среда, 25. јул 2018.

Суперкомбо 15


Пише: Антонио Ј.

Wishing Well: Rat Race
Веома пријатан, надасве мелодчан хард рок који је нешто попут мешавине Deep Purple и Audrey Horne. Занимљив албум, одличан у тренуцима када вам је потребно да чујете нешто што ће вас максимално опустити.

Revolvd: Past аnd Present
Типична весела, модернан, radio friendly мешавина попа и алтернативног рока који кокетира са MTV панкроком: нити превише тврд, нити превише мекан. Симпатична музика коју бисте слушали у колима док идете на летовање.

Red Eleven: Fueled by Fire
Пет песама, колико их је на овом мини албуму, звуче сасвим пристојно. Но, то је мање-више све, с обзиром на то да звуче као део отргнут од једне веће целине. Свака од песама обећава на самом почетку, док после увода упада у колотечину просечности и репетативности. Мора то боље.

Lord of Pagathorn: Daimono Philia
Ако којим случајем волите Carpathian Forest и Darkthrone, ово је прави албум за вас. „Хрскави” блекерај са аветињским вокалом који леди крв у жилама (под условом да се слуша са слушалицама на глави у мрклом мраку). Оваква олдскул издања су увек занимљива за чусти, понајвише због тога што су рађена за свој ћеф, а не ради праћења трендова.

Fog Light: 2nd Impression
Чисто инструментални албуми су увек мач са две оштрице. Ма колико добри музичари били, морате веома добро замислити не само једну нумеру, већ читаво издање, а које неће звучати напорно слушаоцу. Екипица из овог бенда се добрано потрудила да се одсуство вокала уопште не примети, те да свака нумера буде посластица сама за себе.

Dead Sun: Son's Kingdom
Солидан melodeath, не претерано инвентиван, али сасвим ОК за повремено преслушавање. Хардкор фанови овог поджанра су до сада имали прилике да чују мали милион оваквих издања, те у истом тешко да ће пронаћи нешто што ће их одушевити. Но, онима који тек откривају мелодични death metal може бити (донекле) занимљив.

Eye of Purgatory: The Rotting Enigma
Има овде нечега, није да нема. Но, највећи је проблем што су рециклирани рифови и ритмови упаковани у издање са продукцијом која покушава да евоцира атмосферу деведесетих. И ту не мислим на шведску melodeath школу, већ на неки Dissection/The Crown/Centinex микс. Лепо замишљено, мада је изведба далеко од добре.

Into the Cave: Insulters of Jesus Christ
Blackened death metal, залутао у времену и простору. Већ самим погледом на омот знате шта можете очекивати од албума. Закуцавајући бубњеви праћени шкрипаво-режећим гитарама и дубоким вокалом који као да долази из грла неког мученика запоседнутог древним демоном жељног крви девица. Јес' клише, ал' је и чињеница. Олдскул до коске. На жалост бенда, мени се стил који су одабрали никада није свиђао.

Одличан шведски death metal за све оне који не траже превише. Без превише филозофирања, без потенцијала да било ко буде импресиониран: само опскурна музика са доста мелодичних деоница и catchy рифова. Није много, али је онима који воле овај жанр и више него довољно.

Aetranok: Kingdoms of the Black Sepulcher
Ови амерички блекери својим другим албумом су могли одрадити много бољи посао, само да су се макар мало потрудили. Продукција и поред тога што је лоша звучи као прикладан омаж европском black metalu са краја деведесетих, почетка двехиљадитих. Једино што је требало барем да вокале ставе у други план, пошто су невероватно напорни за слушање. Мало клавијатура убачених ту и тамо, подоста закивачких ритмова и зујеће-режећих гитара, бас који се не да разазнати од остатка инструмената - класика. 

Aornos: The Great Scorn
Мађарски one-man пројекат Aornos својим прошлогодишњим издањем није променио превише у односу на раније радове. Но, то не значи да је The Great Scorn лош. Напротив, ово је black metal какав и треба да буде - помало mardukast. На тренутке ме је подсетио на старији Arcturus. Веома добро издање које топло препоручујем.

Death is Death: Death Wears Suit
Албум финских трешера Death is Death је највећим делом невероватно досадан за слушање. Да није повремене промена темпа и пауза између песама, помислио бих да се један исти ритам констатно понавља. Утисак се не мења чак ни током споријих деоница. Испразно и беживотно.

Forth: Captivity
Канадско-фински бенд Forth би се могао дефинисати као neogrunge/alternative rock бенд. Мало духа Сијетла, мало Nickelacka, мало Black Stone Cherryja, али свега лепо дозираног. Од свега наведеног је пробрано најбоље, прилагођено шареноликијем аудиторијуму. Radio friendly? Апсолутно! Али, то у овом случају уопште није лоше.

Garhelenth: About Pessimistic Elements & Rebirth of Tragedy
Оригинално ирански дуо је током година битисао у Грузији, док је тренутно у Јерменији. Свирају, сасвим предвидљиво, black metal, мада се на моменте да осетити и мало deatha. Коректно издање је у питању, без неких спектакуларних момената, те и више него подношљиво за слушање.

Progeny of Sun: Progeny of Sun (EP)
Модерни melodeath на фински начин. Catchy, наравно, упаковано тако да слушаоца купи на прву лопту. После пар преслушавања није тешко закључити да је и ово само још једно у низу сличних издања које ем што не нуди нешто ново, већ ни сам приступ материји није свеж. Ипак, не може се бенду превише замерити због тога, пошто је одрађен генерално добар посао. Добро баратање инструментима, солидна продукција и, што је најбитније - песме држе пажњу. То је понекад и више него довољно.

Red Moon Architect можда и јесу започели са радом као melodoom бенд, али овде имамо типичан funeral doom metal успорен готово до крајњих граница. Депресивно издање, дакако и предугачко, пошто се на њему налазе само три нумере које укупно трају нешто више од 40 минута. Мало кокетирања са dark ambientом и noiseом појачава утисак тескобе и потпуне измождености. 

The Sullen Route: Last Day in Utter Diseases
Волгоградски melodoom/melodeath бенд The Sullen Route je 2016. објавио своје последње издање и од тада је неактиван. Оно што се да закључити је да и те како умеју да направе добар албум. Са свирачке и идејне стране се нема шта замерити, али је продукција на Last Day in Utter Diseases могла бити много боља. Она највише квари крајњи утисак пошто албум више звучи као мало бољи демо. Но, вреди га преслушати.

U. Pasanen Band: Long Long Way
Овакву музику ћу слушати за једно двадесетак година, дефинитивно. Блуз-рок са маторце који се приближавају пензији, у пабу обавезно седе за шанком и млађаном конобару у свакој могућој прилици откривају тајне универзума: како треба да звучи права музика, како се спрема савршен гулаш и каквог укуса мора бити добра ракија.

среда, 18. јул 2018.

Skjult - Progenies Ov Light

Пише: Милош Шебаљ

Метал бенд са Кубе, барем када сам ја у питању, већ неко време није изненађење. Са друге стране, изненађујуће је колико сам се већ навикао да бендови из те земље буду јако добри. Мало их има, али држе врло висок креативни ниво.

Skjult је прилично млад пројекат који се представља својим већ другим албумом током свог трогодишњег постојања. На моменте се и овде поставља питање односа квалитета и квантитета, међутим генерални утисак остаје позитиван. У питању је креативно чедо једног човека што покреће низ нових питања, али само преслушавање овог материјала отклања све дилеме.

Укратко говорећи, Skjult је блек метал бенд готово потпуно укорењен у другом таласу скандинавског огранка жанра. Пре свега, намећу се компарације са Immortal и Dark Funeral, најприметније у самом сировом приступу „задатку”, те умешном коришћењу гитарских деоница које креирају карактеристичну, хладну атмосферу каквом се мора одликовати албум овог жанра. Последња нумера на диску доноси Marduk конотацију, нарочито у сурово агресивном приступу композицији.

Агресије не недостаје ни у остатку албума што је, опет, сасвим очекивано од једног оваквог албума. Разноврсност ритмова који прате ово издање са лакоћом држе пажњу слушаоцу. У распону од класичних блек метал брзалица у нумери која отвара издање до спорих, атмосферичних песама каква је Glorious Night налази се мноштво разноликости у којима доминира изврстан бубњарски рад (живо одсвиран или компјутерски програмиран, јако је тешко утврдити). Управо та динамичност би могла бити елемент који ће овај бенд и ово издање прогурати даље од многих који су нешто слично покушали. Conspirator, како себе воли назвати идејни творац овог пројекта, показује велику дозу сигурности и када су вокални задаци у питању.

Немам прилику упознати се са текстуалном страном бенда, но према свему приказаном у насловима песама, ради се о очекиваној тематици за овакву музику, те стиховима посвећеним култу смрти, мржњи према организованој религији и томе сличним темама на какве су фанови већ одавно навикли.
Progenies Ov Light је и продукцијски решен на изврстан начин. У том погледу ме подсећа на последње радове већ поменутих Dark Funeral. Пре свега када је у питању чврстина звука. Чињеница је да су појединачно инструменти веома јасно наглашени, те их је лако разазнати. Са друге стране, целокупан звучни утисак је прекривен танким велом прљавштине што албуму доноси нову димензију агресивности која веома често недостаје издањима ове врсте.

Усудио бих се чак рећи да Skjult оваквим снимком може са лакоћом да стане раме уз раме са највећим именима жанра. Наравно, ни најмање им неће помоћи чињеница да долазе са Кубе, но и поред тога, андерграунд је одавно показао и доказао да не признаје границе, тако да је свашта могуће. Мишљења сам да је бенд већ овим албумом достигао креативну зрелост коју у предстојећим годинама треба само додатно учврстити и потврдити. Свакако се овде ради о једном од најбољих младих блек метал бендова који сваки озбиљан љубитељ жанра мора испратити.

субота, 07. јул 2018.

Суперкомбо #14

Пише: Антонио Ј.


Dyecrest: Are You Not Entertained
Иако ће вас сам почетак прве нумере асоцирати на Soilwork, верујте да је то само кратког даха, пошто све остало подсећа на њихове земљаке Essence of Sorrow. Дакле, power/heavy комбинација: мелодична, полетна и заразна. Питка - да. Што не рећи и - „лимунадичаста”. Да ли је то лоше? Апсолутно не. Ово је један од оних албума које најзагриженији фанови могу слушати 24 часа дневно без икаквих проблама и да им притом ни то не буде доста.

Foredoomed: Ordeal
Помало меланхолични melodeath који има доста melodoom уплива - тако фински, зар не? Колико год убрзали неке деонице, увек ће се чути тај северњачки шмек у духу бендова Immortal Souls, Noumena, Eternal Tears of Sorrow и сличних. Ако волите овакав звук, верујте да са овим албумом нећете погрешити.

Imperial Domain: The Deluge
Сећам се да сам давно чуо са ове Швеђане и да ми није легло оно што сам тада имао прилике да чујем. Трећим албумом су успели да свој звук учине конкретнијим и препознатљивијим и тиме освоје моје симпатије. Далеко од тога да ћу The Deluge сврстати на листу најомиљенијих албума, али са претходна три наведена их стављам на врх овогодишњих melodeath издања, барем што се нордијске сцене тиче.

Skyglow: Thousand Years of Terror
Progressive death metal двојац из Москве се потрудио да својим дебијем никога не остави равнодушним. Сем на култни Death, подестили су ме на моменте на Atheist, Cynic и Martyr. Сва набројана имена и више него довољно говоре шта можете да очекујете од овог изванредног издања.


Sinaya: Maze of Madness
Солидан deathrash бенд из Бразила у коме свирају четири цуре. Сама музика је сигурно и квалитетно одсвирана, а приде је богата разноврсним и веома catchy рифовима. Иако је сам албум пријатан за слушање, одређене нумере постану помало монотоне на тренутке, па чак и напорне. Разлог томе су непотребна успоравања која потпуно промене ток песме ка готово doom металу, а што и не испадне баш најсјајније.

The Shiva Hypothesis: Ouroboros Stirs
Холандски блекери су три године после свог првог (промо) издања објавили деби албум. Поред три нумере које су се нашле на прмоу, ту је још њих 5. Бенд није превише експериментисао за звуком у међувремену, те разлике између старих и нових песама готово уопште да нема. Албум је сам по себи просечан - не нуди ништа што до сада нисте чули од сијасет сличних бендова. Далеко од тога да ћете га ставити у листу најомиљенијих, али га спорадично можете пустити у недостатку бољег избора.

Sodomic Baptism: Black Fire Pandemonium
Из Белорусије нам долази Sodomic Baptism, веома фин death метал бенд који својом брзом и бруталном музиком неће оставити равнодушним никога ко воли овај жанр. Са повременим излетима у technical, gore, па и doom воде, својим песмама дају веријетет их чини и те како занимљивима за слушање. Али... Оно што ми се није свидело су очигледно слабије нумере са друге половине албума. Делује као да су снимљене пошто-пото јер звуче готово безлично, као да није исти бенд у питању. Штета.

Malichor: Nightmares and Abomination
Чланови аустралијског black/thrash бенда Malichor од првих тактова албума стављају до знања да им није циљ да измишљају топлу воду, већ да слушаоцима пруже искрену и добру музику. Без претераног филозофирања, али са пуно енергије и прегршт добрих, брзих рифова (и исто таквих солажа), разигране ритам секције и јасног harsh вокала, крајњи резултат је савршен.


Axegressor: Bannerless
Axegressor су фински thrash метал бенд, основан 2006. године, а Bannerless им је 4. албум по реду. Безуспешно сам покушавао да у овом издању пронађем нешто за шта бих могао да кажем: „Е, ово вреди!” Мало више од школског часа нам доноси досадњикаву, рециклирану трешерајску свирку.

Decibel Demon: Declassified
Заиста не знам како би правилно требало категорисати ово издање. Можда као „прљави, гаражни хард рок са панкрским, али и heavy метал утицајима”? То би могла бити права одредница. Овај амерички бенд нам нуди сирову, и неартикулисану енергију која због своје пречесте дисхармоније просто уме да иритира у појединим тренуцима. Само издање је снимљено 1987. године, а своју премијеру је имало тек 29 лета касније. Симпатично на моменте, но публика на коју циља је вероватно иста она која је своје тинејџерске и пост-адолесцентске године преживљавала онда када је настајало.

Demise: De La Manipulacion a La Ignorancia
Из Венецуеле нам долази death метал хорда Demise, присутна на метал сцени од 1992. године. Ако сте љубитељи бендова као што си Suffocation, Morbid Angel, Asphyx и Vomitory, онда ће вам се сасвим свидети оно што ова екипа нуди. Гровлују на свом матерњем језику, инструментима баратају искусно, а само издање је скуп добро издалансираних брзих и деоница средњег темпа. Ту и тамо умеју да поштено упрскају ствар, те да уместо неке егзотике понуде излизану „тапа-тапа-тапа” мућкалицу. Но, добро - генерални утисак је врло, врло добар.

Opprobrium: Supernatural Death
Култни амерички death/thrash бенд Incubus је 1999. године променио име у Opprobrium, понајвише да би се разликовали од алтенративног рок бенда истог назива. Supernatural Death је, у суштини, компилација раних радова бенда из демо фазе. Посластица за die hard фанове бенда и за носталгичне сладокусце deathrash звука осамдесетих и ништа више сем тога.