четвртак, 31. јануар 2019.

SNB - Брзоплетост

Пише: Милош Шебаљ.

Направих брзоплету (капирате?) претпоставку да је ово млад бенд. Изгледали су младо на бини, као да ни до тридесете године живота нису стигли. Нисам се распитао пију ли крв младих девица или неки сличан еликсир, али сам се распитао о бенду. Изгледа да су настали још 1995.

У моју одбрану, ово им је тек први албум, након једног краћег снимка од пре пар година. Ни у то нисам баш најсигурнији, пошто ни интернет нема тачан податак (или га бар ја нисам нашао), али ми тако делује. Брзоплето сам и пазарио диск, пре него што сам их чуо, на њиховом недавном наступу у Београду. Фино су звучали, тако да сам био уверен да нисам бацио паре. Није да је 500 динара нека пара. Два пива у клубу и бакшиш. О скупом пиву у клубовима неком другом приликом.

Ове „убице дечијих лица” свирају панк. Свирају га на сваки могући начин. Већ на концерту ми се учинило да лутају између стилова или ја нисам био довољно концентрисан. На снимку се то све посложило. Брзоплетост дефинитивно има жицу која га повезује од прве до последње ноте. Јасно је да је то панк, иако су га поштено прошарали различитим стиловима. Најдоминантнији је свакако ска који је, готово одувек, неодвојив део панка. У неколико нумера ска се појављује као носећи зид, али ниједном без додатних „зачина”.

Честа је и појава гаражног рока као још једног утицаја на креацију новосадске тројке. Пост-панк, нови талас (посвета Шарлу), хардкор... Свега помало. Довољно да обогати албум али не и да га скрене са пута. Лепо су то момци спаковали у компактну целину. При томе, SNB умеју и да направе „хитичну” песму. Једноставни и ефектни рифови подржани чврстом ритам секцијом уводе у рефрене који лако улазе у уво и врло се лако могу сврстати у такозване „sing-along” концертне адуте. Текстуална страна албума је сасвим панкерска, ангажована, обилује позивима на бунт и отпор вредностима које намеће обитавање у овом и оваквом свету.

Морам истаћи и неколико негативних ставки. Пре свега, стекао сам утисак да много енергичније звуче уживо. Иако одлично продуциран, албум ми делује „смирено”, као да је акценат стављен на прецизност уместо на сирову енергију коју музика очигледно поседује. Такође, волео бих и агресивнији вокал. Чини ми се да би баш одговарао снази коју испоручују. У неколико момената када певач озбиљно подвикне се то баш чује. Употреба хорских (хор од два гласа, ал' нек буде) вокала помаже у том контексту.

Да не завршим критиком, диск је спакован у дигипак, лепо решене насловне стране у извођењу Јаноша Тарка. Добра вест је и да новосадски Студентски културни центар (за разлику од београдског имењака) још увек води рачуна о алтернативној музичкој сцени на начин на коме би му морали позавидети и многи еминентни издавачи. Ово, као и многа друга издања вероватно никада не би видела светло дана да није ове групе ентузијаста. О концертној организацији да и не говорим. Капа доле Новосађанима. И овима и овим другима. 

Новембар - Новембар

Пише: Милош Шебаљ.

Не умем да се не осврнем, колико год желео. Новембар је остао без Косте а ми без Новембра. Колико ће се ко осврнути на ту чињеницу лична је ствар. Новембар никад није општеприхваћен колико неки њихови вршњаци. Са друге стране, списак гостију на овом албуму јасно говори о томе колико су Нишлије цењене међу колегама. Ако некоме ни то није довољно, нека се распита о учесницима трибјут албума који је лане изашао у издању новосадског Студентског културног центра.

Овај албум потписује Nocturne Media којима ваља упутити критику за изузетно сиромашан изглед издања. Бенд и њихови више него еминентни гости су свакако заслужили боље. Барем двострану штампу, ако ништа друго.

Албум, иако се води као нови Новембар, музички више подсећа на још једно издање посвећено Кости и бенду. Утисак је да је свако од гостију унео велику количину свог личног стваралаштва у нумеру на којој се појављује. Већ уводна Магла звучи као да је Врањковић за себе писао. Коме је Веронаутика по укусу и ова песма ће савршено пасовати. Штакори у граду је изворни гаражни рок, тек помало наслоњен на панк. Нешто као својевремено Мајке, а гост је баш Зоран Чалић.

Рани радови Забрањеног пушења су асоцијација у можда и најхитичнијој на албуму Не окрећи се сине, са све Сејом Сексоном на вокалу. До панк(рт)а, у коме се Новембар ипак најбоље сналази, долазимо тек у четвртој нумери на којој пева још једна легенда, Перо Ловшин. За наредну се побринуо Којот. Јасно вам је како то звучи.

Последњи снимак комплетне поставе Новембрa затичемо у Све заборављам. Карактеристичан панк рок какав су ови момци неговали кроз готово три деценије каријере налази се и овде. Она служи и као својеврстан увод у другу половину албума која свакако више „тера на воденицу” бенда. Следи Слобода избора, још једна стилски блиска песма у којој гостује Радуле „Атеиста”. Да не буде све у знаку братства и јединства задужен је Бугарин Петко Славејков коме је поверен Бубашвабин блуз, једна готово кантри песма. Не шалим се, чак је и хармоника нашла своје место овде.

Разиграна Моја домовина враћа панк рок у звучнике. Истина, нешто модернија верзија жанра али ништа мање квалитетна. Посебно „обојена” ангажованим текстом који би ваљало добро да проучи свако ко је имао ту (не)срећу да се роди на овим просторима. За микрофон се овде ухватио Силвестар Мрак. Диск затвара Rehab, „гоблиновска” (јасно је ко се латио драња) панкерица са бескрајно шармантним текстом. Завршна реч достојна самог краја једног панк бенда.

Сад знате зашто сам написао да ово личи на још један трибјут албум. Разлика је у томе што ова скупина песама има заједничку црту, колико год она била скривена на моменте. Новембар оставља свој траг и тамо где се чини да му није место. Раде то врло ненаметљиво, као и већим делом свог музичког деловања. Дозвољавају велику количину разноликости на албуму али држе свој пут и када звук вуче у „страну”. Поврх свега, у ових 40 минута је сврстано и неколико озбиљних хитова које ћете сигурно певушити данима. 

Старопазовачка грмљавина

Пише: Desja Lovorov.

Наш колега Мирослав, старопазовачки ундергроунд првоборац из Grim Reaper Recordsa је урадио нешто лепо за своју околину. Изашавши из „зоне комфора” што се тиче издања која обично ради (black metal / grindcore), окупио је 21 пројекат и бендове из општине Стара Пазова, без обзира на жанр и стаж, и саставио компилацију која представља пресек стања у тог краја. Како ми је сам рекао, значајан је број бендова који или није желео да учествују или није могао због недостатка било каквог снимка. Наравно, треба уважити туђе мишљење и став али, у сваком случају, они су на губитку.

Био би ред поменути учеснике:
(Ne)Normalni (rock 'n' roll, Стара Пазова);
Barak 5B (punk rock, Војка);
Daltoni (punk rock, Стара Пазова);
Disaaster (thrash metal, Нови Бановци);
Endless Winter (black Metal, Војка/Нова Пазовa);
Eris (raw black metal, Stara pazova);
Final Holocaust (black metal, Стара Пазова);
Godišnji Odmor (punk rock, Стара Пазова);
I.R.A. (punk rock, Стара Пазова);
Izlet u Kosmos (rock 'n' roll, Голубинци);
Kolos (punk rock, Стара Пазова);
Manesum (dark ambient, Стара Пазова);
Manjak Inspiracije (punk rock, Стара Пазова);
Miki (chill/jazz/funk, Стара Пазова);
No Problem (punk rock, Стара Пазова);
R.Romansa (industrial metal/goth, Стара Пазова);
Rotten Rectum (grindcore, Стара Пазова);
Roya (trance, Стара Пазова);
RubberduckYz (crust/hardcore punk, Стара Пазова);
Speedtrain (hardcore punk, Стара Пазова);
Živa Istina (hard rock/heavy, Стара Пазова).

Као што је уочљиво, пунк звук преовладава компилацијом (што ме изненадило поприлично), за њим разне врсте екстремног метала и rock 'n' rollа и оно што је доказ чистог ентузијазма и поштовања диверзитета, ту су и chill/jazz и trance(!) пројекти.

Компилације служе да се чује разноврсност и спој различитих утицаја и звукова, тако да нећу о свакој траци посебно говорити. Ипак, морам издвојити пар, мени лично, добрих урадака: Izlet u Kosmos - Јесен и кише, Manesum - Dark Mind, Roya - A Way of Life (trance који сам заправо први пут послушао без предрасуда), Speedtrain - Jetra Kor и (наравно) Eris - Thou Shall Rise.

Уколико се питате где је ту бенд 16/8/23, који је изашао из локалног оквира својим funk/rock звуком, њихово одсуство на овој компилацији је, по мом мишљењу, помало неоправдано, али, кога нема, без њега се и може. Остало ће бити историја

Компилацију можете скинути и преслушати путем следећег линка:
https://grimreaperrecords.bandcamp.com/album/kompilacija-bendova-iz-staropazovacke-opstine

Facebook: https://www.facebook.com/Grim-Reaper-Records-464975653514839

понедељак, 28. јануар 2019.

All My Sins - Пра сила - Вуков тотем

Пише: JZ Navoj.

All My Sins постоје јако дуго, али ме је тек 2017. пренуо из летаргије, кад су и сами изашли из исте, објављивањем EP-jа Lunar / Solar. Ово остварење најављивало је да се кува нешто моћно, али да ће бити овако добро... Богата је, додуше, историја људи који потписују овај албум и који су годинама активни у разноразним бендовима black metal усмерења. Рекло би се да су овде године искуства, посвећености и истрајностi изнедриле једно веома зрело и моћно издање које ће се, макар у мом етру, често слушати а да да ми не досади.

У питању је, по речима бенда, албум посвећен вуку као митолошком бићу. Концептуално - текстулано, албум пружа путовање, величајући и поштујући природу и подсећајући нас да, упркос савременом „свету од људи што врви“, свету које нас меље у својој свакодневници, не треба да заборавимо суштинску везу са природом и да изгубимо себе. Одатле и вук као инспирација и подсећање на исконску повезаност вука са нашим прецима. Страх који имамо према вуку с једне стране и обожавања са друге. Надам се да ће млађе генерације слушање овог албума подстаћи и на анализирање текстова а да ће их након тога усмерити на српску митологију, култ природе и паганска божанства.

Музика је сасвим убедљиво одсвирана, са прилично музичког умећа и знања, квалитетно и чисто продуцирана, у духу са данашњим временом. Чисти и разумљиви сцреам вокали, повремено има и цлеан вокала, сасвим су узбудљиви прелази и ни једног тренутка нису досадни. Албум има довољно разноврсне музичке деонице, од ултра брзих мелодија гитара и бубњева до потпуног смираја, те фолк елемента (на пример у песми Опсена, која ми је фаворит, уз заразну „Ветрово коло“, која ме је купила на прво слушање).

Пра сила - Вуков тотем траје скоро пуних сат времена, али без проблема држи слушаочеву пажњу. Примерака диска за набавку директно од стране бенда проверено више нема. Визуелно изражавање кроз буклет и промо слике бенда врло су ефектни и оно су што ће вам се одмах свидети и што ће вас увући у ову „black metal паганштину” или ћете према целој причи бити индиферентни. Чланови бенда су у буклету овековечени у тренутку одигравања својеврсног, мистичног, прастарог обреда, са све пригодним паганским маскама и пратећим реквизитима.

За инстант генерацију која нема времена да чита дуге текстове, рецензија албума би могла да стане у 5 речи: „грч, самоћа, бол, крах и чежња“. Нека се неко удуби и сазна где су ове речи садржане и шта крије овај албум. Ако већ нисте ушли у Ветрово коло  - само изволите. Изласка нема. ★★★★

недеља, 20. јануар 2019.

Комбо #55

Пише: Антонио Ј.

ID:Vision (Белорусија)
Der Tyrann (2018)

Белоруски cyber блекери су направили солидну, седмогодишњу паузу између два дугосвирајућа издања. За то време су, очигледно, усесређено радили на идејама, успут усавршавајући свој звук. Поред тога, јасно је да су коначно дошли до ступња где би већина слушалаца лаички закључила да је то - то; да нема даље. Па, морам рећи да нисам очекивао да ће оволико напредовати, нити да ће објавити издање боље од Destination Cybermind (из 2011). Но, то се десило. Стога, шта то можемо чути на Der Tyrann? Meloblack са жестином, тешки industrial metal са гомилом catchy семпл деоница, harshолики вокали, атмосферичне клавијатуре и рески рифови. Стога, клик на линк који води ка овом албуму је топла препорука.
★★★★

Bane (Србија/Канада)
Esoteric Formulae (2018)

Неки бендови имају тај шмек у свом звуку који вас купи већ после пар татова. Bane имају управо то, тај специфичан звук који их издваја из гомиле других, жанровски слично оријентисаних meloblack састава. Слажем се да ће их увек пратити „дисекшновска” премиса, али то је понајмање битно за крајњег слушаоца коме је најбитније да добије своју дозу омиљеног звука високог квалитета. Esoteric Formulae управо то и јесте: албум високог, ако не и највишег квалитета. Ако изузмем intro и outro (који су овде стварни вишак), мало јаче од пола сата музике је више него довољно да појединцу напуни батерије, дигне га из меланховичног дремежа брже него дупла шоља кафе. Ако читате ове редове и неким чудом нисте преслушали албум, онда само кликните на линк.
★★★★

Zloslut (Србија)
Sahar (2019)

У блекерском речнику је реч „тренд” донекле омржена, али је свакоме јасно да постоје бендови који их намећу (постављају), али и они који их прате. Zloslut су увек имали неку своју причу која је била својеврсна контра било чему што је било (трендовски) актуелно. Нису се уклапали у било какве шаблоне и није се могло рећи да стриктно подсећају на нека друга имена, поготово не светска. Ипак, одређена промена звука им је била потребна, али не по цену да изгубе себе. Да будем прецизнији, оснивач Agnarion је овог пута уз себе имао цео бенд као испомоћ, где је сваки члан додао нешто свог умећа и искуства из других бендова, те се могу чути финесе Paimonie и Triumfalla, на пример. Управо ти упливи су оно што албуму даје додатну снагу, те га чини најзаокруженијим и, до сада, најбољим издањем овог бенда. Свако ко је радио на њему је дао делић онога што и сам воли да чује у већој или мањој мери. Sahar је један од ретких новијих албума из black metal света који ме нити једном није натерао да прескочим неку нумеру. Иако и он има својих минуса (неке нумере су непотребно предуге за по неколико минута), они не утичу на чињеницу да је екипа која га потписује успела да редефинише основну идеју и подигне је на много виши ниво.
★★★★

Wolfhorde (Финска)
Hounds of Perdition (2019)

Комбинација folk и black metala је углавном добитна, као и у овом случају. Уопштено је свако истицање паганског звука и мотива у први план и те како добродошло, поготово када се комбинује са мелодичним блекерајем. Поготово се добро уклапају клавијатуре које самим песмама дају посебну снагу, те главни harsh/growl вокал који делује готово приповедачки. Он посебно добро звучи у деоницама у којима се поклапа са хором, с обзиром на то да је звук који праве маестралан. Уводна, епски дуга нумера је толико испуњујућа, да је свака наредна само бонус. Готово весела музика, традиционални фински инструменти и чисти вокали само употпуњују атмосферу која прати остатак овог феноменалног албума.
★★★★

субота, 12. јануар 2019.

Kombo #54


Escrito por: Lord of Hate

Banda: Earupt
Album: Elements
Año: 2018.
País: Bélgica

Earupt, desde Bélgica, nos trae su álbum “Elements”. Es un disco enfocado principalmente en los elementos de la naturaleza. La música es Groove Metal en la vena de Pantera. Por supuesto, tienen sus elementos propios: una voz menos carrasposa, riffs más melódicos con orientación rockera y algún corte algo original. Hay muy buen nivel musical en todos sus integrantes, especialmente en la batería, con ritmos entrecortados con doble bombo combinados con otros fragmentos más llanos y simples. En resumen, si quieres escuchar Groove Metal con influencias de rock alternativo, esta banda es para ti.
★★★☆

Banda: Enoquian
Album: Llamas de gloria primera
Año: 2017.
País: Argentina

La banda argentina Enochian ataca con “Llamas de gloria primera”, bajo el patrocinio de Satanath records. Es black metal old-school con blast beats, en la onda de los trabajos noventeros de Enthroned, aunque los blast beats de Enochian son algo más lentos que los de los belgas. El sonido es, obviamente, un poco primitivo pero lo suficientemente claro para distinguir cada instrumento y para que disfrutes de la música. No se trata de una banda de ático grabada con la primera cassettera que encontraron. Se trata de una banda prolija, con un sonido simple que le da una buena atmósfera; aunque tal vez, ese sonido tendría más potencia en una banda de death metal clásico. Black metal primitivo, con bastantes blast beats a velocidad moderada, riffs bastante bien pensados y una buena atmósfera, con letras en español.
★★★☆

Banda: Flynotes
Album: Child in the woods
Año: 2018.
País: Rusia

Flynotes, de Rusia, es una banda instrumental que nos trae su último trabajo “Child in the Woods”. Imagínate una especie de Doom Metal no muy pesado, con toques rockeros y que suena casi todo el tiempo a la misma velocidad. Hay algún riff que le da intensidad de rato en rato, cambios entre el sonido fuerte y lo melódico. La banda, en la Encyclopaedia Metallum, se autodefine como Progressive/Post-metal/Rock aunque, la verdad, no hay mucha progresión en sus canciones aparte de los cambios de riffs. Si quieres escuchar 8 temas instrumentales de esta música lenta y con un sonido homogéneo, dale, disfrútala.

Banda: In Tenebriz
Album: Winternight Poetry
Año: 2018.
País: Rusia

Desde Rusia, llega In Tenebriz con Winternight Poetry. Es un proyecto de un solo hombre, que ejecuta todos los instrumentos de forma muy acertada. Se trata de black metal lento, que podría decirse atmosférico. Siempre están presentes las guitarras con distorsión, un poco melancólicas a ratos, con ciertos fragmentos en los que hay unos soniditos agudos que deben ser de algún teclado que no quita fuerza a la música sino que hace más siniestra a la música. El sonido es muy claro y profesional, sin llegar a ser sobreproducido. Es un sonido claro, pero muy pesado y orgánico. ¿Algún ‘pero’? Tal vez, por el estilo que tiene, no es fácil escuchar 38 minutos de black metal lento. Pero si esa es tu onda, es 100% recomendado.
★★★★

Album: Formador
Año: 2018.
País: España

¿Alguna vez te has dado cuenta de que, casi siempre, las bandas de thrash metal meten alguna que otra canción un poco lenta o a mid-tempo en medio de sus álbumes? Pues los españoles Pánico al Miedo, con su disco Formador, conservan esta onda durante la mayor parte de su disco. En ciertos momentos tocan partes bastante lentas o también bastante rápidas, pero son fragmentos aislados. Casi todo está tocado a mid-tempo. Las guitarras son muy bien trabajadas, con un poco de Death clásico y Death melódico en algunos riffs, y la batería es sólida porque tiene toda la potencia que debe proyectar en este tipo de música. La voz es algo grave pero no muy potente; una mezcla entre voz grave de thrash y Groove Metal, pero algo carrasposa. Tienen un intro y un outro un poco largos y una versión diferente de una de las canciones del disco, mandada como bonus track.

среда, 09. јануар 2019.

Kombo #53


Escrito por: Lord of Hate

Banda: Prisoner
Album: Prisioner (EP)
Año: 2018.
País: Serbia

Prisoner, banda serbia de Speed/Thrash Metal con sonido muy moderno y bien producido, sin perder el estilo old-school. Como te imaginarás, la voz y los riffs tienen mucha influencia del Heavy Metal. Los ritmos son variados, pues pasan por todas las velocidades: lento, mid-tempo y rápido. En un par de momentos se les ocurrió agregar unos blast beats cortitos, un toque que muchas bandas ‘thrasers’ dan a su música actualmente y que, francamente, no combina con ese tipo de música. Aparte de eso, tienes todo lo que se puede esperar una banda de este estilo: cambios de riffs que van desde el Thrash más agresivo hasta la influencia Heavy melódica, diferentes velocidades, la voz ya descrita y algunos ritmos algo rockeros. Todo, con gran nivel de ejecución en las manos de los músicos.
★★★☆

Album: Electric Power Supply (EP)
Año: 2018.
País: Serbia

¿Eres tan fanático de Pantera que quisieras que otras bandas suenen como Pantera? Pues Northern Revival de Serbia con su disco Electric Power Supply, a cargo de Librarion recs., podría ser tu banda “panteresca” del momento. Riffs con el toque metal-blues; batería con ritmos Groove lentos, entrecortados y mezclados con partes mid-tempo; y una voz que se parece a la de Phil Anselmo en todas sus facetas, dan como resultado los Pantera del sudeste de Europa. ¿Bueno o malo? Eso depende de tu gusto. Si buscas una banda que produzca un sonido innovador, ésta no es para ti. Si quieres oír una banda más de admiradores de Pantera, no esperes más y consigue este disco.
★★

Album: Chaotic Matrix
Sellos: Displeased Records / Satanath Records (re-edición)
Año: 2002. (original) / 2018. (re-edición)
País: Colombia

Pues sí. El Chaotic Matrix de los famosos colombianos Internal Suffering (hecho originalmente en el 2002) ha sido reeditado por Satanath recs. y Rotten Roll Rex en el 2018. Y bueno, es Internal Suffering. Brutal Death Metal de inicio a fin, aunque en este disco el sonido no es tan perfecto como en trabajos más recientes. La batería es casi siempre rápida y con blastbeats, que no son supersónicos pero sí bastante acelerados; el redoblante es un poquito agudo y le faltan volumen y claridad al bombo. Los riffs son bastante buenos, algunos graves y otros agudos, aunque no hay mucha variedad ni intensidad que digamos. La voz es un poco seca y apagada, como que tiene un sonido muy ‘de garganta’, pero no desentona; está bastante bien. Es todo lo que puedes esperar de una banda acelerada de Brutal Death del siglo XXI.
★★

Album: Choronzonic Force Domination
Sellos: Displeased Records / Satanath Records (re-edición)
Año: 2004. (original) / 2018. (re-edición)
País: Colombia

Otra reedición de los colombianos Internal Suffering, hecha por Satanath recs y Rotten Roll Rex; esta vez se trata del Choronzonic Force Domination, publicado previamente en el 2004. Este disco suena mejor que el Chaotic Matrix: Las cuerdas tienen un sonido mucho más claro y profesional, aunque los riffs siguen siendo los mismos de siempre (sin mayor intensidad ni sorpresa). La batería tiene al bombo sonando en su punto ideal, el redoblante es grave y pesado (le da mucha fuerza a la música) y no tiene nada que ver con los redoblantes agudísimos que son tan populares en el Brutal Death. La voz ya suena más pesada que en el Chaotic Matrix y llena muy bien toda la atmósfera de la música. En fin, una producción que combina el tecnicismo y la contundencia al mismo tiempo. Si buscas Brutal Death con sonido pesado, bien tocado y con muchísimos blastbeats a velocidad media-alta, este álbum es obligatorio.
★★★☆