среда, 29. август 2018.

Grimorium Verum - Revenant


Пише: Милош Шебаљ.

Не, није ме мрзело. Да су одабрали да се уместо латинског послуже матерњим језиком при именовању бенда, могли су се комотно назвати Колыбель Грязи. Ко преведе горе написано на енглески језик неће му бити потребно даље да чита. Grimorium Verum је руски бенд који је презентовао свој четврти по реду албум Revenant.

Пре него зароним дубље у њега, морам напоменути да је одавно прошло време када су бендови могли да се похвале довољном дозом креативности да створе дела дужине 56 минута која ће задржати пажњу од почетка до краја.

С времена на време се, додуше, појави понеки али све ређе. Друга ствар је да је жанр који су Руси одабрали своје златне моменте проживео крајем прошлог века, те да су се од тада појављивали тек спорадични успешни покушаји оживљавања. Великани су себе претворили у циркуске представе, док су младе снаге давале све од себе да створе (углавном) бледе копије. Овај дуо се овим снимком пласирао негде у средину. Нити ће Revenant представљати птицу Феникс, нити онај последњи ексер на ковчегу синфонијског метала.

Овде понуђени снимак би могао послужити као својеврсна напомена роману, имена Cradle of Filth. Заиста, од прве секунде овог издања неизбежно је везивање са данима када су Британци били на врхунцу свог креативног узлета. Пре свега, вокална изведба је готово пресликана, када говоримо о вриштећем гласу, док у чистим напевима изузетно подсећа на, подједнако славни и у данашње доба карикирани, Dimmu Borgir.

Музички, међутим, Grimorium Verum није довољно бомбастичан да би се оправдало поређење са Норвежанима. У питању је жанровски карактеристична музика, вођена у великој мери клавијатурама које, уз тек повремено препуштање речи гитарском рифу, носи атмосферу албума као и комплетне песме у смеру који, опет, чак и аранжерски подсећа на већ споменуте острвљане. У текстуалну страну албума нисам упућен, међутим, судећи по насловима, и поетска страна прати трендове зацртане пре две деценије. Све је ту, од ђавола, преко северних краљева, до храмова крви...

Након свега написаног, можда ће звучати необично чињеница да Revenant уопште није толико лош албум. Усудићу се да дигнем притисак драгим читаоцима и напишем да је за класу бољи од свега што је Cradle of Filth снимио у последњих 15 година. Искрено, ја бих у продавници пре узео овај диск него неколико последњих „колевки прљавштине”. Ипак, очигледан недостатак покушаја иновативности заслужује тек 3/5.

понедељак, 27. август 2018.

VA - Mazikin

Пише: Милош Шебаљ

Искористио бих ову прилику да пожелим себи добродошлицу у свет о коме немам никакву представу. Знао сам да ће до овако нечега доћи пре или касније. На неки начин ми је и драго што у ову авантуру улазим са диском мог доброг пријатеља, тако да се бар од објективних ставова могу бар мало оградити.

VA је соло пројекат Виктора Сереметкоског, бившег члана неколицине канадских бендова екстремно металног опредељења. „Mazikin” је дебитантско остварење које доноси три нумере у трајању од тек 20 минута.

Очигледна инспирација иза овог снимка је рођење детета. Виктор је прошлог лета постао отац једне девојчице и од самог назива издања (названог као и девојчица) јасан је извор инспирације. Не бих претерано паметовао о музичкој позадини, јер се у исту не разумем онолико колико би требало за озбиљнију анализу, тако да ћу искористити опис који сам Виктор користи при презентацији свог дела. У питању је авангардни drone doom метал са амбијенталном позадином.

Од почетних (позадинских) звукова који прате ултразвучне снимке фетуса, преко узнемирујућих, драматичних гитарских пасажа који су (вероватно) замишљени да репродукују родитељску бригу и нервозу која прати последње „трудничке” моменте, до финалних, готово аветињских, вокалних мотива који (опет, вероватно) служе као „препричавање” непроспаваних ноћи најранијих дана родитељства са именом детета као константом у мислима. Музика је снимљена на великом броју различитих инструмената, тако да се целим током издања „нешто дешава”. Ствар је субјективног утиска како ће све то бити прихваћено. На неки начин овај диск нуди узнемирујуће звуке каквих, не сумњам, мора бити када је тематика тако озбиљна. Са друге стране, понуђена је нада, пробуђена воља за новим животом.

Ја сам прилично ненавикнут на овакве музичке 'пејзаже', међутим, мени није сметало (што може да вам не каже ништа, а може да вам каже много) да обрнем овај диск неколико пута у низу. Верујем да ће они који озбиљније прате сличне музичке тенденције имати нешто више да пронађу и открију на њему. Само издање је подарено слушаоцу на интерпретацију. Ја га, лично, не могу препоручити, јер не знам коме. Притом, ни издалека не желим рећи да „Mazikin” нема шта да понуди.

Виктору желим рећи велико хвала за диск, али пре свега за вишегодишње пријатељство и да му пожелим сву срећу у најважнијем пројекту у коме ће у свом животу имати прилике да учествује. Не, не мислим на VA.

понедељак, 20. август 2018.

Комбо #49

Пише: Антонио Ј.

Аустралијски Naberus су својим трећим албумом Hollow само потврдили да су један од најзанимљивијих комерцијалних метал бендоваиз те земље. Иако се жанровски могу класификовати као metalcore, они у својој музици комбинују доста чврстог groove метала, као и свеприсутног melodeath-а. Нека вас не заварају мелодични рифови - они су ту само да вас заведу, натерају да им се препустите, док оштри рифови и сигурна ритам секција као сатара комадају све пред собом. Није ово бруталан албум у духу death метала, већ бруталан у сислу искрености коју носи. Кристално је јасно да је петорка која је радила на овом албуму знала како да у савршен производ упакује најискреније емоције и страст према музици. 5/5.

Други бенд из земље кенгура, под називом The Eternal, је својим шестим албумом решио да се искези свему што је данас модерно у металу, да запљуне лице учмалости. Седам песама спакованих у готово 75 минута су као седам ледено хладних епских прича. Издање отвара безмало двадесетоминутна The Wound која је и сама налик неком мини-албуму. Толико је у њој различитих сегмената, савршено осмишљених и уклопљених, да буквално пожелите да се не заврши. Waiting for the Endless Dawn је ремек-дело gothic метала, меланхолично толико да се у лаганим тоновима утопите целим својим бићем. Све оно набоље што овај жанр нуди се може наћи на овом издању које кокетира и са прогресивним металом и са класичним doom-ом. Ко воли growl вокале неће остати разочаран - нема их превише, али у први план долазе у правом тренутку. Ово је један од десет најбољих албума ове године, дефинитивно! 5/5.

Cruel су industrial метал бенд из Чилеа, а Camino a la perversion им је, чини ми се, прво издање. Овај мини-албум са четири песме више делује као демо него као „озбиљније” дело. Но, иако продукцијски не задовољава модерне жанровске критеријуме, изведбено му се не може превише замерити. Штавише, веома ми је пријало вишеструко преслушавање током претходних дана. Текстови на шпанском звуче егзотично понајвише зато што апсолутно немам појма о чему су и то видим као плус, хехе. Сама музика не одскаче иновативно од великог броја бендова сличног усмерења, али то и није толики проблем пошто је и те како интересантна. Ипак, сматрам да је пред бендом веома велики посао - мораће редовно и напорно да раде на проналажењу свог индентитета. Стварање услова за бољу продукцију и унапређивање идеја би требало да им буду приоритет како не би постали још један од оних бендова који је имао потенцијала и подбацио. 3/5.

четвртак, 09. август 2018.

Immortal - Northern Chaos Gods

Пише: Милош Шебаљ

Неколико година уназад, када су објавили разлаз (по други пут), Immortal су фановима поручили да обрате пажњу на значење имена бенда. И, заиста, ево их: још увек присутни, представљају нови албум. Не бих се превише освртао на „сапуницу“ која се развила у међусобним односима чланова бенда. Сви већ знате приче, довољно је била попуњена жута штампа. Узгред, да ми је неко рекао пре петнаестак година да ћу о одређеним гласилима везаним за метал музику писати на тај начин вероватно бих га дочекао громогласним смехом. Но, фокус на музику.

Пркосићу популарном мишљењу већ на самом старту. Не свиђа ми се. Неке чињенице остају, пре свега то да „Northern Chaos Gods“ оставља свог претходника миљама иза себе. За позитивну страну бих оставио и чињеницу да бенд и даље свира свој, сасвим препознатљиви, black метал. Сви елементи који су овај бенд учинили великим су ту. Са друге стране, мало су превише ту.
 
Прво што упада у очи су већ наслови песама. Већ ту наилазимо на „Blashyrkh", „Mighty Ravendark“... Од текстова нисам ни очекивао превелики отклон од досадашњег стила и тематике, али толико сурово плагирање самих себе је мало превише за мој укус. Чак се и фразе понављају, не само наслови песама или албума. А, ту чак није крај.

Преостали двојац је музички добро надоместио изостанак Abbatha. Уосталом, познато је да Аббатх није једини заслужан за ремек-дела која је овај бенд утиснуо у пластику. Хладни рифови смештени негде између сировости „Battles in the North“ и хладних мелодија са „At the Heart of Winter“. Кад га већ помињем, чини ми се да су баш са тог албума узете акустичне деонице које се појављују рецимо у „Gates to Blashyrkh“ или завршни део у „Grim and Dark“ или почетни у „Mighty Ravendark“. Није само у томе ствар, цео албум звучи као трибјут бенд који је одлучио направити неколико својих песама. Нисам сигуран да ли ови рифови звуче овако добро зато што су заиста добри или зато што је Demonaz искористио најбоље што је већ користио и направио компилацију. Чак и вокално подсећа на Abbatha. Волео бих да видим наступ уживо. Верујем да ће и чувени „корак крабе“ користити.

Интересантно је да су у свем овог плагирању самих себе, Immortal ипак направили добар албум. Можда ми се ипак свиђа ово. Памтљиве су песме, упечатљиви рефрени, квалитетни рифови, снажни ритмови. Можда му и треба прићи као својеврсном „best of“ издању. На крају крајева, време ће показати хоће ли овај снимак завредети да се заврти онолико колико се, још увек, врти „Sons of Northern Darkness“. Треба сачекати да се слегне „хајп“ који је инстант направљен око већ поменуте сапунице. 
 
Чини се да је Immortal направио „Northern Chaos Gods“ више из ината бившем члану него из саме потребе или креативности. Рекао бих да ће се, на крају, ипак Abath последњи смејати. 3/5