среда, 28. фебруар 2018.

Doki Doki Literature Club

Piše: Peđa Eraković.

Za sve nas koji volimo da prašimo po Švabama ili vanzemaljcima u nekom FPS-u, da mlatimo karakondžule bilo kao Vičer, Dovakin ili neko treći. Ili pak obožavamo da se opustimo uz neku detektivsku avanturu, a ponekad volimo da se zaigramo i vodeći velike armije u istorijskim ili SF strategijama. E, u to ime gejming sekciju na „Ciklonizaciji“ počinjemo osvrtom na igru „Doki Doki Literature club“.

ČEK, ŠTA?!? Prvo, pa %$&$# anime vizuelna novela?!? Ma, hajde - nije to tako strašno. Priznajte da vas je makar ponekad mamilo da kliknete i izguglate skrinšotove ovih igara koje često obiluju erotikom. Ja priznajem da sam probao nekoliko (nisam dugo imao devojku tada, majke mi), ali i dalje kao tvrdokorni gejmer prezirem ovaj žanr. Pa, zašto onda pišem o „Doki Doki Literature Clubu“.

Pre svega jer je igra besplatna na „Steamu“, a ocena je Overwhelmingly Positive. Ne samo to, u pitanju je trenutno igra koja je među 20 najbolje ocenjenih igara na ovoj igračkoj platformi, rame uz rame sa Vičer Trojkom, Portalom, Kanterom i drugima (bez brige, biće ovde recenzija i „normalnih“ igara).

Druga stvar koja me je naterala da probam ovo remek delo je činjenica da je autor igre takođe okoreli gejmer i po sopstvenom priznanju veliki mrzitelj ovog žanra, ali je u njemu prepoznao potencijal da se jednostavni „simulatori muvanja“, što ove igre u suštini jesu, pretvore u mnogo više od toga.

DDLC od samog početka i jeste jedan običan dating simulator. U ulozi ste muškarca koji na nagovor prijateljice odlazi i učlanjuje se u klub ljubitelja poezije gde započinje druženje sa četiri dovoljno različite i upečatljive pripadnice nežnijeg pola. Naglašavam dovoljno različite, jer zbog vizuelnog stila igara ovog žanra, akteri prečesto liče jedni na druge (nisam rasista, sad stvarno keve mi). Ono što od samog starta upada u oči i godi, a inače kod većine predstavlja barijeru u pristupu ovom žanru - potpuna ispeglanost igre, odsustvo bagova, preglednost opcija, dobar crtež i dizajn, prijatna muzika i savršen engleski jezik.

Mehanika je poprilično standardna i uobičajena. Mnogo teksta – dijaloga, uz povremeno učestvovanje igrača u izboru nekog od ponuđenih odgovora koji manje ili više utiču na to kako će se igra odvijati. Svaki odgovor će se dopasti jednoj od devojaka, a jednoj se neće svideti, dok će preostale dve biti ravnodušne.

Slično funkcionišu i mini igre koje predstavljaju završetak svakog dana ili akta. U pitanju je sastavljanje sopstvene pesme izborom ponuđenih reči. Postepeno ćete otkrivati senzibilitet svake od mladih dama i ciljano birati reči koje će se više dopadati onoj na koju ste bacili oko. Stvari zapravo postaju zanimljive u momentima kada devojke počinju čitati svoje pesme vama, jedan na jedan. Igra savršeno funkcioniše i koncipirana je tako da vam u jednom trenutku te virtuelne osobe postanu bitne, saosećate sa njihovim problemima.

Sve do sada napisano je, reći ćete, samo još jedna klasična, možda malo bolje napisana vizuelna novela / simulator muvanja. I bili biste u pravu, ali samo zato što bi bilo šteta otkriti fenomenalan obrt. Još od prvog plot-tvista koji pamtim u „Dežurnim krivcima“, pa zatim onog u „Fajt klubu“, taj famozni koncept je toliko korišćen da je postao predvidiv i po prvi put posle mnogo godina ovde me je šokirao, iako sam od početka znao da u igri nije sve onako kako izgleda.  

Pošto osećam odgovornost za sve vas koji bi eventualno probali igru, dužan sam da napišem šta vas još očekujete kada pređete polovinu. Upamtite samo da prvi „game over“ nije kraj igre, obavezno nastavite. Računajte da ćete se morati nositi sa ozbiljnim psihološkim temama, da ćete u jednom trenutku morati da izađete iz igre kako biste prčkali po njenim fajlovima na hard disku, da igra pred kraj potpuno ruši koncept „četvrtog zida“ i čini da se osećate neprijatno i pre svega uvažite upozorenje na početku igre „This game is not suitable for children or those who are easily disturbed.“ Ne šalim se. Koristim ovu priliku da pozdravim Moniku.

субота, 24. фебруар 2018.

Kombo #8

 
Bestialized: Termestella Cvltvs
Termestella Cvltvs je treći studijski album kolumbijskog black metal sastava Bestialized iz 2016. godine. U ovih 9 pesama, to jest 37 minuta, bend se potrudio da smesti sve ono što bi jedan black metal album trebalo da čini dobrim. Ali, da li su napravili dobar album? Da vidimo. Ultra brze blast beat deonice, vrišteći vokal, režeća gitara, tu i tamo po koja melodija, Mardukovska agresija... i to je to. Pesme na albumu prilično liče jedna na drugu, mada uprkos tome on nije dosadan za slušanje, a ako ste posvećeni fan žanra, onda ni užitak neće izostati. Pesme koje se prilikom prvom slušanja izdvajaju su Everlasting Mark of Uroboros, koja je sa tehničke strane ujedno i najjači momenat albuma, kao i nemilosrdno žestoka Black Sun Servants. Ono što najviše para uši na ovom izdanju je vokal koji bi više išao uz neku hladnu i sirovu produkciju, ali ni to im nećemo uzeti za zlo jer ma koliko ovaj scream kvario zvučnu sliku benda istovremeno upravo on i daje tu kakofoničnost od koje mnogi današnji black metal bendovi beže, a koja bi trebalo biti sastavni deo žanra. Summa summarum, Bestialized je ipak samo jedan prosečan black metal bend i Termestella Cvltvs je sasvim prosečan album kojim neće pomeriti granice, ali će sasvim sigurno dopreti do novih fanova i dodatno učvrstiti svoju poziciju na sceni.

Evil Reborn: Throne of Insanity
Ruski Satanath Records (kao i njegovi ogranci) je već kultni label na globalnoj underground sceni, a srazmerno tome i bendovi koji objavljuju pod ovom etiketom nisu mačiji kašalj. Pred nama je prvi full lenght venecuelanskih death metalaca Evil Reborn pod nazivom Throne of Insanity, objavljen maja 2016. godine. Album se sastoji od 9 pesama ukupnog trajanja 31 minut. Pored novih, na albumu se nalaze i 2 pesme prvobitno objavljene na EP-ju iz 2013. godine. Što se tiče muzike koju nam Evil Reborn nudi, ona je najjednostavnije rečeno death metal u svoj svojoj sili. Žestoki riffovi, ritam sekcija koja vam krcka kosti, opak i potpuno razumljiv growl vokal uz povremene pig-squil pokliče su najuže karakteristike zvuka ovog benda. Ono što bih posebno pohvalio jesu solo gitare koje su fantastično uklopljene, tehnički gledano možda i nisu vanserijski odsvirane, ali kako je svaki ton na pravom mestu tako je i njihovo postojanje na ovom albumu od krucijalnog značaja. Bubnjar povremeno zalazi i u teritorije grind core vratolomija što stvara dodatnu šarenolikost konstrukcije samih pesama. Što se tiče tematike tekstova ona je klasična za ovaj žanr, tu je smrt, horror, malo antihrišćanstva i tome slično. Sve u svemu Throne of Insanity je vrlo pitak i kvalitetan album koji od srca preporučujem svim fanovima death metala, kao i extreme metala uopšte.

Hak-ed Damm: Holocaust Over Dresden
Nedavno sam kod prijatelja na Fecebook profilu pročitao pametan status: „Politička korektnost ubija muziku.” Kad je black metal u pitanju, tematika holokausta, samim tim i WW2 nekako deluje sasvim prirodno, a opet znam (i sasvim sam siguran) da će pristalice antifa pokreta odmah okarakterisati Hak-ed Damm kao NSBM bend zbog svega pomenutog. Lično nisam pristalica ni jedne od pomenutih ideologija I mišljenja sam da su obe (makar u okvirima muzike) samo obično „jedenje govana” i širenje bespotrebne mržnje, uglavnom na društvenim mrežama. Zato ću zaobići tematiku ovog albuma i u kratkim crtama predstaviti samo njegovu muzičku stranu. Abum Holocaust Over Dresden ovih Kanađana je beskompromisno brutalna black metal cepačina i tek drugi po redu studijski album u već 10 godina dugoj karijeri. Tokom svih 9 pesama na albumu bend ni na momenat ne odustaje od agresivnog, ultra brzog black metal zvuka, u maniru (na primer) Dark Funerala. Produkcija je sasvim adekvatno odrađena, pesme su uravnotežene, svi instrumenti veoma dobro odsvirani i uklopljeni u jedan zaista zreo album koji je uprkos svoj agresivnosti i brutalnosti vrlo prijatan uhu. Bas linije su maestralne Ii u većini pesama upravo one vode glavnu melodiju, dok gitara uglavnom reže vrlo moćne, na momente trasherske rifove. Scream vocal je vrlo upečatljiv i ubedljiv, a bubanj, po naški rečeno – DROBI. Ne bih više trošio vaše dragoceno vreme, ako ste ljubitelj kvalitetnog black metala obavezno obratite pažnju na ovaj bend.

Khatano / Kundořez: Czech Madness
Češka je već duže od dve decenije prestonica svetske grindcore scene. Razlog tome nije samo veliki broj bendova već i najveći svetski festival pomenutog žanra - Obscene Extreme Festival. Pred nama su dva benda iz ove zemlje. Istini za volju, nijedan od njih nije predstavnik klasičnog grindcore zvuka, ali u svojoj muzici svakako poseduju elemente istog. Oba sastava sviraju kombinaciju death metala, grindcore-a i hardcore-a, a ono što ih karakteriše jeste vrlo tanka i oskudna produkcija koja bitno kvari užitak slušanja. U slučaju benda Khatano to je nešto izraženije nego u slučaju benda Kundorez. Khatano u svojoj svirci ima znatno više hardcore elemenata, gitara je neubedljiva, bubanj plastičan, vokal nedovoljno agresivan. Ne vodim se mišlju da produkcija kod ovakvih bendova treba da bude ispolirana i perfektna, ali ovo je ipak „mršavo“ i ispod nekog proseka. Drugi bend, Kundorez, je žanrovski i produkcijski još siroviji, poseduje više grindcore elemenata, te u njihovom slučaju nedostatak bolje produkcije nekako manje bode uši. Growl vokal je sirov i neušminkan, gitare teške i prljave, ali ipak nedovoljno za ovaj žanr. Bubanj (ili ritam mašina, nisam siguran) je opet nekako plastičan i nemaštovito odsviran. U pojedinim pesmama ćete čuti i sasvim solidne gitarske solaže, što je još jedan plus u odnosu na Khatano. Koliko sam upoznat, u pitanju su bendovi mlađe generacije, tako da mesta i vremena za napredak svakako ima na pretek. Dakle, ponuđeni materijal je dovoljan za upoznavanje bendova, ali nedovoljan da postanete njihov fan. Videćemo šta će nam ponuditi u budućnosti, ali stoji činjenica da ima baza fanova neće porasti ako nešto radikalno ne promene.

Nazghor: Death's Withered Chants
Death's Withered Chants je peti studijski album švedskog black metal benda Nazghor i objavljen je 2016. godine. Inače, bend je u periodu od 2013. do 2017. objavio šest studijskih albuma, od čega čak 2 u toku 2014. Za svaku pohvalu je studijska angažovanost benda. Takođe, sve pohvale idu i na račun odlične produkcije, dovoljno čiste a istovremeno i dovoljno sirove za ovaj pravac. Album odiše fantastičnom atmosferom čemu najviše doprinosi melodičnost gitare koja je maestralno odsvirana i postavljena. U poslednjoj pesmi (po kojoj album nosi ime) imamo čak i clean gitare, kao i fantastične clean vokale, te je ona najmelodičnija i najatmosferičnija na ovom izdanju. Scream vokal je vrlo ubedljiv i sasvim dobro razumljiv (uprkos samom stilu). Bubnjevi su precizni, a pored klasičnih blast beatova (kojih nema na pretek) obiluju dobrim prelazima i raznolikim ritmovima, pa čak (uslovno rečeno) i mid-tempom na momente. Izdanje je zbog šarenolike strukture pesama vrlo prijatno za slušanje, te će vam (iako traje 54 minuta) na kraju delovati nedovoljno dugim. Podsetnik: opcija repeat postoji na svakom plejeru. Ako vam ipak treba poredjenje sa nekim poznatijim bendom kako bi stekli predstavu o čemu se ovde radi, onda bi to sigurno bili njihovi zemljaci Watain. Dakle, ako ste ljubitelj dobrog i nešto melodičnijeg black metal zvuka, onda je Nazghorov Death's Withered Chants obavezan deo vaše kolekcije!