субота, 30. јун 2018.

Silent Kingdom - Where Secrets Meet


Večito će se postavljati pitanja o metal bendovima koji promene žanr u nekom momentu karijere. Posebno kada potpuno izađu iz okvira metala. Prodali su se? Da li su trebali promeniti ime? Koliku je samo buku svojevremeno proizveo prvi (ujedno i najpoznatiji) primer nečega takvog kada je Metallica batalila treš... Nešto svežiji primer je Darkthrone. Ni jedni, ni (mnogi) drugi ne promeniše ime. Metallica se u međuvremenu (na neki njima svojstven način) čak i vratila korenima. Tresla se gora, rodio se miš, a od sve halabuke ostadoše neki jako dobri albumi.

Okej, sačekaću momenat da ispljujete recenzenta zbog ovih reči.

Silent Kingdom nikad nije, bar muzički, mario za rečnik tvrdokornijih ljubitelja (ekstremnog) metala. Od samog nastanka su bili među najoriginalnijim sastavima na ovim prostorima, pa i šire. Kombinujući postulate ekstremnih metal žanrova sa tradicionalnim folk momentima izdvajali su se u svakom pogledu. A onda je Amir Hadžić, idejni vođa benda, poželeo da isključi distorziju.

Iako je tokom svoje karijere, koja sada već sadrži celih 6 studijskih albuma, Silent Kingdom imao akustičnih deonica u svojim numerama, sada one preuzimaju glavnu ulogu i odvode bend u progresivne rok vode. Moj lični utisak je da je ovo klasičan album ovog sastava, samo odsviran na drugačiji način. Kada bi se uključila distorzija na gitari i dodao grubi vokal, dobili bi još jedan u nizu snimaka karakterističnih za Silent Kingdom. Upravo tu leži sva snaga ovog izdanja, u njegovom originalnom pristupu kojim su momci (i devojka koja je preuzela delove vokalnih dužnosti) dodatno pomerili muzičke granice koje uporno pomeraju već bezmalo dve decenije.

Where Secrets Meet je izdanje koje nosi melanholija umesto agresije. Samim uklanjanjem agresivnijih deonica dobio se dodatni prostor da zasijaju tradicionalni motivi iz domaćeg muzičkog nasleđa, čime je bend ostvario ne samo jednu, već nekoliko novih dimenzija zvuka koje se otkrivaju postepeno svakim sledećim preslušavanjem. Na sve to treba dodati i nekoliko ozbiljnih „hitova”, koji osvajaju već na prvo slušanje, što je jako teško ostvariti, a opet, Silent Kingdom to nekako sa lakoćom postiže.

Nije nikakva novost reći da je muziciranje na ovom disku perfektno. Osam muzičara je, na ovaj ili onaj način, učestvovalo u snimanju albuma i svako je svoj deo posla obavio sjajno. Prva novina na koju se nailazi su tekstovi na maternjem jeziku kojih nije ranije bilo. Odmah da kažem da je sa poetske strane materijal, već po navici kada je Amir u pitanju, odlično osmišljen. Srodno tome, valja pohvaliti i vokalni dvojac, Mirsada i Azru, koji savršeno funkcionišu, bilo solo ili u duetu. Gitarsko gostovanje već dugogodišnjeg prijatelja benda, Moreana iz nemačkog sastava Dark Fortress, moram da priznam, nisam očekivao na ovakvom izdanju.

Paralelno sa zvučnim promenama, izmenjen je i vizualni identitet benda na koji imam i jednu zamerku. Naime, smatram da je ozbiljniji trud morao biti uložen u sam odabir izgleda slova. Ako nigde, barem na samoj naslovnoj strani. Detalj možda, ali mi baš upada u oči na izdanju koje me apsolutno oduševljava na svakom koraku.

Istini za volju, ja sam bio veliki fan benda i pre ovog albuma, te je moj pogled možda previše subjektivan. Sa druge strane, ovaj disk sam izvrteo bar tridesetak puta što je pravi raritet u mom slučaju. Poslušajte, procenite sami. Nemojte popljuvati samo zato što je ovo metal bend koji nije izdao metal album. Dobra muzika se računa…

4.5/5