петак, 30. март 2018.

Комбо #45

Пише: Антонио Ј.

Neter: Infernus
Овај шпански бенд је својим трећим албумом љубитељима death метала пружио веома фину посластицу. Комбинација брзе, технички прецизне и заразне свирке чини Infernus издањем које се не сме пропустити. Бендови који објављују оваква издања не измишљају топлу воду, не покушавају да унесу било какву пометњу "хармонији" жанра, већ раде оно што и треба да раде: разбијају! Neter гравитирају негде између техничког и класичног death метала, не правећи веће искораке ни ка једном од њих. Оштри рифови, галопирајући blast beat, харшоидни growl вокал, транзиције из брзих у спорије деонице - све је ту. Њихова музика ме подсећа на Vader, Morbid Angel и Zyklon. То говори сасвим довољно. Стога не часите часа, већ што пре набавите ово издање. 5/5.

Mors Subita: Into the Pitch Blacк
Mors Subita је један од бољих финских бендова, барем што се комбинације модерног melodeath звука са thrash металом тиче. Иако постоје још од 1999, први албум су објавили тек 2011. године. Into the Pitch Black им је трећи по реду, а највећа врлина му је то што је истог квалитета као и љеговим претходницима. Нажалост, то му је и највећа мана. Бенд није еволуирао што се звука тиче, већ је само наставио неку своју причу. То није нужно лоше, далеко од тога. Проблем је што се држање за проверене ствари може обити о главу. На сву срећу, ова четворка зна шта им је чинити, те свом публикуму нуди једно сасвим коректно издање које красе добре нумере и продукција на високом нивоу. Музика ме асоцира не мешавину старог и новог Soilworka, само без чистих вокала. 4/5.

DarkTower: Eight Spears
Из Бразила нам долази DarkTower, веома занимљив blackened death метал бенд. Одмах ћу написати да албуму Eight Spears очајнички фали квалитетнија и упегланија продукција која би на видело изнела сав квалитет овог бенда. Далеко од тога да је продукција лоша, само што није на нивоу на ком би требало да буде. Ако волите Dimmu Borgir, Dagor Dagorath, Naglfar и SevenSins, дакле блекерај у коме има доста мелодичних деоница, ово је права ствар за вас. Свидело ми се што се може чути и доста утицаја скадинавске melodeath школе са средине деведесетих година прошлог века. Други минус који бих навео је везан за трајање нумера - без проблема је готово свака могла бити краћа у просеку од минут до два. Но, то је само мој утисак после дводневног интензивног преслушавања. Генерално сам уживао у ономе што сам имао прилике да чујем, те албум без премишљања препоручујем. 4/5.

уторак, 27. март 2018.

Комбо #44

 
Madvro: Invocation of High Wizard 
Да дочекамо и ово! Иако у високој конкуренцији са бендовима из целог света, али овакав стонер/доом се ретко појављује у нашем окружењу. Смедеревци Madvro су свакако започели годину како ваља, са одличним албумом Invocation of High Wizard, а нама љубитељима овог звука уприличили понос и стондирано млатарање главом. Што се мене лично тиче, без психоактивних супстанци. Злобници ће прво помислити: "А, има оваквих бендова на тоне". Такође, домаћи злобници који исто то помисле, нека га ДУВАЈУ. Врло солидно продуциран и препун одличних, стилски масних риффова и психоделичних момената/брејкова. Цео албум је права вожња кроз расни stoner/doom са јасним референцама на "ђавољи", психоделични блуз и "сумњивим" темама као што су призивање природних (мрачних?) сила (мало и старословенских веровања - наслов прве траке). Ретке "али у прави моменат деонице" у којима крене дупло педалање чине албум још динамичнијим и приближнијим металу, чинећи га пријемчивијим и онима који нису навикнути на психоделично миловање синапси. Такође, приметљиво је да су ту прсте највише умешали Black Sabbath, али је још више да су ту и папци Electric Wizarda, који су свакако Sabbathi за бендове који тек надолазе. Колико сам могао да видим, doom/stoner интернет заједница је заинтригирана нашим момцима, што је одлично. Шта да кажем друго: изволите послушати албум на њиховом Bandcamp профилу, а можете га и купити, јер овакав бенд вреди подржати!

Barbarian Swords: Worms
Овај албум је стигао у прави час као подсетник, јер сам био одуван и првом приликом кад сам га чуо, још раније! Шпанци Barbarian Swords буквално кољу инструментима, а још више музиком и темама које обрађују. У питању је веома брутална и прејебена комбинација у виду екстремног death/doom-a, са упливима и sludge-а, јер ђе је насиље, ту је и sludge. Вриштеће гитаре, вокали од којих се крв леди у жилама, спора и тешка као гранит ритам секција су само сонични део приче. О иконографији и песничким сликама нећу ни да започињем - мислим да је довољно да баците поглед на омот; е то вас чека и у музичком смислу. Ко до сада није знао, огромни сам обожаватељ Конана Варварина, још од периода када сам открио стрипове, наравно, захваљујући ћалету, ког су дуго времена и звали Конан захваљујући способности да купи гомилу стрипова разних домаћих едиција и после навуче сина на исте. Зато је овај албум, неким чудом, чучао у запећку мојих мисли, а није заслужио! Сирова бруталност, мизантропија level 9999, крв и летеће главе, мачеви и борба са (сопственим) демонима, отворена мржња према женској чедности, хришћанима и другим иоле пристојним стварима бивају збрисани под албумом пригодно названим Wоrms, који траје нешто више од сат времена. Дакле, ово је албум за храбре и издржљиве, физички и психички. Jа сам можда изузетак у физичком смислу (метар и шездес' висине - лош просек за варварина, искључујући Астерикса) јер волим овакав звук, сиров, дозлабога мрачан, гитарски бруталан, а вокално врло варварски - понекад до границе неиздрживости.

Windhand & Satan's Satyrs: split EP 
Када се споје оваква два бенда, албум који ураде најпре остави утисак луцидне збуњености - шта се, јеб'о те, управо десило? Маторији по стажу, мрљава, енормно тешка и депресивна doom машина Windhand и напаљена окултна punk/metal млађарија на есиду Satan's Satyrs. Однос снага ова два бенда је таква да би вага при мерењу сама себи одгризла тасове, јер је то просто НЕМЕРЉИВО. Ја сам послушао албум пар пута чисто да видим да ли сам се истриповао гадно. Елегије које су испоручили Windhand су масивне, споре и уклете, док су песме Satan's Satyrsa прљаве троминутне химне, у правом пунк маниру, само са ђаволским обртом. Нећу се много обазирати на песме и како свирају - на свакоме је да одлучи који му бенд у ком тренутку више одговара. Мој лични утисак је да после слушања Windhanda добро дође мало адреналина, јер овако гробна и отужна атмосфера (ипак су они познати по том звуку, не замерам им) помало "убије" расположење. У сваком случају и сваком менталном стању, препоручујем албум!


субота, 24. март 2018.

Tomb Raider: Тријумф видео игре над филмом

Пише: Пеђа Ераковић.

Адаптације видео игара у филм? Има их пуно, а резултати су климави. Assassin‘s Creed - не. Warcraft - греота. Hitman - њах. Max Payne - зашто, Волберже, зашто? Need for Speed - а ђе је Вин Дизел у овоме? Resident Evil и Doom - може да се гледа. Prince of Persia - Дизни опет узео лепе паре. Могу овако до сутра... А, да: Tomb Raider(s) са Анђелином? Анђа и постери за филм лепо изгледају, мора се признати. И то је то.

Отишла је Анђелина у редитељ(к)е, отишла је и стара гејмерска Лара Крофт од стотинак полигона (од чега је више од пола одлазило на покушај графичког приказа облина) у историју. Замењене су новима. Џолијева свежијом оскаровком, сјајном Алисијом Викандер, а замењена је и коцкаста Лара новом, природнијом, у верзији видео игре из 2013.

Игра је сјајна. Прави начин како рестартовати франшизу. Сјајна прича, све је много суровије, много сировије, а основа старих култних игара је задржана, уз праћење свих модерних стандарда. Неке од сцена из игара су толико упечатљиве и веродостојне, да чак и они којима је тешко да се поистовете са карактером супротног пола, имају утисак као да су све из игре заиста преживели. Некоме могу бити заморни поједини тешки делови и вишеструко умирање на пар локација, али се ипак завршава сатисфакцијом када се препреке и загонетке савладају (иако су незнатно лакше него у старијим играма). Ту су и лагани RPG елементи, успорене сцене, споредне мисије... тек да све буде модернизовано и у тренду. Једина конкретна замерка игри су детаљи који кваре „имерзивност“, а то је одсуство слободе у решавању загонетки и прелажењу мисија. Пречесто је нешто могуће решити на само један једини начин, или још битње - само једним унапред зацртаним путем. Мало више слободе није на одмет.

А, филм? Као што рекох, сада је Анђу заменила Алисија, која на основу улога у другим филмовима није способна да буде једна моћна Лара Крофт, пре свега због своје сићушне конституције. Припрема у теретани је само одужела женственост овој глумици, којој је у другим филмовима то управо најјаче оружје. Није мишићавост донела много ни у визуелној презентацији Ларе Крофт, али сјајна глума јесте и с те стране главна глумица заиста заслужује похвале. У неколико сцена је фантастично уверљива и то је оно што овај филм чини гледљивим. Прича је уобичајена - Лара још увек тражи себе, а и давно несталог оца, што је и мотив за целу авантуру. Утисак је како је ово само први филм у низу, па се на моменте чини да су аутори имали на уму првог Нолановoг Batmаn-a (неке сцене су чак сличне). Нису ни близу у реализацији, наравно.

Филм је препун локација из игре и то је за похвалу, али реализација једноставно не функционише. На месту где у игри од играча зависи да ли ће следећи корак бити погрешан, овде те стрепње нема. Увек ће се у последњи час извући, увек ће одабрано решење бити оно право. Такве сцене изгледају као да пратиш како играч који већ напамет зна игру, пред тобом демонстрира како се све прелази. Другим речима - досадно је и то је највећа мана филма. Досада, пречеста. На страну што сам четири, или пет пута избројао у филму оне досадне клишеизиране ситуације где спас стиже у задњи час (секунд, стотинку, наносекунду!). Могло је и без тога, али аутори као да се у сваком тренутку безуспешно труде да филм чине узбидљивијим.

Укратко. Када виртуелна Лара задрхти у шуми, играч задрхти с њом. Када филмска Лара задрхти у шуми, тада умочиш наћосе у сир и наместиш 3D наочаре (иначе, нема потребе гледати у том формату, филм као да није наменски сниман у овој технологији, па чак ни у сценама где очекујеш да 3D ефекти буду израженији, то није случај пошто је и „обична“ верзија сасвим довољна).

Многе сцене у филму су недоречене. На почетку упознајемо неколико ликова из Ларине свакодневнице, ту је чак и један пролонгирани поглед са особом истог пола који ме је навео на то да ће се кроз филм провући и дилема о Ларином сексуалном опредељењу, међутим ти ликови се више уопште не појављују до краја филма. Ту је и сцена надмудривања у залагаоници где Алисија сцену дели са феноменалним комичаром Ником Фростом. И то је разочаравајуће недоречено и без поенте. Сцена где Лара долази у хол компаније свог оца, где је рецепционар не познаје је такође лишена потенцијалне комичне ситуације прераним резом одмах након што она изговори своје презиме. Неко ту или има лош тајминг или једноставно није знао шта жели да постигне. Да не буде да само кудим, негативац је уверљив, акционе сцене пуцњаве и борби су одлично одрађене и лако се прате. Свеукупно филм јако лепо изгледа и није се штедело.

Пошто одавно не очекујем од филмова базираним на видео играма да надмаше играчко искуство, шта је то што филм у односу на видео игру мора имати? Узећу као пример филм који није базиран на видео игри, али мислим да је добро поређење - пре неколико дана сам најзад погледао Star Wars: The Last Jedi који је по многим критеријумима исподпросечан филм, свакако ништа бољи од новог Tomb Raider-a, али је The Last Jedi успео сценама у којима Лук Скајвокер коначно долази усред битке да притрчи у помоћ, да у мени пробуди дете које жели да буде борац на светлој страни Силе и да ме натера да одмах по гледању филма по ко зна који пут инсталирам први или други Knights of the Old Republic. То је оно где је нови Tomb Raider заказао - није успео да у мени пробуди играча. Нисам пожелео да играм игру након гледања филма, ни најмање.

Хоћемо ли икада видети одличну адаптацију ААА видео игре у филм, или серију? Иако најава за Sleeping Dogs изазива умерени хајп - вероватно не. Једини спас може бити да неко с пуно љубави и још више пара реши да екранизује Mass Effect ('ајмо HBO, таман ће да вам понестане Игре престола ускоро). До тада нема суштинске разлике да ли ћемо гледати како је чувени Уве Бол екранизовао ко зна коју по реду видео игру у трешину Б продукције, или неки од ових високобуџетних трансфера са монитора на биоскопско платно.

Оцене:
Tomb Raider (филм 2018) - 4/10.
Tomb Raider (игра 2013) - 8,5/10.

среда, 21. март 2018.

Комбо #43


Bestialord: Law of the Burning
Америчка death/doom метал скупина Bestialord нас својим првенцем Law of the Burning из 2018. године враћа назад у ране деведесете, у време када су и настали најкултнији албуми овог жанра. Наиме, албум од почетка до самог краја одише атмосфером и сировом продукцијом карактеристичном за поменути период. Бенд функциоше у трочланој постави и то бубањ, бас и гитара, а гитариста је уједно и вокалиста. Звук је сиров и опскуран, ритам секција је углавном у мид-темпу, али и поред тога има доста решетања дупле бас педале. Гитара је тешка као црна земља а сами рифови веома јаки и моћни. Соло деонице су такође врло ефикасне, мада не баш и оригиналне. Приликом првог преслушавања албума све време ми је негде у подсвести одзвањала God of Emptiness бенда Morbid Angel, те је и сада помињем поређења и приближавања ради, јер звучна слика бенда Bestialord најприближније се и може упоредити са звуком овог kultnog хита. Ако сте љубитељ оваквог звука, не губите време, потражите ovaj album одмах, нећете се покајати. 8/10.

Coldblood: Indescribable Physiognomy of the Devil
Ovo је тек трећи албум бразилског death metal дуа Coldblood, чија је каријера дуга већ читавих 26 година. Бенд заправо има знатно више демо издања него дугосвирајућих албума. Иако до сада нисам имао прилике да ih слушам, оно што већ на прво слушање постаје еминентно је да су им главни узори Morbid Angel и Deicide. Већ сам успут поменуо да је у питању дуо, али на овом албуму апсолутно ништа није програмирано и урађено компјутерски, пошто је један од чланова одсвирао све рафалне паљбе на бубњевима, док је други кидао жице баса и гитара, те отпевао ову демонску проповед. Иако Coldblood готово ни по чему не одудара од својих узора, Indescribable Physiognomy of the Devil ипак звучи свеже, можда баш из разлога мањка сличних, довољно квалитетних бендова. Албум је максимално агресиван, али је и изузетно пријатан за слушање. На њему је укупно 10 песама, а као бонус ту су и још 3 инструменталне верзије, те је укупно трајање скоро 52 минута. Coldblood је изванредан пример доброг и бескомпромисног ундергроунд бенда који своју музику ствара искључиво из љубави према истој и уживања у истој. 8/10.

Demonic Obedience: Nocturnal Hymns to the Fallen
Безуспешно покушавам избећи поређење и овог бенда са легендарним Morbid Angel. Запитаћете се знам ли још неки death metal бенд сем њих, хаха. Наравно да знам, али игром случаја сва 3 досадашња издања о којима пишем имају своје музичке корене управо у таквом звуку. Иако Demonic Obedience сами себе карактеришу као death/black metal бенд, утицаји потоњег су готово неприметни, осим можда саме тематике текстова песама. Мада, сложићете се да satanic теме апсолутно нису стране ни u death металу. Музички, Nocturnal Hymns to the Fallen је класична death metal дробилица коју карактеришу масивни бубњеви, тешке ритам гитаре, оштре солаже, гровлови из пакла. Текстуално, као што се да претпоставити, доминира антихришћанска тематика… Шта вам више и треба од једног албума? Иначе, док ја рецензирам ово издање из 2016. године, бенд је већ објавио ново под називом Fatalistic Uprisal of Abhorrent Creation. Свакако вредно пажње андерграунд публике! 7/10.

Hiidenhauta је мелодични black metal бенд из Финске. Ако сте се надали да ћу поново поменути Morbid Angelпогрешили сте, јер ово издање нема никакве везе са њима. Пред нама је други албум ових Финаца који је једном речју фантастичан. 1695 има хипнотичку моћ и када га пустите сасвим сигурно нећете прескакати песме или деонице, већ ћете уживати у свих 35 минута колико траје. Песме су углавном брзе и полетне, мелодије се преплићу нон-стоп, како чисто гитарске, тако и клавирске. Сама атмосфера албума је у неку руку мистична. Hiidenhauta своје текстове пишу и певају на матерњем језику, а поред мушког гровла ту је и врло пријатан и нежан женски вокал. У четвртој по реду песми, Musta Leipa, бенд прави мали предах и пресек, пошто је нумера у потпуности одсвирана на клавиру. Да се разумемо, иако бенд користи и клавир, ипак се мелодије највећим делом ослањају на гитаре. 1695 је издање са врло добром и јасном динамиком, са пуно промена ритма. Прелази из клавирских интро деоница у разорне метал рифове, преплитање вокала и инструмената чине овај албум и више него занимљивим, а може се рећи и магичним. Након завршне клавирске композиције једино што нам преостаје је да поново кликнемо на дугме play. 9/10.

петак, 09. март 2018.

Kombo #42

Piše: Ivana Oštreljanović 

Dark Archive: Cultivate Our Blood in Aeon
Dvojac iz Finske pod nazivom Dark Archive servira njihovu ovogodišnju tvorevinu u formi EP-a sa pet pesama monstruozne blasfemije, te silovite i sirove energije. Agresivna bubnjarska paljba, oštri rifovi sa avetinjskim blekerskim vriscima, sa tu i tamo po kojim growlom. Pored tolike agresivnosti tu je i veoma kratak predah ispraćen akustičnom gitarom i klavijaturama. Ma koliko silovit i destruktivno atmosferičan, melodičan je sa dobrim kvalitetom zvuka. Veoma dobro izveden balans „organizovanog haosa“ (sa simpatičnim omotomom) nosi ime Cultivate Our Blood in Aeon i vredan je pažnje! 7/10. 

Grotesque Ceremonium: Demonic Inquisition
Turski jednočlani bend Grotesque Ceremonium baziran na oldskul death metalu. Fino iskazano instrumentalno i vokalno umeće, sve to kao plod mašte, imaginarna tvorevina jednog zanetog mozga da prenese u delo. Svakako nećete čuti nikakvu novinu ovde – dakle, ništa spektakularno. Neću hvalisati previše Batua Cetina - upoznata sam sa više one man/one girl bendova različitih žanrova. Ali, kad smo kod njegovog rada na ovom izdanju, jasno je da iznosi svoju ljubav prema muzici u punoj snazi i deli je sa nama uz pomoć svog sviračkog i vokalnog umeća. Ovo izdanje poseduje klasičan oldskul kalup kojim se vodi u svakoj pesmi, te će stoga većina pesama zvučati slično, ali ne i potpuno isto. Bitno je da ima smisao za svoj sopstveni zvuk i dubinu u svakom smislu. Kad smo već kod „dubine”, njegovi grubi growlovi svakom pesmom bivaju, čini mi se, sve brutalniji. Kao da šire mračnu atmosferičnost tokom svih četrdesetak maijakalnih minuta. Poslednjom numerom na albumu još bolje dokazuje svje svoje umeće i sposobnost da kao pojedinac ponese isti teret koji bio poneo ceo bned. Dokaz za to je obrada Profanation, obrada nama i te kako poznatog benda Incantation. Toplo preporučujem ljubiteljima stare škole da posvete malo pažnje ovom liku. 8/10. 

Helleborus: The Carnal Sabbath
Ovde imamo američki dvojac sa čisto odsviranim, dobro produciranim albumom srednjeg tempa i specifičnim zvukom. Nemaju klasičnu „jurnjavu“ sa dva-tri prosta blekerska rifa koja će se vrteti od početka do kraja, a izostavljeni su i brzi besmisleni ritmovi,. Mračna atmosfera, sablasni, simfonični black metal sa notom psihodeličnog roka, sirovi vokali i (pre svega) dobra produkcija krase ovo izdanje. Svakako interesantan materijal za slušanje, pogotovo ukoliko ste ljubitelj eksperimentalnog i melodičnog black metala, a koji se ne obazire na granice klasičnog zvuka ovog žanra. 7/10. 

Inhibitions: La Danse Macabre
Grčki bend Inhibitons je na albumu La Danse Macabre predstavio svoje viđenje tradicionalnog black metala i na kom se primećuje uticaj Dimmu Borgira, barem što se simfoničkog dela tiče. Ima tu i Satyricon vajba zbog delimično identičnog vokala. Klasičan primer benda koji pokušava da zvuči kao njegovi uzori, ali sa dodatkom ličnog pečata. Produkcijski je dosta interesantno, ne perfektno ali takođe i daleko od lošeg. Možda bi se ovaj njihov fazon uz više dorade i posvećenosti pretočio u veoma interesantan podžanr koji se već sad nazire, najviše zbog sablasne/horor atmosfere. Sve u svemu, što se tiče celog albuma, primećuje se ozbiljan rad. Ipak, iako solidno izdanje, produkcija je mogla biti bolja. 6/10.

Nadir: The Sixth Extinction
Mađarski bend Nadir je nastao još devedesetih godina prošlog veka. Njihov šesti po redu album, objavljen 2017, nosi ime The Sixth Extinction. Sam bend svoju muziku žanrovski deklariše kao miks death metala i doomcorea. Devet pesama, spakovaih u tridesetak minuta, karakteriše gruba doomična atmosfera, zarazna death rifologija, prijatne sludge harmonije, ritmičnost i „žilavi, postapokaliptični naboj”. Osetni uticaji Bolt Throwera i Gorefesta, zajedno sa specifičanim vokalom, su samo bonus na ovom izdanju koje vredi preslušati. 8/10.

петак, 02. март 2018.

Papazjanija #6


Piše: Antonio J.

Kobb je novosadski sludge/stoner metal bend. Demo kaseta sa 4 pesme pod nazivom Bumbush je objavljena od strane Jesboligakurac Recordsa. Iako nisam preterani zaljubljenik ovakvog zvuka, mogu reći da je izdanje i te kako zanimljivo. Razlog tome je najverovatnije to što je u pitanju demo na kome je sadržana ona sirova energija koju poseduje svaki bend koji tek kreće sa snimanjem svog materijala. Ima tu malo i esencije švedskog benda Kvelertak, što samo obogaćuje zvuk. Uopšteno gledano, bilo bi glupo da su Kobb išli na to da auditorijumu ponude našminkano izdanje, jer tada ono što rade ne bi delovalo iskreno. Ovo nije muzika niti za široke mase, niti za prodor u visoku ligu. Bumbush je, pre svega, izdanje za sve one koji vole kontrolisanu buku, nesputane emocije iskazane polurecitatorskim vokalom i gitarama sa prigušenom i oštrom distorzijom (onom najosnovnijom). Iako deluje da je ritam sekcija tu da samo održava ritam, ona daje onu "masnu" podlogu koja zaokružuje svaku numeru ponaosob. Največi minus izdanja je to što fale makar još dve pesme koje bi ga upotpunile, jer deluje kao da je priča nedorečena. Zbog toga ide ocena manje, mada pretpostavljam da članove benda ni najmanje nije briga za to, hehe. 3/5.

Da li ste znali da je Dejvid Duhovni 2015. objavio solo album? Nisam ni ja. Priča kaže da je Molder, khm... Dejvid 4 godine pre snimanja Hell or Highwater-a uzeo gitaru u šake i krenuo od nule sa učenjem sviranja instrumenta. Paralelno sa tim je išao i na časove pevanja. Kul. Kul je i to što je objavio simpatičan album na kom kombinuje country, alternativni i indie rock. Većina pesama zaista fino zvuči, pogotovo u trenucima kada vam nije do toga da uz prvu kafu praćenu mamurlukom slušate najnoviji Anaal Nathrakh. Ako ste pritom otvoreni za eksperimentisanje sa različitim žanrovima, onda je užitak još veći. Plus mu je vokal zaista simpatičan - na prvu loptu ni ne skontate ko peva. E, sad: napisah da većina pesama fino zvuči, dok one koje ne pripadaju toj grupi dave maksimalno. Smorne su preko svake mere i deluju isiljeno baš zbog toga što nisu stvarane na silu; Mold... Dejvid ih je komponovao onako kako je to osećao. Valjda. Ako se i to izuzme, lako se dođe do zaključka da je ovo jedan osrednji album, nikako loš. Ništa vannserijski dobro, ali ni za bacanje. Što bi se reklo - jaka trojka (koju sam preslušao više puta nego poslednji Machine Head). 3/5.

Foredawn dolaze iz Italije i sviraju alternativni rok koji ima tendenciju da se predstavi kao alternativni metal - kao što Drowning Pool pokušavaju da budu Soil. Na svom debi albumu, nemaštovito nazvanom Foredawn, nam nude već viđeni zvuk karakterističn za ovaj žanr, bez ikakvih inovacija i sa bazičnom produkcijom lišenom bilo kakve mogućnosti da makar malo zamaskira reciklirane fore i fazone. Ovakvih bendova je puno i svi ostavljaju utisak isti kao svaki naredni album Disturbeda: sve je to lepo, ali sve deluje previše slično. Pustiš nekoliko puta, klimuckaš glavom i to je to. Osim, naravno, ako je baš ovakav žanr ono što slušaocu godi. Da ne bude da samo kudim album, navešću da su instrumenti dobri, podjednako prisutni (mada je bas mogao biti glasniji i življi), vokali pevačice Irene (kao i prateći) se veoma lepo slažu sa muzikom i daju joj određeni šmek. Solaže su takođe neki prosek, kao fudbalski tim sa sredine tabele: suv prosek, ali sa dušom koju novac ne može kupiti. Ocena više zbog toga što su neke numere neverovatno catchy: 3/5.

Brain Distillers Corporation su takođe Italijani i žanrovski se mogu okarakterisati kao moderni hard rok kome nije strano koketiraje sa grandžom. Ima tu malo od Black Stone Cherryja, malo Seethera, malo Pearl Jama i prstohvat od Soundgardena, ali i Nickelbacka. Kada na to sve dodate pesme sa jakim gitarama, predobrim vokalom, sigurnom ritam sekcijom u kojoj je bas naročito osetan, aranžmanima koja je sve lepo nivelisala i produkcijom koja je uobličila do tačnina, onda je lako zaključiti da je Medicine Show pun zaista pogodak. Jedan od najboljih albuma koje sam čuo ove godine. 5/5.

Iz Smedereva dolazi novo ime - Cape Fear.  Ovaj (u osnovi) one-man projekat, potpomognut još nekim ljudima, je početkom 2017. godine iznedrio promo izdanje pod nazivom Senka crne sablasti. Iako se stilski karakterišu kao atmosferični death metal, taj atmosferični deo nije dominantan i do punog izražaja dolazi u prvoj i trećoj numeri. Sa druge strane, pretpostavljam da su u drugoj pesme nenamerno zašli u deathcore vode (barem što se rifaškog dela tiče). No, u biti je ovo death metal - spor, težak i sa lepo doziranim klavijaturama. Samo izdanje je više tipični sempler koje ne govori puno u kom smeru će se zvuk razvijati. S obzirom da su dve od tri numere instrumentalne (The Feelings Back i The End is Just a Beginning, lepo bi bilo da se i u budućnosti baziraju na takav progresivni death metal zvuk (koji je nafilovan melodičnim doom uticajima). Ako se pak budu orijentisali na ono što se može čuti na pesmi Ledenog pogleda, ni tu ne bi previše pogrešili. Veliki je plus što je tekst na srpskom, te bih zaista voleo da (u slučaju da zvuk fokusiraju upravo na stil koji u njoj dominira) nastave tako. 4/5.