четвртак, 26. април 2018.

Комбо #46

Пише: Антонио Ј.

Lectern: Deheadment for Betrayal
Италијански Lectern су на сцени већ готово пуне две деценије, а иза себе имају по три ЕP-ја и албума. Овогодишње издање, Deheadment for Betrayal, фино звучи како због веома добре продукције, тако и због самог стила. Тешки death метал који на моменте залази у бруталније воде, силовит приликом деоница средњег темпа, разарајућ током оних бржих. Ипак и поред свега тога не могу рећи да су ме одушевили, с обзиром да ми се нити једна једина песма није урезала у памћење као вансеријска. Сем квалитетног слушалачког искуства (ако волите овај жанр), сам албум не нуди ништа ново што до сада нисте чули. Ако га којим случајем пустите да иде у позадини док радите нешто друго те му се нимало не посветите, нумере ће вам се стопити једна у другу. 3/5.

Turma: Kraken
Turma је бенд из Италије који у својој музици комбинује groove метал, deathcore и djent. Ова комбинација је на моменте веома ефектна, с обзиром да су саме идеје веома добро замишљене, те исто тако спроведене. Са друге стране је ту (за мој укус) превише типичних deathcore успоравања са класичним брејковима и мрмљајућим pigsqueal-овима. Kraken са једне стране звучи свежије, па и иновативније од гомиле сличних албума, док са друге одаје утисак репетативне осредњости. 3/5.

Me Vs. I: Never Drunk Enough
Трећи бенд са Апенинског полуострва у низу је на мене оставио најбољи утисак. Hardcorе/stoner мешавина са овог ни пуних 20 минута дугог издања је довољна да напуни слушаочеве батерије. Never Drunk Enough је адреналинска инјекција контолисаног, полетног хаоса праћеног вриштећом нарацијом, стонерашким рифова и готово па марширајућим ритмовима. Me Vs. I су симплифицираним и концизним микро-албумом успели да (по)кажу више него њихови претходно поменути земљаци заједно. 5/5.

четвртак, 19. април 2018.

Новосадски мрачни спокој: Dark Tranquillity и гости (СКЦ-НС Фабрика 18/04/2018)

Текст и фотографије: Антонио Ј.
Синоћ су по први пут у Србији (СКЦ Фабрика Нови Сад) наступиле легенде гетербуршког мелодичног death метала Dark Tranquillity, потпомогнуте бендовима Divided и Miracle Flair. Иако је требало да нас Швеђани  много раније почасте својим гостовањем, после синоћњег концерта им се може опростити досадашње „игнорисање” овдашње публике. Без имало премишљања могу рећи да сам и више него презадовољан оним чему сам имао прилике да присуствујем.


Још једном су организатори (MH Concerts и Serbian Hellbangers) били на висини задатка, те је све протекло без проблема, а по плану и програму. Као што је и било најављено, тачно у 20:00 су се (у том тренутку малобројној) новосадској публици представили Divided из суседне Мађарске.

Ова петорка можда и није била најбољи избор за предгрупу, али с обзиром да су у готово последњем тренутку упали уместо претходно најављених 5Rand, више прија чути живе инструменте уместо плејлисте са компа. Што се њихове музике тиче, не могу рећи да су ми се нешто посебно свидели: та мешавина разводњеног industrial метала и eurodance попа је занимљива само у ретким случајевима и на кратке стазе. Да су којим случајем наступили на неком техно фестивалу, верујем да би оставили већи и јачи утисак на слушаоце. Веома мало њих је приметило када је један од гитариста сишао са бине и свој перформанс наставио као део публике. Сам наступ им је био просечан: иако уиграни и са дефинисаним cyberpunk / Mad Max визуелним имиџом, нису се (барем мени) наметнули као бенд који бих с времена на време преслушао на Јутјубу.


Швајцарски Miracle Flair су ме подсетили на Dust in Mind који су прошле године били предгрупа Pain-у. Модерни / алтернативни / полусимфо метал са подоста семплова, симпатичним солажама, мелодичан и питак. Иако сасвим коректно звуче, највећи минус у музици им је то што су ограничени семпловима који иду у позадини, а који сем electro звукова садрже и пратеће вокале и деонице за другу гитару (која им и те како фали).

Но, чињеница је да су на сада већ много већи број присутних деловали боље него њихови претходници, чак и поред повремених проблема са звуком који је на моменте деловао или мутно или шупље. Иронија је да су тек на последњој (можда и најбољој) песми звучали перфектно, пошто се баш у њој могао чути потенцијал који свакако имају (иако су, релно, још један у мору стилски сличних бендова). Руку на срце, четворка предвођена Саром Конор за миленијалце (Никол Хартман) је својих четрдесетак минута искористила да се добро забави и да на лежеран начин загреје публику за звезде вечери.


Око десет до десет сам се искључио од свега што се дешавало око мене, с обзиром да су Dark Tranquillity управо тада кренули са својим готово стоминутним сетом. Само њихово име перфектно описује моје синоћње душевно стање: тај мрачни спокој што коначно имам прилике да уживам у музици једног од оних веома драгих бендова који су обликовали мој музички укус. И поред тога што ме њихов последњи албум није одушевио, то ни најмање није утицало на моја очекивања.

Свесно их нисам слушао пар недеља пре концерта, а такође нисам ни гледао каква им је сет-листа била током ове турнеје. Једноставно сам желео само да их чујем уживо, макар и да су свирали само песме са Atome. И, како ми је било? Просто савршено! Јес' да је звук у првом реду био лошији (вокали су били доста тиши у односу на инструменте и семплове), али то није сметало да се у потпуности сјединим са музиком све док ме не опаучи неко из екипе која је правила шутке, хех.

Иако овом турнејом промовишу последњи албум, у сет листи им се (стандардно) нашло неколико „проверених” песама, тако да је та мешавина учинила да стотинак минута просто пролети. Да су цео сет поновили, мислим да никоме од присутних ни то не би било довољно. Комплетна, заокружена прича у којој доброг расположења, позитивне енергије и предобре музике уопште није мањкало.