среда, 28. фебруар 2018.

Doki Doki Literature Club

Piše: Peđa Eraković.

Za sve nas koji volimo da prašimo po Švabama ili vanzemaljcima u nekom FPS-u, da mlatimo karakondžule bilo kao Vičer, Dovakin ili neko treći. Ili pak obožavamo da se opustimo uz neku detektivsku avanturu, a ponekad volimo da se zaigramo i vodeći velike armije u istorijskim ili SF strategijama. E, u to ime gejming sekciju na „Ciklonizaciji“ počinjemo osvrtom na igru „Doki Doki Literature club“.

ČEK, ŠTA?!? Prvo, pa %$&$# anime vizuelna novela?!? Ma, hajde - nije to tako strašno. Priznajte da vas je makar ponekad mamilo da kliknete i izguglate skrinšotove ovih igara koje često obiluju erotikom. Ja priznajem da sam probao nekoliko (nisam dugo imao devojku tada, majke mi), ali i dalje kao tvrdokorni gejmer prezirem ovaj žanr. Pa, zašto onda pišem o „Doki Doki Literature Clubu“.

Pre svega jer je igra besplatna na „Steamu“, a ocena je Overwhelmingly Positive. Ne samo to, u pitanju je trenutno igra koja je među 20 najbolje ocenjenih igara na ovoj igračkoj platformi, rame uz rame sa Vičer Trojkom, Portalom, Kanterom i drugima (bez brige, biće ovde recenzija i „normalnih“ igara).

Druga stvar koja me je naterala da probam ovo remek delo je činjenica da je autor igre takođe okoreli gejmer i po sopstvenom priznanju veliki mrzitelj ovog žanra, ali je u njemu prepoznao potencijal da se jednostavni „simulatori muvanja“, što ove igre u suštini jesu, pretvore u mnogo više od toga.

DDLC od samog početka i jeste jedan običan dating simulator. U ulozi ste muškarca koji na nagovor prijateljice odlazi i učlanjuje se u klub ljubitelja poezije gde započinje druženje sa četiri dovoljno različite i upečatljive pripadnice nežnijeg pola. Naglašavam dovoljno različite, jer zbog vizuelnog stila igara ovog žanra, akteri prečesto liče jedni na druge (nisam rasista, sad stvarno keve mi). Ono što od samog starta upada u oči i godi, a inače kod većine predstavlja barijeru u pristupu ovom žanru - potpuna ispeglanost igre, odsustvo bagova, preglednost opcija, dobar crtež i dizajn, prijatna muzika i savršen engleski jezik.

Mehanika je poprilično standardna i uobičajena. Mnogo teksta – dijaloga, uz povremeno učestvovanje igrača u izboru nekog od ponuđenih odgovora koji manje ili više utiču na to kako će se igra odvijati. Svaki odgovor će se dopasti jednoj od devojaka, a jednoj se neće svideti, dok će preostale dve biti ravnodušne.

Slično funkcionišu i mini igre koje predstavljaju završetak svakog dana ili akta. U pitanju je sastavljanje sopstvene pesme izborom ponuđenih reči. Postepeno ćete otkrivati senzibilitet svake od mladih dama i ciljano birati reči koje će se više dopadati onoj na koju ste bacili oko. Stvari zapravo postaju zanimljive u momentima kada devojke počinju čitati svoje pesme vama, jedan na jedan. Igra savršeno funkcioniše i koncipirana je tako da vam u jednom trenutku te virtuelne osobe postanu bitne, saosećate sa njihovim problemima.

Sve do sada napisano je, reći ćete, samo još jedna klasična, možda malo bolje napisana vizuelna novela / simulator muvanja. I bili biste u pravu, ali samo zato što bi bilo šteta otkriti fenomenalan obrt. Još od prvog plot-tvista koji pamtim u „Dežurnim krivcima“, pa zatim onog u „Fajt klubu“, taj famozni koncept je toliko korišćen da je postao predvidiv i po prvi put posle mnogo godina ovde me je šokirao, iako sam od početka znao da u igri nije sve onako kako izgleda.  

Pošto osećam odgovornost za sve vas koji bi eventualno probali igru, dužan sam da napišem šta vas još očekujete kada pređete polovinu. Upamtite samo da prvi „game over“ nije kraj igre, obavezno nastavite. Računajte da ćete se morati nositi sa ozbiljnim psihološkim temama, da ćete u jednom trenutku morati da izađete iz igre kako biste prčkali po njenim fajlovima na hard disku, da igra pred kraj potpuno ruši koncept „četvrtog zida“ i čini da se osećate neprijatno i pre svega uvažite upozorenje na početku igre „This game is not suitable for children or those who are easily disturbed.“ Ne šalim se. Koristim ovu priliku da pozdravim Moniku. 9/10.