субота, 03. август 2019.

Blitzkrieg #12

Пише: Антонио Ј.

We Are Brothers
Занимљиво издање француско-белгијске екипе која комбинује industrial rock са металом, панком, слаџом и нојзом. Занимљивих десет песама се може чути на њиховом шестом албуму, поготово због тога што је свака од њих целина за себе. Ако волите експериментални звук и комбиновање различитих жанрова, ово је права ствар за вас.

Split / Mixtape
Сам Bethor ми је стриктно нагласио да је ово сплит поменута три бенда, али оно што сам имао прилике да чујем једино могу назвати шизофреним микстејпом. Желите да уђете у ум неког манијака? Досадили су вам radio friendly џинглови? Не тражите даље јер је ово издање оно што вам је потребно. Нестандардно, тешко за психу и одлично за поспешивање депресије.

Reliqideus
Avant garde psychedelic blackened stoner doom - тако ови Холанђани описују своју музику. Хајд' да им верујемо. Шест одличних нумера, од којих чак трећина прелази десет минута. Свака од њих успева да држи пажњу слушаоца који нити једног тренутка неће осетити замор, чак ни у најспоријим деоницама. Перфектно издање!

dew-stortion // dew-morgen
Нисам баш сигуран како да категоризујем овај немачки трио. Полупсиходелични dark rock можда? Нумере, снимане у соби за вежбање, су уједначеног, монотоног ритма. Успорени Marylin Manson са помало иритантним вокалом на немачком. Ништа посебно.

Ne Ergo Dimittas
Melodic black metal квинтет из Белгије се на свом деби издању представио са 5 нумера осредњег квалитета од којих се донекле истиче само Fall of the Morning Star. Остатак мини-албума не даје назнаке претеране инвентивности, већ делује као пуко рециклирање звука који чланови бенда воле.

четвртак, 01. август 2019.

Panonia Dry Sea Fest 2019

SKC Novi Sad vas poziva na prvo izdanje Panonia Dry Sea festivala koji će se odžati u petak, 08.11.2019. u MKC Petefi Šandor u Novom Sadu.

Uzimajući u obzir činjenicu da je svetska rock scena doživela ogromno osveženje procvatom stoner rock i sludge rock zvuka, SKC Novi Sad je nakon niza uspešnih koncerata ovoga žanra koji su se održali u proteklim godinama pod njihovim okriljem odlučio da pokrene novi brend koji će u narednim godinama prerasti u vodeći domaći događaj kada je reč o pomenutom zvuku i kulturi.

Na događaju simbolično nazvanom Panonia Dry Sea Fest će biti predstavljeni hedlajneri večeri, tvorce sada već gigantske stoner rock scene iz Grčke, bend Nightstalker, koji ovaj zvuk neguju još od davne 1989. godine kada su započeli svoju dugu karijeru i koji danas važe za jedan od najvećih rock bendova tamošnje scene. Bend koji je sceni svoje zemlje udario prve temelje na kojima su se izgradila sada već jaka svetska imena kao što su: Planet of Zeus, 1000mods, Tuber, Naxatras i mnogi drugi.

Nightstalker donose sirove heavy rok emocije i neobuzdanu stoner energiju koja kulminira na nihovim živim nastupima. Na novoj evropskoj turneji bend će promovisati svoj šesti studijski album koji pod nazivom Great Hallucinations izlazi 4. oktobra.

Pored headlinera će se na prvom Panonia Dry Sea festivalu publici predstaviti i četiri domaća imena:

Beogradski Hill, sada već dobro znano ime na domaćoj sceni. Unikatni dvojac koji svoj zvuk temelji na sludge doom nasleđu kao i snažnim uticajima psihodeličnog stoner zvuka. Bend je trenutno u studiju gde završava svoj album prvenac.

Tu su i Madvro iz Smedereva, fenomenalno osveženje na domaćoj sceni i bend koji je na sebe privukao pažnju debitantskim albumom Invocation Of High Wizard. Madvro neguju čist doom stoner zvuk stare škole koji svoje korene pronalazi u ostvarenjima ranih radova: Black Sabbath, Pentagram, Candlemass, Cathedral... i mnogim drugim velikanima ovoga zvuka.

Novosadski Northern Revival je definitivno jedan od najaktivnijih stoner heavy bendova na domaćoj sceni, posebno kada je reč o živim nastupima kojih je zaista pregršt širom Srbije ali i regiona. Bend je osvojio nekoliko festivalskih nagrada i konstantno radi na svom zvuku i generalnom kvalitetu. Poslednje, i još uvek aktuelno izdanje Electric Power Supply izašlo je u januaru 2019. godine.

Tentacle Wizard takođe rade i stvaraju u novosadskom podzemlju. Svoj zvuk temelje na stoner i sludge korenima, ali takođe neretko zalaze i u mnogo šire stilske vode inspirisane psihodeličnim rokom, doom, post-metal pa i noise zvukom. Bend u svojoj postavci ima dve bas gitare, dvovratu 12 + 6 gitaru i bubanj, što samo po sebi predstavlja dosta unikatnu pojavu. 

Ulaznice su u prodaji od 24. jula putem Gigs Tix prodajne mreže po ceni od 500 dinara. Oldschool štampane ulaznice će naknadno će biti puštene prodavaće se u CD šopu Mungos.

NIGHTSTALKER

HILL 

MADVRO

понедељак, 29. јул 2019.

Mgła, Martwa Aura i Dagorath u Domu omladine Beograda 18/09/2019

MM Concerts i Serbian Hellbangers ponosno predstavljaju:
18.09.2019. Dom omladine, Beograd

Mgła su jedan od najjačih predstavnika novije generacije black metal bendova koji su za dosta kratko vreme svoje ime ozbiljno pozicionirali na svetskoj sceni. Bez mnogo buke i bez velikih marketinških trikova, bend je zahvaljujući samo i isključivo svom tvrdokornom underground zvuku izgradio status jednog od najtraženijih imena na sceni i neizbežna su pojava na svim relevantnim festivalima kao i klubska atrakcija.

Specijalni gosti na koncertu biće black metal bendovi Martwa Aura i Dagorath koji takođe dolaze takođe iz Poljske i deo su tamošnje underground scene.

Ulaznice će se naći u prodaji od 01. avgusta putem servisa Gigs tix i Ticketvision.

1.500 dinаra - prvih 50 komada. Specijalna akcija, samo putem rezervacije na mejl: mm.concerts.rs@gmail.com
1 mejl = maksimalno 2 ulaznice!
1.800din - pretprodaja;

понедељак, 24. јун 2019.

Курве - Курве


Пише: Милош Шебаљ.
Некада је на хрватском музичком небу важило да су ријечке најбоље 'чке ('чке). Данас, међутим, треба приметити да се загребачке курве све боље котирају. Бенд Курве, да не буде забуне.
На страну сексуалне референце, да се бавимо панком. Загребачка петорка на овом албуму прави неку врсту сабраних дела. Ових петнаест песама обухватају практично целу каријеру овог прилично искусног састава (ускоро ће напунити целу деценију постојања), а објављене су на плочи и касети. Конкретно, ја слушам касету у издању све активнијег беочинског колектива окупљеног под именом Андерграунд диско. Обавезно проверити и њихов каталог у коме се може наћи прилична количина квалитетних наслова домаћих и страних панк (и панку наклоњених) бендова.
Курве се, већ написах, баве панком. Конкретније, њихова верзија панка је добрано обојена рокенрол звуком, гаражном прљавштином и наслоњена на хардкор наслеђе. Чврсте музике и чврстог става, возе кроз издање не спуштајући темпо ни на моменат. Изразито гитарски оријентисане песме врте се око добро осмишљених и изузетно заразних рифова. Јака и разноврсна (колико то сам жанр дозвољава) ритам секција држи слушаоца константо под тензијом. Вокал неуморно виче, појачавајући утисак беса којим Курве одишу. Хрвати су текстуално ангажовани уз здраву дозу хумора за олакшавање притиска под којим се овдашњи народи (и народности) константно налазе. Текстови нису укључени у визуелну страну издања, али се могу већином разабрати. Притом, нису у питању испразне пароле каквима обилује већина носилаца оваквог звука широм планете већ солидно промишљена поетика бунта.
Својствено светоназорима панка нумере су кратке, али довољно енергичне и памтљиве да ћете их без проблема певушити данима. Како сам имао прилике уверити се, слушање ових песама уживо је још већи ужитак. Момци својим наступом само потврђују струјни удар са каквим се морате суочити преслушавајући овај материјал. Њихова нарастајућа популарност међу овдашњим љубитељима панка свакако говори у прилог тој чињеници.
Ако се неко још увек колеба о набављању овог издања (а не би требало кад се урачуна симболична цена касете, квалитет издања и апсолутна неопходност подршке оваквом бенду и идавачу), ево и позива који су саме Курве оставили: Дођи на исповијед код Курви. Препорука панкерима, рокерима и свима који се тако осећају.

четвртак, 13. јун 2019.

Бенефит концерт за Vovku Chudinova

Свима добро познати фотограф и музичар Vovka Chudinov је човек који нам је свима излазио у сусрет када је требало и када није требало. Фотографисао je већину концерата и поклањао свој рад који је веома цењен. Његову изложбу коју нам је поклонио можете погледати и код нас у Брутал студију.

Пре пар месеци његов ранац са комплетном опремом за фотографисање и пуном меморијом разног материјала je неко украо у локалу у ком се никада овако неšто није десило. Заједно са опремом украден је и Vovkin пасош, због чега је он био принуђен да се врати назад у Сибир где се и тренутно налази, у процесу добијања нових докумената. Услед свега овога Вовка је изложен огромним трошковима.

Овај концерт (који ће се одржати 22. јуна у Омладинском центру CK13)  је идеална прилика да му се макар мало одужимо за све што је учинио за нас. Дођите да уз бендове Nemesis, Northern Revival и War Engine заједно подржимо овог дивног човека.


САТНИЦА:
20:45 - улаз;
21:15 - War Engine;
22:15 - Northern Revival;
23:15 - Nemesis.

среда, 12. јун 2019.

Death Metal триптих: Cannibal Corpse, Sacramental Blood и Autopsy Night у Новом Саду 11.06.2019.

Пише: Антонио Ј.

С обзиром на то да је јучерашњи дан био претопао, у пар наврата сам током путовања до Новог Сада помислио: Шта ми је ово требало?. Два аутобуса и око 3 сата клацкања, те температурне клацкалице напољу пакао / у бусу ледара, једино о чему сам размишљао је да нађем довољно времена да стигнем до хостела, истуширам се и пресвучим, те се потом упутим до хале 6 Новосадског сајма.

На месту злочина сам се затекао мало после 19:00 часова док се тонска проба приводила крају. Број љубитеља екстремног звука у том тренутку уопште није био велики што је и било за очекивати. Радни дан и почетак свирке заказан за некарактеристично ран термин је запослене и школарце оставио у раскораку. Већ поменута врућина сасвим сигурно није ишла на руку, тако да је највећи део људи почео да долази тек после прве предгрупе пошто се машинерија покренула према раније објављеном распореду.

Сам простор је деловао помало чудно - скарабуџено тек да буде употребљиво. Полуотворена варијанта (улазна врата xалице су била отворена све време) са по шанком на обе стране (и са пристојним ценама пива, хехе). Нисам имао превелика очекивања што се квалитета звука тиче, али сам срећом од самог почетка свирке био демантован. И већ тад сам знао да се вишечасовно путешествије до Новог Сада исплатило.

Autopsy Night је руски death metal бенд који иза себе има 2 EP-ja и 3 дугосвирајућа албума. Њихово последње издање Нарушение схемы тела  је једино што сам од њиховог опуса чуо, тако да сам отприлике знао шта да очекујем. Искрен да будем, много су ми више пријали синоћ него преко слушалица. Није у питању само дојам живе изведбе, већ сама енергичност, чак и пред оно мало душа које су смогле снаге да испоштују њихов наступ истовремено се расхлађујући пивом и осталим напитцима. Најјаћи утисак ми је оставио њихов фронтмен, веома ситан, али демонски грлен. На страну прецизна и агресивна свирка целог бенда, али његова појава је заиста упечатљива.

Што се саме њихове музике тиче, нема ту неког филозофирања. Посвећени фанови death metala који су вазда гладни брзих, слемерских и одсечних рифова и ритмова су у песмама руске четворке нашли све што им треба. Нажалост, у неколико наврата сам морао да прекинем гледање њиховог наступа и да изађем напоље. Сва срећа да је звук и ван сале био добар, тако да нисам много пропустио.

Како су Autopsy Night завршавали свој репертоар тако је још људи пристизало, а током паузе се њихов број добрано повећао, иако је још увек мање од половине простора предвиђеног за аудиторијум било попуњено. Добар део посетилаца је још увек био напољу, чекајући да домаће снаге крену са својим сетом.

Sacramental Blood, легендарни београдски андерграунд бенд који је не само овдашње фанове дуго држао у неизвесности када ће уопште објавити дугосвирајуће издање. Коначно су 2016. све недоумице растерали представљањем албума Ternion Demonarchy који је покупио похвале великог броја како домаћих, тако и иностраних медија. Ја их нисам видео уживо још од прошле деценије, тако да ме је занимало како сада звуче у ко зна којој по реду постави.

Момци кидају, буквално - наступ им је био за чисту десетку, мада сам праћење истог на све чешће прекидао, јербо су спарина и врућина заиста отежавале боравак унутар хале. Добро је што је пушење било забрањено јер би тек тада било тешко боравити унутра.

Него, да се вратим на сам бенд. Одличну су били, заиста. Сећам се колико су ме одушевили и када сам их први пут чуо уживо и када ми је њихов деби албум дошао у руке. С обзиром на то да их је маса здушно подржавала и гласом и делима (хедбенгинг, спорадичне шутке), није тешко закључити којико су се потрудили да остану доследни статусу који их оправдано прати. Бити предгрупа флоридским великанима је велика ствар, али је презентовање свог опуса на овако високом нивоу још већа. Перфектна увертира пред звезде вечери.

Cannibal Corpse су дошли и поново покорили српске фановe. Ако ћемо да говоримо искрено, они су једноставно одрадили свој посао који раде надасве професионално, искрено и срчано. После гомиле турнеја по целом свету, путовања, планирања и увежбавања свих ових година, чудно би било да своје наступе не виде као посао иако то не показују. Није тешко приметити да је година производње на неким члановима (логично) узела данка, али исто тако је и више него очигледно да су им душе још увек жељне презентовања тешке и брутално добре свирке.

Са Флориђанима увек знате на чему сте. По речима неколицине људи који су их гледали у више наврата током протеклих година се да закључити да су им концерти предвидиви, али да то и није неки проблем, пошто увек дају сто посто од себе. Увек презентују своју суштину која их прати током читаве каријере. Није ту у питању тематика текстова, већ оно што је подлога за исте - бескомпромисна, брза и разбијачка музика која из слушаоцу помаже да извуче последње атоме снаге како би млатарао косом у препуном простору. Да је сала била дупке попуњена, верујем да би и тада занос посетилаца био истоветан.

Corpsegrinder је спорадично комуницирао са фановима, користио стандардне стандардне најаве за нумере, мало се шалио при крају наступа - све је то већ виђено до сада. Али, није његова беседа деловала сувопарно. Штавише, остављао је дојам као да се по први пут на такав начин обраћа публици. Сем карактеристичног вокала га краси и карактеристичан, ведар дух који фанови неизмерно цене.

Сет листа им је била прошарана провереним нумерама које су колико-толико задовољиле апетите грлених посетилаца који су гласно тражили још. Но, после повлачења бенда са бине, као по команди су се сви сјурили напоље. Легенде су легенде, али је свеж ваздух у том тренутку био пречи.

Завршне речи? Ко се синоћ у Новом Саду нашао, сасвим сигурно није погрешио да испрати ова три сјајна бенда. Одсутни би требало да искористе прву прилику за поправни. Организаторима из MM Concerts све похвале за још један у дугом низу одлично организованих концерата.

понедељак, 03. јун 2019.

Kombo #61

Escrito por: Lord of Hate.

Blasphemathory (Mexico)
Sadistic Blood Ceremony EP (2018)
Imagínense poner juntos a Morbid Angel, Deicide y Malevolent Creation, con un sonido orgánico y natural de Death Metal old-school. Pues así suenan estos mexicanos a lo largo de sus cuatro canciones en este EP. Bueno, la última es un cover de Horde of Zombies de Terrorizer. La clásica voz gruesa (y muy bien ejecutada) de Death Metal; guitarras veloces que van de lo pesado hasta los riffs agudos en una sola cuerda; y una batería que se pasea principalmente entre ritmos rápidos y unos traditional blasts a velocidad no tan alta pero sí muy adecuada para sentir la energía y furia de la banda en este estilo. El único “pero” es que le falta volumen al bombo. Nada más. Muy buena producción.
★★★★

Gravered (Chile)
Non EP (2019)
¿Te suena familiar el término “Early Death Metal”? ¿Eres fan de Pestilence, los inicios de Death y, sobre todo, de Autopsy? ¿Quisieras escuchar nuevas bandas de este estilo? Pues anda y éntrale con confianza a Gravered, de Chile. Gran banda que emula los inicios del Death Metal, con un sonido claro pero crudo y áspero a la vez. Usan ese tipo de redoblante antiguo con malla metálica muy notoria (delicioso sonido) pero que opaca un poco al resto de la percusión, por encima del bombo y del bajo. Por esto, lo mejor se centra entre la guitarra y la voz. Si te imaginas bien cómo deben sonar estos elementos en una banda de Death Metal clásico y primitivo, Gravered te lo entrega con toda la gana del mundo. Al tratarse de este estilo, supondrás que no existen blastbeats. Es Death Metal clásico en toda su expresión.
★★★★

Kromorth (Brazil)
Geodesic Beast (2018)
Imagina a una banda en la onda de Vader, aplicando la estructura rítmica de Marduk en el Panzer Division Marduk y tienes a Kromorth. Sí, son 12 temas de Death Metal rápido, bien estructurado, con su grado de complejidad, pero aplicando blastbeats el 100% del tiempo. La velocidad de  estos blasts es aparentemente normal, pero hay que tomar en cuenta que el baterista aplica todo el tiempo los bomb-blasts (dos golpes de bombo por cada golpe de redoble). ¡Esto significa que mueve los pies a toda máquina constantemente! Gran resistencia física. El sonido del disco no es perfecto, pero sí muy claro y contundente; no debería ser distinto. Así tiene que ser. Buenos riffs¸ muy intensos y claros. La voz es puramente Death Metal. Esta banda no suena saturada ni con los instrumentos “amontonados”, como aquellas bandas de Brutal Death cuando intentan tocar igual de rápido. Todo está en su lugar. Eso sí: si no tienes un corazón tan fuerte como para soportar 12 temas de puro Death Metal vieja escuela recargado de blastbeats, mejor aléjate. ¡Has sido advertido!
★★★★

Towering (Francia)
Obscuring Manifestation (2019)
¡Me “#$%@ en la “#$%,@ madre! Qué buena banda. Simple, directa, al grano y ¡bang! Tienes una bomba de calidad. Estamos en una época en la que los géneros más agresivos ya son antiguos y no puedes crear un estilo más rápido ni más pesado. Pero sí puedes tomar cierto género o cierta combinación de géneros y darles un sonido personal y único. Estos franceses tocan la perfecta fusión de Death y Black. No le adornan demasiado, simplemente suena especial. Blastbeats de velocidad media-alta tocados con el traditional blast (alternando golpes de bombo y redoblante), cambios de ritmo, partes lentas, guitarras con riffs simples y lo más especial es la voz. No es grave ni aguda, ni es ultragutural pero suena intensa y extrema y con una atmósfera macabra. Se parece a la voz de Infernal War y de Iperyt. Bueno, I.W. es más rápida, intensa y violenta. Pero Towering tiene una atmósfera maldita. Música muy bien balanceada. Nunca te aburres con esta banda. Sube el volumen de tu equipo y deja que se acabe el mundo.
★★★★

Vistery (Bielorrusia)
Death is Dead (2018)
Estos bielorrusos son una banda peculiar. Death metal con sonido muy moderno y estilizado, tocado constantemente a mid-tempo. Nada de blastbeats ni tampoco partes ultralentas. Si quieres cabecear todo el tiempo, esta banda es para ti. La voz es bastante gruesa y obscura; son growls muy bien ejecutados. Las guitarras tienen su toquecito old-school (bastante influencia de Cannibal Corpse), aunque por ahí encuentras algún riff con algo de Groove. La mezcla de la grabación es nítida: puedes escuchar todos los instrumentos muy claramente y cada uno suena justo de la manera que debe ser. Bueno, en medio de tanta sofisticación tal vez falte un poquito de agresividad en el sonido. Pero en general, es una gran banda.
★★★★

петак, 31. мај 2019.

Kombo #60

Escrito por: Lord of Hate.

Entrapment (Holanda)
Imminent Violent Death (2019)
¿Alguna vez escucharon hablar de la “zona gris” entre el Thrash y el Death metal? Bueno, esta banda holandesa está justo ahí. O sea, es un Thrash muy pesado y obscuro, con una voz más cercana al Death pero que no es completamente un growl, sino que tiene un sonido carrasposo que encaja perfectamente con la música porque, si usaran growls, ya no combinaría. Es una voz híbrida entre la de Sepultura en Arise y la de Pungent Stench. Tienen muchas canciones rápidas. Bueno, no tan rápidas como Sadus, Protector o los inicios de Merciless, pero sí con la velocidad constante que un fan del Thrash puede esperar. Por cierto, el segundo track es una especie de interludio; no te desalientes cuando te aparezca repentinamente. Sonido muy bueno y sólido; sólo falta un poco más de bombo para que sea perfecto. Baterías rápidas; guitarras pesadas, intensas y obscuras; una atmósfera contundente y dura. Todo lo que puedes esperar de una banda así.
★★★★

Humanity Delete (Suecia)
Werewolves in the Iron Sky (2018)
Una banda muy peculiar. Imagínate al Death Metal clásico sueco tocado y grabado con un sonido modernizado. Música simple, al grano, nada complicada, con un poquito de matices de otros estilos: un riff melódico por aquí, un toquecito ‘rocanrolero’ por allá, y ya. La calidad de la producción es impecable. Todos los instrumentos están perfectamente equilibrados entre sí. No hay un solo elemento que le opaque a otro. Los ritmos varían entre lo bastante lento y los mid-tempos. Nunca llega a ser realmente rápido, lo cual encaja perfectamente en una banda así. Es un disco para cabecear y sentir el ritmo. Quizás la música sea un poquito lineal; tal vez le falta un poquito de emoción. Pero es mejor que lo escuches y juzgues tú mismo.
★★★☆

Kiova (Finlandia)
An End in Motion (2018)
Talentosa banda de Doom metal de Finlandia. Podría decirse que la voz le da un toque de Death/Doom metal, pero no con el típico growl ultragrave, sino más bien con un sonido abierto, como la voz de Morbid Angel en el Altars of Madness. Pero ojo, es sólo el tono de la voz. La música ni se le parece. Ritmos principalmente lentos, guitarras bastante distorsionadas y ruidosas, muy bien tocadas. Hay unas pocas partes en las que tocan riffs sin distorsión y no desentonan con la música. A veces se lanzan unos blastbeats a velocidad normal, tradicional, muy adecuada. Aportan variedad. Pero este grupo tiene una particularidad: hay momentos en los que la batería toca unos ritmos entrecortados que, aunque se combinen con guitarras distorsionadas y todo, parecen pop/rock metalizado. ¿Quizás es sólo una idea mía? Escúchalos y decide.
★★

Moonstruck (Holanda)
Web of Deception (2018)
¿Te gusta el Heavy Metal? ¿Quisieras escuchar a una banda de este estilo con sonido sofisticado y modernizado? Pues he aquí la respuesta a tus plegarias. Estos holandeses tocan Heavy en la onda clásica, tipo Iron Maiden, pero el sonido de su producción los aleja de cualquier reminiscencia de la atmósfera ‘old-school’. Los instrumentos suenan súper estilizados, con un sonido impecable y una ejecución de parte de los músicos a la altura de las circunstancias. ¿Le falta un poco de maldad o contundencia a su sonido? Quizás sí, por no tener esa atmósfera obscura del sonido a la antigua. Pero, mejor, júzgalos tú mismo. ¿Una banda con todo en su sitio y todos los elementos encajando perfectamente? Bueno, no es algo que encuentres todos los días. Dale, escúchalos y opina.
★★★★

Splendidula (Bélgica)
Post Mortem (2018)
Sí, sí, sí. Nadie va a discutir la habilidad de estos músicos en sus instrumentos. Está bien, son músicos muy hábiles. ¿Pero tocar bien un instrumento significa que tu música es sólida? Ahí tienes una pregunta para reflexionar. Después de un intro, empieza una canción que suena como los instrumentos de Mötörheadd modernizados, con un leve toque de Thrash. Hasta ahí todo bien. Hasta que empieza a sonar una voz melódica femenina con reminiscencias de rock alternativo. Después, la música cambia a un Black/Doom con una voz Black de fondo cantando al mismo tiempo que la voz melódica. No muy distinto de muchas bandas que hacen la misma combinación, ¿no? Pues resulta que entonces comienza una mezcla de fragmentos melódico-alternativas y otras más pesadas y metaleras. La voz Black viene, se va y la voz femenina sigue ahí todo el tiempo. Y todo en la primera canción. Y la fórmula se repite en distinto orden en el resto de temas (sin la voz Black), pasando de un fragmento metalero a otro de balada Rock, ritmos híbridos y así por el estilo. No hay un sonido sólido, sólo la consecución de un fragmento tras otro, cada uno apegado a algún estilo determinado. Bueno, tal vez la cosa cambia un poco cuando en un par de canciones en donde tocan constantemente un rock metálico lento con la misma voz femenina totalmente lineal y repetitiva. Pero no más que eso ¿No me crees? Escúchalos.

четвртак, 30. мај 2019.

Helly Cherry Webzine је обележио 16 година рада

Helly Cherry, регионални web магазин посвећен алтернативној и андерграунд (и оној помало изнад) култури, je обележио 16 година рада.

Или, ако вам је лакше, то је: 192 месеца, 835 недеља или 5845 дана - како наводе у слављеничком уводнику.

Када је основан 2003, Helly Cherry је био део прве генерације међа који су се бавили алтернативном и андерграунд културом на овим просторима и данас је један од ретких који и даље трају.

Све до данас остали су истрајни у промоцији занимљивих и квалитетних појава на регионалној музичкој, филмској, стрип, уметничкој и литерарној сцени. Иза њих је више хиљада прилога у виду интервјуа, рецензија, концерата, колумни. И даље je фокус сајта на ауторском материјалу.

„Нашу редакцију чине људи који су у својим двадесетим као и они који су у својим педесетим годинама. Спој наложености, зрелости и искуства. Покрећемо једни друге, учимо једни од других - све са циљем да вам пренесемо квалитетан садржај и скренемо пажњу на занимљиве појаве из области алтернативне и андерграунд културе” - изјавио је Ненад Поповић, оснивач и уредник магазина и додао:

„Успели смо да се изборимо са изазовима и да из једног малог града покренемо и одржимо једну регионалну причу. Но, наш фокус није био само на великим градовима (Београд, Ниш, Нови Сад, Загреб, Сарајево). Читали сте прилоге о дешавањима из Пирота, Горњег Милановца, Свилајнца, Пожаревца, Ћуприје, Јагодине, Параћина, Суботице, Зајечара, Пожеге, Ужица, Чачка, Пуле, Ријеке, Чаковеца... Успели смо да локалне, мање сцене приближимо широј јавности и покажемо да креативни људи који заслужују вашу пажњу постоје свуда.”

Као и до сада, и овога пута су припремили поклон читаоцима. Како све већи број читалаца прати сајт преко паметних телефона и таблета, овога пута одлучили су да нас изненаде серијом wallpapera инспирисаних култним бендовима, филмовима, серијама и стриповима. Можете их бесплатно преузети са овог линка.

Редакција најављује нове идеје и планове и позива вас да их пратите путем официјалног сајта, Фејсбука или Инстаграма.

Kombo #59

Escrito por: Lord of Hate.

Beyond Our Sight (Bélgica)
The Void Within EP (2019)
¿Melodeath, Metalcore, Deathcore? Decídelo tú. Pero por ahí va la onda. Alta calidad en la grabación y mezcla. Tienen una batería muy pesada, con los clásicos ‘doble bombos’ entrecortados del Groove Metal y otros toques de aquel estilo; el baterista tiene el acierto de evitar tocar blastbeats, que es un recurso muy gastado en la actualidad por bandas no-extremas que quieren ser consideradas eclécticas. Las guitarras varían entre los riffs graves y las secuencias agudas/melancólicas; y las voces van desde un total growl de Death Metal modernizado hasta las más melódicas voces, clásicas en toda banda contemporánea de metal que se precie de hacer un contraste entre lo gutural y lo melódico. La calidad de la ejecución de cada elemento es notable. No hay errores ni excesos.
★★★☆

BufferState (Bélgica)
Anthropy EP (2018)
Metal alternativo. No hay otra manera de describirlo. Mezcla de ritmos suaves con guitarras acústicas junto con fragmentos de distorsión. Un rango vocal muy variado: se pueden notar las influencias Pearl Jam Faith No More y también cierta influencia no-muy-pesada de Doom Metal en ciertos momentos. La característica común de las voces es mantener un sonido serio y melancólico, por no usar un registro agudo. Los ritmos siempre van desde lo lento hasta el mid-tempo. Si andabas imaginándote cómo sería mezclar todo tipo de rock y metal alternativo de los 90s en una sola cosa, esto es para ti.
★★★☆

Cult of Scarecrow (Bélgica)
Cult of Scarecrow EP (2018)
Difícil definir esta banda si no estás acostumbrado al rock y al metal alternativo. Musicalmente, suena como un Doom Metal de sonido suavizado, pero sin usar nada de teclados “miedosos”. Las voces son una mezcla entre esos cantos melódicos de Phil Anselmo en aquellos temas melancólicos de Pantera y los lamentos de voz grave de Rock alternativo. O sea, es un poco más metal que Rock, pero la mezcla va por ahí. Si te gustan los temas suaves de bandas de Doom o Groove metal y Rock alternativo, esta banda es para ti.
★★★☆

Hunter (Bélgica)
Hunter (2019)
Gran banda de Heavy Metal en la línea clásica de Iron Maiden y demás exponentes del estilo. No muy rápida, no muy lenta. Siempre con un ritmo constantemente animado. Recomendada si te gusta esa sensación de Heavy antiguo con cierta atmósfera un poco “malvada” en el sonido (producción). El único elemento que no cuadra del todo son unos growls de estilo Death Metal, que aparecen de rato en rato como voces de relleno en el fondo. Pero eso ocurre en pocos temas, así que la banda conserva su estilo Heavy clásico a lo largo de los siete temas de esta producción. Recomendado.
★★★☆

Forsaken Crown (Bélgica)
The Ignorant One (2019)
Una mezcla de Metalcore, Groove metal, Death Metal, ritmos pegajosos mezclados con blastbeats, toquecitos melódicos, partes extremas… ¿Qué es esto? Ah, sí. Le llaman Deathcore. Bueno, Forsaken Crown de Bélgica resulta ser una de esas bandas con músicos virtuosos que quieren mezclar de todo en un solo disco para demostrar su eclecticismo. O sea, toman influencia de todo tipo de metal que tenga sonido “modernizado” y que haya aparecido a partir de mediados de los 90s hasta la actualidad y hacen un licuado de estilos. Puedes encontrar una batería que usa un ‘doble bombo’ rapidísimo y entrecortado al estilo Fear Factory; a veces hay unos blastbeats cortos, que resultan innecesarios en una música tan recargada de elementos; guitarras que mezclan ritmos Groove con ciertos picos de intensidad (durante los blastbeats) tomados del Death Metal y voces inspiradas en las bandas “extremas” prefabricadas por la Relapse recs., que no llegan a ser completamente contundentes. Sin embargo, hay que reconocer que la ejecución de los instrumentos y la calidad del sonido son impecables.

недеља, 26. мај 2019.

Звуци чистилишта: Уроково отеловљење

Пише: Антонио Ј.

Пројекат под називом Урок је синоћ (25. мај 2019) представио своју визију анархичног dark ambientala. Стога је београдски клуб Електропионир био стециште једног вансеријског звучно-визуелног перформанса у коме су се испреплетали различити светови. Већ поменути dark ambient, потпомогнут harsh noiseом, је уз перформанс две индивидуе на сцени оставио јак утисак на све љубопитљиве душе које су се ту затекле.

Концептуалну уметност свака јединка може другачије тумачити - у томе је њена чар. Но, Импулс 1 је сасвим сигурно успео да код сваког синоћњег сведока изазове нелагоду, макар на један трен. Излазак прве авети на паозорницу после солидно дугог интроа је одмах привукла сву пажњу на себе. Миран стој у својој одори, која је понајвише асоцирала на чернобиљске ликвидаторе, са клот црном маском преко целог лица би у неком хорор филму била јасан знак да смо награбусили. Ипак, уместо да однекуд извуче моторну тестеру, авет се лагано одшетала до своје семплерске катедре.

Долазак друге мистериозне персоне је појачало ефекат језе. Истоветно обучена, потпуно посвећена обреду који је укључивао две правоугаоне кутије, своје ритуалне покрете је понављала у серијама, гротескном смиреношћу. Какофонична арија која је допирала са озвучења је давала злокобан тон овој репетативној паради. Прва авет је својим повременим крицима у микрфон, окаченом као омча изнад главе, само потврђивала умно безнађе у коме се његов сценски сапатник налазио: изнова и изнова понављати потезе без могућности да се то икада заврши. Спорадичне паузе између серија померања и клањања кутијама су само лажна нада да ће се било шта променити...

Није ми било тешко да се замислим над радњом којој сам присуствовао. Нисам тражио неки дубљи смисао у свему приказаном, понајмање везаном за смисао живота, већ за свакодневицу и муке која она носи. Ми сами смо робови рутине и навике. Свакодневно смо загледани у неке друге правоугане предмете, држимо их као нешто највредније и од њих више или мање зависимо. Дижемо их увис исто онако како их је друга авет подизала, очекујући да ће на тај начин испунити своју сврху. Вичемо, баш као и прва авет, када нас наше кутије изневере и неретко их исто тако крвнички бацамо или ударамо. На самом крају у један квадар занавек легнемо.

После неких сат времена су нас обе авети напустиле, праћене звуцима са самог почетка перформанса. Чинило се да су трајали још дуже, најављивајући наставак који није дошао. Импулс је напречац прекинут, остављајући нас затеченим. Сада се чека други...

понедељак, 20. мај 2019.

Panchrysia - Dogma (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj.

Чини ми се каао да борд Satanath Recordsа седи испред карте света и шара по њој. Ево сада black метал бенда из Белгије који постоји добраних 20 година. С обзиром да се ја тек са овим албумом упознајем са бендом Panchrysia, само по њему могу да им судим.

Dogma је дефинитивно освежење у black металу. Једно веома неконвенцијално издање које дефинитивно не прати зацртане шаблоне и ограничења. Овај албум ме је подсетио на Grand Declaration of War oд Mayhem. Додуше, само у стилу: додатак clear вокала, пар цитата и неких скроз уврнутих музичких деоница које су километаски далеко од black метала. Ко воли Satyricon, који већ годинама уназад експериментише са звуком под паролом: „black метал је живи организам коме се мора допустити да еволуира може да ужива у овом aлбуму.

Према томе ово је музика за оне, не тако тврдокорне black метал пуританце. Као да је овде бенд, који постоји респектабилни број година и иза себе има пуно снимљеног материјала, имао потребу да пусти музици да се прошета мало ван устаљених жанровских оквира.

Музичко умеће је и те како на високом нивоу, као и продукција и квалитет снимка. Поздрављам ову уметничу слободу јер се осећа искреност у свему томе, а не усиљеност и притисак са стране. Бенду заиста треба одати заслужену пажњу што је мало тргао жанр из учмалости и монотоније. Да бисте ово разумели морате и ви да имате неки стаж у истом. Колико сам успео да видим на пар претходних издања бенд је уредно носио corpse paint, док сада то није случај. Али црни корени и даље су чврсти, чисти и искрени.

Cavus - The New Era (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj. 

Cavus свира традиционални, примитивни, фински black metal. Овде би већ могao да се заврши опис издања. Бенду је ово други full lenght после паузе од 8 година.

Музика је прилично хаотична, брза, режећа али некако ипак недостаје жестине, пошто је праћена константним шумом монотоне гитаре у позадини. Да се чути мало спорих деоница са примесама punkа и black ’n’ rollа, иако све песме, мање-више, личе једна на другу. Делује као да су све одрађене у једном цугу, те не бих могао да одвојим ни један фаворит.

Вокал је углавном константан scream појачан до максимума и некако се стапа у сву ту монотону атмосферу. Често се два вокала преклапају и тада се примећује разлика у стилу певања. Један вокал углавном наставља у scream фазону а други се распростире у разним другим тоновима. Када бубањ закуцава чује се неки слабашан пластични звук. О текстовима не могу ништа да кажем јер нису штампани у буклету. Можда је бенду live rital јача страна него студијски рад. Шта рећи на крају? Нисам против тога да буде објављено што више метал издања, али како све то испратити, поготово што се на Тhe New Era не може чути нешто ново.

Cavus је у свом граду Порву (како Википедија наводи, један од најстаријих у Финској) врло вероватно бенд за респектовање. Али, ако којим случајем нисте тврдокорни фан black metala који трага за егзотичним издањима, могуће је да ћете бити разочарани.

четвртак, 16. мај 2019.

Demonic Obedience - Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj.

Demonic Obedience је death метал бенд који постоји од 2013. године, а Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation је трећи студијски албум. Бенд, који је иначе више пута мењао име током каријере, вуче нуклеус из Грчке где је оснивач George Nitavelas прва два албума објавио као one man band. Он се у међувремену преселио у Шкотску, регрутовао нове музичаре и са њима снимио још увек актуелно треће издање.

Дакле, овде можете очекивати death метал старе школе са повременим упливима death/black метала. Никаква новина у звуку овог екстремног правца, али ето једног младог, гладног и вредног бенда. Колико сам видео на њиховом Facebook налогу, већ раде на следећем, четвртом албуму. Интересантно је да су на Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation дигитално уснимане деонице бубњева, уместо живог бубња (као и на претходним издањима). Помислићете да то не иде? Међутим, то је сасвим солидно изведено, звук није пластичан, има душу и то даје можда нешто чистији и модернији звук, али бенд не губи на жестини. Интересантно би било чути живи бубањ, али и то само по себи говори да грчког вођу бенда ништа не спречава да ствара музику коју воли, па ни недостатак бубњара.

Овај издање ће задовољити све фанове death метала старе и опскурне школе са сатанским концептом. Добра свирка упакована у нешто више од пола сата је далеко од досадне, те се лако да преслушати. Екипа је показала завидно музичко умеће и дала додатну снагу и енергију које су утицале на прогресију звука, поготово у односу на претходно издање.

среда, 15. мај 2019.

Stranger - Self-imposed Exile (2019)

Пише: JZ Navoj.

Загребачки бенд Stranger свира grindcore / death метал - кратко и једноставно. Тематика текстова је претежно друштвеног (социјалног) карактера. Бенд иза себе има само један краћи демо, a Self-imposed Exile је њихов први full length. Песме су кратке и брзе и читав албум траје непуних пола сата.

Музика је прилично (неочекивано за поджанр) мелодична, разноврсна, пуна добрих рифова и варијација. Текстови су штампани у буклету и могу се сасвим добро пратити јер су и scream и growl вокали доста разумљиво отпевани. У том смислу бенд више нагиње ка death металу а удаљава се од сасвим неразумљивом стилу певања појединих grind бендова, где није могуће разлучити речи. Део песама је на енглеском, а део на матерњем језику чланова бенда. Текстови на матерњем језику имају посебан и јединствен шмек, јер овог жанра на енглеском говорном подручју има и више него довољно.

Посебно интересантни су моменти када се интро за песму Engraved Numbers (који је преузет из песме Hello Stranger од Barbare Lewis) претвори у грајндерфај; као и када у песми ...When Death Comes Claiming Your Life глас проговори: „Слушај, говнару!” а онда се чују пуцњи и краће рокачина.

Албум зрачи искреном енергијом екипе људи која ужива у томе што ради и налази у томе личну сатисфакцију. Сасвим занимљиво би било чути Stranger уживо у оквиру неког метал фестивала, јер ово је музика за свирке уживо. Рекао бих да је загрепчанима управо тако нешто и те како потребно – да имају што више живих наступа.

Self-imposed Exile је у Србији могуће набавити преко Grom Recordsa тако да су у том смислу комшије добиле одличну подршку за овај сасвим добро деби издање. Завршне речи за крај и порука од стране бенда је: „Остани непознат”.
★★

петак, 10. мај 2019.

Horrorgraphy - Season of Grief (Satanath Records, 2018)

Пише: JZ Navoj

С неба, па у ребра (без претходних демоа, синглица, сплитова и сличног), дебитантски албум бенда из Грчке који свира симфонијски doom метал. Horrorgraphy се састоји од 4 индивидуе: лепше четвртине која је задужена за текстове и добар део нежних и опијајућих вокалних деоница, два мушка вокала и још једним мушкарцем који потпусује целокупан део албума када је музика у питању.

Како издавач, Satanath Records, појашњава да се материјал који је овде презентован може свидети фановима Therionа и King Diamondа. Ја бих додао да је ово и за оне који воле Carach Angren, те српске Abonos и Tales of Dark. Ако сте се међу овим именима нашли онда је ово за вас. Ако нисте - идемо даље.

Ово је једно набијено емотивно метал издање назива Season of Grief. Све ће вам бити јасно ако послушате насловну нумеру (од 12 и више минута) која је предзадња на албуму. Она опусује стање једне особе која је изгубила некога ко јој је превише значио у животу, поставља питања, тражи одговоре и енергију да настави даље.

Пре него што се хронолошки дође до ње, треба пропутовати кроз 7 нумера и ту су саздане разноразне деонице које могу задовољити најширу метал публику. Заиста, овде има свега од ултрабруталних мушких black/death вокала, који се смењују са мушким clean вокалима, женским вокалом који опија својом нежношћу, као сирене на мору које вас утапају а ви се смејете и уживате у свему томе. Ово је све некако таман да не буде досадно или монотоно.

Додао бих да овде има доста готик и хорор атмосфере и у стилу певања и у текстовима и у музици, што није тешко закључити из свега до сада наведеног или (на крају крајева) из самог назива бенда. На крају ту је и солидна обрада групе Therion - The Rise of Sodom and Gommorah.

Све у свему један јако добар деби албум који захтева да му се приступи добрано и комплетно - текстови су обавезна ствар, иначе ће звучати као нешто сасвим просечно што сте већ чули много пута. С друге стране не кажем да је ово неко револуционарно остварење - то није сигурно. Мени је лично ово добро легло, поред силног black метала и других праваца којима смо затрпани. Season of Grief је дошао освежење које ме је вратило у доба када сам пре више година први пут слушао деби албума нашег Abonosа одмах по изласку. Horrorgraphy је дефинитивно бенд који бих волео да настави са даљим радом јер бих волео да чујем још.
★★★☆

уторак, 07. мај 2019.

Комбо #58

Пише: Антонио Ј.

2 Wolves
... Our Fault (2019)
Уводна нумера најновијег албума финског бенда 2 Wolves ме је купила већ уводним тактовима. Иако само издање звучи као гро других сличног жанровског усмерења (мелодични gothic metal са бржим деоницама и измешаним чистим и growl вокалима), оно одише истинском свежином. Десетак пута сам преслушао ...Our Fault и сваког пута ми је деловало да по први пут чујем такав звук. Пун погодак је одрађен у балансу између меланхоличног melodeatha и gothic metala, где је сваки инструмент добио простора да покаже сву своју моћ и да притом не загуши неки други. Иста прича је са вокалима: било да су чисти, growl (како дубоки, тако и chantовани), harsh - нити један не штрчи, нити одудара од деонице у којој се јавља. Једном речју - перфектно!
★★★★

Countless Goodbyes
Cycles (2019)
Metalcore са солидном дозом prog/tech звука. Вреди ли чему? Па, вреди. Сасвим је сигурно да бенд поседује знање, те да тачно зна шта жели и како да то и презентује на заиста квалитетан начин. Мали проблем је то што је сам жанр израбљен преко сваке мере последњих година и да је танка линија између (одбијајуће) репетативности и пријемчивости. То се на Cycles може небројено пута приметиту, пошто су нумере на сталној клацкалици: у једном тренутку све делује складно и донекле инвентивно, у другом већ постаје напорно јер је све то већ толико пута виђено. Countless Goodbyes је име чијем стваралаштву треба дати шансу, поготово ако волите овај жанр толико да истог никада нисте сити. 
★★

Enchantya
On Light and Wrath (2019)
Португалцима Enchatya је ово тек други албум, иако су активни од 2004. године. Ипак, квалитет је битнији од квантитета, тако да је оно што су на On Light and Wrath презентовали свакако вредно утрошеног времена. Чврсти power metal помешан са gothic атмосфером, добро испродуциран, препун реских рифова, клавијатурних деоница и солажа, носи дух средине двехиљадитих - период када су жанровски слична издања била свако мало објављивана. Оно што је набитније је да веома прија уху и да ни једног тренутка не постаје напорно за слушање. Далеко од тога да је албум савршен, али је свакако у врху овогодишњр понуде.
★★★☆

Blood Region
Tales of the Backwoods (2018)
Blood Region су један од оних бендова који покушавају да класични heavy metal модернизују и учине га пријемчивим млађим генерацијама. И више је него очигледно да им је језгро музике управо стара школа, али је сам приступ стварању и аранжманима посве прилагођен актуелној моди. У овој работи су и више него солидни. Штавише, мислим да Tales of the Backwoods звучи заиста добро, да има понудити штошта занимљивог како старим кајлама, тако и онима који тек улазе у свет метала.
★★★☆

Inferitvm
The Grimoires (2019)
Чим се у називу нађе V уместо U, у 99 посто случајева је у питању black metal бенд. Нећу лагати: почетак ми није деловао обећавајуће и био сам спреман да после две, евентуално три нумере прескочим шта ови Шпанци нуде. На сву срећу, релативно брзо су црне слутње одагнане (велике су шансе да су скривене неке бајалице у самом називу албума, хехе), тако да сам се завалио и уживао. Добро, не баш у потпуности - за то су заслужне деонице које бих назвао генеречиним инстант блекерајем. Руку на срце, нису ни ти тренуци толико страшни, понајвише зајваљујући солидној продукцији. Али, да може боље - може.
★★