недеља, 28. јануар 2018.

Kombo #4


Khiral: Chained
Finski death thrash metal sastav Khiral svojim prvim albumom Chained ne donosi ništa što već ranije nismo imali prilike da čujemo. Pesme su nešto melodičnije nego što bi se očekivalo za pomenuti žanr, vokal varira izmedju growla i screama, nekih ekstremno brzih deonica na ovom albumu nema, dok na momente možemo čuti i neka krajnje moderna metal rešenja. Što se sviračkog umeća tiče ono je očigledno (ili bolje reći - uhoslušno) sasvim prosečno, na albumu nema virtuoznih solaža, kao ni ritmova koji bi vam pomutili razum. Produkcija je sa druge strane na prilično visokom nivou, ali složićete se, to u današnje vreme ni ne predstavlja neki problem, a posebno ne bendovima iz razvijenijih zemalja. Svi instrumenti se čuju čisto, jasno i precizno. Sve u svemu ovo definitivno nije album koji će proslaviti Khiral, ali je sasvim dobar i pristojan početak karijere, za svoje mesto na metal sceni bend će tek morati da se izbori a nama ostaje da se nadamo da će bend u budućnosti napredovati i da će njihova karijera ići uzlaznom putanjom.

Verikalpa
: Taistelutahto

Verikalpa je finski folk metal bend koji sebi još pridodaje i epitet troll-beer. Hm, što mi to nešto zvuči poznato. Elem, šalu na stranu i pokušajmo da na 37 minuta (koliko traje album) zaboravimo da smo ikada čuli za finski kult zvan Korpiklaani. Ono što čujemo na ovom albumu su poletne, melodične pesme ispresecane folk melodijama odsviranim na klavijaturama sa zvukom harmonike. Izdanje obiluje zaraznim riffovima, veselim melodijama i jednostavnim, brzim ritmovima. Vokal je negde na relaciji izmedju growla i screama, a tekstovi pesama su, naravno, na finskom jeziku. Produkcijski, album je vrlo dobro postavljen, ništa ne odskače i nema slabosti i nedorečenosti. Povremeni poweraški riffovi povuku nam ruku ka krigli piva u nameri da istu popijemo na iskap. Tehnički gledano album zaslužuje visoku ocenu, no vratimo se sada na početak recenzije i setimo se činjenice da ipak postoji bend Korpiklaani. Originalnost benda Verikalpa je gotovo ravna nuli i na ovom albumu nećete naći ništa što bi ih izdvojilo od postojećih folk metalaca iz Finske. No dobro, uzećemo u obzir da im je ovo debitantsko izdanje i nadaćemo se da će u budućnosti bend malo više poraditi na originalnosti i stvaranju sopstvenog stila.
Wyrmwoods: Earth Made Flesh
Atmospheric/avantgarde black metal iz Finske, one man bend Nuurag-Vaarna, nam nakon EP izdanja iz 2014. godine donosi nam i svoj prvi dugosvirajući album pod imenom Earth Made Flesh. Na izdanju se nalazi šest uglavnom dugih kompozicija, te celina traje čitavih 50 minuta. Da je maestro Nuurag-Vaarn nadahnuti virtuoz čujemo već u prvoj kompoziciji i to najviše u klavijaturnim pasažima. Produkcija je vrlo adekvatna za ovaj žanr. Jednostavna i brza ritam mašina, zujeća gitara koja stvara odredjeni zvučni zid, te melodično-atmosferične klavijature i lead gitare. Dodatnom crnilu posebno doprinose oni laganiji momenti albuma, instrumentalne deonice na granici dark ambienta i dronea, te odatle verovatno i potiče epitet avantgarde. Krešteći scream vokal se savršeno uklapa u sve segmente Wyrmwoodsovog muziciranja i krajnji rezultat je jedan vrlo ozbiljan album. Ne bih se usudio da ovo izdanje poredim sa nekim od rodonačelnika ovog žanra iako su uticaji primetni. Earth Made Flesh je jedno originalno ostvarenje pa u budućnosti možemo imati velika očekivanja od ovog benda.

четвртак, 25. јануар 2018.

Kombo #3

Piše: Peđa Eraković. 
Párodos: Catharsis
Pošto neću kriti da poprilično volim i mejnstrim metal zvuk modernih mladih bendova sa obe strane bare, poprilično mi je leglo da prvi put za ovaj blog presušavam upravo progresivce iz Salerna (Italija). Intro je nagoveštavao nešto lošiju produkciju, međutim od prve stvari na albumu (Space Omega) jasno se pravi šlagvort za ovo utegnuto izdanje, kako produkcijski, tako i muzički. Refreni su pevljivi i „radio friendly“, dok gotovo svaka stvar ima tipične black metal deonice. Sve to povezuju i primese simfonijskog metala koji doprinose da sve zajedno to čini poprilično avangardni zvuk, kako se bend inače i deklariše. Pesme naizgled počinju jednolično i kada bi se slušalo na preskok, moglo bi se reći da zalazi u monotonost, ali progresija prema drugoj polovini, a posebno na kraju svake pesme, čini najjaču stranu ovog benda, pa se tako „Black Cross“ završava odličnom, iako sporijom, vrlo prijemčivom solažom, dok „Evocazione“ finišira sprinterski, uz precizan double-kick bubnjara koji mi se čini jačom stranom ovog benda. I vokali su vrlo dobri. Ono što mi je donekle nedostajalo su nešto komplikovaniji rifovi, koji bi, priznajem, možda odudarali od celokupne atmosfere, ali u par pesama je svakako bilo prostora za tako nešto, jer se kroz gore pomenutu solažu jasno videlo da umeća ne nedostaje. Vratiću im se ponovo, makar zbog par pomenutih pesama.

Scars of Solitude: Deformation
A, iz Finske malo melanholičnog metala. Jesam li rekao melodičnog? Da, melanholičnog. Kako se od Finaca i očekuje, muziciranje je na najvišem mogućem nivou, rifovi efektni, solaže bez greške, vokal odličan. Nisam tokom slušanja mogao da se otmem utisku da slušam HIM na steroidima (muzički). Pa čak i ne sa previše steroida, neke deonice su kao preslikani HIM, ali sa pevačem koji ipak peva znatno više tonove, a ne libi se da na momente sve preraste u skriming vokale. Zamerka kod većine pesama je odlazak u melanholiju kako odmiče, što je možda povremeno i nameran kontrast sjajnom uvodu u gotovo svaku stvar (mada je outro za „I remain Here“ jednostavan a efektan, ne traje predugo, taman da čovek da poželi da ponovo presluša). Izdanje koje možete pustiti i kolegama na poslu, a da vas ne napadnu kako ih maltretirate. Najviše mi se dopala pesma „Deformation Fool“, koja žanrovski najviše odstupa, tj. muzički najviše liči na neku kvalitetnu metalcore stvar, ali bez skriminga, što govori da možda ovaj bend treba češće da pravi izlete u druge žanrove, ili da jednostavno nisam za finsku melanholiju predstavljenu na ovaj način. Neopterećujuće izdanje svakako, ali pored ubacivanja neočekivanog breakdowna u sred balade (Emotional Graveyard), nema mnogo toga previše pamtljivog i novog.

Torchia: Of Curses and Grief
Još jedan finski bend, ali ovaj put nešto svojstvenije ovim hladnim severnjacima. U pitanju je melodični death metal, a intro za album je ritual isterivanja đavola, što se perfektno uklapa u ono što nekoliko trenutaka kasnije sledi (mada je prva stvar prekratka, a možda i najslabija). Brzi rifovi, dovoljno kompleksni i različiti da nijednog trenutka ne dosade i da teraju da tokom preslušavanja albuma čekirate dugme „repeat“. Klimanje glavom se ne može obuzdati gotovo ni u jednom trenutku, osim tokom povremenih akustičnih deonica. Prepoznaje se uticaj komšija iz Švedske, posebno ranijih radova In Flames-a, što nikako ne može da smeta. Ono što se lako primeti odmah je da se pesme savršeno nadovezuju jedna na drugu, u par navrata „outro“ jedne se fino pretoči u „intro“ naredne. Najjači adut albuma je to što je svaka sledeća pesma bolja od prethodne, nešto što kod većine drugih uglavnom bude zamerka. I pri kraju su pesme prekratke, ta evrovizijska trajanja nečega što ima potencijal da bude epično možda jedino umanjuje moćnost ovog albuma. Preporuka da se u cugu presluša duplo, nećete zažaliti.

Руины вечности: Шёпот забытых холмов
Selimo se u Rusiju, gde i ostajemo. Poslednji album benda čiji ću naziv, kao i albuma, biti slobodan da prevodim, donosi jako zanimljivu mešavinu različitih žanrova, ali i zvukova koji doprinose atmosferi. Ruine večnosti, inače trio, na poslednjem albumu „Šapat zaboravljenih brda“ ima i nekoliko gostujućih muzičara. Pored tipičnih death metal rifova, sa povremenim doom deonicama, prisutni su različiti instrumenti, kao što su klavir, violine, čela, a u par navrata mi se učinilo da čujem i harfu. Kroz sve se provlači i ženski pozadinski vokal. Verujem da to nije sve, ali suština je da sve doprinusi autentičnom zvuku koji uspeva da slušaoca odvede u ruska brda, pa ako ste sposobni da maštate, poprilično i zaplaši. Zvuk koji možete očekivati bi najbolje razumeli gejmeri koji su odigrali Vičera „Trojku“. Zamislite metal verziju pozadinske muzike sa violinama kada se prvi put susrećete sa šumskim vešticama. To je to. Čak su i veštice tu, iako nemam pojma da li se u tekstovima pominju, toliko ipak nisam slobodan da prevodim. Čitavo izdanje bi savršeno funkcionisalo kao prateća muzika uz filmsko/gejmersko makljanje sa kojekakvim karakondžulama iz slovenske mitologije. Muzički je sve na nivou, dobro producirano, posebno sam stekao utisak da je bubnjar vanserijski, iako je tempo i žanr takav da se ne može posebno istaći i razmahati. Ne bih nijednu pesmu posebno istakao, jer najbolje funkcioniše kao celina. Album vredi poslušati, slušati, mada nije osmišljen da se dopadne svakome. Ali ideja i rezultat - pun pogodak.

Стахановцы: Ништяк
Ovde već neću biti slobodan da prevodim, jer nemam pojma. Prvi utisak je da je neobično bilo čuti ruski jezik u nečemu što počinje toliko svojstveno klasičnim američkim speed i thrash metal bendovima. Međutim, već tokom prve pesme, tako nešto se prihvati. Rifovi su brzi, efektni, sve što se od jednog thrash metal benda može očekivati. Začinjeno je sve to sa zanimljivim rešenjima tokom refrena, neprimetnim prelazima i promenema ritma da sve ne bi bila kopija Sleje. Već od druge pesme primetan je i uticaj još jedne braće - brazilske Sepulture, ali uz odsustvo bilo kakvih nacionalnih instrumenata. Стахановцы vole za sebe da kažu da su rudarski treš metal (opet, ako išta razumem kako treba), pa mnoge pesme počinju ritmom koji može da se uklopi u usklađeno naizmenično udaranje rudarskih alatki u stene (ne onako odvratno sporo kao u spotu za Sonne od Ramštajna). Nešto su sporiji od najpoznatijih predstavnika žanra, ali to ni najmanje ne smeta. „Гонки на вагонетках“ i „Пост Шахткор“ su uz uvodnu „Час испытания“ pesme koje su se istakle, a zanimljivo je da su prve dve bonus numere. Ili nije zanimljivo, jer je sve češće praksa da su uvodna i bonus pesme najbolje. Doduše, ovde ostatak albuma ne zaostaje previše. Znači čistokrvno, sirovo thrash metal izdanje, bez previše eksperimenata. Ko je ljubitelj žanra, ne treba da propusti ovaj album, ostalima može biti pomalo dosadno za u cugu, pa je dovoljno da prvo čekiraju preporučenu trojku.

Темнолесье: Сказания
Ne želim da počinjem od vizuelnog aspekta jer bi ovo trebalo da je reslušavanje albuma, ali ovde moram. Kada najpre vidite pevača ovog benda, tipičan plavokosi Rus, uvek u narodnoj nošnji, prvo vam deluje da će zaigrati ruski nacionalni ples. Ako njihov spot pustite bez zvuka, pomislićete da peva folk, jer nežno cupka u mestu i gestikulira rukama i poput nekih srpskih narodnih pevača. Tu je i pevačica koja u dugoj beloj haljini i s cvetom u kosi takođe peva i scenu čini vizuelno dopadljivijom. Ostatak benda izgleda kao da nežno svira, a instrumente drže na način kako bi članovi
Garavog sokaka to činili. Ne sudite knjizi po koricama. Tamnolesje se deklarišu kao slovenski metal. To je prvo dizanje obrve, jer ne deluje kao da ovo dvoje mogu imati ikakve veze s metalom. Kada najzad poslušate, zaista se dobija izvorni način pevanja. Izvorni dark metal, recimo. Pevačev stil varira od pesme do pesme, pa se sve zajedno može svrstati u neku vrstu melodičnog folk death metala sa varijacijama. Vrlo interesantan i slobodan pristup, muzički prilično dobar, najbolje se sa poznatijim bendovima može uporediti sa ranijim albumima Epike, kada su bili poprilično mračniji, s tim da u Tamnolesju važniju ulogu ima muški vokal i skloniji su eksperimentisanju. Tu su i narodni instrumenti, sveprisutnost ruskog folklora, pa se svakako dobija unikat koji bi trebalo poslušati. Lično mi i pored ubacivanja neočekivanog, sve postane predvidivo posle nekoliko pesama, ali je sve u svemu više nego zanimljivo. Najsvetlija tačka (haha, najsvetlija) je poslednja pesma „Былина“. Belina? U tom slučaju - haha, belina. Da zaokruži ovaj mračni pristup ruskom folkloru.

недеља, 21. јануар 2018.

Kombo #3


Sataninchen: Panda Metal Party
Vrlo malo ljudi voli nemački jezik (ja ga volim, na primer), jer se smatra rogobatnim i uopšte ružnim, nemelodičnim. Sataninchen je black metal bend (pre bih rekao punk/metal), i ovom prilikom je tu prošlogodišnji album vrlo čudnog imena Panda Metal Party, jer nema pomena te životinje sem na omotu, a ceo koncept upućuje na mešavinu pesama ljubavne tematike i kvazi-dečijih pesmica (?). Malo je reći da mi se uopšte nije dopao, sem obrade Lay All Your Love od ABBA-e, koja zvuči pristojno. Muzika u drugim pesmama i može da prođe, ali vokal, koji zvuči kao neki zli germanski čarobnjak (jer mora tako, black metal je u pitanju), nimalo nisam uživao, jer je uspeo da pokvari čak i obradu. U redu je svirati, raditi na sebi, čak i sprdati se, ali ovo zvuči skroz neinspirativno.  Nadam se da će se dozvati pameti, jer ovakav "pop" tretman black metala i preterana upotreba meme kulture (a sve upućuje na to) prolazi samo kod devojčica koje čitaju BRAVO (ako to čudo još uvek postoji) ili postoji mogućnost da sam ja omašio poentu skroz, a da se oni sprdaju kvalitetno. Evo nisam školuvao.

King Gizzard and the Lizard Wizard: Flying Microtonal Banana
Oni su mi omiljeno otkriće u 2017. godini i čudi me kako nisam ranije naleteo na njih. Pored krajnje čudnog imena i nesvakidašnjeg tretmana psihodeličnog rocka iz sedamdesetih (usudio bih se da kažem i da su uspešno pokrenuli revival istog) - naravno, mislim na manje poznatije bendove od ELP-a i ostalih gromada. Njihova misija, za koju sam kasnije saznao jeste plan da u 2017. godini izdaju 5 dugosvirajućih albuma. Verovali ili ne, ovi vrli Australijanci su uspeli u tome. Štaviše, jedan od tih albuma su dali besplatno na korišćenje - od slušanja, skidanja do slobodne distribucije i prodaje istog (marketinški potez!). Elem, da napomenem još jednom, oni ne sviraju metal, ali sam siguran da će imati 'prođu' kod onih koji slušaju derivate psihodeličnog roka, rekreativno vole esid ili su otvoreni ka različitim žanrovima (kao ja). Omiljeni album iz ove pentalogije jeste Flying Microtonal Banana. Razlozi su mnogobrojni, i da ne zalazim u svaku pesmu pojedinačno. Ama baš svaka pesma je odlična (i ne, ovo nije prvi album koji sam čuo od njih), koriste se čudni instrumenti (microtonal gitara - istražite), tematika blago orijentalna, iako čvrsto vezana za nepregledne australijske pustinje (veoma surove, tako kažu), a atmosfera vrhunska - psychedelic/desert rock utopljen u malo afrobeat-a (!) i orijentalne muzike na dnu kace. Baca u trip neviđeno, i što je najbolje, svaki put otkrivate neki novi sloj u harmonijskim rešenjima i tekstovima koji blago podsećaju na mantre, probajte.

Gonoreas: Minotaur
Nisam neki ljubitelj power metala i retki su bendovi iz tog tabora koji me oduševe. Međutim, švajcarski Gonoreas je sasvim druga priča. Pored "milozvučnog" imena (ih...), postoje već skoro 25 godina. Imaju i Balkanca u svojim redovima, što je za pohvalu. Trinaesti album Minotaur je grandiozni skup power/heavy numera i power metal balada, koje svoje uporište imaju u, gle čuda, progresivnom roku. Pesme su ekstremno energične i zarazne, a one koje se mogu nazvati baladama su idealne za spuštanje tenzije nastale ovim potonjim. Iako mi tematika isprva nije bila jasna (i zašto Minotaur, kao veoma neshvaćeni lik u grčkoj mitologiji kao Frankenštajnovo čudovište u modernoj književnosti), iskonska borba dobra i zla (sa neizvesnim krajem), ljudska nesavršenost, mračnih i distopijskih tema, kao i ljubavnih (oslobođene nepotrebnih klišea) - ovih nikad ne manjka u ovom žanru, ako uklonimo vitezove, mačeve i Sveti Gral. Ono što me najviše oduševilo, a sebi to nećete priznati ili ćete se praviti blesavi, bonus traka koja će izaći samo na disku je obrada jednog od najosporavanijih hard rock/heavy metal bendova u bivšoj SFRJ: u pitanju su Divlje Jagode. Pesma Čarobnjaci je zbog pomalo nespretnog teksta dočekana na krv i nož (jes' malo detinjast), ali u ovoj obradi je gostovao Žanil Tataj (po mom mišljenju najbolji pevač koji je kročio u Divlje Jagode) i adrenalinska injekcija je upumpana u pesmu, stoga nema razloga zaobići je.