уторак, 25. децембар 2018.

The Last Rays of the Setting Sun

The Last Rays of the Setting Sun je treća ovogodišnja kompilacija objavljena na Bandcamp stranici srpskog bloga i fanzina Ciklonizacija, osnovanog januara 2016. Sama izdavačka kuća, kao ogranak Ciklonizacije, nije fokusirana samo na jedan žanr, te je uvek otvorena za saradnju sa svakim bendom, projektom i izvođačem, nebitno da li je u pitanju noise, grindcore, ekstremni metal ili electro.
Što se ove kompilacije tiče, na njoj se našlo ponajviše srpskih (7) i finskih (5) bendova, dva iz Švedske, te po jedan iz Španije, Čilea, Mađarske, Sirije, sa Kipra i sa Novog Zelanda. Velika većina njih pripadaju metal žanru, mahom ekstremnije orijentacije, dok nekoliko njih (na prvi pogled) deluje kao da su se greškom našli tu. No, iako posve drugačiji (jednima je zvuk umereniji, drugima eksprimentalniji), skupa čine fluidnu celinu.
Izdanje ne bi bilo moguće bez dozvole, kako samih izvođača, tako i njihovih matičnih izdavača. Velika zahvalnost ide Joniju Kantoniemiju i Inverse Music grupi, Alekseyu Korolyovu i Satanath Recordsu sa kojima imamo odličnu saradnju i koji su nam i ranije davali dozvolu za korišćenje muzike koju potpisuju njihovi bendovi. Ostalim, nimalo manje bitnim izdavačima se takođe moramo zahvaliti na saradnji i izlasku u susret. U pitanju su Narcoleptyca Productions, Machineman Records, Black Market Metal Label, Librarion Records & Fanzines, More Hate Productions, Riot Music Ltd., Borfer Music, 1001 Stoned Albums i Jesboligakurac Records.
Naziv kompilacije, kako je Daniel Tikvicki iz Librarion Records & Fanzines lepo primetio, ne zvuči preterano optimistički, ali jeste odgovarajući. S obzirom na to da je objavljena na samom kraju godine kada su dani najkraći, predstavlja oproštaj od stare godine i dolazak (rođenje) novog Sunca – baš kao su naši preci radili.
Kao omot je korišćena fotografija Kroz oganj Mlađana Pajkića.
Osnovne informacije o bendovima i njihovim izdavačima možete naći na Bandcamp stranici na kojoj je kompilacija objavljena (besplatna je za preslušavanje i preuzimanje):

понедељак, 19. новембар 2018.

Bohemian Rhapsody

Пише: Милош Шебаљ.

Прича почиње оним чувеним: „О покојнику све најбоље'”. Већ ту негде историја прераста у легенду, легенда у мит, па даље, својеврсном верзијом игре глувих телефона добијемо еп. У данашње време глобалне памети, вероватно чак и више различитих епова. 

Наилазим ових дана на све више опречних мишљења по питању овогодишњег филмског остварења Bohemian Rhapsody, створеног у славу покојног Фредија и, тек нешто мање, бенда Queen. Просто се трка васколики народ да пронађе што више делова филма који су лоше урађени или историјски нетачни.

уторак, 13. новембар 2018.

Миле Кекин – Кућа без крова


Пише: Милош Шебаљ.
Био сам тек клинац када је Хладно пиво порасло. Смлачило се, рекли би неки (и ја међу некима). Хладно пиво је у међувремену потпуно одрасло, а ни ја више нисам клинац. Сада знам да се и млако пиво може попити, мада ми је свакако боље када је прописно охлађено.
Схватио сам неке ствари. Не ваља баш пијан форсирати фук. А ни кућа без крова није место на коме се не можеш огрејати или склонити од кише. Није лоше покиснути понекад. Зиме се, такође, дају прегрмети некако. Али, замисли се мало, колико снова може стати у кућу без крова? Уме да провири између тих киша и покривач од звезда. Шта ћеш онда? Хоћеш ли немо посматрати потонуће Атлантиде под сопственим ногама или ући у Рено 4” и одјездити непознатим путевима ка непознатом крају?
Оматориш на крају. Постанеш мудар, па се сећаш, пребираш по путевима, сликама. Можда те ухвати носталгија, а сасвим је могуће и суза понека. Или се осетиш поносно. Погледаш иза себе и имаш шта видети. Много шта! Па ти буде драго. Свако погрешно скретање је било твој прави пут. Имао си право сваки пут кад си погрешио. Сјајан је осећај кад си задовољан собом! Многе ствари престану да те занимају. Баш те брига за неког клинца коме се баш не свиђа што ниси снимио панк албум, што си ипак отпевао љубавну песму... И не само да те баш брига, него си још и срећан због тога. Знаш тог клинца. Познајеш га. Знаш да ће једног дана и он да остари. Добро, можда баш и не знаш да ће једног дана писати (све, само не) критику твог солистичког албума који, осим твојим гласом и лирским шмеком, ни најмање не подсећа на нешто по чему си постао препознатљив.
Драги Миле, и сви остали који се тако осећате, хвала. Било је задовољство слушати вас. Препоручујем сваком љубитељу добре музике.

среда, 31. октобар 2018.

Chemical Exposure – Sick Mutant Society


Пише: Милош Шебаљ.
Ово је хрватски бенд у коме пева један мој пријатељ и колега, који такође пева у још једном мени пријатељском бенду, а ја сам о њему сазнао из пољског фанзина. Чудни су путеви Господњи... Или оног другог, ко год да већ обраћа пажњу.
Chemical Exposure дебитује дугосвирајућим албумом, што се често испоставља као грешка. Међутим, овде говоримо о скупини већ искусних музичара. У исто време, не може се причати о некаквом „all-star” пројекту (ко нађе звезду у овом бенду има пиво од рецензента) какви обично одишу недостатком икаквог креативног потенцијала, пошто је исти потрошен на матични бенд.
Дебитантски албум овог састава пуца од нагомилане енергије, креативно је изузетно разноврстан и оставља искључиво позитиван утисак. Осим на врат слушаоца, али да не улазим сад у проблеме оматорелих „млатилаца главом” са недостатком калцијума у исхрани.
Chemical Exposure не компликује много, жанровски су веома јасни. Пола сата чистокрвног death/thrash метала. Српска публика ће несумњиво помислити на Infest, мени пада на памет Vader и тако редом. Свако ће имати своју сопствену представу, свој бенд на који ће му ово заличити, али чињеница остаје да Sick Mutant Society није албум који би требало олако прескочити. Сигурно да није најоригиналнији, али је свакако испуњен довољном дозом препознатљивих деоница које ће вам остати у глави. Мени највише недостаје понеки препознатљив рефрен какав уме музику овог жанра обогатити и подићи на виши ниво.
Колико год се трудио не могу наћи другу замерку овом издању. Прецизна, енергична свирка, најчешће брзог темпа, једноставни, али ефектни рифови, кратке соло деонице, истакнута бас гитара (већ у уводној нумери добија и соло минијатуру) и чврст, сигуран вокал су оно што добијате овде. Ништа више, ништа мање. Сваком љубитељу ове врсте музике биће и више него довољно. Као фаворита бих издвојио трећу песму, Еxloitation, екстремно брзу thrash метал песму у којој се најмање мешају горепоменути жанрови. Могу само да замислим како изгледа извођење уживо...
Хрвати су успешно дебитовали, нема сумње. Колико ће простора добити Chemical Exposure у односу на матичне бендове чланова је веће питање. Свакако би била велика штета да се ова прича заврши на само пола сата музике. Сачекаћу... Ви немојте, него набавите овај диск и запамтите, млеко и млечни производи у што већој количини. Из искуства говорим.

понедељак, 01. октобар 2018.

Wrathrone - Reflections of Torment


Пише: Милош Шебаљ.

Да се питају данашњи српски (мада ни остали не заостају) новинари наслов изнад ове рецензије би могао гласити: Финци пребегли у Шведску и нећете веровати шта се онда десило. Као и обично, испод би писало да се ништа посебно није ни десило. Снимили су албум. Добар албум, али ни то нису вести које су ван уобичајених. Ипак говоримо о Финској, а тамо никад није мањкало добрих албума.

Петорка из града Лаитила у Финској прославља декаду постојања другим дугосвирајућим материјалом. Горе постављена референца на Шведску углавном стоји. Углавном... Пре свега када говоримо о звуку који је итекако шведски.

Wrathrone свира death метал у старинском духу - барем у основи. Препознатљиви моменти који су прославили Гетеборг (барем ектремном метал свету) током деведесетих година прошлог века су свеприсутни у стваралаштву ових Финаца. Прљаве, мелодичне гитаре, спуштен штим, чврста ритам секција и бруталност без којих овај жанр не може постојати. Тек ретки делови овог албума подсећају на ону сурову тежину којом су се одликовали бендови из домовине овог састава. Осим тога, ReflectionsоfTorment уме да повуче у неколико праваца. Упечатљиви су готово doom метал моменти, посебно када се темпо умири, а у причу укључи клавир, најчешће у позадини као тек атмосферични додатак звучном зиду.

Са друге стране, ваља обратити пажњу на песму Last Journey North где је баш тај клавир остављен да води готово главну реч (на почетку и крају нумере). И то чини изузетно добро, што неће признати само они најзагриженији фанови који ће и само присуство тог инструмента сматрати врхунцем бласфемије. Много чешће Wrathrone прелети у thrash метал, те изазове оно што се данас назива death 'n' roll. Могу се пронаћи и модернији мелодични упливи током ових 47 минута што је још једна ствар коју им неће опростити окорели љубитељи правца. Но, ову екипу то не би требало да забрињава. Све те различите утицаје бенд је успео да сасвим добро укомпонује. Добијен је компактан албум, изузетно енергичан и који, иако се јасно чује сва инспирација којом су се послужили, задржава солидну дозу оригиналности која ће их издвојити из масе клонова.

Суштина је да је ова екипа направила заиста добар албум. Можда не најбољи али сасвим добар. Уосталом, ово им је тек други тако да време свакако ради за њих. Већ на трећем би могли да заузму сасвим добру позицију на глобалној сцени.

недеља, 30. септембар 2018.

Bethor - Anarchia Diaboli

Пише: JZ Navoj

Одавно сам на клацкалици, како да схватим музику коју прави „српски black метал мафијаш” Bethor. Мислим да је исти случај и са већином људи који су годинама уназад макар чули за бенд, а и да нису у black метал водама. Одавно сам се питао како ће ово звучати али, с обзиром на то да је албуму претходило објављивање неколико Јутјуб клипова, донекле сам и био припремљен.

Када сам први пут видео спот за песму Anarchia Diaboli и чуо звук био сам изненађен. Прво чињеницом да су ту музичари који свирају иструменте на живо. Најлакше је кудити; ја сам напротив веома задовољан што је Bethor успео да окупи музичаре који су дуго у метал водама, пошто су исти евидентно имали велики утицај на крајњи звук албума који је пред нама.

Правац који је бенд на овом албуму одсвирао бих сада могао да назовем „шизофрени grindcore noise black метал”. Заиста то и јесте. И није тешко закључити како је све то изведено. Кунга (Alogia, Expedition Delta, Numenor) туче бубњеве, а на звук гитаре доста утицаја је имао Уљез (Alogia, Psychoparadox, Lunar Pocket, Numenor). Има ту још гостујућих музичара: Attila из Hellera - соло гитара, Nemethor из Ancient Sorrow - вокали и дизајн омота, Eди Саша Ђорђевић (Patrias) - вокали. God of Perversion (The Stone, Soul in Cage) се потписује као особа задужена за бас гитару. Музику су радили Vermis и Bethor (који је задужен и за noise деонице).

Друга ствар која ме је такође изненадила је рад са Бранковићима, пошто је албум снимљен у Paradox студију у Смедереву. Све је то дало, до сада, најчистији и најјасније продуцирани звук - овде су чак и вокали разговетни где су разговетни, што је битно због тога што текстови нису одштампани у буклету. Ово је већ друго Bethorово издање за Miner Recordings; још једно посвећено његовој покојној мајци и још једном члану породице (нисам сигуран о коме је реч).

Текстови, који су мешавина Bethorових идеја, латинских цитата и делова из Некрономикона и Енохијанских кључева, су химне паклу, окултизму и Сатани, то није било тешко закључити већ из назива албума а знајући бенд од раније. Први пут када ме је Микица позитивно изненадио је био рад на издању Tribute to Bathory, који је по мени извео маестрално. Све пре тога ми је било слабо, иако сам свему дао шансу и преслушао макар једном. Ово је, по мом мишљењу, друго вредно остварење овог бенда, а Микица би требало да настави рад са екипом људи која ће му помоћи у реализацији његових идеја и дати додатну снагу његовом black метал звуку.

Препорука за хорор атмосферичне нојзере је да преслушају уводну те затим сваку следећу инструменталну нумеру на диску, јер су између ових инструментала бесне и сирове grind/black метал мелодије у славу пакла. Блекери их стога слободно могу прескочити и фокусирати се на остале песме којима ће бити задовољни. Има пар прилично заразних рефрена, што на срспском што на латинском, и то је, да подсетим, продуцирано чисто и разазнатљиво, када су речи у питању. Волео бих да има више оваквих сирових, брзих и агресивних блекерских момената. Препорука је да албум први пут преслушате ноћу, најбоље преко слушалица, гласно појачано и у потпуној изолацији, уз пиво - данима када је бес потребно каналисати.

Сматрам да је најлакше критиковати, али би ипак требало дати шансу овом, до сада, најозбиљнијем изадању који су Bethor и екипа изнедрили. Али, с друге стране, никако не треба сам бенд сматрати апсолутним култом само због година стажа које има иза себе. Култни су бендови који трају али и објављују нове ствари, раде и носе се са тим. Овде треба дати подрушку труду и раду чиме би бенд „натерали” да настави даље ову уозбиљенију причу. Anarchia Diaboli је кратак албум, преслушава се лако и у једном даху, без проблема. Стога пронађите мало времена и дајте му шансу, подржите српски black метал из провинције, одакле је све много теже радити него из главног града.

понедељак, 24. септембар 2018.

Vomitile - Pure Eternal Hate


Пише: Милош Шебаљ
Овакав death metal волим! А долази са Кипра, ни мање ни више. Одавно ми је познато да су све људске границе побрисане када се ради о метал музици, или уметности уопште, али ме „егзотика” сваки пут наново изненади. Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да је ово мој први сусрет са музиком пореклом са овог подељеног острва.
У међувремену, Pure Eternal Hate је већ трећи албум у арсеналу ових Кипрана који су на сцени већ целу деценију. Четворка из Никозије доноси death metal какав сви већ познајемо. Не, то није лош знак. Чини ми се да су управо овакви бендови у опасној мањини у данашње време, у односу на бројне технички претеране и претерано бруталне саставе.
Када је реч о Vomitile, они изузетно добро балансирају између технички потковане свирке, добро промишљеног композиторског умећа и аранжерске зрелости. Сви ти елементи доприносе да је комплетан албум довољно разноврстан да држи пажњу слушаоца, док се у исто време креће довољно праволинијски да се не изгуби у лутању по самим ивицама жанра. Томе доприноси и трајање од око 36 минута, што је сасвим довољно за комплетан утисак и самим тим недовољно да угуши евентуалну публику.
Већ сам назив албума наговештава шта можете очекивати овде. Најчешће брз death metal пун мржње коју бескомпромисно намеће и самом слушаоцу. Гитарске деонице воде главнину напада мноштвом добро осмишљених рифова који су, иако својствени жанру, довољно иновативни да не можете баш са лакоћом наћи поређења са познатијим именима. Мада ми Bolt Thrower пада на памет, посебно у деоницама средњег темпа у којима се истиче врхунски одрађен посао ритам секције. Гитаре понекад прошетају кроз солистичке деонице, али и у тим моментима задржавају улогу у самој песми и не беже у гитарске его трипове.
Чврст и сигуран вокал убедљиво проноси поруке нумера. За суштину тих порука опет се може консултовати сам назив албума. Издање је и продукцијски решено до савршенства. Звук је попуњен до тачке пуцања чиме албум добија додатну снагу за сурово „лупање по ушима”.
Искрени фанови жанра ће сигурно бити више него задовољни овде одсвираним. Они којима све и свашта смета ће сигурно приметити недостатак оригиналности. Мени је Pure Eternal Hate савршено „легао”. Не говоримо овде о најбољем албум који је death metal икада доживео, али је светлосним годинама далеко од најгорег. Чак је за класу изнад просека. Кипрани су врло успешно пребродили „клетву трећег албума” те нам остаје да се надамо да ће их баш четврти пробити у прву лигу.

четвртак, 06. септембар 2018.

Суперкомбо #16

Пише: Антонио Ј.


Doom метал бенд из Шведске Silver Grime својим деби албумом Healed by the Dark доноси нешто мало више од пола сата споре, тешке и опако добре свирке. Мелодично, екстатично и опијајуће издање. Опуштајуће атмосферично и меланхолично. Једини проблем је што је са својих 30 и нешто минута прекратко, али ни штане фали да се двапут заредом преслуша.

Фински самопрокламовани northcore металци ATLAS су успели да на репетативној metalcore / deathcore понуде нешто свежије. Иако сам албум Primitive не одступа превише од онога што ограничава жанр у коме битишу, екипа која га потписује је учинила да он делује колико-толико уникатно. Оштри рифови, чести брејкови, мало синтетичких звукова и клавијатура у позадини праве леп микс агресије и „хороричног loungeа”. Синглови Birthright и The Catalyst су објављени пре самог албума као својеврсна најава истог и, што је занимљиво, не налазе се на њему. Но, иако слични главном издању, нижим квалитетом одударају од целине. После пар преслушавања делују као генерични филери који су снимљени само зато што је будџет то дозволио. 

Из ратом девастиране Сирије долази веома занимљив blackened ambient пројекат Autumnwind. Без вокала, са нагруваном ритам машином, пригушеним гитарама и басом (ако га уопште има), где су клавијатуре веома наглашене и у првом плану. Подсећа ме на нешто што би се развило из главне теме из Resident Evil серијала, што је стварно кул. Лоша страна албума Endless Fear је то што постаје напоран током треће нумере услед мањка добрих идеја и претераног понављања истоветних мелодија и деоница. Солидно, лепо осмишљено, али идејно не превише разрађено.

На самом почетку морам напоменути да овакве галопирајуће бубњеве какви су на албуму ич не волим. Тај типично трешерајски wannabe олдскул ритам ме опако иритира, мада разумем његово рабљење. Но, руку на срце, умеће бубњара Марка је очигледно, те он успева да у правим тренуцима побегне од традиционалног звука и заједно са остатком бенда просто покида! Музику коју Quasarborn свирају бих крстио као prog thrash метал, с обзиром на то thrash основу гитаристи Лука и Ђорђе обогаћују са не мало прогрсививних уплива. Милошеве бас деонице су свет за себе, заиста пружају јаку потпору осталим инструментима. Било би добро да су за неких петнаест посто гласније. The Odyssey to Room 101 је енергичан албум, адреналински напуцан, иако баш и не успева да верно прикаже колико је бенд заиста добар. Не мислим ту на идејни и свирачки квалитет свих чланова, већ на саму атмосферу, пошто Quasarborn уживо делује као пожар који гута све пред собом без мислости. Али, да ли The Odyssey to Room 101 препоручујем? О, да.

Ако волите Kvelertak и такав микс рокенрола и екстремног метала, онда је фински бенд Where's My Bible права ствар за вас. M 'N' R je занимљиво издање, и те како catchy, мада не за претерано и пречесто конзумирање. Неке песме су заиста одличне, неке су на моменте заморне, али ако тражите нешто што ће деловати као адреналинска инјекција онда ћете дефинитивно бити задовољни понудом овог албума.


Аустралијски Naberus су својим трећим албумом Hollow само потврдили да су један од најзанимљивијих комерцијалних метал бендоваиз те земље. Иако се жанровски могу класификовати као metalcore, они у својој музици комбинују доста чврстог groove метала, као и свеприсутног melodeath-а. Нека вас не заварају мелодични рифови - они су ту само да вас заведу, натерају да им се препустите, док оштри рифови и сигурна ритам секција као сатара комадају све пред собом. Није ово бруталан албум у духу death метала, већ бруталан у сислу искрености коју носи. Кристално је јасно да је петорка која је радила на овом албуму знала како да у савршен производ упакује најискреније емоције и страст према музици.

Други бенд из земље кенгура, под називом The Eternal, је својим шестим албумом решио да се искези свему што је данас модерно у металу, да запљуне лице учмалости. Седам песама спакованих у готово 75 минута су као седам ледено хладних епских прича. Издање отвара безмало двадесетоминутна The Wound која је и сама налик неком мини-албуму. Толико је у њој различитих сегмената, савршено осмишљених и уклопљених, да буквално пожелите да се не заврши. Waiting for the Endless Dawn је ремек-дело gothic метала, меланхолично толико да се у лаганим тоновима утопите целим својим бићем. Све оно набоље што овај жанр нуди се може наћи на овом издању које кокетира и са прогресивним металом и са класичним doom-ом. Ко воли growl вокале неће остати разочаран - нема их превише, али у први план долазе у правом тренутку. Ово је један од десет најбољих албума ове године, дефинитивно!

Cruel су industrial метал бенд из Чилеа, а Camino a la perversion им је, чини ми се, прво издање. Овај мини-албум са четири песме више делује као демо него као „озбиљније” дело. Но, иако продукцијски не задовољава модерне жанровске критеријуме, изведбено му се не може превише замерити. Штавише, веома ми је пријало вишеструко преслушавање током претходних дана. Текстови на шпанском звуче егзотично понајвише зато што апсолутно немам појма о чему су и то видим као плус, хехе. Сама музика не одскаче иновативно од великог броја бендова сличног усмерења, али то и није толики проблем пошто је и те како интересантна. Ипак, сматрам да је пред бендом веома велики посао - мораће редовно и напорно да раде на проналажењу свог индентитета. Стварање услова за бољу продукцију и унапређивање идеја би требало да им буду приоритет како не би постали још један од оних бендова који је имао потенцијала и подбацио.



Београдски Vicery је доста напредовао од свог selftitled деби издања из 2016. године. Искрено - делује као да су у питању два различита бенда. Док је раније звук био више у oldschool маниру, сада се током свих 45 минута колико Devolution траје преплићу различити поджанрови метала. Death метал је ту и даље основа, али преко ње има слојева свега и свачега, почевши од прогресивног метала, преко авангардног, па све до (многима и дан-данас мрског) NU-a. Оно што је Sepultura радила средином деведесетих на Roots албуму (мешајући tribal, core и NU елементе са grooveом), Vicery ништа мање успешно раде на свом игралишту. Издања као ова су још један од светлих примера да је и даље могуће објавити издање које ће носити преко потребан дашак свежине, инвентивности и неспутане креативности, а које није само једно у низу оних која се свакодневно објављују.

Cape Fear, смедеревски пројекат већ другу годину заредом објављује мини издања, што је одлична стратегија. За разлику од демоа Сенка црне сабласти, стил на Harvest of the Gods више вуче на melodoom и то ме је посебно (пријатно) изненадило. Звук невероватно асоцира на бројна издања из деведесетих година прошлог века, што ће умногоме усрећити оне старије фанове жанра. Иако су све нумере усклађене што се атмосфере и продукције тиче, тешко је не отети се утиску да су више као нека мини компилација песама сниманих у различитим интервалима. То није нужно лоше, али је пожељно да се на наредном издању јасније дефинише план, а идеје још више разраде.

Љубитељима мелодичног (хард) рока ће се деби албум финског бенда Afire свидети већ од првог рифа. Мени се он само делимично свидео - тек три од десет нумера сматрам веома добрим. Све остале су сушти просек, иако су сасвим слушљиве. Ни у ком случају не бих On the Road From Nowhere назвао лошим албумом, али сам имао много већа очекивања од људи који га потписују (бивши чланови бендова Sentenced, Poisonblack, Kyrck...). Но, ако тражите нешто мелодично и пријатно за слушање, ово је прави избор.

Thecodontion, сирови black метал пројекат са Апенинског полуострва, можда није најоригиналнији што се „уништења звука и мелодије” тиче (користе само дисторзирани бас и накуцане бубњеве), али је свакако један од ретких који „пева” о праисторијским животињама. Да, сви блекери који су такође фанови „Света из доба Јуре” сада имају прилику да уживају у гротесктним еповима о диносаурусима, фосилима и сличним стварима. Непуних 13 минута ми је било превише једном, а не три пута колико сам ово чудо преслушао.


Чим сам кликнуо на play дугме, овогодишњи мини албум финског crust квартета VVORSE ме је одувао. Уводни, енергични риф ме је невероватно подсетио на њихове земљаке из бенда Ajattara, те аутоматски потпуно одувао. И, наравно, после непуног минута је кренуло какофонично решетање, тако типично не само за овај бенд, већ за сам жанр. Ajatus vapaudesta је хаос у покрету, ритмична бука која својом несавршеношћу дражи сваки могући рецептор, заводи га и упија у себе.

Спор, тежак и резигнирано депресиван. Са тих неколико речи би се могао описати трећи по реду албум шведског one-man пројекта Forest of Shadows. Али, не би било поштено изоставити да је он такође мелодичан, меланхоличан и опуштајућ у својој тескоби. Он је све што се од једног doom метал издања очекује и што оно треба да поседује. Among the Dormant Watchers вас својом туробном атмосфером вобгрљује као рака сандук, с тим што апсолутно немате проблема са тим јер је ритам толико успорен, те вам се чини да свесно и лагано тонете у сан.

Sons of Saturn, деби албум heavy/doom четворке из Шпаније, је заиста симпатично издање. Сама музика има ту ноту класичног doom метала осамдесетих (Candlemass и Black Sabbath, на пример), а да се осетити и мало стонера у неретким тренуцима. Наравно, упливе NWOBHM-а је тешко игнорисати, што ни у ком случају не може бити лоше. Звук Black Lotusа делује као мешавина старих Paradise Lost и Type O Negative, што умногоме појачава угођај, те се тиме постиже склад свих претходно наведених утицаја.