четвртак, 28. децембар 2017.

Kombo #34

Piše: Peđa Eraković. 
Párodos: Catharsis
Pošto neću kriti da poprilično volim i mejnstrim metal zvuk modernih mladih bendova sa obe strane bare, poprilično mi je leglo da prvi put za ovaj blog presušavam upravo progresivce iz Salerna (Italija). Intro je nagoveštavao nešto lošiju produkciju, međutim od prve stvari na albumu (Space Omega) jasno se pravi šlagvort za ovo utegnuto izdanje, kako produkcijski, tako i muzički. Refreni su pevljivi i „radio friendly“, dok gotovo svaka stvar ima tipične black metal deonice. Sve to povezuju i primese simfonijskog metala koji doprinose da sve zajedno to čini poprilično avangardni zvuk, kako se bend inače i deklariše. Pesme naizgled počinju jednolično i kada bi se slušalo na preskok, moglo bi se reći da zalazi u monotonost, ali progresija prema drugoj polovini, a posebno na kraju svake pesme, čini najjaču stranu ovog benda, pa se tako „Black Cross“ završava odličnom, iako sporijom, vrlo prijemčivom solažom, dok „Evocazione“ finišira sprinterski, uz precizan double-kick bubnjara koji mi se čini jačom stranom ovog benda. I vokali su vrlo dobri. Ono što mi je donekle nedostajalo su nešto komplikovaniji rifovi, koji bi, priznajem, možda odudarali od celokupne atmosfere, ali u par pesama je svakako bilo prostora za tako nešto, jer se kroz gore pomenutu solažu jasno videlo da umeća ne nedostaje. Vratiću im se ponovo, makar zbog par pomenutih pesama. 7/10.

Scars of Solitude: Deformation
A, iz Finske malo melanholičnog metala. Jesam li rekao melodičnog? Da, melanholičnog. Kako se od Finaca i očekuje, muziciranje je na najvišem mogućem nivou, rifovi efektni, solaže bez greške, vokal odličan. Nisam tokom slušanja mogao da se otmem utisku da slušam HIM na steroidima (muzički). Pa čak i ne sa previše steroida, neke deonice su kao preslikani HIM, ali sa pevačem koji ipak peva znatno više tonove, a ne libi se da na momente sve preraste u skriming vokale. Zamerka kod većine pesama je odlazak u melanholiju kako odmiče, što je možda povremeno i nameran kontrast sjajnom uvodu u gotovo svaku stvar (mada je outro za „I remain Here“ jednostavan a efektan, ne traje predugo, taman da čovek da poželi da ponovo presluša). Izdanje koje možete pustiti i kolegama na poslu, a da vas ne napadnu kako ih maltretirate. Najviše mi se dopala pesma „Deformation Fool“, koja žanrovski najviše odstupa, tj. muzički najviše liči na neku kvalitetnu metalcore stvar, ali bez skriminga, što govori da možda ovaj bend treba češće da pravi izlete u druge žanrove, ili da jednostavno nisam za finsku melanholiju predstavljenu na ovaj način. Neopterećujuće izdanje svakako, ali pored ubacivanja neočekivanog breakdowna u sred balade (Emotional Graveyard), nema mnogo toga previše pamtljivog i novog. 6/10.

Torchia: Of Curses and Grief
Još jedan finski bend, ali ovaj put nešto svojstvenije ovim hladnim severnjacima. U pitanju je melodični death metal, a intro za album je ritual isterivanja đavola, što se perfektno uklapa u ono što nekoliko trenutaka kasnije sledi (mada je prva stvar prekratka, a možda i najslabija). Brzi rifovi, dovoljno kompleksni i različiti da nijednog trenutka ne dosade i da teraju da tokom preslušavanja albuma čekirate dugme „repeat“. Klimanje glavom se ne može obuzdati gotovo ni u jednom trenutku, osim tokom povremenih akustičnih deonica. Prepoznaje se uticaj komšija iz Švedske, posebno ranijih radova In Flames-a, što nikako ne može da smeta. Ono što se lako primeti odmah je da se pesme savršeno nadovezuju jedna na drugu, u par navrata „outro“ jedne se fino pretoči u „intro“ naredne. Najjači adut albuma je to što je svaka sledeća pesma bolja od prethodne, nešto što kod većine drugih uglavnom bude zamerka. I pri kraju su pesme prekratke, ta evrovizijska trajanja nečega što ima potencijal da bude epično možda jedino umanjuje moćnost ovog albuma. Preporuka da se u cugu presluša duplo, nećete zažaliti. 8/10.

Руины вечности: Шёпот забытых холмов
Selimo se u Rusiju, gde i ostajemo. Poslednji album benda čiji ću naziv, kao i albuma, biti slobodan da prevodim, donosi jako zanimljivu mešavinu različitih žanrova, ali i zvukova koji doprinose atmosferi. Ruine večnosti, inače trio, na poslednjem albumu „Šapat zaboravljenih brda“ ima i nekoliko gostujućih muzičara. Pored tipičnih death metal rifova, sa povremenim doom deonicama, prisutni su različiti instrumenti, kao što su klavir, violine, čela, a u par navrata mi se učinilo da čujem i harfu. Kroz sve se provlači i ženski pozadinski vokal. Verujem da to nije sve, ali suština je da sve doprinusi autentičnom zvuku koji uspeva da slušaoca odvede u ruska brda, pa ako ste sposobni da maštate, poprilično i zaplaši. Zvuk koji možete očekivati bi najbolje razumeli gejmeri koji su odigrali Vičera „Trojku“. Zamislite metal verziju pozadinske muzike sa violinama kada se prvi put susrećete sa šumskim vešticama. To je to. Čak su i veštice tu, iako nemam pojma da li se u tekstovima pominju, toliko ipak nisam slobodan da prevodim. Čitavo izdanje bi savršeno funkcionisalo kao prateća muzika uz filmsko/gejmersko makljanje sa kojekakvim karakondžulama iz slovenske mitologije. Muzički je sve na nivou, dobro producirano, posebno sam stekao utisak da je bubnjar vanserijski, iako je tempo i žanr takav da se ne može posebno istaći i razmahati. Ne bih nijednu pesmu posebno istakao, jer najbolje funkcioniše kao celina. Album vredi poslušati, slušati, mada nije osmišljen da se dopadne svakome. Ali ideja i rezultat - pun pogodak. 8/10.

Стахановцы: Ништяк
Ovde već neću biti slobodan da prevodim, jer nemam pojma. Prvi utisak je da je neobično bilo čuti ruski jezik u nečemu što počinje toliko svojstveno klasičnim američkim speed i thrash metal bendovima. Međutim, već tokom prve pesme, tako nešto se prihvati. Rifovi su brzi, efektni, sve što se od jednog thrash metal benda može očekivati. Začinjeno je sve to sa zanimljivim rešenjima tokom refrena, neprimetnim prelazima i promenema ritma da sve ne bi bila kopija Sleje. Već od druge pesme primetan je i uticaj još jedne braće - brazilske Sepulture, ali uz odsustvo bilo kakvih nacionalnih instrumenata. Стахановцы vole za sebe da kažu da su rudarski treš metal (opet, ako išta razumem kako treba), pa mnoge pesme počinju ritmom koji može da se uklopi u usklađeno naizmenično udaranje rudarskih alatki u stene (ne onako odvratno sporo kao u spotu za Sonne od Ramštajna). Nešto su sporiji od najpoznatijih predstavnika žanra, ali to ni najmanje ne smeta. „Гонки на вагонетках“ i „Пост Шахткор“ su uz uvodnu „Час испытания“ pesme koje su se istakle, a zanimljivo je da su prve dve bonus numere. Ili nije zanimljivo, jer je sve češće praksa da su uvodna i bonus pesme najbolje. Doduše, ovde ostatak albuma ne zaostaje previše. Znači čistokrvno, sirovo thrash metal izdanje, bez previše eksperimenata. Ko je ljubitelj žanra, ne treba da propusti ovaj album, ostalima može biti pomalo dosadno za u cugu, pa je dovoljno da prvo čekiraju preporučenu trojku. 7/10.

Темнолесье: Сказания
Ne želim da počinjem od vizuelnog aspekta jer bi ovo trebalo da je reslušavanje albuma, ali ovde moram. Kada najpre vidite pevača ovog benda, tipičan plavokosi Rus, uvek u narodnoj nošnji, prvo vam deluje da će zaigrati ruski nacionalni ples. Ako njihov spot pustite bez zvuka, pomislićete da peva folk, jer nežno cupka u mestu i gestikulira rukama i poput nekih srpskih narodnih pevača. Tu je i pevačica koja u dugoj beloj haljini i s cvetom u kosi takođe peva i scenu čini vizuelno dopadljivijom. Ostatak benda izgleda kao da nežno svira, a instrumente drže na način kako bi članovi
Garavog sokaka to činili. Ne sudite knjizi po koricama. Tamnolesje se deklarišu kao slovenski metal. To je prvo dizanje obrve, jer ne deluje kao da ovo dvoje mogu imati ikakve veze s metalom. Kada najzad poslušate, zaista se dobija izvorni način pevanja. Izvorni dark metal, recimo. Pevačev stil varira od pesme do pesme, pa se sve zajedno može svrstati u neku vrstu melodičnog folk death metala sa varijacijama. Vrlo interesantan i slobodan pristup, muzički prilično dobar, najbolje se sa poznatijim bendovima može uporediti sa ranijim albumima Epike, kada su bili poprilično mračniji, s tim da u Tamnolesju važniju ulogu ima muški vokal i skloniji su eksperimentisanju. Tu su i narodni instrumenti, sveprisutnost ruskog folklora, pa se svakako dobija unikat koji bi trebalo poslušati. Lično mi i pored ubacivanja neočekivanog, sve postane predvidivo posle nekoliko pesama, ali je sve u svemu više nego zanimljivo. Najsvetlija tačka (haha, najsvetlija) je poslednja pesma „Былина“. Belina? U tom slučaju - haha, belina. Da zaokruži ovaj mračni pristup ruskom folkloru. 6/10.

среда, 27. децембар 2017.

Knjiga majstora / Poslednji ratnik

Piše: Radoslav B. Chugaly

Pre izvesnog vremena sam ovde govorio o savremenoj ruskoj kinematografiji. Nisam imao previše pohvalnih reči, retko nešto opisujem hvalospevima jer ne osećam potrebu da neplaćeno reklamiram bilo koga, a staram se da svoje reči svedem na realnu meru. No, u slučaju koprodukcije ruske kinematografije sa Dizinjevom moram se izdvojiti iz standardnih mera za obe.
Negde su se poigrali Rusi sa Diznijem, otprilike veoma uspešno, pa uklopili svoje viđenje dobrog filma i odlične bajke sa američkim blokbaster mekdonalds KFC brzim pohovanjem. Rezultat je pre himera nego kiborg, uspešno dete dvoje roditelja različitih vrsta. Od tri pokušaja, nama su trenutno (koliko ja znam) dostupna dva odlična proizvoda te saradnje – nezavisna međusobno, tako da nije nužno da pratite godinu nastanka.
Prvi, prema starini, je Knjiga majstora – klasična ruska bajka o kamenom cvetu, čak je i pravljena po motivima te bajke. Štaviše, komadić informacije do kojeg vodi ovaj naziv je veoma interesantan. Prva ekranizovana verzija ove bajke je napravljena krajem četrdesetih godina pomoću kolor filmova koje je sovjetska vojska zaplenila od nacista i predstavlja prvi sovjetski kolor film. Kasnije je stvoren i parfem pod istim imenom za koji je ambalažu dizajnirao veliki Kazimir Maljevič, ali to prosečnog filmofila neće mnogo zanimati. Ono što hoće, jeste činjenica da je CGI odličan, savršeno uklopljen u priču i ne dominira scenom kako je to uobičajeno u holivudskim žvakama za oči, ali sama priča je klasično ruski haotična i prekoredna.

Neke stvari se podrazumevaju kao opšta kultura, neke se previše objašnjavaju, ali generalno se sve na kraju shvati uz dosta humora i klasičan ruski hepiend za sve, pa čak i zlikovce. Starijim ljubiteljima posleratnog sovjetskog filma naročito će se dopasti kraj filma, odrađen na način kako su sve ekranizovane ruske bajke dovršavane. Neću da kažem kako, sačekajte do kraja.
No, to je samo starija varijanta. Ovogodišnja saradnja te dve produkcije donela nam je ono što sam i očekivao kao pravi blagoslov pred sam kraj filmske godine. Neću vam linkovati IMDB adresu filma nego trejler, kao i u prethodnom prikazu – Poslednji ratnik, prava pravcata ruska bajka. Obećavao je uživanje, a film ga je i dostavio. Prepun suptilnog i ne toliko suptilnog humora, odlična priča i još bolja ekranizacija. Sve što Dizni može da ponudi, ali uz dobru ideju i fenomenalnu izvedbu. Da ne pominjem totalni promašaj “onog” filma koji smo svi čekali kao sveže jaje od dobre koke, a dobili mućak.
Ukratko, da presečem: ako imate decu ili ih još čuvate u sebi iako ste odrasli, ova dva predloga su odličan kombo za četiri sata fenomenalne zabave, opuštanja, uživanja i smeha. Iskokajte dosta kokica, kupite sokove i spremite grickalice, ali izbegnite kokakolu jer ovde nema Amerike. Ovde je samo ruska bajka i slovenska duša. Nećete se pokajati, obećavam.

недеља, 24. децембар 2017.

Kombo #33

Piše: Desya Lovorov

Hundred Year Old Man: Black Fire
Britanski doom/sludge nikad nije zvučao bolje! HYOM me je oduševio prvenstveno svojom "zagrobnom" mirnoćom, a sviđa mi se i gitarski rad. Atmosfera veoma kratkog EP-ja "Black Fire" je masivna i pogodna za slušanje u zimskim danima, jašta. Album zvuči kao poručen za mene, jer mnogo cenim kvalitetni doom, spor i užasno težak! Pored dve odlične originalne numere, tu je i nesvakidašnja, vrhunska obrada njihovih sunarodnika Pink Floyd, "Welcome to the Machine", gde je zujanje sintisajzera zamenjeno čistim doom brundanjem gitare, a mogu slobodno reći i da je ovom jedinom pesmom prešišan ceo tribute album The Sword-a (pretražite). Kao što Pink Floyd ima posebno mesto u mom srcu, e tu je sad i HYOM. Dobrodošliiiiiii u stroooooooooooooooj.
 

Kuoleman Galleria: Pimeys saapuu pohjoiseen
Svirački isproduciran kako valja, energija je tu, nema zamerke sa tih strana - ipak su Finci u pitanju. Međutim, ovakvih melodičnih death metal bendova i albuma ima na tone. Mada se oni deklarišu kao black'n'roll. Kuoleman Galleria zvuče kao pripitomljeniji Children of Bodom (ništa loše), samo melodičniji i... na žalost, veoma predvidivi. Može biti da je i do mene i mog neumornog slušalačkog duha, album mi iskreno nije držao pažnju, jer se čuje da "igraju na sigurno". Ne zameram im, tržište je veliko, ali opet, lagao bih da kažem kako je ovo sjajan album. Istini za volju, pomenuti CoB sam slušao u srednjoj školi - čak i za moje godine, poprilično davno. Ipak, ne treba ih odbaciti zbog toga, kvalitetni su, bez obzira što ovog puta nisu ponudili ništa novo. Nadam se da će raditi dalje na svom zvuku, malo se više "otkačiti" i pronaći svoju viziju!

Metalsteel: Beyond the Stars
Retko se oduševljavam prog metalom, jer ga smatram inferiornijim u odnosu na prog rock 70-ih, da budem iskren. Srećom, naši dragi Slovenci iz benda Metalsteel (uh, malo originalnije ime rođaci) su ponudili dosta čudan i originalan koncept, koji se uveliko oslanja na SciFi literaturu i ideju transhumanizma, koja je VEOMA retka u heavy/prog metal svetu, ispravite me ako grešim. Meni se izuzetno dopala, što tematika, što celokupna muzika na albumu, koja je izuzetno dinamična, i mogu reći da je album prilično kompleksan za degustiranje, ali u isto vreme ne opterećujući - što je samo po sebi dovoljna preporuka. Kosmički entiteti, kvalitetna muzika, napredak čovečanstva i (ne)mogućnost da se otrgnemo od Majčice Zemlje, sve ima kod komšija! Bravo!
 

Satanath: Your Personal Copy
Za one koji i dalje misle da su 'metalci' prilično i dosadno "jednostrani" i da ne ljube druge žanrove, a kamoli da se bave njima, neka zanavek zaćute. Gazda Satanath Records-a je pod istoimenim projektom izveo krajnje zanimljiv album, koji nema ni trunku gitara, režanja, blast-beatova koji se očekuju, već impresivnih 20 numera koje idu od dark ambient i ritual ambienta, pa sve do čistog eksperimentisanja sa zvukom. Uz to, naslovi pesama su krajnje nerazumljivi, kao neka magijska mešavina ruskog i finskog (mene barem podseća na to). Ne znam šta da kažem 'pametno' o svemu ovome, jer je koncept krajnje hermetičan i naizgled se sam autor poigrava sa slušaocem. Prvo što se album zove "Your Personal Copy" - kao da je neka magijska radnja posredi, jer su pojedini segmenti pesama prilično uznemirujući i "prodiru" u mozak, odvajaju dušu od tela (majke mi). Sama atmosfera albuma je maglovita, nejasna, a ni raspored traka ne ukazuje na neku nit - što je možda i samo po sebi cilj. U svakom slučaju, nesvakidašnja sonična avantura. Da bi u potpunosti uživali (ili šta već god radili), naoružajte se strpljenjem dok slušate ovo divno delo. Eksperiment uspeo - subjekt je... umro?

понедељак, 18. децембар 2017.

Skyline

Piše: Radoslav B. Chugaly.

Nekada davno, u vreme kad je snimanje filmova bilo skupo, imali smo podelu na A i B produkciju. U oba slučaja radilo se o filmovima koji su gledljivi i donose dovoljno zabave, samo što su oni iz A produkcije imali skuplju scenografiju i popularnije glumce pa donosili i veće zarade. Uzgred, malo koji film iz B produkcije je dostigao status kultnog filma kakav su filmski klasici postizali, ali svaki takav ga je dostigao i bez agresivne reklame i upornog pritiska filmskih kritičara. Samo primer Fredija Krugera i Džejsona Vorhisa je dovoljan da se spozna dubina pada plaćene kritike i reklame, da ne pričamo o daleko boljim filmovima.
Poslednjih godina se granice A i B produkcije lako brišu, kameru ima svako, CGI efekti su jeftiniji i svima dostupni. Ono što uglavnom nedostaje je ideja i priča, minorne i nevažne stvari za visokobudžetnu produkciju. Tako je pre izvesnog broja godina izleteo film koji je po svemu pripadnik te drugoklasne produkcije, malo glumaca u par prostorija, zapravo je skoro sve snimljeno u privatnom stanu režisera. Invazija vanzemaljaca, nema obrazloženja za njihove postupke, samo misterija i specijalni efekti. Skyline (kod nas preveden kao Horizont) nam je doneo priču koja postavlja više pitanja nego što daje odgovora. Film animiran tokom celog dešavanja, nema dosadnog momenta, ali briljira pred sam kraj i ostavlja publiku u isto vreme zadovoljnu i nezadovoljenu, ali daje slobodu i mašti i nadanju. Polupoznati glumci, radnja pomalo podseća na found footage filmove, CGI na vrhunskom nivou. Normalno, kritičari su ga dočekali „na nož“, oglasili ga generalno lošim i dali mu neke smešno male ocene na onim sajtovima što pretenduju da budu reprezentativni ocenjivači. Opet normalno, kako to i biva, publika je film ocenila tako što su producenti na svaki uloženi dolar zaradili osam.
E sad, kako rekoh gore, film je ostavio više pitanja nego što je ponudio odgovora. Dakle, kako to kod B produkcije i biva, čekalo se da finansije kažu koliko je ideja dobra pa da se snimi nastavak. Nedavno je to konačno i ostvareno, neko je „namirisao“ lovu iza te ideje pa uložio malo više i snimio odličan nastavak. Opet odličan CGI, opet polupoznati i nepoznati glumci (pa čak i jedna „naša“ što je već 30 godina u Australiji), ali ovog puta uz elemente Kaiju žanra, ličnih duela, krvavih borbi i emotivnih scena. Vrlo gusto napakovan proizvod koji se može gledati i bez prvog dela, ali nije toliko slatko. Beyond skyline donosi razrešenje svih pitanja, ne ostavlja mnogo prostora za misaone nastavke, ali ipak otvara jedna vrata kroz koja može da se provuče makar još jedan film u žanru spejs opere za nas sa jeftinijim ulaznicama kojima je muka od sedamsto nastavaka nekad odlične filmske trilogije o Džedajima.
Sve u svemu, za ljubitelje SF-a kojima ne smeta povremeni prelazak u emotivnu dramu sa elementima čiste akcije, a nisu preterano opterećeni savršenom brodvejskom glumom, oba filma u paketu su moja iskrena preporuka za celovečernju zabavu uz kokice i dobro pivo.

понедељак, 11. децембар 2017.

Blitzkrieg #5


Boundslug - Circus in Town
Muzika je totalno za cupkanje i klimatanje glavom. Produkcija je poprilično garažna, u nekim momentima instrumenti malo nejasni, mada pretpostavljam da u tome i jeste poenta ovde, jer takva dodatno doprinosi „horror“ žanru. Glas pogodan i vrlo slušljiv, s blagim dodatkom eha u njemu. Nemam nekih preteranih zamerki, sasvim pristojno izdanje.
7/10.
FM2000 - Hubba Bubba Rehab
Pre svega, ja njega što peva apsolutno ništa ne razumem, mada volim da čujem finski jezik u muzici. Growl-om nisam oduševljen, clean vokal dobro zvuči (pogotovo u refrenima), u skladu s žanrom, doduše i on mi na momente ne zvuči baš najbolje. Produkcija ovog albuma je odrađena dobro. Određene pesme imaju momente koji su tako nepovezani jedni s drugima, da nisam ni bio siguran da li je u pitanju ista pesma ili je na „bum“ počela sledeća. Dosta neočekivanih prelaza i momenata u pesmama, što je nekako mač s dve oštrice.
7/10.
IAMSIN - Kings & Queens
Uvek mi je bilo interesantno čuti neki core bend iz Skandinavije, jer su ljudi naviknuti da odozgo dobijaju uglavnom „Winter Metal“ bendove. Veliki trud je uložen u produkciju, mogu da primetim. Ovo izdanje ume dosta da zaliči na Bullet For My Valentine, pa čak i na Trivium. Na vokal nemam nikakvih zamerki, growl na momente podseća na glas Rendija Blajta (Lamb Of God). Jedina stvar koja manje-više nije dobra je to što bend nije preterano inovativan, tako da u ovom albumu nećete čuti nešto što već niste od nekoga drugog.
7/10.
Rylos - Planet
Glas zvuči veoma dobro! Odmah zamerka koju imam je za produkciju, koja na neki način kvari pevačev glas, guši ga i ne može da se oseti taj pun potencijal koji on poseduje. Mada, uživo nastupi su uvek tu, gde bend može zadobiti mnogo više fanova, nego što bi to učinili tako što bi nekome pustili CD. Imam osećaj da su na bini dosta energični i umeju da naprave atmosferu koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.
6/10.
Wolfhorde - The Great Old Ones
Klasičan bend za krajeve iz kojih dolazi. Lično ne cenim mnogo „cover“ albume, ni približno koliko one gde bendovi prikazuju svoje ideje. Ovaj bend je posao odradio na lep način i starijim pesmama dao moderniju produkciju, pruživši fanovima tih bendova čast da čuju nekoga drugog kako izvodi numere njihovih omiljenih bendova. To je svakako, između ostalog, dobra stvar za samopromociju. Za one koji vole Folk Metal, bend vredan pažnje.
6/10.

недеља, 10. децембар 2017.

Kombo #32

Written by: Lord of Hate.

A German band called Tyakrah presents us Wintergedanken. What can be said? SOLID! Doom/black metal written, played and recorded with mastership. Slow melancholic songs with enough rhythm changes as for keeping you attentive, with a few occasional speed bursts or even blast beats. The vocals sound mainly shrieking with a few “clean” voices put there at the right moments. The sound (specially on drums) has just the right amount of rawness, making the album sound organic and powerful at the same time. You can even find an interlude and a creepy outro that let you “breathe”. Not a single weak aspect. 9/10.

The Architecture of Chaos album belongs to the Canadians Satanic. Old-school thrash with certain orientation to death metal. Not too slow, not too fast, just keeping the headbanging vibe there all the time. It has all the right elements required to conform a band of this kind: the love for the old stuff, satanism, the aggressive vocals ala Sodom, good sound, good performance and skills… But there’s something missing here… The band is good but there’s not anything special to differentiate them from other thrash bands. Maybe their riffs need more intensity, maybe they lack more tempo variations (faster sections), maybe the sound needs a more evil atmosphere or perhaps all of this together. Anyway, it’s a good release from a promising band with the right attitude. 7/10.

Cortex Impulse is a Russian band that brings us their Once in a Lifetime EP. In few words? Heavy metal with a strong groove metal influence. If you ever wondered how a mix like that would sound, check it out. The music remains mostly mid-tempo combined with slower sections filled with double kicks. Guitars are pretty clean and heavy at the same time, with certain virtuous approach and vocals are more rock-oriented than metalish, in the 90s rock style. There is a more melodic song in the middle, to add the melancholic touch to the disc. It sounds like a honest band with a natural attitude. No fake pretensions. 7/10.

We Hate You Too strikes from France with their album Howling Scars. It can be described as a collection of doomish and creepy piano tunes (and other additional instruments from time to time) followed by the constant presence of a raspy-and-growling death metal voice along the 7 songs of this release. There are also a few melodic vocal lamentations at moments, though. The songs are not long but the final track lasts 32 minutes. The strength of this band resides in the deep atmosphere of the piano, which is amazingly magic and brutal. The weakness is the lack of compatibility between the growling voice and the music. Some people could say it’s “unique” or “original”; anyway, if you want to swallow a long album of a man growling beside a piano, it’s up to you. 5/10.

Cryostasium hails from the USA with their EP entitled Starbound. If you like slow black metal with the rawest sound as possible, this is for you. No shrieks at all, let me warn you. Instead, there are some constant (and monotonous) choral lamentations, but it practically remains as an instrumental album because those voices are felt as part of the background. Very few tempo variations and the music keeps basically the same from the beginning to the end, despite having some fast sections. The sound is so raw that it’s even difficult to notice what the drummer is actually playing at some moments, due to the amount of shine of the cymbals and the guitar equalization. Annoying? Fascinating? It all depends on how “trve” or “raw” you feel. 4/10.­