бенда је: „Остани непознат”.
★★

петак, 10. мај 2019.

Horrorgraphy - Season of Grief (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj

С неба, па у ребра (без претходних демоа, синглица, сплитова и сличног), дебитантски албум бенда из Грчке који свира симфонијски doom метал. Horrorgraphy се састоји од 4 индивидуе: лепше четвртине која је задужена за текстове и добар део нежних и опијајућих вокалних деоница, два мушка вокала и још једним мушкарцем који потпусује целокупан део албума када је музика у питању.

Како издавач, Satanath Records, појашњава да се материјал који је овде презентован може свидети фановима Therionа и King Diamondа. Ја бих додао да је ово и за оне који воле Carach Angren, те српске Abonos и Tales of Dark. Ако сте се међу овим именима нашли онда је ово за вас. Ако нисте - идемо даље.

Ово је једно набијено емотивно метал издање назива Season of Grief. Све ће вам бити јасно ако послушате насловну нумеру (од 12 и више минута) која је предзадња на албуму. Она опусује стање једне особе која је изгубила некога ко јој је превише значио у животу, поставља питања, тражи одговоре и енергију да настави даље.

Пре него што се хронолошки дође до ње, треба пропутовати кроз 7 нумера и ту су саздане разноразне деонице које могу задовољити најширу метал публику. Заиста, овде има свега од ултрабруталних мушких black/death вокала, који се смењују са мушким clean вокалима, женским вокалом који опија својом нежношћу, као сирене на мору које вас утапају а ви се смејете и уживате у свему томе. Ово је све некако таман да не буде досадно или монотоно.

Додао бих да овде има доста готик и хорор атмосфере и у стилу певања и у текстовима и у музици, што није тешко закључити из свега до сада наведеног или (на крају крајева) из самог назива бенда. На крају ту је и солидна обрада групе Therion - The Rise of Sodom and Gommorah.

Све у свему један јако добар деби албум који захтева да му се приступи добрано и комплетно - текстови су обавезна ствар, иначе ће звучати као нешто сасвим просечно што сте већ чули много пута. С друге стране не кажем да је ово неко револуционарно остварење - то није сигурно. Мени је лично ово добро легло, поред силног black метала и других праваца којима смо затрпани. Season of Grief је дошао освежење које ме је вратило у доба када сам пре више година први пут слушао деби албума нашег Abonosа одмах по изласку. Horrorgraphy је дефинитивно бенд који бих волео да настави са даљим радом јер бих волео да чујем још.
★★★☆

уторак, 07. мај 2019.

Комбо #58

Пише: Антонио Ј.

2 Wolves
... Our Fault (2019)
Уводна нумера најновијег албума финског бенда 2 Wolves ме је купила већ уводним тактовима. Иако само издање звучи као гро других сличног жанровског усмерења (мелодични gothic metal са бржим деоницама и измешаним чистим и growl вокалима), оно одише истинском свежином. Десетак пута сам преслушао ...Our Fault и сваког пута ми је деловало да по први пут чујем такав звук. Пун погодак је одрађен у балансу између меланхоличног melodeatha и gothic metala, где је сваки инструмент добио простора да покаже сву своју моћ и да притом не загуши неки други. Иста прича је са вокалима: било да су чисти, growl (како дубоки, тако и chantовани), harsh - нити један не штрчи, нити одудара од деонице у којој се јавља. Једном речју - перфектно!
★★★★

Countless Goodbyes
Cycles (2019)
Metalcore са солидном дозом prog/tech звука. Вреди ли чему? Па, вреди. Сасвим је сигурно да бенд поседује знање, те да тачно зна шта жели и како да то и презентује на заиста квалитетан начин. Мали проблем је то што је сам жанр израбљен преко сваке мере последњих година и да је танка линија између (одбијајуће) репетативности и пријемчивости. То се на Cycles може небројено пута приметиту, пошто су нумере на сталној клацкалици: у једном тренутку све делује складно и донекле инвентивно, у другом већ постаје напорно јер је све то већ толико пута виђено. Countless Goodbyes је име чијем стваралаштву треба дати шансу, поготово ако волите овај жанр толико да истог никада нисте сити. 
★★

Enchantya
On Light and Wrath (2019)
Португалцима Enchatya је ово тек други албум, иако су активни од 2004. године. Ипак, квалитет је битнији од квантитета, тако да је оно што су на On Light and Wrath презентовали свакако вредно утрошеног времена. Чврсти power metal помешан са gothic атмосфером, добро испродуциран, препун реских рифова, клавијатурних деоница и солажа, носи дух средине двехиљадитих - период када су жанровски слична издања била свако мало објављивана. Оно што је набитније је да веома прија уху и да ни једног тренутка не постаје напорно за слушање. Далеко од тога да је албум савршен, али је свакако у врху овогодишњр понуде.
★★★☆

Blood Region
Tales of the Backwoods (2018)
Blood Region су један од оних бендова који покушавају да класични heavy metal модернизују и учине га пријемчивим млађим генерацијама. И више је него очигледно да им је језгро музике управо стара школа, али је сам приступ стварању и аранжманима посве прилагођен актуелној моди. У овој работи су и више него солидни. Штавише, мислим да Tales of the Backwoods звучи заиста добро, да има понудити штошта занимљивог како старим кајлама, тако и онима који тек улазе у свет метала.
★★★☆

Inferitvm
The Grimoires (2019)
Чим се у називу нађе V уместо U, у 99 посто случајева је у питању black metal бенд. Нећу лагати: почетак ми није деловао обећавајуће и био сам спреман да после две, евентуално три нумере прескочим шта ови Шпанци нуде. На сву срећу, релативно брзо су црне слутње одагнане (велике су шансе да су скривене неке бајалице у самом називу албума, хехе), тако да сам се завалио и уживао. Добро, не баш у потпуности - за то су заслужне деонице које бих назвао генеречиним инстант блекерајем. Руку на срце, нису ни ти тренуци толико страшни, понајвише зајваљујући солидној продукцији. Али, да може боље - може.
★★

петак, 03. мај 2019.

Ian Curtis In Memoriam и у Новом Саду!

После београдског концерта, Joy Division Night - In Memoriam Ian Curtis наступ загребачког бенда Phantasmagoria ће бити одржан и у Новом Саду 17. маја 2019. са почетком у 20:00 часова. Исте вечери ће наступити београдски Asphalt Chant и новосадски Sputnik.

У петак 17. маја 2019, у Мађарскоm културном центру Петефи Шандор ће се одржати вече посвећено једном од великана alter rock сцене, Иjану Kуртису, фронтмену легендарних Joy Division, и то поводом 39. годишњице његове смрти. Јоy Дивисион су једна од највећих и најутицајнијих рок састава свих времена, а Ијан Куртис је био главна окосница групе захваљујући својим мрачним, поетским текстовима и оригиналној вокалној интерпретацији.

Уживо ће наступити загребачки dark рокери Phantasmagoria који су баш на овај датум пре тридесет година одржали свој први наступ у препуном, тада култном загребачком клубу О.К. Ђуро Ђаковић, где су у то време наступали сви алтернативни бандови попут: КУД ИдијотаМајкиСатана ПанонскогМизара и многих других.

Phantasmagoria ће извести посебан програм заснован на претежно старим песмама због прославе 30. година бенда и свог првог наступа, као и понеку новију песму али и неизбежну Јоy Дивисион обраду.

Као специјални гости исто вече ће наступити све популарнији београдски бенд Asphalt Chant који свој звук темеље на dark и gothic сцени из осамдесетих, као и новосадски electro nеw wаve рокери, бенд Sputnik.

Након концерта слиди dark party на ком ће фронтамен Phantasmagorie, иначе познати загребачки DJ Tomi Phantasma, пуштати dark, post punk, new wave, gothic, electro, synthpop... То јест групе попут oy Division, Bauhaus, The Cure, Siouxsie & The Banšees, Killing Joke, Čristian Death, The Sisters of Mercy, The Cult, Virgin Prunes, Marč Violets, Mizar, Red Lorry Yellow Lorry, Swans, Fields of the Nephilim, Laibač, DAF, Nitzer Ebb, Front 242, Borghesia, Die Krupps, Rosetta Stone, Clan of Xymox, Diva Destruction, Cassandra Complex, Mortiis, Heroes Del Silencio, Simple Minds, Depeche Mode, Human League, Covenant, Placebo, EKV, Jesus & The Mary Čain, Nick Cave, Pixies, The Smiths, Editors, Interpol, Nine Inch Nails, Ministry, Marilyn Manson, London After Midnight, White Lies, She Wants Revenge, She Past Away, Ramones, Paradise Lost, Rammstein...


Врата се отварају у 20:00 časova, а цена улазница износи 300 динара и моћи ће да се купе од 06. маја путем Gigstixa или у ЦД шопу Mungos. Улазнице ће се продавати и на дан концерта на улазу у МКЦ Петефи Шандор по истој цени.

среда, 01. мај 2019.

Midnight Bullet' New Album Will Hit Shelves in Two Days!

Midnight Bullet will release their third studio album titled Into the Fire on May 3rd 2019.

This Finnish band combines heavy and punk music with tight riffs and catchy melodies. Album will be released via their homeland's label Inverse Records. Mixing and mastering is made by Juuso Turkki (Ambiwave Audio Productions, The Hypothesis). 

Into the Fire cover art represents the "bad" black ball which is inside in all of us. This black ball can be depression, insecurity, fear etc. and how those feelings are sometimes stronger and sometimes weaker. All the songs are telling these stories in the different angles.

The album has dynamics and the atmosphere changes with different tempos and interpretation. Band is playing with the same enthusiasm like it was back in the old days when it all get started. Midnight Bullet is tighter than ever! 

About the band:
Midnight Bullet was founded in the year 2009. and band members live in Mäntyharju and Lahti. Everybody in the band are around age 30 and they have been playing for almost 15 years. Tuomas and Mikko have been playing together for years and they decided to have a new band when the old one fell down. It was obvious that the new band started to play own material. Material is between fast punk, heavy metal and tight rock riffs. When the band is performing live there is a lot of energy and the heavy sound reaches the very last seat in the house.

Band has own unique style to write music where riffs flies and melodies stuck in your head. There is also live show element in the songs because the songs needs to work out properly live or it doesn't even end up on the record. Midnight Bullet tries to challenge traditional song structures in the songs and it is important to have dynamic between each song. The most biggest influencers are bands like Motörhead, Metallica, Devin Townsend, Misfits etc.

Listen to the single Second Chance:
Line-up:
Tuomas Lahti - vocals, guitars;
Mikko Nokelainen - drums;
Lauri Ikonen - lead guitars;
Mirko Miettinen - bass.

Links:

Inverse Records:
Firca Oy Ltd, Rami Hippi, Kiramo 3 A 8, Jyvaskyla, Finland
info@inverse.fi, Tel: +358442973662, VAT no: FI21745204