среда, 25. јул 2018.

Blitzkrieg #10

Пише: Антонио Ј.

Wishing Well 
Rat Race
Веома пријатан, надасве мелодчан хард рок који је нешто попут мешавине Deep Purple и Audrey Horne. Занимљив албум, одличан у тренуцима када вам је потребно да чујете нешто што ће вас максимално опустити. 5/5.

Past аnd Present
Типична весела, модернан, radio friendly мешавина попа и алтернативног рока који кокетира са MTV панкроком: нити превише тврд, нити превише мекан. Симпатична музика коју бисте слушали у колима док идете на летовање. 3/5.

Fueled by Fire
Пет песама, колико их је на овом мини албуму, звуче сасвим пристојно. Но, то је мање-више све, с обзиром да звуче као део отргнут од једне веће целине. Свака од песама обећава на самом почетку, док после увода упада у колотечину просечности и репетативности. Мора то боље. 2/5.

Daimono Philia
Ако којим случајем волите Carpathian Forest и Darkthrone, ово је прави албум за вас. „Хрскави” блекерај са аветињским вокалом који леди крв у жилама (под условом да се слуша са слушалицама на глави у мрклом мраку). Оваква олдскул издања су увек занимљива за чусти, понајвише због тога што су рађена за свој ћеф, а не ради праћења трендова. 4/5.

2nd Impression
Чисто инструментални албуми су увек мач са две оштрице. Ма колико добри музичари били, морате веома добро замислити не само једну нумеру, већ читаво издање, а које неће звучати напорно слушаоцу. Екипица из овог бенда се добрано потрудила да се одсуство вокала уопште не примети, те да свака нумера буде посластица сама за себе. 4/5.

Son's Kingdom
Солидан melodeath, не претерано инвентиван, али сасвим ОК за повремено преслушавање. Хардкор фанови овог поджанра су до сада имали прилике да чују мали милион оваквих издања, те у истом тешко да ће пронаћи нешто што ће их одушевити. Но, онима који тек откривају мелодични death metal може бити (донекле) занимљив. 2/5.

The Rotting Enigma
Има овде нечега, није да нема. Но, највећи је проблем што су рециклирани рифови и ритмови упаковани у издање са продукцијом која покушава да евоцира атмосферу деведесетих. И ту не мислим на шведску melodeath школу, већ на неки Dissection/The Crown/Centinex микс. Лепо замишљено, мада је изведба далеко од добре. 2/5.

Insulters of Jesus Christ
lackened death metal, залутао у времену и простору. Већ самим погледом на омот знате шта можете очекивати од албума. Закуцавајући бубњеви праћени шкрипаво-режећим гитарама и дубоким вокалом који као да долази из грла неког мученика запоседнутог древним демоном жељног крви девица. Јес' клише, ал' је и чињеница. Олдскул до коске. На жалост бенда, мени се стил који су одабрали никада није свиђао. Ал', оцена више за труд. 3/5.

Pain Offerings
Одличан шведски death metal за све оне који не траже превише. Без превише филозофирања, без потенцијала да било ко буде импресиониран: само опскурна музика са доста мелодичних деоница и catchy рифова. Није много, али је онима који воле овај жанр и више него довољно. 4/5.

среда, 18. јул 2018.

Skjult - Progenies Ov Light

Пише: Милош Шебаљ

Метал бенд са Кубе, барем када сам ја у питању, већ неко време није изненађење. Са друге стране, изненађујуће је колико сам се већ навикао да бендови из те земље буду јако добри. Мало их има, али држе врло висок креативни ниво.

Skjult је прилично млад пројекат који се представља својим већ другим албумом током свог трогодишњег постојања. На моменте се и овде поставља питање односа квалитета и квантитета, међутим генерални утисак остаје позитиван. У питању је креативно чедо једног човека што покреће низ нових питања, али само преслушавање овог материјала отклања све дилеме.

Укратко говорећи, Skjult је блек метал бенд готово потпуно укорењен у другом таласу скандинавског огранка жанра. Пре свега, намећу се компарације са Immortal и Dark Funeral, најприметније у самом сировом приступу „задатку”, те умешном коришћењу гитарских деоница које креирају карактеристичну, хладну атмосферу каквом се мора одликовати албум овог жанра. Последња нумера на диску доноси Marduk конотацију, нарочито у сурово агресивном приступу композицији.

Агресије не недостаје ни у остатку албума што је, опет, сасвим очекивано од једног оваквог албума. Разноврсност ритмова који прате ово издање са лакоћом држе пажњу слушаоцу. У распону од класичних блек метал брзалица у нумери која отвара издање до спорих, атмосферичних песама каква је Glorious Night налази се мноштво разноликости у којима доминира изврстан бубњарски рад (живо одсвиран или компјутерски програмиран, јако је тешко утврдити). Управо та динамичност би могла бити елемент који ће овај бенд и ово издање прогурати даље од многих који су нешто слично покушали. Conspirator, како себе воли назвати идејни творац овог пројекта, показује велику дозу сигурности и када су вокални задаци у питању.

Немам прилику упознати се са текстуалном страном бенда, но према свему приказаном у насловима песама, ради се о очекиваној тематици за овакву музику, те стиховима посвећеним култу смрти, мржњи према организованој религији и томе сличним темама на какве су фанови већ одавно навикли.
Progenies Ov Light је и продукцијски решен на изврстан начин. У том погледу ме подсећа на последње радове већ поменутих Dark Funeral. Пре свега када је у питању чврстина звука. Чињеница је да су појединачно инструменти веома јасно наглашени, те их је лако разазнати. Са друге стране, целокупан звучни утисак је прекривен танким велом прљавштине што албуму доноси нову димензију агресивности која веома често недостаје издањима ове врсте.

Усудио бих се чак рећи да Skjult оваквим снимком може са лакоћом да стане раме уз раме са највећим именима жанра. Наравно, ни најмање им неће помоћи чињеница да долазе са Кубе, но и поред тога, андерграунд је одавно показао и доказао да не признаје границе, тако да је свашта могуће. Мишљења сам да је бенд већ овим албумом достигао креативну зрелост коју у предстојећим годинама треба само додатно учврстити и потврдити. Свакако се овде ради о једном од најбољих младих блек метал бендова који сваки озбиљан љубитељ жанра мора испратити. 4/5

субота, 07. јул 2018.

Blitzkrieg #9

Пише: Антонио Ј.

Dyecrest: Are You Not Entertained
Иако ће вас сам почетак прве нумере асоцирати на Soilwork, верујте да је то само кратког даха, пошто све остало подсећа на њихове земљаке Essence of Sorrow. Дакле, power/heavy комбинација: мелодична, полетна и заразна. Питка - да. Што не рећи и - „лимунадичаста”. Да ли је то лоше? Апсолутно не. Ово је један од оних албума које најзагриженији фанови могу слушати 24 часа дневно без икаквих проблама и да им притом ни то не буде доста. 5/5.

Foredoomed: Ordeal
Помало меланхолични melodeath који има доста melodoom уплива - тако фински, зар не? Колико год убрзали неке деонице, увек ће се чути тај северњачки шмек у духу бендова Immortal Souls, Noumena, Eternal Tears of Sorrow и сличних. Ако волите овакав звук, верујте да са овим албумом нећете погрешити. 5/5.

Imperial Domain: The Deluge
Сећам се да сам давно чуо са ове Швеђане и да ми није легло оно што сам тада имао прилике да чујем. Трећим албумом су успели да свој звук учине конкретнијим и препознатљивијим и тиме освоје моје симпатије. Далеко од тога да ћу The Deluge сврстати на листу најомиљенијих албума, али са претходна три наведена их стављам на врх овогодишњих melodeath издања, барем што се нордијске сцене тиче. 5/5.

Skyglow: Thousand Years of Terror
Progressive death metal двојац из Москве се потрудио да својим дебијем никога не остави равнодушним. Сем на култни Death, подестили су ме на моменте на Atheist, Cynic и Martyr. Сва набројана имена и више него довољно говоре шта можете да очекујете од овог изванредног издања. 5/5.


понедељак, 02. јул 2018.

Epidemia - Leprocomio

Пише: Милош Шебаљ

Јужноамерички метал смрти, једнако препознатљив као и шведски, амерички, холандски итд. Међу многим (
мање или више признатим) носиоцима тамошње сцене, пронађе се понеко ко прошири лепезу утицаја ван родног континента. Но, ретки су такви примери који изроде више од самог покушаја. Стиче се утисак да је поднебље ипак важан фактор у формирању звука, бар када о метал музици говоримо.

Epidemia долази из Еквадора и доноси још један покушај „бекства од корена”. Leprocomio је тек други албум у петнаестогодишњој каријери бенда и то искуство се свакако осећа, пре свега у композиторском смислу.

Еквадорци су покушали емулирати северноамеричку школу death метала, мада су трагови јужноамеричког стила на моменте сасвим присутни, посебно у атмосферичнијим деоницама. Текстови на матерњем језику не одмажу ни најмање када је тај латино стил у питању.

Иако очигледно завидно технички потковани, Epidemia базира своје песме на бруталним рифовима, чиме повлаче утицаје Cannibal Corpse. Чак и продукцијски подсећају на поменуте великане. Морам признати да ми овај албум звучи доста свежије од последњих неколико издања чувених Амера. Уосталом, на Leprocomio се чекало целу деценију, тако да је било и више него довољно времена да ова петорка сакупи довољну количину идеја за објављивање. Сваки аспект овог издања је добро осмишљен. Интензитет не пада ни једног момента, било да практикују брзину светлости или спорије деонице. Чврста ритам секција „држи кичму”, гитаре са сигурношћу предводе песме, вокал је довољно убедљив, лако износи свој део посла.

Све је на месту, али ипак нешто фали. Трагови оригиналности се назиру, можда их само треба истаћи у први план. Такође, чини се да овај албум тече прилично „равномерно”. Ниједна песма не искаче, те се стиче утисак да се слуша само једна дугачка ствар. Другим речима, варијације су присутне у самим песмама, али не на целокупном издању. Све су то детаљи који се дају исправити у будућности. Уосталом, пред њима је тај вечити испит сваког бенда, познатији као „трећи албум”. 3,5/5