среда, 28. фебруар 2018.

Doki Doki Literature Club

Piše: Peđa Eraković.

Za sve nas koji volimo da prašimo po Švabama ili vanzemaljcima u nekom FPS-u, da mlatimo karakondžule bilo kao Vičer, Dovakin ili neko treći. Ili pak obožavamo da se opustimo uz neku detektivsku avanturu, a ponekad volimo da se zaigramo i vodeći velike armije u istorijskim ili SF strategijama. E, u to ime gejming sekciju na „Ciklonizaciji“ počinjemo osvrtom na igru „Doki Doki Literature club“.

ČEK, ŠTA?!? Prvo, pa %$&$# anime vizuelna novela?!? Ma, hajde - nije to tako strašno. Priznajte da vas je makar ponekad mamilo da kliknete i izguglate skrinšotove ovih igara koje često obiluju erotikom. Ja priznajem da sam probao nekoliko (nisam dugo imao devojku tada, majke mi), ali i dalje kao tvrdokorni gejmer prezirem ovaj žanr. Pa, zašto onda pišem o „Doki Doki Literature Clubu“.

Pre svega jer je igra besplatna na „Steamu“, a ocena je Overwhelmingly Positive. Ne samo to, u pitanju je trenutno igra koja je među 20 najbolje ocenjenih igara na ovoj igračkoj platformi, rame uz rame sa Vičer Trojkom, Portalom, Kanterom i drugima (bez brige, biće ovde recenzija i „normalnih“ igara).

Druga stvar koja me je naterala da probam ovo remek delo je činjenica da je autor igre takođe okoreli gejmer i po sopstvenom priznanju veliki mrzitelj ovog žanra, ali je u njemu prepoznao potencijal da se jednostavni „simulatori muvanja“, što ove igre u suštini jesu, pretvore u mnogo više od toga.

DDLC od samog početka i jeste jedan običan dating simulator. U ulozi ste muškarca koji na nagovor prijateljice odlazi i učlanjuje se u klub ljubitelja poezije gde započinje druženje sa četiri dovoljno različite i upečatljive pripadnice nežnijeg pola. Naglašavam dovoljno različite, jer zbog vizuelnog stila igara ovog žanra, akteri prečesto liče jedni na druge (nisam rasista, sad stvarno keve mi). Ono što od samog starta upada u oči i godi, a inače kod većine predstavlja barijeru u pristupu ovom žanru - potpuna ispeglanost igre, odsustvo bagova, preglednost opcija, dobar crtež i dizajn, prijatna muzika i savršen engleski jezik.

Mehanika je poprilično standardna i uobičajena. Mnogo teksta – dijaloga, uz povremeno učestvovanje igrača u izboru nekog od ponuđenih odgovora koji manje ili više utiču na to kako će se igra odvijati. Svaki odgovor će se dopasti jednoj od devojaka, a jednoj se neće svideti, dok će preostale dve biti ravnodušne.

Slično funkcionišu i mini igre koje predstavljaju završetak svakog dana ili akta. U pitanju je sastavljanje sopstvene pesme izborom ponuđenih reči. Postepeno ćete otkrivati senzibilitet svake od mladih dama i ciljano birati reči koje će se više dopadati onoj na koju ste bacili oko. Stvari zapravo postaju zanimljive u momentima kada devojke počinju čitati svoje pesme vama, jedan na jedan. Igra savršeno funkcioniše i koncipirana je tako da vam u jednom trenutku te virtuelne osobe postanu bitne, saosećate sa njihovim problemima.

Sve do sada napisano je, reći ćete, samo još jedna klasična, možda malo bolje napisana vizuelna novela / simulator muvanja. I bili biste u pravu, ali samo zato što bi bilo šteta otkriti fenomenalan obrt. Još od prvog plot-tvista koji pamtim u „Dežurnim krivcima“, pa zatim onog u „Fajt klubu“, taj famozni koncept je toliko korišćen da je postao predvidiv i po prvi put posle mnogo godina ovde me je šokirao, iako sam od početka znao da u igri nije sve onako kako izgleda.  

Pošto osećam odgovornost za sve vas koji bi eventualno probali igru, dužan sam da napišem šta vas još očekujete kada pređete polovinu. Upamtite samo da prvi „game over“ nije kraj igre, obavezno nastavite. Računajte da ćete se morati nositi sa ozbiljnim psihološkim temama, da ćete u jednom trenutku morati da izađete iz igre kako biste prčkali po njenim fajlovima na hard disku, da igra pred kraj potpuno ruši koncept „četvrtog zida“ i čini da se osećate neprijatno i pre svega uvažite upozorenje na početku igre „This game is not suitable for children or those who are easily disturbed.“ Ne šalim se. Koristim ovu priliku da pozdravim Moniku. 9/10.

субота, 24. фебруар 2018.

Kombo #41

 
Bestialized: Termestella Cvltvs
Termestella Cvltvs je treći studijski album kolumbijskog black metal sastava Bestialized iz 2016. godine. U ovih 9 pesama, to jest 37 minuta, bend se potrudio da smesti sve ono što bi jedan black metal album trebalo da čini dobrim. Ali, da li su napravili dobar album? Da vidimo. Ultra brze blast beat deonice, vrišteći vokal, režeća gitara, tu i tamo po koja melodija, Mardukovska agresija... i to je to. Pesme na albumu prilično liče jedna na drugu, mada uprkos tome on nije dosadan za slušanje, a ako ste posvećeni fan žanra, onda ni užitak neće izostati. Pesme koje se prilikom prvom slušanja izdvajaju su Everlasting Mark of Uroboros, koja je sa tehničke strane ujedno i najjači momenat albuma, kao i nemilosrdno žestoka Black Sun Servants. Ono što najviše para uši na ovom izdanju je vokal koji bi više išao uz neku hladnu i sirovu produkciju, ali ni to im nećemo uzeti za zlo jer ma koliko ovaj scream kvario zvučnu sliku benda istovremeno upravo on i daje tu kakofoničnost od koje mnogi današnji black metal bendovi beže, a koja bi trebalo biti sastavni deo žanra. Summa summarum, Bestialized je ipak samo jedan prosečan black metal bend i Termestella Cvltvs je sasvim prosečan album kojim neće pomeriti granice, ali će sasvim sigurno dopreti do novih fanova i dodatno učvrstiti svoju poziciju na sceni. 7/10.

Evil Reborn: Throne of Insanity
Ruski Satanath Records (kao i njegovi ogranci) je već kultni label na globalnoj underground sceni, a srazmerno tome i bendovi koji objavljuju pod ovom etiketom nisu mačiji kašalj. Pred nama je prvi full lenght venecuelanskih death metalaca Evil Reborn pod nazivom Throne of Insanity, objavljen maja 2016. godine. Album se sastoji od 9 pesama ukupnog trajanja 31 minut. Pored novih, na albumu se nalaze i 2 pesme prvobitno objavljene na EP-ju iz 2013. godine. Što se tiče muzike koju nam Evil Reborn nudi, ona je najjednostavnije rečeno death metal u svoj svojoj sili. Žestoki riffovi, ritam sekcija koja vam krcka kosti, opak i potpuno razumljiv growl vokal uz povremene pig-squil pokliče su najuže karakteristike zvuka ovog benda. Ono što bih posebno pohvalio jesu solo gitare koje su fantastično uklopljene, tehnički gledano možda i nisu vanserijski odsvirane, ali kako je svaki ton na pravom mestu tako je i njihovo postojanje na ovom albumu od krucijalnog značaja. Bubnjar povremeno zalazi i u teritorije grind core vratolomija što stvara dodatnu šarenolikost konstrukcije samih pesama. Što se tiče tematike tekstova ona je klasična za ovaj žanr, tu je smrt, horror, malo antihrišćanstva i tome slično. Sve u svemu Throne of Insanity je vrlo pitak i kvalitetan album koji od srca preporučujem svim fanovima death metala, kao i extreme metala uopšte. 9/10.

Hak-ed Damm: Holocaust Over Dresden
Nedavno sam kod prijatelja na Fecebook profilu pročitao pametan status: „Politička korektnost ubija muziku.” Kad je black metal u pitanju, tematika holokausta, samim tim i WW2 nekako deluje sasvim prirodno, a opet znam (i sasvim sam siguran) da će pristalice antifa pokreta odmah okarakterisati Hak-ed Damm kao NSBM bend zbog svega pomenutog. Lično nisam pristalica ni jedne od pomenutih ideologija I mišljenja sam da su obe (makar u okvirima muzike) samo obično „jedenje govana” i širenje bespotrebne mržnje, uglavnom na društvenim mrežama. Zato ću zaobići tematiku ovog albuma i u kratkim crtama predstaviti samo njegovu muzičku stranu. Abum Holocaust Over Dresden ovih Kanađana je beskompromisno brutalna black metal cepačina i tek drugi po redu studijski album u već 10 godina dugoj karijeri. Tokom svih 9 pesama na albumu bend ni na momenat ne odustaje od agresivnog, ultra brzog black metal zvuka, u maniru (na primer) Dark Funerala. Produkcija je sasvim adekvatno odrađena, pesme su uravnotežene, svi instrumenti veoma dobro odsvirani i uklopljeni u jedan zaista zreo album koji je uprkos svoj agresivnosti i brutalnosti vrlo prijatan uhu. Bas linije su maestralne Ii u većini pesama upravo one vode glavnu melodiju, dok gitara uglavnom reže vrlo moćne, na momente trasherske rifove. Scream vocal je vrlo upečatljiv i ubedljiv, a bubanj, po naški rečeno – DROBI. Ne bih više trošio vaše dragoceno vreme, ako ste ljubitelj kvalitetnog black metala obavezno obratite pažnju na ovaj bend. 9/10.

Khatano / Kundořez: Czech Madness
Češka je već duže od dve decenije prestonica svetske grindcore scene. Razlog tome nije samo veliki broj bendova već i najveći svetski festival pomenutog žanra - Obscene Extreme Festival. Pred nama su dva benda iz ove zemlje. Istini za volju, nijedan od njih nije predstavnik klasičnog grindcore zvuka, ali u svojoj muzici svakako poseduju elemente istog. Oba sastava sviraju kombinaciju death metala, grindcore-a i hardcore-a, a ono što ih karakteriše jeste vrlo tanka i oskudna produkcija koja bitno kvari užitak slušanja. U slučaju benda Khatano to je nešto izraženije nego u slučaju benda Kundorez. Khatano u svojoj svirci ima znatno više hardcore elemenata, gitara je neubedljiva, bubanj plastičan, vokal nedovoljno agresivan. Ne vodim se mišlju da produkcija kod ovakvih bendova treba da bude ispolirana i perfektna, ali ovo je ipak „mršavo“ i ispod nekog proseka. Drugi bend, Kundorez, je žanrovski i produkcijski još siroviji, poseduje više grindcore elemenata, te u njihovom slučaju nedostatak bolje produkcije nekako manje bode uši. Growl vokal je sirov i neušminkan, gitare teške i prljave, ali ipak nedovoljno za ovaj žanr. Bubanj (ili ritam mašina, nisam siguran) je opet nekako plastičan i nemaštovito odsviran. U pojedinim pesmama ćete čuti i sasvim solidne gitarske solaže, što je još jedan plus u odnosu na Khatano. Koliko sam upoznat, u pitanju su bendovi mlađe generacije, tako da mesta i vremena za napredak svakako ima na pretek. Dakle, ponuđeni materijal je dovoljan za upoznavanje bendova, ali nedovoljan da postanete njihov fan. Videćemo šta će nam ponuditi u budućnosti, ali stoji činjenica da ima baza fanova neće porasti ako nešto radikalno ne promene. 6/10.

Nazghor: Death's Withered Chants
Death's Withered Chants je peti studijski album švedskog black metal benda Nazghor i objavljen je 2016. godine. Inače, bend je u periodu od 2013. do 2017. objavio šest studijskih albuma, od čega čak 2 u toku 2014. Za svaku pohvalu je studijska angažovanost benda. Takođe, sve pohvale idu i na račun odlične produkcije, dovoljno čiste a istovremeno i dovoljno sirove za ovaj pravac. Album odiše fantastičnom atmosferom čemu najviše doprinosi melodičnost gitare koja je maestralno odsvirana i postavljena. U poslednjoj pesmi (po kojoj album nosi ime) imamo čak i clean gitare, kao i fantastične clean vokale, te je ona najmelodičnija i najatmosferičnija na ovom izdanju. Scream vokal je vrlo ubedljiv i sasvim dobro razumljiv (uprkos samom stilu). Bubnjevi su precizni, a pored klasičnih blast beatova (kojih nema na pretek) obiluju dobrim prelazima i raznolikim ritmovima, pa čak (uslovno rečeno) i mid-tempom na momente. Izdanje je zbog šarenolike strukture pesama vrlo prijatno za slušanje, te će vam (iako traje 54 minuta) na kraju delovati nedovoljno dugim. Podsetnik: opcija repeat postoji na svakom plejeru. Ako vam ipak treba poredjenje sa nekim poznatijim bendom kako bi stekli predstavu o čemu se ovde radi, onda bi to sigurno bili njihovi zemljaci Watain. Dakle, ako ste ljubitelj dobrog i nešto melodičnijeg black metal zvuka, onda je Nazghorov Death's Withered Chants obavezan deo vaše kolekcije! 9/10.

петак, 16. фебруар 2018.

Blitzkrieg #6


Acheronte: Ancient Furies
Da me neko pita iz koje godine mislim da je ovo izdanje, rekao bih da je iz devedesetih, pre svega po produkciji. Glas ovog slavuja je takođe dosta jeziv, što sasvim pogoduje ovom crnom žanru. Za obožavaoce black metala iz perioda devedesetih, ovaj album nije loš, iako mislim da generalno na muzičkoj sceni nisu uneli ništa inovativno. 6/10.

Amentia: Scourge
Šta drugo reći, osim da je izdanje veoma brutalno. Zapitam se na momente kakvo stvorenje je u studiju sedelo za bubnjevima dok se snimao ovaj album. Jedan od najdubljih glasova koje sam u poslednje vreme imao prilike da čujem. Pored svega, izdanje je takođe dosta i melodično, što razbija monotoniju brutal death podžanra. Bend na čijoj svirci se očigledno izgubi bar jedan zub. Izuzetno zadovoljavajuć album. 9/10.

Astarium: Drum-Ghoul
Pre svega, mogu reći da me u trenucima podseća na Emperor, pa čak i na komičare The Black Satans. Još jedno izdanje koje zvuči kao da je iz devedesetih i poprilično zvuči uverljivo. Odlične ideje, melodije takođe dosta lako ulaze u uši - preslušavanje ovog albuma ne može da mi dosadi. Iako nisam preterani obožavalac oldschool black metala, ovo čak ni meni nije nikako za bacanje. Standardno sablasan glas, produkcija kao iz garaže. Vrlo dobro! 8/10.

Cadaver Putrefacto: La Maldición Del Zombie Errante
Ko voli Cannibal Corpse, ovo izdanje je za njega. Jeste da Argentinci pevaju na svom maternjem jeziku, ali Bože moj, to se ni ne primećuje mnogo, ništa ga ne bih razumeo i da na srpskom peva. Nemilosrdno i bez kompromisa, ovi momci se iživljavaju nad instrumentima kvalitetno. Za dežurne tresikose na lokalnim svirkama bend vredan pažnje. U par momenata sam cupkao nogom, što znači da valja! 8/10.

Torture Squad: Far Beyond Existence
Taj dobri stari Torture Squad, meni odavno poznat. Kao i uvek gaje svoj sopstveni stil, još sada sa devojkom na mestu pevačice unose dodatnu inovativnost i privlače pažnju još većeg broja publike. Pesme su dosta dugačke, s obzirom da gaje death/thrash metal stil, što na pogled može biti dosadno, ali... Uvek postoji ali. Očigledno su imali mnogo toga da kažu u ovom albumu, tako da ovo skroz podržavam. Takođe bend koji ne odmara ni jednog momenta, imam osećaj da bi u jednom dahu mogli da oderu ceo album na koncertu. A sad odoh u šutku sa samim sobom dok ko zna koji put preslušavam ovo. 10/10.

Volition: Visions of the Onslaught
I još jedno oldschool izdanje za mene, ali ovoga puta čistokrvni thrash metal. Volition obiluje jednom veoma interesantnom produkcijom i kada bih ih ubacio na neku plejlistu, zbog ovih interesantnih gitara bih ih prepoznao posle par sekundi. Glas je dobar, u skladu sa žanrom, mislim da drugačiji ne bi bolje ni išao. Još mi se više sviđa ovde što je toliko očigledno da bubnjevi nisu iskucani, nego se čuju te milimetarske „greške“ koje bubnjar pravi dok pokušava da drži ritam, što album čini još lepšim za slušanje. Pred ovim momcima je budućnost. 8/10.

субота, 10. фебруар 2018.

Treći broj fanzina "Ciklonizacija"

Piše: Antonio J. 

Ciklonizacija fanzin je, za one koji ne znaju, nastao iz bloga istog imena kome su osnova recenzije kratkog tipa. Štampana verzija je od svog početka nastavila u tom smeru, ali sa dodatkom za jedan fanzin uobičajenih tekstova. 

Prethodna edicija je osim osnivača Jovanovića Antonija u samo kreiranje sadržaja uključila još nekoliko ljudi, mahom prijatelja koji se takođe bave recenzirajem. Vremenom se to odrazilo i na blog koji polako postaje nešto više od sajta specijalizovanog za pisanje kratkih prikaza novih (i povremeno vremešnijih) albuma.

Ideja za treći broj je bila da se fokus prebaci na autorske tekstove i kolumne. Jedan od iskoraka je i delimično potenciranje sadržaja koji nema veze samo sa muzikom, već sa zanimljivim temama uopšteno. Ljubitelji pisane reči su tako u prilici da pročitaju raznolik materijal, dostojan jednog fanzina.

Treći broj Ciklonizacije je odštampan u crno-belom A4 formatu na 22 strane. Kao i prethodne dve edicije i ovu prati audio CD sa 16 pesama, objavljenih od strane Grom Records, Tmina Records, Satanath, Grimm Distribution, Symbol of Domination, Inverse Records, Secret Entertainment, Concorde Music Company, Hellsound Productions i Ciklonizacija Records (ex-Deathfuckmageddon Records). 

Cena fanzina je 200 dinara, a ona podrazumeva sam fanzin, prateći CD kao i poštanske troškove. Sve informacije vezane za naručivanje možete dobiti slanjem imejla na: ciklonizacija@aol.com.

среда, 07. фебруар 2018.

Kombo #40

Piše: Ivana Oštreljanović

Nyx
:
Hairesis
Italijanski black metal bend Nyx je sa debi albumom Hairesis je svetlost dana ili, bolje rečeno - crnilo noći,  2014. godine zahvaljujući ukrajinskom Vacula Productions i ruskom Satanath Records. 3 Italijana su iznedrila 11 sirovih, melodičnih, mračnih pesama obavijenih mračnom atmosferom, agresivnih i poprilično brzih sa retkim, sporijim i teškim growlom ispraćenim deonicama i na moje iznenadjenje sa veoma visokim kvalitetom zvuka. Ko voli melodičnost i u isto vreme brzinu i mračnost grublje režeće vokale sa prstohvatom growla u ovom žanru treba da presluša ovo! Basista je skoro napustio bend, dok ostali članovi spremaju album koji će biti izdat ove godine, što ću svakako čekirati. 8/10.

Opus Diaboli: Black Light of Destruction
Stvar koja mi nije legla, mislim da će ljubitelji depresivnog bleka uživati u ovome. Sama ideja ovde nije loša, ali retke deonice su zanimljive. Jauci i dreka iz duše itekako prenose emocije, dok vlada tipična depresivna atmosfera. Svakako je interesantno kada se na sve prethodno dodaju, pa nazovimo to clean vokalima. Ipak, nije moja šolja čaja. S mukom preslušan album na kraju me je ostavio sa dobrih desetak minuta gledanja ćutke u plafon sa pitanjem koje je odjekivalo u lobanji: "Šta se upravo desilo?!". Predlažem da preslušate i sami proverite moje tvrdnje - možda baš vama legne. 5/10.

Pestkult: Soul Collector
Hej, ljubitelji blacka i rock ‘n’ rolla: nemački Pestkult prezentuje izdanje Soul Collector, delo prljavog black ‘n’ rolla! Inače ovo je njihov prvi album i izdat je 2015. Živahan thrashy/punky ritam, zanimljiva kombinacija sa vokalima, dok su na drugoj stranu bubnjevi na nekim numerama veoma naporni za slušanje. Bend ima specifičan stil zajedno sa semplovima, vokalom, old school produkcijom, artworkom i samom atmosferom. Jedino na čemu bi (možda) mogli malčice da porade je bolja produkcija. 7/10.

Sacrilegious Impalement: First Three Nails
Ovaj finski black metal bend je 2015. objavio kompilaciju koja sadrži 9 numera sa nekoliko starijih izdanja: Demo 2006, Sacrilegious Impalement EP iz 2007. i World in Ashes iz 2008. godine. Mešavina pesama na kompilaciji su čista blasfemija! Klasična režeća rifaža, doboš i blastovi kuju eksere svakim udarcem žustriji sa grubljim scream-ovima. Stvari se toliko razlikuju da se ponekad zapitah i proverih slušam li još uvek isti bend. 7/10.

Taiga: Cosmos
Ljubiteljima atmosferičnog depresivnog bleka, ukoliko su nepoznati sa bendom, ovo izdanje će biti prava poslastica. Ceo album je mračna, spektakularna kompozicija obavijena tužnim ambijentalnim melanholičnim slojem sa vokalima poput kakvog mučenika koji prenosi svoja osećanja. Albumu Cosmos definitivno vredi posvetiti vreme i prepustiti se istom. Zajedno sa artwork-om, izdanje dobija 9/10.