петак, 23. новембар 2018.

Kombo #52

Пише: Антонио Ј.

VVORSE
Ajatus vapaudesta (EP)
Чим сам кликнуо на play дугме, овогодишњи мини албум финског crust квартета ме је одувао. Уводни, енергични риф ме је невероватно подсетио на њихове земљаке из бенда Ajattara, те аутоматски потпуно одувао. И, наравно, после непуног минута је кренуло какофонично решетање, тако типично не само за овај бенд, већ за сам жанр. Хаос у покрету, ритмична бука која својом несавршеношћу дражи сваки могући рецептор, заводи га и упија у себе.
★★★★

Forest of Shadows
Among the Dormant Watchers
Спор, тежак и резигнирано депресиван. Са тих неколико речи би се могао описати трећи по реду албум овог шведског one-man пројекта. Али, не би било поштено изоставити да је он такође мелодичан, меланхоличан и опуштајућ у својој тескоби. Он је све што се од једног doom метал издања очекује и што оно треба да поседује. Својом туробном атмосфером вас обгрљује као рака сандук, с тим што апсолутно немате проблема са тим јер је ритам толико успорен, те вам се чини да свесно и лагано тонете у сан.
★★★★

Sons of Saturn
Деби албум heavy/doom четворке из Шпаније је заиста симпатично издање. Сама музика има ту ноту класичног doom метала осамдесетих (Candlemass и Black Sabbath, на пример), а да се осетити и мало стонера у неретким тренуцима. Наравно, упливе NWOBHM-а је тешко игнорисати, што ни у ком случају не може бити лоше. Звук инструмената делује као мешавина старих Paradise Lost и Type O Negative, што умногоме појачава угођај, те се тиме постиже склад свих претходно наведених утицаја.
★★★☆

понедељак, 19. новембар 2018.

Bohemian Rhapsody


Пише: Милош Шебаљ
Прича почиње оним чувеним: О покојнику све најбоље'. Већ ту негде историја прераста у легенду, легенда у мит, па даље, својеврсном верзијом игре глувих телефона добијемо еп. У данашње време глобалне памети, вероватно чак и више различитих епова.
Наилазим ових дана на све више опречних мишљења по питању овогодишњег филмског остварења Bohemian Rhapsody, створеног у славу покојног Фредија и, тек нешто мање, бенда Queen. Просто се трка васколики народ да пронађе што више делова филма који су лоше урађени или историјски нетачни.
Стичем утисак да је Фреди за живота имао толико интимних пратилаца да је могао комотно њима попунити тај фамозни ВемблиПосебно су бројни они његови пријатељи рођени након његове смрти. Интересантно је да међу свим тим критичарима, изгледа, нико није одгледао одјавну шпицу (или уводну, свеједно) на којој се међу извршним продуцентима (истина, музичким, али не мења много) пројекта помињу два веома истакнута имена. Но, одавно сам се помирио са чињеницом да је данашњи свет довољно површан, те да бубњар и гитариста и нису толико важни да би били препознати.
Једна од замерки је била упућена лично главном глумцу, пошто није отпевао филм. Истина је, барем према поузданим изворима блиским продукцији остварења, да је господин Рами Малек заиста певао на филму. Додуше, учинио је то у некој врсти триа са Фредијем и извесним Марком Мартелом. Уосталом, верујем да би љубитељима групе прилично позлило да је глумац покушао да своје гласовне способности (у које заиста нисам упућен) постави уместо, по многима, ненадмашног Фредија.
Даље, критичари замерају скраћивање приче. На први поглед, заиста делује да се неке ствари у филму дешавају преко ноћи. Са друге стране, верујем да је редитељу и осталима задуженим за стварање филма изузетно жао што се нису потрудили да направе епску трилогију која би покрила сваки дан/месец/годину постојања бенда. Молио бих свакога ко се нашао увређен тек двочасовним освртом на каријеру једног огромног музичког ентитета да напише оштро протестно писмо (писмо, не електронско, не „написаћу им на Фејсу”, него ручно писано и потписано) продукцији, које ће они сигурно веома озбиљно схватити. Не прија сарказам? Ништа онда, нећу више.
Треће, мени апсолутно омиљено, је откривање историјских неисправности у сценарију. Пре него што се осврнем на своје виђење, молио бих да се осврнете на написано у прва два пасуса ове музичке критике. Упс, заборавих да пишем музичку критику. Стићи ћу дотле, обећавам. Јесте поновили градиво? У реду, настављам даље. Не сматрам себе познаваоцем биографских података о бенду или музичарима појединачно. Не сумњам у начитаност и нагледаност појединих критичара. Појавило се досада мноштво разноврсних биографија и документарних филмова везаних за Queen. Шта мислите, колико има истине у њима? На чему базирате увереност у то?
Већ у сам филм је уврштен интервју са Фредијевим интимусом, у коме се износе неистине. Нисте обратили пажњу? Сценариста вам je „ударио шамар пре него што сте уста отворили. Из мог угла гледано, склонији сам веровати филму који је, бар на неки начин, прошао кроз прсте Брајана Меја и Роџера Тејлора. Препознајете имена? Требало би. Не спорим како је могуће да се провукла понека грешка. Да ли то чини Bohemian Rhapsody лошим филмом? Не бих рекао. Чак бих се усудио да кажем да нисам имао прилике гледати бољи, барем не у датом жанру.
Да бих оправдао простор који сам добио за писање рецензија музичких издања, морам се осврнути на музику која прати остварење. У ствари, кад мало боље размислим, нећу то да радим. Разлог лежи у томе да ових 80 минута који се налазе на диску морају наизуст знати сви који имају пар функционалних органа чула слуха.

уторак, 13. новембар 2018.

Миле Кекин – Кућа без крова


Пише: Милош Шебаљ.
Био сам тек клинац када је Хладно пиво порасло. Смлачило се, рекли би неки (и ја међу некима). Хладно пиво је у међувремену потпуно одрасло, а ни ја више нисам клинац. Сада знам да се и млако пиво може попити, мада ми је свакако боље када је прописно охлађено.
Схватио сам неке ствари. Не ваља баш пијан форсирати фук. А ни кућа без крова није место на коме се не можеш огрејати или склонити од кише. Није лоше покиснути понекад. Зиме се, такође, дају прегрмети некако. Али, замисли се мало, колико снова може стати у кућу без крова? Уме да провири између тих киша и покривач од звезда. Шта ћеш онда? Хоћеш ли немо посматрати потонуће Атлантиде под сопственим ногама или ући у Рено 4” и одјездити непознатим путевима ка непознатом крају?
Оматориш на крају. Постанеш мудар, па се сећаш, пребираш по путевима, сликама. Можда те ухвати носталгија, а сасвим је могуће и суза понека. Или се осетиш поносно. Погледаш иза себе и имаш шта видети. Много шта! Па ти буде драго. Свако погрешно скретање је било твој прави пут. Имао си право сваки пут кад си погрешио. Сјајан је осећај кад си задовољан собом! Многе ствари престану да те занимају. Баш те брига за неког клинца коме се баш не свиђа што ниси снимио панк албум, што си ипак отпевао љубавну песму... И не само да те баш брига, него си још и срећан због тога. Знаш тог клинца. Познајеш га. Знаш да ће једног дана и он да остари. Добро, можда баш и не знаш да ће једног дана писати (све, само не) критику твог солистичког албума који, осим твојим гласом и лирским шмеком, ни најмање не подсећа на нешто по чему си постао препознатљив.
Драги Миле, и сви остали који се тако осећате, хвала. Било је задовољство слушати вас. Препоручујем сваком љубитељу добре музике.
★★★★ (јер ми се пије хладно пиво).

четвртак, 08. новембар 2018.

Комбо #51

Пише: Антонио Ј.

Devolution (2018)
Београдски Vicery је доста напредовао од свог selftitled деби издања из 2016. године. Искрено - делује као да су у питању два различита бенда. Док је раније звук био више у oldschool маниру, сада се током свих 45 минута колико Devolution траје преплићу различити поджанрови метала. Death метал је ту и даље основа, али преко ње има слојева свега и свачега, почевши од прогресивног метала, преко авангардног, па све до (многима и дан-данас мрског) NU-a. Оно што је Sepultura радила средином деведесетих на Roots албуму (мешајући tribal, core и NU елементе са grooveом), Vicery ништа мање успешно раде на свом игралишту. Издања као ова су још један од светлих примера да је и даље могуће објавити издање које ће носити преко потребан дашак свежине, инвентивности и неспутане креативности, а које није само једно у низу оних која се свакодневно објављују.
★★★★

Cape Fear (Србија)
Harvest of the Gods (2018)
Овај смедеревски пројекат већ другу годину заредом објављује мини издања, што је одлична стратегија. За разлику од демоа Сенка црне сабласти, стил на Harvest of the Gods више вуче на melodoom и то ме је посебно (пријатно) изненадило. Звук невероватно асоцира на бројна издања из деведесетих година прошлог века, што ће умногоме усрећити оне старије фанове жанра. Иако су све нумере усклађене што се атмосфере и продукције тиче, тешко је не отети се утиску да су више као нека мини компилација песама сниманих у различитим интервалима. То није нужно лоше, али је пожељно да се на наредном издању јасније дефинише план, а идеје још више разраде.
★★★☆

Afire (Финска)
On the Road From Nowhere (2018)
Љубитељима мелодичног (хард) рока ће се овај албум свидети већ од првог рифа. Мени се он само делимично свидео - тек три од десет нумера сматрам веома добрим. Све остале су сушти просек, иако су сасвим слушљиве. Ни у ком случају не бих On the Road From Nowhere назвао лошим албумом, али сам имао много већа очекивања од људи који га потписују (бивши чланови бендова Sentenced, Poisonblack, Kyrck...). Но, ако тражите нешто мелодично и пријатно за слушање, ово је прави избор.
★★☆☆

Thecodontion (Италија)
Thecodontia (2018)
Овај сирови black метал пројекат са Апенинског полуострва можда није најоригиналнији што се „уништења звука и мелодије” тиче (користе само дисторзирани бас и накуцане бубњеве), али је свакако један од ретких који „пева” о праисторијским животињама. Да, сви блекери који су такође фанови „Света из доба Јуре” сада имају прилику да уживају у гротесктним еповима о диносаурусима, фосилима и сличним стварима. Непуних 13 минута ми је било превише једном, а не три пута колико сам ово чудо преслушао.
☆☆☆☆