субота, 24. март 2018.

Tomb Raider: Тријумф видео игре над филмом

Пише: Пеђа Ераковић.

Адаптације видео игара у филм? Има их пуно, а резултати су климави. Assassin‘s Creed - не. Warcraft - греота. Hitman - њах. Max Payne - зашто, Волберже, зашто? Need for Speed - а ђе је Вин Дизел у овоме? Resident Evil и Doom - може да се гледа. Prince of Persia - Дизни опет узео лепе паре. Могу овако до сутра... А, да: Tomb Raider(s) са Анђелином? Анђа и постери за филм лепо изгледају, мора се признати. И то је то.

Отишла је Анђелина у редитељ(к)е, отишла је и стара гејмерска Лара Крофт од стотинак полигона (од чега је више од пола одлазило на покушај графичког приказа облина) у историју. Замењене су новима. Џолијева свежијом оскаровком, сјајном Алисијом Викандер, а замењена је и коцкаста Лара новом, природнијом, у верзији видео игре из 2013.

Игра је сјајна. Прави начин како рестартовати франшизу. Сјајна прича, све је много суровије, много сировије, а основа старих култних игара је задржана, уз праћење свих модерних стандарда. Неке од сцена из игара су толико упечатљиве и веродостојне, да чак и они којима је тешко да се поистовете са карактером супротног пола, имају утисак као да су све из игре заиста преживели. Некоме могу бити заморни поједини тешки делови и вишеструко умирање на пар локација, али се ипак завршава сатисфакцијом када се препреке и загонетке савладају (иако су незнатно лакше него у старијим играма). Ту су и лагани RPG елементи, успорене сцене, споредне мисије... тек да све буде модернизовано и у тренду. Једина конкретна замерка игри су детаљи који кваре „имерзивност“, а то је одсуство слободе у решавању загонетки и прелажењу мисија. Пречесто је нешто могуће решити на само један једини начин, или још битње - само једним унапред зацртаним путем. Мало више слободе није на одмет.

А, филм? Као што рекох, сада је Анђу заменила Алисија, која на основу улога у другим филмовима није способна да буде једна моћна Лара Крофт, пре свега због своје сићушне конституције. Припрема у теретани је само одужела женственост овој глумици, којој је у другим филмовима то управо најјаче оружје. Није мишићавост донела много ни у визуелној презентацији Ларе Крофт, али сјајна глума јесте и с те стране главна глумица заиста заслужује похвале. У неколико сцена је фантастично уверљива и то је оно што овај филм чини гледљивим. Прича је уобичајена - Лара још увек тражи себе, а и давно несталог оца, што је и мотив за целу авантуру. Утисак је како је ово само први филм у низу, па се на моменте чини да су аутори имали на уму првог Нолановoг Batmаn-a (неке сцене су чак сличне). Нису ни близу у реализацији, наравно.

Филм је препун локација из игре и то је за похвалу, али реализација једноставно не функционише. На месту где у игри од играча зависи да ли ће следећи корак бити погрешан, овде те стрепње нема. Увек ће се у последњи час извући, увек ће одабрано решење бити оно право. Такве сцене изгледају као да пратиш како играч који већ напамет зна игру, пред тобом демонстрира како се све прелази. Другим речима - досадно је и то је највећа мана филма. Досада, пречеста. На страну што сам четири, или пет пута избројао у филму оне досадне клишеизиране ситуације где спас стиже у задњи час (секунд, стотинку, наносекунду!). Могло је и без тога, али аутори као да се у сваком тренутку безуспешно труде да филм чине узбидљивијим.

Укратко. Када виртуелна Лара задрхти у шуми, играч задрхти с њом. Када филмска Лара задрхти у шуми, тада умочиш наћосе у сир и наместиш 3D наочаре (иначе, нема потребе гледати у том формату, филм као да није наменски сниман у овој технологији, па чак ни у сценама где очекујеш да 3D ефекти буду израженији, то није случај пошто је и „обична“ верзија сасвим довољна).

Многе сцене у филму су недоречене. На почетку упознајемо неколико ликова из Ларине свакодневнице, ту је чак и један пролонгирани поглед са особом истог пола који ме је навео на то да ће се кроз филм провући и дилема о Ларином сексуалном опредељењу, међутим ти ликови се више уопште не појављују до краја филма. Ту је и сцена надмудривања у залагаоници где Алисија сцену дели са феноменалним комичаром Ником Фростом. И то је разочаравајуће недоречено и без поенте. Сцена где Лара долази у хол компаније свог оца, где је рецепционар не познаје је такође лишена потенцијалне комичне ситуације прераним резом одмах након што она изговори своје презиме. Неко ту или има лош тајминг или једноставно није знао шта жели да постигне. Да не буде да само кудим, негативац је уверљив, акционе сцене пуцњаве и борби су одлично одрађене и лако се прате. Свеукупно филм јако лепо изгледа и није се штедело.

Пошто одавно не очекујем од филмова базираним на видео играма да надмаше играчко искуство, шта је то што филм у односу на видео игру мора имати? Узећу као пример филм који није базиран на видео игри, али мислим да је добро поређење - пре неколико дана сам најзад погледао Star Wars: The Last Jedi који је по многим критеријумима исподпросечан филм, свакако ништа бољи од новог Tomb Raider-a, али је The Last Jedi успео сценама у којима Лук Скајвокер коначно долази усред битке да притрчи у помоћ, да у мени пробуди дете које жели да буде борац на светлој страни Силе и да ме натера да одмах по гледању филма по ко зна који пут инсталирам први или други Knights of the Old Republic. То је оно где је нови Tomb Raider заказао - није успео да у мени пробуди играча. Нисам пожелео да играм игру након гледања филма, ни најмање.

Хоћемо ли икада видети одличну адаптацију ААА видео игре у филм, или серију? Иако најава за Sleeping Dogs изазива умерени хајп - вероватно не. Једини спас може бити да неко с пуно љубави и још више пара реши да екранизује Mass Effect ('ајмо HBO, таман ће да вам понестане Игре престола ускоро). До тада нема суштинске разлике да ли ћемо гледати како је чувени Уве Бол екранизовао ко зна коју по реду видео игру у трешину Б продукције, или неки од ових високобуџетних трансфера са монитора на биоскопско платно.

Оцене:
Tomb Raider (филм 2018) - 4/10.
Tomb Raider (игра 2013) - 8,5/10.