субота, 30. јун 2018.

Silent Kingdom - Where Secrets Meet


Večito će se postavljati pitanja o metal bendovima koji promene žanr u nekom momentu karijere. Posebno kada potpuno izađu iz okvira metala. Prodali su se? Da li su trebali promeniti ime? Koliku je samo buku svojevremeno proizveo prvi (ujedno i najpoznatiji) primer nečega takvog kada je Metallica batalila treš... Nešto svežiji primer je Darkthrone. Ni jedni, ni (mnogi) drugi ne promeniše ime. Metallica se u međuvremenu (na neki njima svojstven način) čak i vratila korenima. Tresla se gora, rodio se miš, a od sve halabuke ostadoše neki jako dobri albumi. Okej, sačekaću da ispljujete recezenta zbog ovih reči.

Silent Kingdom nikad nije, bar muzički, mario za rečnik tvrdokornijih ljubitelja (ekstremnog) metala. Od samog nastanka su bili među najoriginalnijim sastavima na ovim prostorima, pa i šire. Kombinujući postulate ekstremnih metal žanrova sa tradicionalnim folk momentima izdvajali su se u svakom pogledu. A onda je Amir Hadžić, idejni vođa benda, poželeo da isključi distorziju.

Iako je tokom svoje karijere, koja sada već sadrži celih 6 studijskih albuma, Silent Kingdom imao akustičnih deonica u svojim numerama, sada one preuzimaju glavnu ulogu i odvode bend u progresivne rok vode. Moj lični utisak je da je ovo klasičan album ovog sastava, samo odsviran na drugačiji način. Kada bi se uključila distorzija na gitari i dodao grubi vokal, dobili bi još jedan u nizu snimaka karakterističnih za Silent Kingdom. Upravo tu leži sva snaga ovog izdanja, u njegovom originalnom pristupu kojim su momci (i devojka koja je preuzela delove vokalnih dužnosti) dodatno pomerili muzičke granice koje uporno pomeraju već bezmalo dve decenije.

Where Secrets Meet je izdanje koje nosi melanholija umesto agresije. Samim uklanjanjem agresivnijih deonica dobio se dodatni prostor da zasijaju tradicionalni motivi iz domaćeg muzičkog nasleđa, čime je bend ostvario ne samo jednu, već nekoliko novih dimenzija zvuka koje se otkrivaju postepeno svakim sledećim preslušavanjem. Na sve to treba dodati i nekoliko ozbiljnih „hitova”, koji osvajaju već na prvo slušanje, što je jako teško ostvariti, a opet, Silent Kingdom to nekako sa lakoćom postiže.

Nije nikakva novost reći da je muziciranje na ovom disku perfektno. Osam muzičara je, na ovaj ili onaj način, učestvovalo u snimanju albuma i svako je svoj deo posla obavio sjajno. Prva novina na koju se nailazi su tekstovi na maternjem jeziku kojih nije ranije bilo. Odmah da kažem da je sa poetske strane materijal, već po navici kada je Amir u pitanju, odlično osmišljen. Srodno tome, valja pohvaliti i vokalni dvojac, Mirsada i Azru, koji savršeno funkcionišu, bilo solo ili u duetu. Gitarsko gostovanje već dugogodišnjeg prijatelja benda, Moreana iz nemačkog sastava Dark Fortress, moram da priznam, nisam očekivao na ovakvom izdanju.

Paralelno sa zvučnim promenama, izmenjen je i vizualni identitet benda na koji imam i jednu zamerku. Naime, smatram da je ozbiljniji trud morao biti uložen u sam odabir izgleda slova. Ako nigde, barem na samoj naslovnoj strani. Detalj možda, ali mi baš upada u oči na izdanju koje me apsolutno oduševljava na svakom koraku.

Istini za volju, ja sam bio veliki fan benda i pre ovog albuma, te je moj pogled možda previše subjektivan. Sa druge strane, ovaj disk sam izvrteo bar tridesetak puta što je pravi raritet u mom slučaju. Poslušajte, procenite sami. Nemojte popljuvati samo zato što je ovo metal bend koji nije izdao metal album. Dobra muzika se računa… 4.5/5

четвртак, 21. јун 2018.

Blitzkrieg #8

Пише: Антонио Ј.

Sinaya: Maze of Madness
Солидан deathrash бенд из Бразила у коме свирају четири цуре. Сама музика је сигурно и квалитетно одсвирана, а приде је богата разноврсним и веома catchy рифовима. Иако је сам албум пријатан за слушање, одређене нумере постану помало монотоне на тренутке, па чак и напорне. Разлог томе су непотребна успоравања која потпуно промене ток песме ка готово doom металу, а што и не испадне баш најсјајније. Да поред тога нема неких генеричних, понављајућих деоница и да су песме нешто краће, оцена би можда била виша. 3/5.

The Shiva Hypothesis: Ouroboros Stirs
Холандски блекери су три године после свог првог (промо) издања објавили деби албум. Поред три нумере које су се нашле на прмоу, ту је још њих 5. Бенд није превише експериментисао за звуком у међувремену, те разлике између старих и нових песама готово уопште да нема. Албум је сам по себи просечан - не нуди ништа што до сада нисте чули од сијасет сличних бендова. Далеко од тога да ћете га ставити у листу најомиљенијих, али га спорадично можете пустити у недостатку бољег избора. 3/5.

Sodomic Baptism: Black Fire Pandemonium
Из Белорусије нам долази Sodomic Baptism, веома фин death метал бенд који својом брзом и бруталном музиком неће оставити равнодушним никога ко воли овај жанр. Са повременим излетима у technical, gore, па и doom воде, својим песмама дају веријетет их чини и те како занимљивима за слушање. Али... Оно што ми се није свидело су очигледно слабије нумере са друге половине албума. Делује као да су снимљене пошто-пото јер звуче готово безлично, као да није исти бенд у питању. Штета. 3/5.

Malichor: Nightmares and Abomination
Чланови аустралијског black/thrash бенда Malichor од првих тактова албума стављају до знања да им није циљ да измишљају топлу воду, већ да слушаоцима пруже искрену и добру музику. Без претераног филозофирања, али са пуно енергије и прегршт добрих, брзих рифова (и исто таквих солажа), разигране ритам секције и јасног harsh вокала, крајњи резултат је савршен. 5/5.

среда, 13. јун 2018.

Комбо #48

Пише: Антонио Ј.

Circenses: Tightrope Walk on the Ground
Tightrope Walk on the Ground је прво издање овог финског one-man пројекта који води Севери Осала. Прогресивни death metal који подсећа на много штошта што сам до сада имао приликом да чујем, што ни у ком случају није минус. Иако се свако мало појави неко слично издање, морам признати да је чак лепо чути једно које није толико испеглано што се продукције тиче. Акценат је дат на саме идеје и квалитет одсвираних деоница, као и на вокале који су директни, у првом плану и стварају осећај као да се обраћају самом слушаоцу. Ритам је готово константно (мало) бржег средњег темпа, са тек по којом споријом деоницом. Бубњеви су могли бити мало бољи, пошто на моменте делују претерано генерично што се ритмова тиче и, што не рећи, неинвентивно. Но, то не квари толико укупни утисак. 4/5.

Dead Shape Figure: Cacoëthes
Албум већ својим интроом даје назнаке да ће у потоњих пола сата слушалац уживати у једном одличном делу. На Dead Shape Figure сам наилазио у пар наврата током година, али им никада нисам посветио довољно пажње. Што се овог албума тиче, веома ме подсећају на своје земљаке Diablo, понајвише због комбиновања melodeatha и groove metala. Оштри рифови, надасве мелодични и потпуно catchy због самог ритма, појачани су атмосфером која ме асоцира на норвешки Aspherium. Музика на моменте скрене у алтернативне метал воде (стилски негде између онога што данас раде Soilwork и Drowning Pool), што само појачава утисак. Вокали су убиствено добри, одлично се стапају са музиком и нигде не штрче. Продукција је извукла оно најбоље на површину, одлично нагласила солаже које сам просто ишчекивао да чујем у свакој песми, ма колико кратке биле.
Cacoëthes је дефинитивно један од најбољих албума из прве половине 2018. године 5/5.

Enoid: Exilé Aux Confins Des Tourments
Слушајући шести албум овог швајцарског one-man пројекта, морам признати да сам првобитно помислио да сам „too old for this shit”. Мислим, албум сам по себи ни у ком случају није „shit”, само што ја више не налазим готово ни најмање материјала за уживање у језиво-сировој музици, поготово не када ме прве две нумере помало сморе. На сву срећу, од песме број три је ситуација постала мало занимљивија. Опори black metal, резак и бескомпромисан. Катаклизмично линеаран, помало експерименталан. Једнодимензионално инвентиван и злокобно атмосферичан. Албум ће много више пријати сладокусцима и die hard фановима жанра него онима који спорадично пусте нешто слично једном у месец дана. И после неколико преслушавања сам остао равнодушан што се албума тиче: има добрих страна, али не довољно да се више „загрејем” за бенд. Због одличне последње нумере (Ode à la haine) дајем 3/5.

Fervent Hate: Tales оf Hate, Lust аnd Chaos
Из Перуа долази Fervent Hate, интересантнан death metal бенд који је активан пуних десет година. Музика им је добрано инспирисана шведском death metal школом, мада се да осетити и шмек који је красио холандски Gorefest. Дакле, мало класичног death metala, мало death 'n' rolla, а све то уклопљено са заиста добром музиком, полетним рифовима и солидном продукцијом. Енергично издање, заиста. Љубитељи жанра нипошто неће остати индиферентни на деонице које неодољиво подсећају на Dismember и Six Feet Under у својим најбољим тренуцима. Посебно ми се свидело то што нема песама које се „понављају” - свака је заиста једно поглавље за себе, иако скупа чине кохерентну целину. Велики број бендова игра на сигурно, те од (типа) десет песама у суштини имају само једну у различитим варијантама. Овде тога нема: чланови бенда су уклопили све што воле, равномерно дозирали од свега по мало и представили савршен спој. 5/5.