уторак, 07. новембар 2017.

Ахромазија

Пише: Антонио Ј.

Прво што видим када се пробудим су решетке. Те исте решетке гледам целога дана. Оне су оно што последње видим пре него што склопим очи. Само решетке, са све четири стране ове ћелије без врата. Наравно, ту је кревет са неким као пластифицираним душеком, бео. Супротно од њега је WЦ шоља, бела наравно, а поред ње умиваоник. Бео је и сточић прекопута кревета и столичица која иде уз њега. Хладна, бела светлост је задужена да замени светлост Сунца. Ако нешто нисам подносио од када знам за себе, то је онда бела боја. Ух...

Елем, већ рекох да сам окружен решеткама 'место зидом - додао бих да је и таваница иста таква, решткаста (барем у оном делу где нема осветљења). После решетки је само мркли мрак. Да будем прецизан, још неких десет центиметара је осветљено иза овог мог малог кутка, али је после тога све једна велика празнина, бездушна. Тиха је и претећа. Језива.

Знате, никада се ништа, сем звукова које ја направим, не чује - баш ништа. Ујутру, када се пробудим, ме чекају сва три оброка - хладна, безукусна, али јестива. Ту је и кафа, увек исто млака, са недефинисаним укусом. Како ми то све буде достављено, ја стварно не знам. Неколико пута сам покушавао да останем будан током целог једног дана (ако се то даном може назвати, јер овде је светло увек горело), али на крају увек капитулирам пред галопирајућим сном, те по следећем отварању очију видим уредно спакован "поклончић".

Дешавало се да се уз храну и кафу ту нађе и по нека књига, што ми је веома значило - сваки начин да побегнем од сопствених мисли је био више него пожељан. Вежбао сам онолико колико ми је простор дозвољавао и колико сам снаге имао, али се веома често дешавало да ми се током вежбања роде неке уврнуте мисли које ме нису пуштале и које су ми све више замућивале ум. Понекад су ме толико узимале под своје, да сам мислио да ћу полудети. Заборавих да малопре поменем: на столу је била и свеска белих корица, без линија (какве нисам подносио) и хемијска оловка. Ја сам у тој свесци записивао неке мисли, цртао неке хијероглифасте Чича Глише и сличне безвезарије. Најгоре је што свега тога није било следећег дана и то ме је невероватно иритирало. Зато су књиге биле спас.

Нека су ме дела одушевљавала, док су ми нека била не баш нејасна, већ више од тога - мистична. Ипак, нисам ниједан једини ред прескочио и све сам их од корице до корице читао. Размишљао сам о неким прочитаним стварима док сам вежбао, те сам неке мисли изведене из тога записивао у свеску. Оно што је занимљиво је то што су од тог тренутка, када сам први пут нешто написао, записане реченице остајале и наредног јутра и сваког следећег после њега. Замислите моју срећу само. Веома често сам водио монолошке дискусије после поглавља која су ме ганула, свађао се невидљивим писцем због преокрета које је направио. И све то сам потом уредно бележио.

Једног јутра није било кафе. Није ме то погодило нешто претерано. Није било ни књиге, што ме је мало ражалостило, али сам ту несрећност одагнао тиме што ми је то дало простора да прођем кроз своје белешке. Доручковао сам и потом сео за сто. Отворио сам свеску и паралисао се: била је празна. Бели листови су ми се нечујно смејали. Те празне, безличне странице су биле нешто најгротескније што сам икада видео. Желео сам да заплачем, да вриштим, да поломим све око себе, али нисам урадио ништа од тога. Само сам седео скрхан и искасапљене душе. Ни ропца једног да сам пустио, ни сузе једне - ништа. Сломљен у потпуности. Све струне које су ме држале у овом мом малом паклу су истовремено пресечене, а ја сам постао нешто као људска плишана лутка, остављена на полици сећања, јер ју је дете прерасло.

Последње атоме снаге сам смогао да ове речи напишем, да зачепим та невидљива уста овим невидљивим белим, папирним демонима. Желео сам да тмини која се крије иза сваке од решетки покажем да онај који је на земљи нема шта више да изгуби и да се таквих људи највише треба плашити. Када се чаша сломи, њени се разасути делићи веома пажљиво сакупљају. Е, па - ја сам та чаша, сломљена, али и даље опасна! Можда нећу свеје тамничаре посећи, али ћу им својим последњим чином ускратити могућност даљег наслађивања мојом патњом.