петак, 02. март 2018.

Papazjanija #6


Piše: Antonio J.

Kobb je novosadski sludge/stoner metal bend. Demo kaseta sa 4 pesme pod nazivom Bumbush je objavljena od strane Jesboligakurac Recordsa. Iako nisam preterani zaljubljenik ovakvog zvuka, mogu reći da je izdanje i te kako zanimljivo. Razlog tome je najverovatnije to što je u pitanju demo na kome je sadržana ona sirova energija koju poseduje svaki bend koji tek kreće sa snimanjem svog materijala. Ima tu malo i esencije švedskog benda Kvelertak, što samo obogaćuje zvuk. Uopšteno gledano, bilo bi glupo da su Kobb išli na to da auditorijumu ponude našminkano izdanje, jer tada ono što rade ne bi delovalo iskreno. Ovo nije muzika niti za široke mase, niti za prodor u visoku ligu. Bumbush je, pre svega, izdanje za sve one koji vole kontrolisanu buku, nesputane emocije iskazane polurecitatorskim vokalom i gitarama sa prigušenom i oštrom distorzijom (onom najosnovnijom). Iako deluje da je ritam sekcija tu da samo održava ritam, ona daje onu "masnu" podlogu koja zaokružuje svaku numeru ponaosob. Največi minus izdanja je to što fale makar još dve pesme koje bi ga upotpunile, jer deluje kao da je priča nedorečena. Zbog toga ide ocena manje, mada pretpostavljam da članove benda ni najmanje nije briga za to, hehe. 3/5.

Da li ste znali da je Dejvid Duhovni 2015. objavio solo album? Nisam ni ja. Priča kaže da je Molder, khm... Dejvid 4 godine pre snimanja Hell or Highwater-a uzeo gitaru u šake i krenuo od nule sa učenjem sviranja instrumenta. Paralelno sa tim je išao i na časove pevanja. Kul. Kul je i to što je objavio simpatičan album na kom kombinuje country, alternativni i indie rock. Većina pesama zaista fino zvuči, pogotovo u trenucima kada vam nije do toga da uz prvu kafu praćenu mamurlukom slušate najnoviji Anaal Nathrakh. Ako ste pritom otvoreni za eksperimentisanje sa različitim žanrovima, onda je užitak još veći. Plus mu je vokal zaista simpatičan - na prvu loptu ni ne skontate ko peva. E, sad: napisah da većina pesama fino zvuči, dok one koje ne pripadaju toj grupi dave maksimalno. Smorne su preko svake mere i deluju isiljeno baš zbog toga što nisu stvarane na silu; Mold... Dejvid ih je komponovao onako kako je to osećao. Valjda. Ako se i to izuzme, lako se dođe do zaključka da je ovo jedan osrednji album, nikako loš. Ništa vannserijski dobro, ali ni za bacanje. Što bi se reklo - jaka trojka (koju sam preslušao više puta nego poslednji Machine Head). 3/5.

Foredawn dolaze iz Italije i sviraju alternativni rok koji ima tendenciju da se predstavi kao alternativni metal - kao što Drowning Pool pokušavaju da budu Soil. Na svom debi albumu, nemaštovito nazvanom Foredawn, nam nude već viđeni zvuk karakterističn za ovaj žanr, bez ikakvih inovacija i sa bazičnom produkcijom lišenom bilo kakve mogućnosti da makar malo zamaskira reciklirane fore i fazone. Ovakvih bendova je puno i svi ostavljaju utisak isti kao svaki naredni album Disturbeda: sve je to lepo, ali sve deluje previše slično. Pustiš nekoliko puta, klimuckaš glavom i to je to. Osim, naravno, ako je baš ovakav žanr ono što slušaocu godi. Da ne bude da samo kudim album, navešću da su instrumenti dobri, podjednako prisutni (mada je bas mogao biti glasniji i življi), vokali pevačice Irene (kao i prateći) se veoma lepo slažu sa muzikom i daju joj određeni šmek. Solaže su takođe neki prosek, kao fudbalski tim sa sredine tabele: suv prosek, ali sa dušom koju novac ne može kupiti. Ocena više zbog toga što su neke numere neverovatno catchy: 3/5.

Brain Distillers Corporation su takođe Italijani i žanrovski se mogu okarakterisati kao moderni hard rok kome nije strano koketiraje sa grandžom. Ima tu malo od Black Stone Cherryja, malo Seethera, malo Pearl Jama i prstohvat od Soundgardena, ali i Nickelbacka. Kada na to sve dodate pesme sa jakim gitarama, predobrim vokalom, sigurnom ritam sekcijom u kojoj je bas naročito osetan, aranžmanima koja je sve lepo nivelisala i produkcijom koja je uobličila do tačnina, onda je lako zaključiti da je Medicine Show pun zaista pogodak. Jedan od najboljih albuma koje sam čuo ove godine. 5/5.

Iz Smedereva dolazi novo ime - Cape Fear.  Ovaj (u osnovi) one-man projekat, potpomognut još nekim ljudima, je početkom 2017. godine iznedrio promo izdanje pod nazivom Senka crne sablasti. Iako se stilski karakterišu kao atmosferični death metal, taj atmosferični deo nije dominantan i do punog izražaja dolazi u prvoj i trećoj numeri. Sa druge strane, pretpostavljam da su u drugoj pesme nenamerno zašli u deathcore vode (barem što se rifaškog dela tiče). No, u biti je ovo death metal - spor, težak i sa lepo doziranim klavijaturama. Samo izdanje je više tipični sempler koje ne govori puno u kom smeru će se zvuk razvijati. S obzirom da su dve od tri numere instrumentalne (The Feelings Back i The End is Just a Beginning, lepo bi bilo da se i u budućnosti baziraju na takav progresivni death metal zvuk (koji je nafilovan melodičnim doom uticajima). Ako se pak budu orijentisali na ono što se može čuti na pesmi Ledenog pogleda, ni tu ne bi previše pogrešili. Veliki je plus što je tekst na srpskom, te bih zaista voleo da (u slučaju da zvuk fokusiraju upravo na stil koji u njoj dominira) nastave tako. 4/5.