петак, 30. март 2018.

Суперкомбо #13

Пише: Антонио Ј.


Neter: Infernus
Овај шпански бенд је својим трећим албумом љубитељима death метала пружио веома фину посластицу. Комбинација брзе, технички прецизне и заразне свирке чини Infernus издањем које се не сме пропустити. Бендови који објављују оваква издања не измишљају топлу воду, не покушавају да унесу било какву пометњу "хармонији" жанра, већ раде оно што и треба да раде: разбијају! Neter гравитирају негде између техничког и класичног death метала, не правећи веће искораке ни ка једном од њих. Оштри рифови, галопирајући blast beat, харшоидни growl вокал, транзиције из брзих у спорије деонице - све је ту. Њихова музика ме подсећа на Vader, Morbid Angel и Zyklon. То говори сасвим довољно. Стога не часите часа, већ што пре набавите ово издање.

Mors Subita: Into the Pitch Blacк
Mors Subita је један од бољих финских бендова, барем што се комбинације модерног melodeath звука са thrash металом тиче. Иако постоје још од 1999, први албум су објавили тек 2011. године. Into the Pitch Black им је трећи по реду, а највећа врлина му је то што је истог квалитета као и љеговим претходницима. Нажалост, то му је и највећа мана. Бенд није еволуирао што се звука тиче, већ је само наставио неку своју причу. То није нужно лоше, далеко од тога. Проблем је што се држање за проверене ствари може обити о главу. На сву срећу, ова четворка зна шта им је чинити, те свом публикуму нуди једно сасвим коректно издање које красе добре нумере и продукција на високом нивоу. Музика ме асоцира не мешавину старог и новог Soilworka, само без чистих вокала.

DarkTower: Eight Spears
Из Бразила нам долази DarkTower, веома занимљив blackened death метал бенд. Одмах ћу написати да албуму Eight Spears очајнички фали квалитетнија и упегланија продукција која би на видело изнела сав квалитет овог бенда. Далеко од тога да је продукција лоша, само што није на нивоу на ком би требало да буде. Ако волите Dimmu Borgir, Dagor Dagorath, Naglfar и SevenSins, дакле блекерај у коме има доста мелодичних деоница, ово је права ствар за вас. Свидело ми се што се може чути и доста утицаја скадинавске melodeath школе са средине деведесетих година прошлог века. Други минус који бих навео је везан за трајање нумера - без проблема је готово свака могла бити краћа у просеку од минут до два. Но, то је само мој утисак после дводневног интензивног преслушавања. Генерално сам уживао у ономе што сам имао прилике да чујем, те албум без премишљања препоручујем.


Lectern: Deheadment for Betrayal
Италијански Lectern су на сцени већ готово пуне две деценије, а иза себе имају по три ЕP-ја и албума. Овогодишње издање, Deheadment for Betrayal, фино звучи како због веома добре продукције, тако и због самог стила. Тешки death метал који на моменте залази у бруталније воде, силовит приликом деоница средњег темпа, разарајућ током оних бржих. Ипак и поред свега тога не могу рећи да су ме одушевили, с обзиром да ми се нити једна једина песма није урезала у памћење као вансеријска. Сем квалитетног слушалачког искуства (ако волите овај жанр), сам албум не нуди ништа ново што до сада нисте чули. Ако га којим случајем пустите да иде у позадини док радите нешто друго те му се нимало не посветите, нумере ће вам се стопити једна у другу.

Turma: Kraken
Turma је бенд из Италије који у својој музици комбинује groove метал, deathcore и djent. Ова комбинација је на моменте веома ефектна, с обзиром да су саме идеје веома добро замишљене, те исто тако спроведене. Са друге стране је ту (за мој укус) превише типичних deathcore успоравања са класичним брејковима и мрмљајућим pigsqueal-овима. Kraken са једне стране звучи свежије, па и иновативније од гомиле сличних албума, док са друге одаје утисак репетативне осредњости.

Me Vs. I: Never Drunk Enough
Трећи бенд са Апенинског полуострва у низу је на мене оставио најбољи утисак. Hardcorе/stoner мешавина са овог ни пуних 20 минута дугог издања је довољна да напуни слушаочеве батерије. Never Drunk Enough је адреналинска инјекција контолисаног, полетног хаоса праћеног вриштећом нарацијом, стонерашким рифова и готово па марширајућим ритмовима. Me Vs. I су симплифицираним и концизним микро-албумом успели да (по)кажу више него њихови претходно поменути земљаци заједно.


Manipulation: Ecstasy
Овај пољски бенд је један од занимљивијих које сам чуо у последње време. Тешко их је декларисати као чист death metal састав, понајвише због тога што свој звук обогаћују великом дозом groove-a. Најбоље од свега је што албум као целина одудара од великог броја издања која се могу чути последњих година; лишен је шаблонских песама у којима се све своди или на комбинацију пуке брзине и високо-техничког свирања или на прогресивну маестралност. Вокали по мери, добра продукција и одличне, енергичне нумере красе ово издање из 2015. године. Фановима For Many Reasons ће се Еcstasy поготово свидети.

Gloomy Grim: The Age of Aquarius
Пре извесног времена сам реиздање бенда Gloomy Grim оценио најнижом оценом из простог разлога што је заиста лоше. Но, то не значи да ћу кроз призму тог издања гледати све што дотични Финци сниме. The Age of Aquarius је и те како добар албум, предобар не само што се бенда тиче, већ и самог жанра. Сасвим сигурно није најинвентивнији, али свака нумера садржи одређени шмек који слушаоца тера да га изнова слуша. Таман када се донекле разочарам оним што модернија (symphonic) black метал издања понуде, овакви бисери ми врате осмех на лице.

Bloody Falls: Thanatos
Скоро нисам наишао на албум који не знам како да што стриктније декларишем. Не знам да ли је ово metalcore, NU метал, микс та два или нешто сасвим четврто. На сајту The Metal Archives стоји да свирају groove/melodeath, али то ми баш и не пије воду. Рецимо да groove метал исплива на површину у појединим тренуцима, али melodeath-a дефинитивно нема. Само издање генерално није лоше, слушљиво је, али је сам звук „сув” и беживотан, лишен оне ауре која би требало да просто избија из сваког тона. Пар добрих и неколико осредњих песама.

Callidice: Anthem for Resistance
Својим трећим издањем Callidice се потпуно разликују од бенда који баш и није имао чиме занимљивим да се похвали. Нисам очекивао да ћу чути музику која је толико зрелија, усредсређенија и са јасно дефинисаним правцем. Решили су се metalcore баласта, те су melodeath-у додали симфоничне елементе. Има ту мало Souldrainer-a, мало новијих Eternal Tears of Sorrow, а свеукупно гледано тог неког нордијског midtempo melodic death metala. Иако не перфектно, Anthem for Resistance je (за мене) једно од најпријатнијих овогодишњих издања.

Satanic: Architecture of Chaos
Генерични, али искрени deathrash за die hard фанове који немају велика очекивања - најкраћи могући опис за деби ових Канађана. Музика без превише креативности, али са подоста „крљачких” рифова и ритмова који позивају на бесомучно млатарање косом. Није то ни тако лоше, реално: нема ту филозофирања, покушаја да се направи нешто наметљиво, нити било шта слично. Проста музика, са јасном идејом: углавном полубрзо, бесно и бескомпромисно трешање без јурења за трендовима. Очигледно је да чланове бенда не занима да се пошто-пото допадну било коме.


Circenses: Tightrope Walk on the Ground
Tightrope Walk on the Ground је прво издање овог финског one-man пројекта који води Севери Осала. Прогресивни death metal који подсећа на много штошта што сам до сада имао приликом да чујем, што ни у ком случају није минус. Иако се свако мало појави неко слично издање, морам признати да је чак лепо чути једно које није толико испеглано што се продукције тиче. Акценат је дат на саме идеје и квалитет одсвираних деоница, као и на вокале који су директни, у првом плану и стварају осећај као да се обраћају самом слушаоцу. Ритам је готово константно (мало) бржег средњег темпа, са тек по којом споријом деоницом. Бубњеви су могли бити мало бољи, пошто на моменте делују претерано генерично што се ритмова тиче и, што не рећи, неинвентивно. Но, то не квари толико укупни утисак.

Dead Shape Figure: Cacoëthes
Албум већ својим интроом даје назнаке да ће у потоњих пола сата слушалац уживати у једном одличном делу. На Dead Shape Figure сам наилазио у пар наврата током година, али им никада нисам посветио довољно пажње. Што се овог албума тиче, веома ме подсећају на своје земљаке Diablo, понајвише због комбиновања melodeatha и groove metala. Оштри рифови, надасве мелодични и потпуно catchy због самог ритма, појачани су атмосфером која ме асоцира на норвешки Aspherium. Музика на моменте скрене у алтернативне метал воде (стилски негде између онога што данас раде Soilwork и Drowning Pool), што само појачава утисак. Вокали су убиствено добри, одлично се стапају са музиком и нигде не штрче. Продукција је извукла оно најбоље на површину, одлично нагласила солаже које сам просто ишчекивао да чујем у свакој песми, ма колико кратке биле. Cacoëthes је дефинитивно један од најбољих албума из прве половине 2018. године.

Enoid: Exilé Aux Confins Des Tourments
Слушајући шести албум овог швајцарског one-man пројекта, морам признати да сам првобитно помислио да сам „too old for this shit”. Мислим, албум сам по себи ни у ком случају није „shit”, само што ја више не налазим готово ни најмање материјала за уживање у језиво-сировој музици, поготово не када ме прве две нумере помало сморе. На сву срећу, од песме број три је ситуација постала мало занимљивија. Опори black metal, резак и бескомпромисан. Катаклизмично линеаран, помало експерименталан. Једнодимензионално инвентиван и злокобно атмосферичан. Албум ће много више пријати сладокусцима и die hard фановима жанра него онима који спорадично пусте нешто слично једном у месец дана. И после неколико преслушавања сам остао равнодушан што се албума тиче: има добрих страна, али не довољно да се више „загрејем” за бенд.

Fervent Hate: Tales оf Hate, Lust аnd Chaos
Из Перуа долази Fervent Hate, интересантнан death metal бенд који је активан пуних десет година. Музика им је добрано инспирисана шведском death metal школом, мада се да осетити и шмек који је красио холандски Gorefest. Дакле, мало класичног death metala, мало death 'n' rolla, а све то уклопљено са заиста добром музиком, полетним рифовима и солидном продукцијом. Енергично издање, заиста. Љубитељи жанра нипошто неће остати индиферентни на деонице које неодољиво подсећају на Dismember и Six Feet Under у својим најбољим тренуцима. Посебно ми се свидело то што нема песама које се „понављају” - свака је заиста једно поглавље за себе, иако скупа чине кохерентну целину. Велики број бендова игра на сигурно, те од (типа) десет песама у суштини имају само једну у различитим варијантама. Овде тога нема: чланови бенда су уклопили све што воле, равномерно дозирали од свега по мало и представили савршен спој.

уторак, 27. март 2018.

Комбо #11

 
Madvro: Invocation of High Wizard 
Да дочекамо и ово! Иако у високој конкуренцији са бендовима из целог света, али овакав стонер/доом се ретко појављује у нашем окружењу. Смедеревци Madvro су свакако започели годину како ваља, са одличним албумом Invocation of High Wizard, а нама љубитељима овог звука уприличили понос и стондирано млатарање главом. Што се мене лично тиче, без психоактивних супстанци. Злобници ће прво помислити: "А, има оваквих бендова на тоне". Такође, домаћи злобници који исто то помисле, нека га ДУВАЈУ. Врло солидно продуциран и препун одличних, стилски масних риффова и психоделичних момената/брејкова. Цео албум је права вожња кроз расни stoner/doom са јасним референцама на "ђавољи", психоделични блуз и "сумњивим" темама као што су призивање природних (мрачних?) сила (мало и старословенских веровања - наслов прве траке). Ретке "али у прави моменат деонице" у којима крене дупло педалање чине албум још динамичнијим и приближнијим металу, чинећи га пријемчивијим и онима који нису навикнути на психоделично миловање синапси. Такође, приметљиво је да су ту прсте највише умешали Black Sabbath, али је још више да су ту и папци Electric Wizarda, који су свакако Sabbathi за бендове који тек надолазе. Колико сам могао да видим, doom/stoner интернет заједница је заинтригирана нашим момцима, што је одлично. Шта да кажем друго: изволите послушати албум на њиховом Bandcamp профилу, а можете га и купити, јер овакав бенд вреди подржати!

Barbarian Swords: Worms
Овај албум је стигао у прави час као подсетник, јер сам био одуван и првом приликом кад сам га чуо, још раније! Шпанци Barbarian Swords буквално кољу инструментима, а још више музиком и темама које обрађују. У питању је веома брутална и прејебена комбинација у виду екстремног death/doom-a, са упливима и sludge-а, јер ђе је насиље, ту је и sludge. Вриштеће гитаре, вокали од којих се крв леди у жилама, спора и тешка као гранит ритам секција су само сонични део приче. О иконографији и песничким сликама нећу ни да започињем - мислим да је довољно да баците поглед на омот; е то вас чека и у музичком смислу. Ко до сада није знао, огромни сам обожаватељ Конана Варварина, још од периода када сам открио стрипове, наравно, захваљујући ћалету, ког су дуго времена и звали Конан захваљујући способности да купи гомилу стрипова разних домаћих едиција и после навуче сина на исте. Зато је овај албум, неким чудом, чучао у запећку мојих мисли, а није заслужио! Сирова бруталност, мизантропија level 9999, крв и летеће главе, мачеви и борба са (сопственим) демонима, отворена мржња према женској чедности, хришћанима и другим иоле пристојним стварима бивају збрисани под албумом пригодно названим Wоrms, који траје нешто више од сат времена. Дакле, ово је албум за храбре и издржљиве, физички и психички. Jа сам можда изузетак у физичком смислу (метар и шездес' висине - лош просек за варварина, искључујући Астерикса) јер волим овакав звук, сиров, дозлабога мрачан, гитарски бруталан, а вокално врло варварски - понекад до границе неиздрживости.

Windhand & Satan's Satyrs: split EP 
Када се споје оваква два бенда, албум који ураде најпре остави утисак луцидне збуњености - шта се, јеб'о те, управо десило? Маторији по стажу, мрљава, енормно тешка и депресивна doom машина Windhand и напаљена окултна punk/metal млађарија на есиду Satan's Satyrs. Однос снага ова два бенда је таква да би вага при мерењу сама себи одгризла тасове, јер је то просто НЕМЕРЉИВО. Ја сам послушао албум пар пута чисто да видим да ли сам се истриповао гадно. Елегије које су испоручили Windhand су масивне, споре и уклете, док су песме Satan's Satyrsa прљаве троминутне химне, у правом пунк маниру, само са ђаволским обртом. Нећу се много обазирати на песме и како свирају - на свакоме је да одлучи који му бенд у ком тренутку више одговара. Мој лични утисак је да после слушања Windhanda добро дође мало адреналина, јер овако гробна и отужна атмосфера (ипак су они познати по том звуку, не замерам им) помало "убије" расположење. У сваком случају и сваком менталном стању, препоручујем албум!

субота, 24. март 2018.

Tomb Raider: Тријумф видео игре над филмом

Пише: Пеђа Ераковић.



Адаптације видео игара у филм? Има их пуно, а резултати су климави. Assassin‘s Creed - не. Warcraft - греота. Hitman - њах. Max Payne - зашто, Волберже, зашто? Need for Speed - а ђе је Вин Дизел у овоме? Resident Evil и Doom - може да се гледа. Prince of Persia - Дизни опет узео лепе паре. Могу овако до сутра... А, да: Tomb Raider(s) са Анђелином? Анђа и постери за филм лепо изгледају, мора се признати. И то је то.

среда, 21. март 2018.

Комбо #10


Bestialord: Law of the Burning
Америчка death/doom метал скупина Bestialord нас својим првенцем Law of the Burning из 2018. године враћа назад у ране деведесете, у време када су и настали најкултнији албуми овог жанра. Наиме, албум од почетка до самог краја одише атмосфером и сировом продукцијом карактеристичном за поменути период. Бенд функциоше у трочланој постави и то бубањ, бас и гитара, а гитариста је уједно и вокалиста. Звук је сиров и опскуран, ритам секција је углавном у мид-темпу, али и поред тога има доста решетања дупле бас педале. Гитара је тешка као црна земља а сами рифови веома јаки и моћни. Соло деонице су такође врло ефикасне, мада не баш и оригиналне. Приликом првог преслушавања албума све време ми је негде у подсвести одзвањала God of Emptiness бенда Morbid Angel, те је и сада помињем поређења и приближавања ради, јер звучна слика бенда Bestialord најприближније се и може упоредити са звуком овог kultnog хита. Ако сте љубитељ оваквог звука, не губите време, потражите ovaj album одмах, нећете се покајати.

Coldblood: Indescribable Physiognomy of the Devil
Ovo је тек трећи албум бразилског death metal дуа Coldblood, чија је каријера дуга већ читавих 26 година. Бенд заправо има знатно више демо издања него дугосвирајућих албума. Иако до сада нисам имао прилике да ih слушам, оно што већ на прво слушање постаје еминентно је да су им главни узори Morbid Angel и Deicide. Већ сам успут поменуо да је у питању дуо, али на овом албуму апсолутно ништа није програмирано и урађено компјутерски, пошто је један од чланова одсвирао све рафалне паљбе на бубњевима, док је други кидао жице баса и гитара, те отпевао ову демонску проповед. Иако Coldblood готово ни по чему не одудара од својих узора, Indescribable Physiognomy of the Devil ипак звучи свеже, можда баш из разлога мањка сличних, довољно квалитетних бендова. Албум је максимално агресиван, али је и изузетно пријатан за слушање. На њему је укупно 10 песама, а као бонус ту су и још 3 инструменталне верзије, те је укупно трајање скоро 52 минута. Coldblood је изванредан пример доброг и бескомпромисног ундергроунд бенда који своју музику ствара искључиво из љубави према истој и уживања у истој.

Demonic Obedience: Nocturnal Hymns to the Fallen
Безуспешно покушавам избећи поређење и овог бенда са легендарним Morbid Angel. Запитаћете се знам ли још неки death metal бенд сем њих, хаха. Наравно да знам, али игром случаја сва 3 досадашња издања о којима пишем имају своје музичке корене управо у таквом звуку. Иако Demonic Obedience сами себе карактеришу као death/black metal бенд, утицаји потоњег су готово неприметни, осим можда саме тематике текстова песама. Мада, сложићете се да satanic теме апсолутно нису стране ни u death металу. Музички, Nocturnal Hymns to the Fallen је класична death metal дробилица коју карактеришу масивни бубњеви, тешке ритам гитаре, оштре солаже, гровлови из пакла. Текстуално, као што се да претпоставити, доминира антихришћанска тематика… Шта вам више и треба од једног албума? Иначе, док ја рецензирам ово издање из 2016. године, бенд је већ објавио ново под називом Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation. Свакако вредно пажње андерграунд публике! 

Hiidenhauta је мелодични black metal бенд из Финске. Ако сте се надали да ћу поново поменути Morbid Angelпогрешили сте, јер ово издање нема никакве везе са њима. Пред нама је други албум ових Финаца који је једном речју фантастичан. 1695 има хипнотичку моћ и када га пустите сасвим сигурно нећете прескакати песме или деонице, већ ћете уживати у свих 35 минута колико траје. Песме су углавном брзе и полетне, мелодије се преплићу нон-стоп, како чисто гитарске, тако и клавирске. Сама атмосфера албума је у неку руку мистична. Hiidenhauta своје текстове пишу и певају на матерњем језику, а поред мушког гровла ту је и врло пријатан и нежан женски вокал. У четвртој по реду песми, Musta Leipa, бенд прави мали предах и пресек, пошто је нумера у потпуности одсвирана на клавиру. Да се разумемо, иако бенд користи и клавир, ипак се мелодије највећим делом ослањају на гитаре. 1695 је издање са врло добром и јасном динамиком, са пуно промена ритма. Прелази из клавирских интро деоница у разорне метал рифове, преплитање вокала и инструмената чине овај албум и више него занимљивим, а може се рећи и магичним. Након завршне клавирске композиције једино што нам преостаје је да поново кликнемо на дугме play.

петак, 09. март 2018.

Kombo #9

Piše: Ivana Oštreljanović 

Dark Archive: Cultivate Our Blood in Aeon
Dvojac iz Finske pod nazivom Dark Archive servira njihovu ovogodišnju tvorevinu u formi EP-a sa pet pesama monstruozne blasfemije, te silovite i sirove energije. Agresivna bubnjarska paljba, oštri rifovi sa avetinjskim blekerskim vriscima, sa tu i tamo po kojim growlom. Pored tolike agresivnosti tu je i veoma kratak predah ispraćen akustičnom gitarom i klavijaturama. Ma koliko silovit i destruktivno atmosferičan, melodičan je sa dobrim kvalitetom zvuka. Veoma dobro izveden balans „organizovanog haosa“ (sa simpatičnim omotomom) nosi ime Cultivate Our Blood in Aeon i vredan je pažnje!

Grotesque Ceremonium: Demonic Inquisition
Turski jednočlani bend Grotesque Ceremonium baziran na oldskul death metalu. Fino iskazano instrumentalno i vokalno umeće, sve to kao plod mašte, imaginarna tvorevina jednog zanetog mozga da prenese u delo. Svakako nećete čuti nikakvu novinu ovde – dakle, ništa spektakularno. Neću hvalisati previše Batua Cetina - upoznata sam sa više one man/one girl bendova različitih žanrova. Ali, kad smo kod njegovog rada na ovom izdanju, jasno je da iznosi svoju ljubav prema muzici u punoj snazi i deli je sa nama uz pomoć svog sviračkog i vokalnog umeća. Ovo izdanje poseduje klasičan oldskul kalup kojim se vodi u svakoj pesmi, te će stoga većina pesama zvučati slično, ali ne i potpuno isto. Bitno je da ima smisao za svoj sopstveni zvuk i dubinu u svakom smislu. Kad smo već kod „dubine”, njegovi grubi growlovi svakom pesmom bivaju, čini mi se, sve brutalniji. Kao da šire mračnu atmosferičnost tokom svih četrdesetak maijakalnih minuta. Poslednjom numerom na albumu još bolje dokazuje svje svoje umeće i sposobnost da kao pojedinac ponese isti teret koji bio poneo ceo bned. Dokaz za to je obrada Profanation, obrada nama i te kako poznatog benda Incantation. Toplo preporučujem ljubiteljima stare škole da posvete malo pažnje ovom liku.

Helleborus: The Carnal Sabbath
Ovde imamo američki dvojac sa čisto odsviranim, dobro produciranim albumom srednjeg tempa i specifičnim zvukom. Nemaju klasičnu „jurnjavu“ sa dva-tri prosta blekerska rifa koja će se vrteti od početka do kraja, a izostavljeni su i brzi besmisleni ritmovi,. Mračna atmosfera, sablasni, simfonični black metal sa notom psihodeličnog roka, sirovi vokali i (pre svega) dobra produkcija krase ovo izdanje. Svakako interesantan materijal za slušanje, pogotovo ukoliko ste ljubitelj eksperimentalnog i melodičnog black metala, a koji se ne obazire na granice klasičnog zvuka ovog žanra.

Inhibitions: La Danse Macabre
Grčki bend Inhibitons je na albumu La Danse Macabre predstavio svoje viđenje tradicionalnog black metala i na kom se primećuje uticaj Dimmu Borgira, barem što se simfoničkog dela tiče. Ima tu i Satyricon vajba zbog delimično identičnog vokala. Klasičan primer benda koji pokušava da zvuči kao njegovi uzori, ali sa dodatkom ličnog pečata. Produkcijski je dosta interesantno, ne perfektno ali takođe i daleko od lošeg. Možda bi se ovaj njihov fazon uz više dorade i posvećenosti pretočio u veoma interesantan podžanr koji se već sad nazire, najviše zbog sablasne/horor atmosfere. Sve u svemu, što se tiče celog albuma, primećuje se ozbiljan rad. Ipak, iako solidno izdanje, produkcija je mogla biti bolja.

Nadir: The Sixth Extinction
Mađarski bend Nadir je nastao još devedesetih godina prošlog veka. Njihov šesti po redu album, objavljen 2017, nosi ime The Sixth Extinction. Sam bend svoju muziku žanrovski deklariše kao miks death metala i doomcorea. Devet pesama, spakovaih u tridesetak minuta, karakteriše gruba doomična atmosfera, zarazna death rifologija, prijatne sludge harmonije, ritmičnost i „žilavi, postapokaliptični naboj”. Osetni uticaji Bolt Throwera i Gorefesta, zajedno sa specifičanim vokalom, su samo bonus na ovom izdanju koje vredi preslušati.