уторак, 25. децембар 2018.

The Last Rays of the Setting Sun

The Last Rays of the Setting Sun je treća ovogodišnja kompilacija objavljena na Bandcamp stranici srpskog bloga i fanzina Ciklonizacija, osnovanog januara 2016. Sama izdavačka kuća, kao ogranak Ciklonizacije, nije fokusirana samo na jedan žanr, te je uvek otvorena za saradnju sa svakim bendom, projektom i izvođačem, nebitno da li je u pitanju noise, grindcore, ekstremni metal ili electro.
Što se ove kompilacije tiče, na njoj se našlo ponajviše srpskih (7) i finskih (5) bendova, dva iz Švedske, te po jedan iz Španije, Čilea, Mađarske, Sirije, sa Kipra i sa Novog Zelanda. Velika većina njih pripadaju metal žanru, mahom ekstremnije orijentacije, dok nekoliko njih (na prvi pogled) deluje kao da su se greškom našli tu. No, iako posve drugačiji (jednima je zvuk umereniji, drugima eksprimentalniji), skupa čine fluidnu celinu.
Izdanje ne bi bilo moguće bez dozvole, kako samih izvođača, tako i njihovih matičnih izdavača. Velika zahvalnost ide Joniju Kantoniemiju i Inverse Music grupi, Alekseyu Korolyovu i Satanath Recordsu sa kojima imamo odličnu saradnju i koji su nam i ranije davali dozvolu za korišćenje muzike koju potpisuju njihovi bendovi. Ostalim, nimalo manje bitnim izdavačima se takođe moramo zahvaliti na saradnji i izlasku u susret. U pitanju su Narcoleptyca Productions, Machineman Records, Black Market Metal Label, Librarion Records & Fanzines, More Hate Productions, Riot Music Ltd., Borfer Music, 1001 Stoned Albums i Jesboligakurac Records.
Naziv kompilacije, kako je Daniel Tikvicki iz Librarion Records & Fanzines lepo primetio, ne zvuči preterano optimistički, ali jeste odgovarajući. S obzirom na to da je objavljena na samom kraju godine kada su dani najkraći, predstavlja oproštaj od stare godine i dolazak (rođenje) novog Sunca – baš kao su naši preci radili.
Kao omot je korišćena fotografija Kroz oganj Mlađana Pajkića.
Osnovne informacije o bendovima i njihovim izdavačima možete naći na Bandcamp stranici na kojoj je kompilacija objavljena (besplatna je za preslušavanje i preuzimanje):

петак, 23. новембар 2018.

Kombo #52

Пише: Антонио Ј.

VVORSE
Ajatus vapaudesta (EP)
Чим сам кликнуо на play дугме, овогодишњи мини албум финског crust квартета ме је одувао. Уводни, енергични риф ме је невероватно подсетио на њихове земљаке из бенда Ajattara, те аутоматски потпуно одувао. И, наравно, после непуног минута је кренуло какофонично решетање, тако типично не само за овај бенд, већ за сам жанр. Хаос у покрету, ритмична бука која својом несавршеношћу дражи сваки могући рецептор, заводи га и упија у себе.
★★★★

Forest of Shadows
Among the Dormant Watchers
Спор, тежак и резигнирано депресиван. Са тих неколико речи би се могао описати трећи по реду албум овог шведског one-man пројекта. Али, не би било поштено изоставити да је он такође мелодичан, меланхоличан и опуштајућ у својој тескоби. Он је све што се од једног doom метал издања очекује и што оно треба да поседује. Својом туробном атмосфером вас обгрљује као рака сандук, с тим што апсолутно немате проблема са тим јер је ритам толико успорен, те вам се чини да свесно и лагано тонете у сан.
★★★★

Sons of Saturn
Деби албум heavy/doom четворке из Шпаније је заиста симпатично издање. Сама музика има ту ноту класичног doom метала осамдесетих (Candlemass и Black Sabbath, на пример), а да се осетити и мало стонера у неретким тренуцима. Наравно, упливе NWOBHM-а је тешко игнорисати, што ни у ком случају не може бити лоше. Звук инструмената делује као мешавина старих Paradise Lost и Type O Negative, што умногоме појачава угођај, те се тиме постиже склад свих претходно наведених утицаја.
★★★☆

понедељак, 19. новембар 2018.

Bohemian Rhapsody


Пише: Милош Шебаљ
Прича почиње оним чувеним: О покојнику све најбоље'. Већ ту негде историја прераста у легенду, легенда у мит, па даље, својеврсном верзијом игре глувих телефона добијемо еп. У данашње време глобалне памети, вероватно чак и више различитих епова.
Наилазим ових дана на све више опречних мишљења по питању овогодишњег филмског остварења Bohemian Rhapsody, створеног у славу покојног Фредија и, тек нешто мање, бенда Queen. Просто се трка васколики народ да пронађе што више делова филма који су лоше урађени или историјски нетачни.
Стичем утисак да је Фреди за живота имао толико интимних пратилаца да је могао комотно њима попунити тај фамозни ВемблиПосебно су бројни они његови пријатељи рођени након његове смрти. Интересантно је да међу свим тим критичарима, изгледа, нико није одгледао одјавну шпицу (или уводну, свеједно) на којој се међу извршним продуцентима (истина, музичким, али не мења много) пројекта помињу два веома истакнута имена. Но, одавно сам се помирио са чињеницом да је данашњи свет довољно површан, те да бубњар и гитариста и нису толико важни да би били препознати.
Једна од замерки је била упућена лично главном глумцу, пошто није отпевао филм. Истина је, барем према поузданим изворима блиским продукцији остварења, да је господин Рами Малек заиста певао на филму. Додуше, учинио је то у некој врсти триа са Фредијем и извесним Марком Мартелом. Уосталом, верујем да би љубитељима групе прилично позлило да је глумац покушао да своје гласовне способности (у које заиста нисам упућен) постави уместо, по многима, ненадмашног Фредија.
Даље, критичари замерају скраћивање приче. На први поглед, заиста делује да се неке ствари у филму дешавају преко ноћи. Са друге стране, верујем да је редитељу и осталима задуженим за стварање филма изузетно жао што се нису потрудили да направе епску трилогију која би покрила сваки дан/месец/годину постојања бенда. Молио бих свакога ко се нашао увређен тек двочасовним освртом на каријеру једног огромног музичког ентитета да напише оштро протестно писмо (писмо, не електронско, не „написаћу им на Фејсу”, него ручно писано и потписано) продукцији, које ће они сигурно веома озбиљно схватити. Не прија сарказам? Ништа онда, нећу више.
Треће, мени апсолутно омиљено, је откривање историјских неисправности у сценарију. Пре него што се осврнем на своје виђење, молио бих да се осврнете на написано у прва два пасуса ове музичке критике. Упс, заборавих да пишем музичку критику. Стићи ћу дотле, обећавам. Јесте поновили градиво? У реду, настављам даље. Не сматрам себе познаваоцем биографских података о бенду или музичарима појединачно. Не сумњам у начитаност и нагледаност појединих критичара. Појавило се досада мноштво разноврсних биографија и документарних филмова везаних за Queen. Шта мислите, колико има истине у њима? На чему базирате увереност у то?
Већ у сам филм је уврштен интервју са Фредијевим интимусом, у коме се износе неистине. Нисте обратили пажњу? Сценариста вам je „ударио шамар пре него што сте уста отворили. Из мог угла гледано, склонији сам веровати филму који је, бар на неки начин, прошао кроз прсте Брајана Меја и Роџера Тејлора. Препознајете имена? Требало би. Не спорим како је могуће да се провукла понека грешка. Да ли то чини Bohemian Rhapsody лошим филмом? Не бих рекао. Чак бих се усудио да кажем да нисам имао прилике гледати бољи, барем не у датом жанру.
Да бих оправдао простор који сам добио за писање рецензија музичких издања, морам се осврнути на музику која прати остварење. У ствари, кад мало боље размислим, нећу то да радим. Разлог лежи у томе да ових 80 минута који се налазе на диску морају наизуст знати сви који имају пар функционалних органа чула слуха.

уторак, 13. новембар 2018.

Миле Кекин – Кућа без крова


Пише: Милош Шебаљ.
Био сам тек клинац када је Хладно пиво порасло. Смлачило се, рекли би неки (и ја међу некима). Хладно пиво је у међувремену потпуно одрасло, а ни ја више нисам клинац. Сада знам да се и млако пиво може попити, мада ми је свакако боље када је прописно охлађено.
Схватио сам неке ствари. Не ваља баш пијан форсирати фук. А ни кућа без крова није место на коме се не можеш огрејати или склонити од кише. Није лоше покиснути понекад. Зиме се, такође, дају прегрмети некако. Али, замисли се мало, колико снова може стати у кућу без крова? Уме да провири између тих киша и покривач од звезда. Шта ћеш онда? Хоћеш ли немо посматрати потонуће Атлантиде под сопственим ногама или ући у Рено 4” и одјездити непознатим путевима ка непознатом крају?
Оматориш на крају. Постанеш мудар, па се сећаш, пребираш по путевима, сликама. Можда те ухвати носталгија, а сасвим је могуће и суза понека. Или се осетиш поносно. Погледаш иза себе и имаш шта видети. Много шта! Па ти буде драго. Свако погрешно скретање је било твој прави пут. Имао си право сваки пут кад си погрешио. Сјајан је осећај кад си задовољан собом! Многе ствари престану да те занимају. Баш те брига за неког клинца коме се баш не свиђа што ниси снимио панк албум, што си ипак отпевао љубавну песму... И не само да те баш брига, него си још и срећан због тога. Знаш тог клинца. Познајеш га. Знаш да ће једног дана и он да остари. Добро, можда баш и не знаш да ће једног дана писати (све, само не) критику твог солистичког албума који, осим твојим гласом и лирским шмеком, ни најмање не подсећа на нешто по чему си постао препознатљив.
Драги Миле, и сви остали који се тако осећате, хвала. Било је задовољство слушати вас. Препоручујем сваком љубитељу добре музике.
★★★★ (јер ми се пије хладно пиво).

четвртак, 08. новембар 2018.

Комбо #51

Пише: Антонио Ј.

Devolution (2018)
Београдски Vicery је доста напредовао од свог selftitled деби издања из 2016. године. Искрено - делује као да су у питању два различита бенда. Док је раније звук био више у oldschool маниру, сада се током свих 45 минута колико Devolution траје преплићу различити поджанрови метала. Death метал је ту и даље основа, али преко ње има слојева свега и свачега, почевши од прогресивног метала, преко авангардног, па све до (многима и дан-данас мрског) NU-a. Оно што је Sepultura радила средином деведесетих на Roots албуму (мешајући tribal, core и NU елементе са grooveом), Vicery ништа мање успешно раде на свом игралишту. Издања као ова су још један од светлих примера да је и даље могуће објавити издање које ће носити преко потребан дашак свежине, инвентивности и неспутане креативности, а које није само једно у низу оних која се свакодневно објављују.
★★★★

Cape Fear (Србија)
Harvest of the Gods (2018)
Овај смедеревски пројекат већ другу годину заредом објављује мини издања, што је одлична стратегија. За разлику од демоа Сенка црне сабласти, стил на Harvest of the Gods више вуче на melodoom и то ме је посебно (пријатно) изненадило. Звук невероватно асоцира на бројна издања из деведесетих година прошлог века, што ће умногоме усрећити оне старије фанове жанра. Иако су све нумере усклађене што се атмосфере и продукције тиче, тешко је не отети се утиску да су више као нека мини компилација песама сниманих у различитим интервалима. То није нужно лоше, али је пожељно да се на наредном издању јасније дефинише план, а идеје још више разраде.
★★★☆

Afire (Финска)
On the Road From Nowhere (2018)
Љубитељима мелодичног (хард) рока ће се овај албум свидети већ од првог рифа. Мени се он само делимично свидео - тек три од десет нумера сматрам веома добрим. Све остале су сушти просек, иако су сасвим слушљиве. Ни у ком случају не бих On the Road From Nowhere назвао лошим албумом, али сам имао много већа очекивања од људи који га потписују (бивши чланови бендова Sentenced, Poisonblack, Kyrck...). Но, ако тражите нешто мелодично и пријатно за слушање, ово је прави избор.
★★☆☆

Thecodontion (Италија)
Thecodontia (2018)
Овај сирови black метал пројекат са Апенинског полуострва можда није најоригиналнији што се „уништења звука и мелодије” тиче (користе само дисторзирани бас и накуцане бубњеве), али је свакако један од ретких који „пева” о праисторијским животињама. Да, сви блекери који су такође фанови „Света из доба Јуре” сада имају прилику да уживају у гротесктним еповима о диносаурусима, фосилима и сличним стварима. Непуних 13 минута ми је било превише једном, а не три пута колико сам ово чудо преслушао.
☆☆☆☆

среда, 31. октобар 2018.

Chemical Exposure – Sick Mutant Society


Пише: Милош Шебаљ.
Ово је хрватски бенд у коме пева један мој пријатељ и колега, који такође пева у још једном мени пријатељском бенду, а ја сам о њему сазнао из пољског фанзина. Чудни су путеви Господњи... Или оног другог, ко год да већ обраћа пажњу.
ChemicalExposure дебитује дугосвирајућим албумом, што се често испоставља као грешка. Међутим, овде говоримо о скупини већ искусних музичара. У исто време, не може се причати о некаквом „all-star” пројекту (ко нађе звезду у овом бенду има пиво од рецензента) какви обично одишу недостатком икаквог креативног потенцијала, пошто је исти потрошен на матични бенд.
Дебитантски албум овог састава пуца од нагомилане енергије, креативно је изузетно разноврстан и оставља искључиво позитиван утисак. Осим на врат слушаоца, али да не улазим сад у проблеме оматорелих „млатилаца главом” са недостатком калцијума у исхрани.
Chemical Exposure не компликује много, жанровски су веома јасни. Пола сата чистокрвног death/thrash метала. Српска публика ће несумњиво помислити на Infest, мени пада на памет Vader и тако редом. Свако ће имати своју сопствену представу, свој бенд на који ће му ово заличити, али чињеница остаје да Sick Mutant Society није албум који би требало олако прескочити. Сигурно да није најоригиналнији, али је свакако испуњен довољном дозом препознатљивих деоница које ће вам остати у глави. Мени највише недостаје понеки препознатљив рефрен какав уме музику овог жанра обогатити и подићи на виши ниво.
Колико год се трудио не могу наћи другу замерку овом издању. Прецизна, енергична свирка, најчешће брзог темпа, једноставни, али ефектни рифови, кратке соло деонице, истакнута бас гитара (већ у уводној нумери добија и соло минијатуру) и чврст, сигуран вокал су оно што добијате овде. Ништа више, ништа мање. Сваком љубитељу ове врсте музике биће и више него довољно. Као фаворита бих издвојио трећу песму, Еxloitation, екстремно брзу thrash метал песму у којој се најмање мешају горепоменути жанрови. Могу само да замислим како изгледа извођење уживо...
Хрвати су успешно дебитовали, нема сумње. Колико ће простора добити Chemical Exposure у односу на матичне бендове чланова је веће питање. Свакако би била велика штета да се ова прича заврши на само пола сата музике. Сачекаћу... Ви немојте, него набавите овај диск и запамтите, млеко и млечни производи у што већој количини. Из искуства говорим. 4/5.

понедељак, 01. октобар 2018.

Wrathrone - Reflections of Torment


Пише: Милош Шебаљ.

Да се питају данашњи српски (мада ни остали не заостају) новинари наслов изнад ове рецензије би могао гласити: Финци пребегли у Шведску и нећете веровати шта се онда десило. Као и обично, испод би писало да се ништа посебно није ни десило. Снимили су албум. Добар албум, али ни то нису вести које су ван уобичајених. Ипак говоримо о Финској, а тамо никад није мањкало добрих албума.

Петорка из града Лаитила у Финској прославља декаду постојања другим дугосвирајућим материјалом. Горе постављена референца на Шведску углавном стоји. Углавном... Пре свега када говоримо о звуку који је итекако шведски.

Wrathrone свира death метал у старинском духу - барем у основи. Препознатљиви моменти који су прославили Гетеборг (барем ектремном метал свету) током деведесетих година прошлог века су свеприсутни у стваралаштву ових Финаца. Прљаве, мелодичне гитаре, спуштен штим, чврста ритам секција и бруталност без којих овај жанр не може постојати. Тек ретки делови овог албума подсећају на ону сурову тежину којом су се одликовали бендови из домовине овог састава. Осим тога, ReflectionsоfTorment уме да повуче у неколико праваца. Упечатљиви су готово doom метал моменти, посебно када се темпо умири, а у причу укључи клавир, најчешће у позадини као тек атмосферични додатак звучном зиду.

Са друге стране, ваља обратити пажњу на песму Last Journey North где је баш тај клавир остављен да води готово главну реч (на почетку и крају нумере). И то чини изузетно добро, што неће признати само они најзагриженији фанови који ће и само присуство тог инструмента сматрати врхунцем бласфемије. Много чешће Wrathrone прелети у thrash метал, те изазове оно што се данас назива death 'n' roll. Могу се пронаћи и модернији мелодични упливи током ових 47 минута што је још једна ствар коју им неће опростити окорели љубитељи правца. Но, ову екипу то не би требало да забрињава. Све те различите утицаје бенд је успео да сасвим добро укомпонује. Добијен је компактан албум, изузетно енергичан и који, иако се јасно чује сва инспирација којом су се послужили, задржава солидну дозу оригиналности која ће их издвојити из масе клонова.

Суштина је да је ова екипа направила заиста добар албум. Можда не најбољи али сасвим добар. Уосталом, ово им је тек други тако да време свакако ради за њих. Већ на трећем би могли да заузму сасвим добру позицију на глобалној сцени. 3,5/5.

недеља, 30. септембар 2018.

Bethor - Anarchia Diaboli

Пише: JZ Navoj

Одавно сам на клацкалици, како да схватим музику коју прави „српски black метал мафијаш” Bethor. Мислим да је исти случај и са већином људи који су годинама уназад макар чули за бенд, а и да нису у black метал водама. Одавно сам се питао како ће ово звучати али, с обзиром на то да је албуму претходило објављивање неколико Јутјуб клипова, донекле сам и био припремљен.

Када сам први пут видео спот за песму Anarchia Diaboli и чуо звук био сам изненађен. Прво чињеницом да су ту музичари који свирају иструменте на живо. Најлакше је кудити; ја сам напротив веома задовољан што је Bethor успео да окупи музичаре који су дуго у метал водама, пошто су исти евидентно имали велики утицај на крајњи звук албума који је пред нама.

Правац који је бенд на овом албуму одсвирао бих сада могао да назовем „шизофрени grindcore noise black метал”. Заиста то и јесте. И није тешко закључити како је све то изведено. Кунга (Alogia, Expedition Delta, Numenor) туче бубњеве, а на звук гитаре доста утицаја је имао Уљез (Alogia, Psychoparadox, Lunar Pocket, Numenor). Има ту још гостујућих музичара: Attila из Hellera - соло гитара, Nemethor из Ancient Sorrow - вокали и дизајн омота, Eди Саша Ђорђевић (Patrias) - вокали. God of Perversion (The Stone, Soul in Cage) се потписује као особа задужена за бас гитару. Музику су радили Vermis и Bethor (који је задужен и за noise деонице).

Друга ствар која ме је такође изненадила је рад са Бранковићима, пошто је албум снимљен у Paradox студију у Смедереву. Све је то дало, до сада, најчистији и најјасније продуцирани звук - овде су чак и вокали разговетни где су разговетни, што је битно због тога што текстови нису одштампани у буклету. Ово је већ друго Bethorово издање за Miner Recordings; још једно посвећено његовој покојној мајци и још једном члану породице (нисам сигуран о коме је реч).

Текстови, који су мешавина Bethorових идеја, латинских цитата и делова из Некрономикона и Енохијанских кључева, су химне паклу, окултизму и Сатани, то није било тешко закључити већ из назива албума а знајући бенд од раније. Први пут када ме је Микица позитивно изненадио је био рад на издању Tribute to Bathory, који је по мени извео маестрално. Све пре тога ми је било слабо, иако сам свему дао шансу и преслушао макар једном. Ово је, по мом мишљењу, друго вредно остварење овог бенда, а Микица би требало да настави рад са екипом људи која ће му помоћи у реализацији његових идеја и дати додатну снагу његовом black метал звуку.

Препорука за хорор атмосферичне нојзере је да преслушају уводну те затим сваку следећу инструменталну нумеру на диску, јер су између ових инструментала бесне и сирове grind/black метал мелодије у славу пакла. Блекери их стога слободно могу прескочити и фокусирати се на остале песме којима ће бити задовољни. Има пар прилично заразних рефрена, што на срспском што на латинском, и то је, да подсетим, продуцирано чисто и разазнатљиво, када су речи у питању. Волео бих да има више оваквих сирових, брзих и агресивних блекерских момената. Препорука је да албум први пут преслушате ноћу, најбоље преко слушалица, гласно појачано и у потпуној изолацији, уз пиво - данима када је бес потребно каналисати.

Сматрам да је најлакше критиковати, али би ипак требало дати шансу овом, до сада, најозбиљнијем изадању који су Bethor и екипа изнедрили. Али, с друге стране, никако не треба сам бенд сматрати апсолутним култом само због година стажа које има иза себе. Култни су бендови који трају али и објављују нове ствари, раде и носе се са тим. Овде треба дати подрушку труду и раду чиме би бенд „натерали” да настави даље ову уозбиљенију причу. Anarchia Diaboli је кратак албум, преслушава се лако и у једном даху, без проблема. Стога пронађите мало времена и дајте му шансу, подржите српски black метал из провинције, одакле је све много теже радити него из главног града. 6,5/10.

понедељак, 24. септембар 2018.

Vomitile - Pure Eternal Hate


Пише: Милош Шебаљ
Овакав death metal волим! А долази са Кипра, ни мање ни више. Одавно ми је познато да су све људске границе побрисане када се ради о метал музици, или уметности уопште, али ме „егзотика” сваки пут наново изненади. Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да је ово мој први сусрет са музиком пореклом са овог подељеног острва.
У међувремену, Pure Eternal Hate је већ трећи албум у арсеналу ових Кипрана који су на сцени већ целу деценију. Четворка из Никозије доноси death metal какав сви већ познајемо. Не, то није лош знак. Чини ми се да су управо овакви бендови у опасној мањини у данашње време, у односу на бројне технички претеране и претерано бруталне саставе.
Када је реч о Vomitile, они изузетно добро балансирају између технички потковане свирке, добро промишљеног композиторског умећа и аранжерске зрелости. Сви ти елементи доприносе да је комплетан албум довољно разноврстан да држи пажњу слушаоца, док се у исто време креће довољно праволинијски да се не изгуби у лутању по самим ивицама жанра. Томе доприноси и трајање од око 36 минута, што је сасвим довољно за комплетан утисак и самим тим недовољно да угуши евентуалну публику.
Већ сам назив албума наговештава шта можете очекивати овде. Најчешће брз death metal пун мржње коју бескомпромисно намеће и самом слушаоцу. Гитарске деонице воде главнину напада мноштвом добро осмишљених рифова који су, иако својствени жанру, довољно иновативни да не можете баш са лакоћом наћи поређења са познатијим именима. Мада ми Bolt Thrower пада на памет, посебно у деоницама средњег темпа у којима се истиче врхунски одрађен посао ритам секције. Гитаре понекад прошетају кроз солистичке деонице, али и у тим моментима задржавају улогу у самој песми и не беже у гитарске его трипове.
Чврст и сигуран вокал убедљиво проноси поруке нумера. За суштину тих порука опет се може консултовати сам назив албума. Издање је и продукцијски решено до савршенства. Звук је попуњен до тачке пуцања чиме албум добија додатну снагу за сурово „лупање по ушима”.
Искрени фанови жанра ће сигурно бити више него задовољни овде одсвираним. Они којима све и свашта смета ће сигурно приметити недостатак оригиналности. Мени је Pure Eternal Hate савршено „легао”. Не говоримо овде о најбољем албум који је death metal икада доживео, али је светлосним годинама далеко од најгорег. Чак је за класу изнад просека. Кипрани су врло успешно пребродили „клетву трећег албума” те нам остаје да се надамо да ће их баш четврти пробити у прву лигу. 4/5.

четвртак, 06. септембар 2018.

Kombo #50


Пише: Антонио Ј.

Silver Grime
Healed by the Dark
Doom метал бенд из Шведске својим деби албумом доноси нешто мало више од пола сата споре, тешке и опако добре свирке. Мелодично, екстатично и опијајуће издање. Опуштајуће атмосферично и меланхолично. Једини проблем је што је са својих 30 и нешто минута прекратко, али ни штане фали да се двапут заредом преслуша. 5/5.

PrimitiveBirthrightThe Catalyst
Фински самопрокламовани northcore металци су успели да на репетативној metalcore / deathcore понуде нешто свежије. Иако сам албум Primitive не одступа превише од онога што ограничава жанр у коме битишу, екипа која га потписује је учинила да он делује колико-толико уникатно. Оштри рифови, чести брејкови, мало синтетичких звукова и клавијатура у позадини праве леп микс агресије и „хороричног loungeа”.

Синглови Birthright и The Catalyst су објављени пре самог албума као својеврсна најава истог и, што је занимљиво, не налазе се на њему. Но, иако слични главном издању, нижим квалитетом одударају од целине. После пар преслушавања делују као генерични филери који су снимљени само зато што је будџет то дозволио. Укупна оцена је 3/5.

Endless Fear
Из ратом девастиране Сирије долази веома занимљив blackened ambient пројекат. Без вокала, са нагруваном ритам машином, пригушеним гитарама и басом (ако га уопште има), где су клавијатуре веома наглашене и у првом плану. Подсећа ме на нешто што би се развило из главне теме из Resident Evil серијала, што је стварно кул. Лоша страна овог албума је то што постаје напоран током треће нумере услед мањка добрих идеја и претераног понављања истоветних мелодија и деоница. Солидно, лепо осмишљено, али идејно не превише разрађено. Само због прве две песме дајем 3/5.

The Odyssey to Room 101
На самом почетку морам напоменути да овакве галопирајуће бубњеве какви су на албуму ич не волим. Тај типично трешерајски wannabe олдскул ритам ме опако иритира, мада разумем његово рабљење. Но, руку на срце, умеће бубњара Марка је очигледно, те он успева да у правим тренуцима побегне од традиционалног  звука и заједно са остатком бенда просто покида! Музику коју свирају бих крстио као prog thrash метал, с обзиром на то thrash основу гитаристи Лука и Ђорђе обогаћују са не мало прогрсививних уплива. Милошеве бас деонице су свет за себе, заиста пружају јаку потпору осталим инструментима. Било би добро да су за неких петнаест посто гласније. Албум је енергичан, адреналински напуцан, иако баш и не успева да верно прикаже колико је бенд заиста добар. Не мислим ту на идејни и свирачки квалитет свих чланова, већ на саму атмосферу, пошто Quasarborn уживо делује као пожар који гута све пред собом без мислости. Али, да ли The Odyssey to Room 101 препоручујем? О, да. 4/5.

M 'N' R
Ако волите Kvelertak и такав микс рокенрола и екстремног метала, онда је овај фински бенд права ствар за вас. Занимљиво издање, и те како catchy, мада не за претерано и пречесто конзумирање. Неке песме су заиста одличне, неке су на моменте заморне, али ако тражите нешто што ће деловати као адреналинска инјекција онда ћете дефинитивно бити задовољни понудом овог албума. 3/5.

уторак, 04. септембар 2018.

Akhenaten - Golden Serpent God


Пише: Милош Шебаљ

Помислиће неко да сам се баш окомио на ове момке, али морам да поновим увод из рецензије њиховог претходног албума. Схватам опседнутост древним Египтом, Месопотамијом и сличним темама. Много је људи на овој планети који их сматрају вечним извором инспирације. Али…

Да ли је мање интересантна домаћа историја? Познаје ли неко бенд који се позабавио богатом културом и веровањима америчких Индијанаца? Не, не причам о спорадичним покушајима бендова Europe или Iron Maiden. Говорим о комплетном опусу, концепту албума или целе каријере бенда.

Сигуран сам да можете набројати у моменту бар десет бендова који имају албум посвећен нордијским божанствима. Чак и словенским, ако говоримо о овим подручјима. Можда неки аустралијански бенд који се бавио Абориџинима? Да пробамо ближе, има ли Италијана који су помињали Марса, Јупитера или Јулија Цезара? Осим свега овога, једину замерку имам на омот издања који превише подсећа на компјутерску игру, него на озбиљан метал бенд.

Музички, Akhenaten са лакоћом полаже тестове. Базирају се на металу смрти, старе школе, уско везаним за синфонијски блек метал какав је својевремено изнедрио норвешки Emperor. Све то звучи (посебно уз врхунски чисту продукцију) слично данашњем звуку пољског Behemothа, са тим да је добрано прекривено традиционалним фолк деоницама својственим блиском истоку. Управо та разноликост, пре свега у форми неколицине аутохтоних инструмената, чини треће остварење ових Американаца толико оригиналним и квалитетним.

Пре свега бих скренуо пажњу на неколико инструменталних нумера које остављају јак утисак и поред изостанка гитарских 'зидова', нарочито седма по реду, седмоминутна Akashic Field: Enter Arcana Catacombs. Са друге стране имамо Sweat of the Sun која нуди некакву сумануту техно верзију блискоисточне музике коју сматрам потпуним промашајем, тако да је без размишљања прескачем у следећем кругу преслушавања (осврћем се на омот и проналазим везу са овом песмом). Остале песме су на високо инвентивном нивоу, не мањка ни разноврсности гитарских деоница, ни аранжманске 'разиграности' као ни музичарског умећа.

Golden Serpent God је одличан албум. Можда сам ја превелика цепидлака, па ми упадају у очи замерке попут оне у уводу. Можда то само мени смета. Ако то занемарите и просто се препустите звуку, сигуран сам да ћете уживати. Посебно ако су вам Египат, Месопотамија или Персија срцу драги. 4/5.

среда, 29. август 2018.

Grimorium Verum - Revenant


Пише: Милош Шебаљ.

Не, није ме мрзело. Да су одабрали да се уместо латинског послуже матерњим језиком при именовању бенда, могли су се комотно назвати Колыбель Грязи. Ко преведе горе написано на енглески језик неће му бити потребно даље да чита. Grimorium Verum је руски бенд који је презентовао свој четврти по реду албум Revenant.

Пре него зароним дубље у њега, морам напоменути да је одавно прошло време када су бендови могли да се похвале довољном дозом креативности да створе дела дужине 56 минута која ће задржати пажњу од почетка до краја.

С времена на време се, додуше, појави понеки али све ређе. Друга ствар је да је жанр који су Руси одабрали своје златне моменте проживео крајем прошлог века, те да су се од тада појављивали тек спорадични успешни покушаји оживљавања. Великани су себе претворили у циркуске представе, док су младе снаге давале све од себе да створе (углавном) бледе копије. Овај дуо се овим снимком пласирао негде у средину. Нити ће Revenant представљати птицу Феникс, нити онај последњи ексер на ковчегу синфонијског метала.

Овде понуђени снимак би могао послужити као својеврсна напомена роману, имена Cradle of Filth. Заиста, од прве секунде овог издања неизбежно је везивање са данима када су Британци били на врхунцу свог креативног узлета. Пре свега, вокална изведба је готово пресликана, када говоримо о вриштећем гласу, док у чистим напевима изузетно подсећа на, подједнако славни и у данашње доба карикирани, Dimmu Borgir.

Музички, међутим, Grimorium Verum није довољно бомбастичан да би се оправдало поређење са Норвежанима. У питању је жанровски карактеристична музика, вођена у великој мери клавијатурама које, уз тек повремено препуштање речи гитарском рифу, носи атмосферу албума као и комплетне песме у смеру који, опет, чак и аранжерски подсећа на већ споменуте острвљане. У текстуалну страну албума нисам упућен, међутим, судећи по насловима, и поетска страна прати трендове зацртане пре две деценије. Све је ту, од ђавола, преко северних краљева, до храмова крви...

Након свега написаног, можда ће звучати необично чињеница да Revenant уопште није толико лош албум. Усудићу се да дигнем притисак драгим читаоцима и напишем да је за класу бољи од свега што је Cradle of Filth снимио у последњих 15 година. Искрено, ја бих у продавници пре узео овај диск него неколико последњих „колевки прљавштине”. Ипак, очигледан недостатак покушаја иновативности заслужује тек 3/5.

понедељак, 27. август 2018.

VA - Mazikin

Пише: Милош Шебаљ

Искористио бих ову прилику да пожелим себи добродошлицу у свет о коме немам никакву представу. Знао сам да ће до овако нечега доћи пре или касније. На неки начин ми је и драго што у ову авантуру улазим са диском мог доброг пријатеља, тако да се бар од објективних ставова могу бар мало оградити.

VA је соло пројекат Виктора Сереметкоског, бившег члана неколицине канадских бендова екстремно металног опредељења. „Mazikin” је дебитантско остварење које доноси три нумере у трајању од тек 20 минута.

Очигледна инспирација иза овог снимка је рођење детета. Виктор је прошлог лета постао отац једне девојчице и од самог назива издања (названог као и девојчица) јасан је извор инспирације. Не бих претерано паметовао о музичкој позадини, јер се у исту не разумем онолико колико би требало за озбиљнију анализу, тако да ћу искористити опис који сам Виктор користи при презентацији свог дела. У питању је авангардни drone doom метал са амбијенталном позадином.

Од почетних (позадинских) звукова који прате ултразвучне снимке фетуса, преко узнемирујућих, драматичних гитарских пасажа који су (вероватно) замишљени да репродукују родитељску бригу и нервозу која прати последње „трудничке” моменте, до финалних, готово аветињских, вокалних мотива који (опет, вероватно) служе као „препричавање” непроспаваних ноћи најранијих дана родитељства са именом детета као константом у мислима. Музика је снимљена на великом броју различитих инструмената, тако да се целим током издања „нешто дешава”. Ствар је субјективног утиска како ће све то бити прихваћено. На неки начин овај диск нуди узнемирујуће звуке каквих, не сумњам, мора бити када је тематика тако озбиљна. Са друге стране, понуђена је нада, пробуђена воља за новим животом.

Ја сам прилично ненавикнут на овакве музичке 'пејзаже', међутим, мени није сметало (што може да вам не каже ништа, а може да вам каже много) да обрнем овај диск неколико пута у низу. Верујем да ће они који озбиљније прате сличне музичке тенденције имати нешто више да пронађу и открију на њему. Само издање је подарено слушаоцу на интерпретацију. Ја га, лично, не могу препоручити, јер не знам коме. Притом, ни издалека не желим рећи да „Mazikin” нема шта да понуди.

Виктору желим рећи велико хвала за диск, али пре свега за вишегодишње пријатељство и да му пожелим сву срећу у најважнијем пројекту у коме ће у свом животу имати прилике да учествује. Не, не мислим на VA.

понедељак, 20. август 2018.

Комбо #49

Пише: Антонио Ј.

Аустралијски Naberus су својим трећим албумом Hollow само потврдили да су један од најзанимљивијих комерцијалних метал бендоваиз те земље. Иако се жанровски могу класификовати као metalcore, они у својој музици комбинују доста чврстог groove метала, као и свеприсутног melodeath-а. Нека вас не заварају мелодични рифови - они су ту само да вас заведу, натерају да им се препустите, док оштри рифови и сигурна ритам секција као сатара комадају све пред собом. Није ово бруталан албум у духу death метала, већ бруталан у сислу искрености коју носи. Кристално је јасно да је петорка која је радила на овом албуму знала како да у савршен производ упакује најискреније емоције и страст према музици. 5/5.

Други бенд из земље кенгура, под називом The Eternal, је својим шестим албумом решио да се искези свему што је данас модерно у металу, да запљуне лице учмалости. Седам песама спакованих у готово 75 минута су као седам ледено хладних епских прича. Издање отвара безмало двадесетоминутна The Wound која је и сама налик неком мини-албуму. Толико је у њој различитих сегмената, савршено осмишљених и уклопљених, да буквално пожелите да се не заврши. Waiting for the Endless Dawn је ремек-дело gothic метала, меланхолично толико да се у лаганим тоновима утопите целим својим бићем. Све оно набоље што овај жанр нуди се може наћи на овом издању које кокетира и са прогресивним металом и са класичним doom-ом. Ко воли growl вокале неће остати разочаран - нема их превише, али у први план долазе у правом тренутку. Ово је један од десет најбољих албума ове године, дефинитивно! 5/5.

Cruel су industrial метал бенд из Чилеа, а Camino a la perversion им је, чини ми се, прво издање. Овај мини-албум са четири песме више делује као демо него као „озбиљније” дело. Но, иако продукцијски не задовољава модерне жанровске критеријуме, изведбено му се не може превише замерити. Штавише, веома ми је пријало вишеструко преслушавање током претходних дана. Текстови на шпанском звуче егзотично понајвише зато што апсолутно немам појма о чему су и то видим као плус, хехе. Сама музика не одскаче иновативно од великог броја бендова сличног усмерења, али то и није толики проблем пошто је и те како интересантна. Ипак, сматрам да је пред бендом веома велики посао - мораће редовно и напорно да раде на проналажењу свог индентитета. Стварање услова за бољу продукцију и унапређивање идеја би требало да им буду приоритет како не би постали још један од оних бендова који је имао потенцијала и подбацио. 3/5.

четвртак, 09. август 2018.

Immortal - Northern Chaos Gods

Пише: Милош Шебаљ

Неколико година уназад, када су објавили разлаз (по други пут), Immortal су фановима поручили да обрате пажњу на значење имена бенда. И, заиста, ево их: још увек присутни, представљају нови албум. Не бих се превише освртао на „сапуницу“ која се развила у међусобним односима чланова бенда. Сви већ знате приче, довољно је била попуњена жута штампа. Узгред, да ми је неко рекао пре петнаестак година да ћу о одређеним гласилима везаним за метал музику писати на тај начин вероватно бих га дочекао громогласним смехом. Но, фокус на музику.

Пркосићу популарном мишљењу већ на самом старту. Не свиђа ми се. Неке чињенице остају, пре свега то да „Northern Chaos Gods“ оставља свог претходника миљама иза себе. За позитивну страну бих оставио и чињеницу да бенд и даље свира свој, сасвим препознатљиви, black метал. Сви елементи који су овај бенд учинили великим су ту. Са друге стране, мало су превише ту.
 
Прво што упада у очи су већ наслови песама. Већ ту наилазимо на „Blashyrkh", „Mighty Ravendark“... Од текстова нисам ни очекивао превелики отклон од досадашњег стила и тематике, али толико сурово плагирање самих себе је мало превише за мој укус. Чак се и фразе понављају, не само наслови песама или албума. А, ту чак није крај.

Преостали двојац је музички добро надоместио изостанак Abbatha. Уосталом, познато је да Аббатх није једини заслужан за ремек-дела која је овај бенд утиснуо у пластику. Хладни рифови смештени негде између сировости „Battles in the North“ и хладних мелодија са „At the Heart of Winter“. Кад га већ помињем, чини ми се да су баш са тог албума узете акустичне деонице које се појављују рецимо у „Gates to Blashyrkh“ или завршни део у „Grim and Dark“ или почетни у „Mighty Ravendark“. Није само у томе ствар, цео албум звучи као трибјут бенд који је одлучио направити неколико својих песама. Нисам сигуран да ли ови рифови звуче овако добро зато што су заиста добри или зато што је Demonaz искористио најбоље што је већ користио и направио компилацију. Чак и вокално подсећа на Abbatha. Волео бих да видим наступ уживо. Верујем да ће и чувени „корак крабе“ користити.

Интересантно је да су у свем овог плагирању самих себе, Immortal ипак направили добар албум. Можда ми се ипак свиђа ово. Памтљиве су песме, упечатљиви рефрени, квалитетни рифови, снажни ритмови. Можда му и треба прићи као својеврсном „best of“ издању. На крају крајева, време ће показати хоће ли овај снимак завредети да се заврти онолико колико се, још увек, врти „Sons of Northern Darkness“. Треба сачекати да се слегне „хајп“ који је инстант направљен око већ поменуте сапунице. 
 
Чини се да је Immortal направио „Northern Chaos Gods“ више из ината бившем члану него из саме потребе или креативности. Рекао бих да ће се, на крају, ипак Abath последњи смејати. 3/5

среда, 25. јул 2018.

Blitzkrieg #10

Пише: Антонио Ј.

Wishing Well 
Rat Race
Веома пријатан, надасве мелодчан хард рок који је нешто попут мешавине Deep Purple и Audrey Horne. Занимљив албум, одличан у тренуцима када вам је потребно да чујете нешто што ће вас максимално опустити. 5/5.

Past аnd Present
Типична весела, модернан, radio friendly мешавина попа и алтернативног рока који кокетира са MTV панкроком: нити превише тврд, нити превише мекан. Симпатична музика коју бисте слушали у колима док идете на летовање. 3/5.

Fueled by Fire
Пет песама, колико их је на овом мини албуму, звуче сасвим пристојно. Но, то је мање-више све, с обзиром да звуче као део отргнут од једне веће целине. Свака од песама обећава на самом почетку, док после увода упада у колотечину просечности и репетативности. Мора то боље. 2/5.

Daimono Philia
Ако којим случајем волите Carpathian Forest и Darkthrone, ово је прави албум за вас. „Хрскави” блекерај са аветињским вокалом који леди крв у жилама (под условом да се слуша са слушалицама на глави у мрклом мраку). Оваква олдскул издања су увек занимљива за чусти, понајвише због тога што су рађена за свој ћеф, а не ради праћења трендова. 4/5.

2nd Impression
Чисто инструментални албуми су увек мач са две оштрице. Ма колико добри музичари били, морате веома добро замислити не само једну нумеру, већ читаво издање, а које неће звучати напорно слушаоцу. Екипица из овог бенда се добрано потрудила да се одсуство вокала уопште не примети, те да свака нумера буде посластица сама за себе. 4/5.

Son's Kingdom
Солидан melodeath, не претерано инвентиван, али сасвим ОК за повремено преслушавање. Хардкор фанови овог поджанра су до сада имали прилике да чују мали милион оваквих издања, те у истом тешко да ће пронаћи нешто што ће их одушевити. Но, онима који тек откривају мелодични death metal може бити (донекле) занимљив. 2/5.

The Rotting Enigma
Има овде нечега, није да нема. Но, највећи је проблем што су рециклирани рифови и ритмови упаковани у издање са продукцијом која покушава да евоцира атмосферу деведесетих. И ту не мислим на шведску melodeath школу, већ на неки Dissection/The Crown/Centinex микс. Лепо замишљено, мада је изведба далеко од добре. 2/5.

Insulters of Jesus Christ
lackened death metal, залутао у времену и простору. Већ самим погледом на омот знате шта можете очекивати од албума. Закуцавајући бубњеви праћени шкрипаво-режећим гитарама и дубоким вокалом који као да долази из грла неког мученика запоседнутог древним демоном жељног крви девица. Јес' клише, ал' је и чињеница. Олдскул до коске. На жалост бенда, мени се стил који су одабрали никада није свиђао. Ал', оцена више за труд. 3/5.

Pain Offerings
Одличан шведски death metal за све оне који не траже превише. Без превише филозофирања, без потенцијала да било ко буде импресиониран: само опскурна музика са доста мелодичних деоница и catchy рифова. Није много, али је онима који воле овај жанр и више него довољно. 4/5.