среда, 13. јун 2018.

Комбо #48

Пише: Антонио Ј.

Circenses: Tightrope Walk on the Ground
Tightrope Walk on the Ground је прво издање овог финског one-man пројекта који води Севери Осала. Прогресивни death metal који подсећа на много штошта што сам до сада имао приликом да чујем, што ни у ком случају није минус. Иако се свако мало појави неко слично издање, морам признати да је чак лепо чути једно које није толико испеглано што се продукције тиче. Акценат је дат на саме идеје и квалитет одсвираних деоница, као и на вокале који су директни, у првом плану и стварају осећај као да се обраћају самом слушаоцу. Ритам је готово константно (мало) бржег средњег темпа, са тек по којом споријом деоницом. Бубњеви су могли бити мало бољи, пошто на моменте делују претерано генерично што се ритмова тиче и, што не рећи, неинвентивно. Но, то не квари толико укупни утисак. 4/5.

Dead Shape Figure: Cacoëthes
Албум већ својим интроом даје назнаке да ће у потоњих пола сата слушалац уживати у једном одличном делу. На Dead Shape Figure сам наилазио у пар наврата током година, али им никада нисам посветио довољно пажње. Што се овог албума тиче, веома ме подсећају на своје земљаке Diablo, понајвише због комбиновања melodeatha и groove metala. Оштри рифови, надасве мелодични и потпуно catchy због самог ритма, појачани су атмосфером која ме асоцира на норвешки Aspherium. Музика на моменте скрене у алтернативне метал воде (стилски негде између онога што данас раде Soilwork и Drowning Pool), што само појачава утисак. Вокали су убиствено добри, одлично се стапају са музиком и нигде не штрче. Продукција је извукла оно најбоље на површину, одлично нагласила солаже које сам просто ишчекивао да чујем у свакој песми, ма колико кратке биле.
Cacoëthes је дефинитивно један од најбољих албума из прве половине 2018. године 5/5.

Enoid: Exilé Aux Confins Des Tourments
Слушајући шести албум овог швајцарског one-man пројекта, морам признати да сам првобитно помислио да сам „too old for this shit”. Мислим, албум сам по себи ни у ком случају није „shit”, само што ја више не налазим готово ни најмање материјала за уживање у језиво-сировој музици, поготово не када ме прве две нумере помало сморе. На сву срећу, од песме број три је ситуација постала мало занимљивија. Опори black metal, резак и бескомпромисан. Катаклизмично линеаран, помало експерименталан. Једнодимензионално инвентиван и злокобно атмосферичан. Албум ће много више пријати сладокусцима и die hard фановима жанра него онима који спорадично пусте нешто слично једном у месец дана. И после неколико преслушавања сам остао равнодушан што се албума тиче: има добрих страна, али не довољно да се више „загрејем” за бенд. Због одличне последње нумере (Ode à la haine) дајем 3/5.

Fervent Hate: Tales оf Hate, Lust аnd Chaos
Из Перуа долази Fervent Hate, интересантнан death metal бенд који је активан пуних десет година. Музика им је добрано инспирисана шведском death metal школом, мада се да осетити и шмек који је красио холандски Gorefest. Дакле, мало класичног death metala, мало death 'n' rolla, а све то уклопљено са заиста добром музиком, полетним рифовима и солидном продукцијом. Енергично издање, заиста. Љубитељи жанра нипошто неће остати индиферентни на деонице које неодољиво подсећају на Dismember и Six Feet Under у својим најбољим тренуцима. Посебно ми се свидело то што нема песама које се „понављају” - свака је заиста једно поглавље за себе, иако скупа чине кохерентну целину. Велики број бендова игра на сигурно, те од (типа) десет песама у суштини имају само једну у различитим варијантама. Овде тога нема: чланови бенда су уклопили све што воле, равномерно дозирали од свега по мало и представили савршен спој. 5/5.