недеља, 30. септембар 2018.

Bethor - Anarchia Diaboli

Пише: JZ Navoj

Одавно сам на клацкалици, како да схватим музику коју прави „српски black метал мафијаш” Bethor. Мислим да је исти случај и са већином људи који су годинама уназад макар чули за бенд, а и да нису у black метал водама. Одавно сам се питао како ће ово звучати али, с обзиром на то да је албуму претходило објављивање неколико Јутјуб клипова, донекле сам и био припремљен.

Када сам први пут видео спот за песму Anarchia Diaboli и чуо звук био сам изненађен. Прво чињеницом да су ту музичари који свирају иструменте на живо. Најлакше је кудити; ја сам напротив веома задовољан што је Bethor успео да окупи музичаре који су дуго у метал водама, пошто су исти евидентно имали велики утицај на крајњи звук албума који је пред нама.

Правац који је бенд на овом албуму одсвирао бих сада могао да назовем „шизофрени grindcore noise black метал”. Заиста то и јесте. И није тешко закључити како је све то изведено. Кунга (Alogia, Expedition Delta, Numenor) туче бубњеве, а на звук гитаре доста утицаја је имао Уљез (Alogia, Psychoparadox, Lunar Pocket, Numenor). Има ту још гостујућих музичара: Attila из Hellera - соло гитара, Nemethor из Ancient Sorrow - вокали и дизајн омота, Eди Саша Ђорђевић (Patrias) - вокали. God of Perversion (The Stone, Soul in Cage) се потписује као особа задужена за бас гитару. Музику су радили Vermis и Bethor (који је задужен и за noise деонице).

Друга ствар која ме је такође изненадила је рад са Бранковићима, пошто је албум снимљен у Paradox студију у Смедереву. Све је то дало, до сада, најчистији и најјасније продуцирани звук - овде су чак и вокали разговетни где су разговетни, што је битно због тога што текстови нису одштампани у буклету. Ово је већ друго Bethorово издање за Miner Recordings; још једно посвећено његовој покојној мајци и још једном члану породице (нисам сигуран о коме је реч).

Текстови, који су мешавина Bethorових идеја, латинских цитата и делова из Некрономикона и Енохијанских кључева, су химне паклу, окултизму и Сатани, то није било тешко закључити већ из назива албума а знајући бенд од раније. Први пут када ме је Микица позитивно изненадио је био рад на издању Tribute to Bathory, који је по мени извео маестрално. Све пре тога ми је било слабо, иако сам свему дао шансу и преслушао макар једном. Ово је, по мом мишљењу, друго вредно остварење овог бенда, а Микица би требало да настави рад са екипом људи која ће му помоћи у реализацији његових идеја и дати додатну снагу његовом black метал звуку.

Препорука за хорор атмосферичне нојзере је да преслушају уводну те затим сваку следећу инструменталну нумеру на диску, јер су између ових инструментала бесне и сирове grind/black метал мелодије у славу пакла. Блекери их стога слободно могу прескочити и фокусирати се на остале песме којима ће бити задовољни. Има пар прилично заразних рефрена, што на срспском што на латинском, и то је, да подсетим, продуцирано чисто и разазнатљиво, када су речи у питању. Волео бих да има више оваквих сирових, брзих и агресивних блекерских момената. Препорука је да албум први пут преслушате ноћу, најбоље преко слушалица, гласно појачано и у потпуној изолацији, уз пиво - данима када је бес потребно каналисати.

Сматрам да је најлакше критиковати, али би ипак требало дати шансу овом, до сада, најозбиљнијем изадању који су Bethor и екипа изнедрили. Али, с друге стране, никако не треба сам бенд сматрати апсолутним култом само због година стажа које има иза себе. Култни су бендови који трају али и објављују нове ствари, раде и носе се са тим. Овде треба дати подрушку труду и раду чиме би бенд „натерали” да настави даље ову уозбиљенију причу. Anarchia Diaboli је кратак албум, преслушава се лако и у једном даху, без проблема. Стога пронађите мало времена и дајте му шансу, подржите српски black метал из провинције, одакле је све много теже радити него из главног града. 6,5/10.

понедељак, 24. септембар 2018.

Vomitile - Pure Eternal Hate


Пише: Милош Шебаљ
Овакав death metal волим! А долази са Кипра, ни мање ни више. Одавно ми је познато да су све људске границе побрисане када се ради о метал музици, или уметности уопште, али ме „егзотика” сваки пут наново изненади. Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да је ово мој први сусрет са музиком пореклом са овог подељеног острва.
У међувремену, Pure Eternal Hate је већ трећи албум у арсеналу ових Кипрана који су на сцени већ целу деценију. Четворка из Никозије доноси death metal какав сви већ познајемо. Не, то није лош знак. Чини ми се да су управо овакви бендови у опасној мањини у данашње време, у односу на бројне технички претеране и претерано бруталне саставе.
Када је реч о Vomitile, они изузетно добро балансирају између технички потковане свирке, добро промишљеног композиторског умећа и аранжерске зрелости. Сви ти елементи доприносе да је комплетан албум довољно разноврстан да држи пажњу слушаоца, док се у исто време креће довољно праволинијски да се не изгуби у лутању по самим ивицама жанра. Томе доприноси и трајање од око 36 минута, што је сасвим довољно за комплетан утисак и самим тим недовољно да угуши евентуалну публику.
Већ сам назив албума наговештава шта можете очекивати овде. Најчешће брз death metal пун мржње коју бескомпромисно намеће и самом слушаоцу. Гитарске деонице воде главнину напада мноштвом добро осмишљених рифова који су, иако својствени жанру, довољно иновативни да не можете баш са лакоћом наћи поређења са познатијим именима. Мада ми Bolt Thrower пада на памет, посебно у деоницама средњег темпа у којима се истиче врхунски одрађен посао ритам секције. Гитаре понекад прошетају кроз солистичке деонице, али и у тим моментима задржавају улогу у самој песми и не беже у гитарске его трипове.
Чврст и сигуран вокал убедљиво проноси поруке нумера. За суштину тих порука опет се може консултовати сам назив албума. Издање је и продукцијски решено до савршенства. Звук је попуњен до тачке пуцања чиме албум добија додатну снагу за сурово „лупање по ушима”.
Искрени фанови жанра ће сигурно бити више него задовољни овде одсвираним. Они којима све и свашта смета ће сигурно приметити недостатак оригиналности. Мени је Pure Eternal Hate савршено „легао”. Не говоримо овде о најбољем албум који је death metal икада доживео, али је светлосним годинама далеко од најгорег. Чак је за класу изнад просека. Кипрани су врло успешно пребродили „клетву трећег албума” те нам остаје да се надамо да ће их баш четврти пробити у прву лигу. 4/5.

четвртак, 06. септембар 2018.

Kombo #50


Пише: Антонио Ј.

Silver Grime
Healed by the Dark
Doom метал бенд из Шведске својим деби албумом доноси нешто мало више од пола сата споре, тешке и опако добре свирке. Мелодично, екстатично и опијајуће издање. Опуштајуће атмосферично и меланхолично. Једини проблем је што је са својих 30 и нешто минута прекратко, али ни штане фали да се двапут заредом преслуша. 5/5.

PrimitiveBirthrightThe Catalyst
Фински самопрокламовани northcore металци су успели да на репетативној metalcore / deathcore понуде нешто свежије. Иако сам албум Primitive не одступа превише од онога што ограничава жанр у коме битишу, екипа која га потписује је учинила да он делује колико-толико уникатно. Оштри рифови, чести брејкови, мало синтетичких звукова и клавијатура у позадини праве леп микс агресије и „хороричног loungeа”.

Синглови Birthright и The Catalyst су објављени пре самог албума као својеврсна најава истог и, што је занимљиво, не налазе се на њему. Но, иако слични главном издању, нижим квалитетом одударају од целине. После пар преслушавања делују као генерични филери који су снимљени само зато што је будџет то дозволио. Укупна оцена је 3/5.

Endless Fear
Из ратом девастиране Сирије долази веома занимљив blackened ambient пројекат. Без вокала, са нагруваном ритам машином, пригушеним гитарама и басом (ако га уопште има), где су клавијатуре веома наглашене и у првом плану. Подсећа ме на нешто што би се развило из главне теме из Resident Evil серијала, што је стварно кул. Лоша страна овог албума је то што постаје напоран током треће нумере услед мањка добрих идеја и претераног понављања истоветних мелодија и деоница. Солидно, лепо осмишљено, али идејно не превише разрађено. Само због прве две песме дајем 3/5.

The Odyssey to Room 101
На самом почетку морам напоменути да овакве галопирајуће бубњеве какви су на албуму ич не волим. Тај типично трешерајски wannabe олдскул ритам ме опако иритира, мада разумем његово рабљење. Но, руку на срце, умеће бубњара Марка је очигледно, те он успева да у правим тренуцима побегне од традиционалног  звука и заједно са остатком бенда просто покида! Музику коју свирају бих крстио као prog thrash метал, с обзиром на то thrash основу гитаристи Лука и Ђорђе обогаћују са не мало прогрсививних уплива. Милошеве бас деонице су свет за себе, заиста пружају јаку потпору осталим инструментима. Било би добро да су за неких петнаест посто гласније. Албум је енергичан, адреналински напуцан, иако баш и не успева да верно прикаже колико је бенд заиста добар. Не мислим ту на идејни и свирачки квалитет свих чланова, већ на саму атмосферу, пошто Quasarborn уживо делује као пожар који гута све пред собом без мислости. Али, да ли The Odyssey to Room 101 препоручујем? О, да. 4/5.

M 'N' R
Ако волите Kvelertak и такав микс рокенрола и екстремног метала, онда је овај фински бенд права ствар за вас. Занимљиво издање, и те како catchy, мада не за претерано и пречесто конзумирање. Неке песме су заиста одличне, неке су на моменте заморне, али ако тражите нешто што ће деловати као адреналинска инјекција онда ћете дефинитивно бити задовољни понудом овог албума. 3/5.

уторак, 04. септембар 2018.

Akhenaten - Golden Serpent God


Пише: Милош Шебаљ

Помислиће неко да сам се баш окомио на ове момке, али морам да поновим увод из рецензије њиховог претходног албума. Схватам опседнутост древним Египтом, Месопотамијом и сличним темама. Много је људи на овој планети који их сматрају вечним извором инспирације. Али…

Да ли је мање интересантна домаћа историја? Познаје ли неко бенд који се позабавио богатом културом и веровањима америчких Индијанаца? Не, не причам о спорадичним покушајима бендова Europe или Iron Maiden. Говорим о комплетном опусу, концепту албума или целе каријере бенда.

Сигуран сам да можете набројати у моменту бар десет бендова који имају албум посвећен нордијским божанствима. Чак и словенским, ако говоримо о овим подручјима. Можда неки аустралијански бенд који се бавио Абориџинима? Да пробамо ближе, има ли Италијана који су помињали Марса, Јупитера или Јулија Цезара? Осим свега овога, једину замерку имам на омот издања који превише подсећа на компјутерску игру, него на озбиљан метал бенд.

Музички, Akhenaten са лакоћом полаже тестове. Базирају се на металу смрти, старе школе, уско везаним за синфонијски блек метал какав је својевремено изнедрио норвешки Emperor. Све то звучи (посебно уз врхунски чисту продукцију) слично данашњем звуку пољског Behemothа, са тим да је добрано прекривено традиционалним фолк деоницама својственим блиском истоку. Управо та разноликост, пре свега у форми неколицине аутохтоних инструмената, чини треће остварење ових Американаца толико оригиналним и квалитетним.

Пре свега бих скренуо пажњу на неколико инструменталних нумера које остављају јак утисак и поред изостанка гитарских 'зидова', нарочито седма по реду, седмоминутна Akashic Field: Enter Arcana Catacombs. Са друге стране имамо Sweat of the Sun која нуди некакву сумануту техно верзију блискоисточне музике коју сматрам потпуним промашајем, тако да је без размишљања прескачем у следећем кругу преслушавања (осврћем се на омот и проналазим везу са овом песмом). Остале песме су на високо инвентивном нивоу, не мањка ни разноврсности гитарских деоница, ни аранжманске 'разиграности' као ни музичарског умећа.

Golden Serpent God је одличан албум. Можда сам ја превелика цепидлака, па ми упадају у очи замерке попут оне у уводу. Можда то само мени смета. Ако то занемарите и просто се препустите звуку, сигуран сам да ћете уживати. Посебно ако су вам Египат, Месопотамија или Персија срцу драги. 4/5.