недеља, 26. новембар 2017.

Extreme Animal Feast

 Piše: Antonio J.

"Librarion" je svoje postojanje započeo kao štampani artzin. Kako bi se vreme između dva broja popunilo, a pritom se ostalo u koraku sa dešavanjima, pokrenuti su blog i izdavačka kuća. Potonja je uvek imala u ponudi ponešto iz noise i alternativnog muzičkog "univerzuma", s tim što je ove godine doživela pravi bum. Za kratko vreme je objavljen veliki broj izdanja koja su  (mogu slobodno reći) namenjena svima onima koji se apsolutno ne ograničavaju na samo žanr ili dva.

Jedno od tih izdanja je i kompilacija "Extreme Animal Feast" na kojoj su učešća uzeli kako noise i experimental electro izvođaći, tako i rok i ekstremni metal bendovi. Sem u digitalnom obliku, kompilacija bi trebalo da se pojavi i formi kasete, te da na taj način zaokruži celu andergraund priču. Ono što mi se najviše svidelo je to što izdanje nije deljeno na noise i ne-noise deo, već su numere odlično izmešane. Posle oldskul trešeraja će vas sačekati hard electro i obrnuto: posle HNW-a će kormilo preuzeti najopskurnije blekersko crnilo.

Ovakva izdanja ponajviše znače nama koji smo prvo na kasetama, a potom na diskovima, nasnimavali sve i svašta što nam je dolazilo od muzike u ruke. Kako je tehnologija napredovala i brzina internet protoka rasla, tako su planske kompilacije počele da sve manje imaju smisla u vremenu kada se u par klikova mogu skinuti cele diskografije. Ipak, DIY biseri kao što je "Extreme Animal Feast" su značajni ponajviše zbog toga što pokazuju pravu bit andergraunda, a to je zajedništvo bez elitističkih podela. Pesma jednog izvođača ili projekta lako može ostati neprimećena kada "čami" sama. Ali, kada se na "pozornici" zajedno sa njom nađu numere malo jačih imena sa regionalne scene - e, onda se situacija iz korena menja. Apsolutna preporuka!

петак, 24. новембар 2017.

Pregled savremene ruske kinematografije


Sovjetska kinematografija davno prošlih vremena imala je par osobenih karakteristika. Najpre, specijalni efekti u okviru filmske magije su bili inovativni i odlični. Toliko da su čak i kasnije korišćeni u mnogim popularnim filmovima holivudske produkcije, ali to vam Lukas nikad ne bi priznao. Dalje, priča je uvek imala srećan završetak, osim onih smutnih filmova političke pozadine koje ni Sovjeti nisu gledali bez kontrole KGB-a. I, konačno, svaka priča je imala i pouku – najčešće o tome kako je sovjetski način života krasan (iako je filmska produkcija pomalo siromašna).
Pre nego me napadnu istoričari i kritičari, samo da pomenem da sam ja običan filmofil koji gleda sve i svašta, mada preferira SF&F, horor i slično. Stoga ovaj pregled i sadrži samo takve primere. Dabome, preskačem legendarne adaptacije Lemovog romana Solaris i filmove snimljene po delima braće Strugacki kao što je Stalker Tarkovskog (da, najpre beše knjiga, posle film, a tek naposletku igrica) i idem direktno na savremenu produkciju.
Negde sa pojavom adaptacije Lukjanjenkove Noćne straže kreće i preporod, sada ruske, ne više sovjetske kinematografije. Moderna bajka o Drugima, ljudima i neljudima koji imaju određene moći, fenomenalno zamišljen svet autora knjiga. Ne baš sasvim dobro prenet na film, ali ipak dovoljno dobro da pruži zabavu ravnu holivudskoj. Otprilike da su tu otkrili i sami kako njihovi filmovi mogu da se ravnaju sa svetskim. No, kao što to uvek biva, dostupnost CGI i sličnih filmskih opcija je učinila inovativnost i ideje pomalo zastarelim konceptom te se sledeći filmovi uglavnom oslanjaju na poznatu tematiku drugog svetskog rata ili naprosto bajkovite miljee potpune fikcije (My iz budushchego 1 i 2, Najmračniji sat, i konceptualno sjajni Dark world 1 i 2). Sve od navedenog preporučujem za gledanje u slobodno vreme.
U ovom pregledu stvarne slabosti i prednosti savremene ruske kinematografije možemo sagledati ponajpre u filmu Vychislitel – po meni naprosto sastavljenom iz nekoliko ideja viđenih u drugim filmovima, o utopijskom svetu budućnosti gde diktator vlada čeličnom rukom, a svi disidenti bivaju izbačeni u negostoljubivu divljinu prepunu misterioznih i smrtonosnih bića. Brza priča, bez mnogo truda po pitanju glume, najčešće podseća na Screamers trilogiju. Da se pogledati ako baš nemate šta drugo raditi. Drugi primer, sličan prethodnom, jeste Mafija: Igra preživljavanja. Idejno jak film, sa odličnom kompjuterskom grafikom, pomalo traljavo odrađen ali opet nešto bolji za gledanje nego prethodnik.
A, onda dođe tekuća godina, ova što nam uskoro i izmiče, pa donese bombastično najavljenu polukopiju Marvelovog univerzuma kroz film Zaštitnici. Što bi Dambldor rekao „Berti Botova bombona sa ukusom sline“ – mnogo novca, mnogo truda, potpuno šuplja priča za ikog mentalno zrelijeg od nižih razreda osnovne škole. Šareno, lepo, prazno. Nasuprot njemu, marketinški pomalo ispušten, dolazi film Privlačenje koji apsolutno preporučujem. Odlična priča, vizuelno lepo uklopljena, mada sa standardnim problemima ruskog filma.
Svi navedeni primeri boluju od iste bolesti – priče su nedorečene ili nepotpune, ostaje utisak da se neke stvari podrazumevaju, glumci često šmiraju, a na trenutke iskoči i potpuna besmislica. Pomislim čak i da postoji neki pritajeni stav da ruski SF film ne može biti holivudskog kvaliteta pa se to kompenzuje preterano futurističkim dizajnom i nelogičnim konstrukcijama. Takođe, dosta često se prepoznaju situacije i scene iz drugih filmova, ne kažem da postoji namera plagijata, ali definitivno postoji jak uticaj.
Da zaključim, ako imate volju da gledate ruske filmove skupe savremene produkcije nećete se preterano pokajati. Filmovi su vizuelno jaki, scene i akcije su brze, jedino što ponekad preteraju sa nekakvim moralisanjem kao u najbolje vreme sovjetskog filma. Nema mnogo inovativno jakih priča, ali ima mnogo dobrih filmova u žanrovima koje ja obično izbegavam (drama, istorijski i slično). Ko voli dobar horor, a ne pati mnogo od činjenice da se fazoni kopiraju, može pogledati i film Nevesta. Upozoravam: zbog navedene jake vizuelnosti, ruski horori su STRAŠNI!
P.S.
I čekam da vidim Koščeja i Baba Jagu, pravu pravcatu rusku bajku, obećava uživanje.

уторак, 21. новембар 2017.

Radius


Šta biste vi uradili da se iznenada osvestite usred nedođije, sa povredom glave i u blizini polupanog automobila? Uz to, kao da nije dovoljno, ne sećate se ničega o sebi. Ničega, čak ni imena. Logično i sasvim normalno, pojurili bi niz put da pronađete bilo kakvu pomoć, telefon, policiju, nekoga u prolazu. Međutim, prvi automobil koji naiđe i koji pokušate zaustaviti jednostavno sleti s puta. A, u njemu mrtav vozač potpuno belih očiju!

Dok sablažnjeno pozivate pomoć, uspevate da u džepu
pronađete svoju ličnu kartu i saznate makar svoje ime. Nastavljate potragu za bilo kim ko vam može pomoći, ali u prvom restoranu na koji naiđete svi su mrtvi na isti način kao i vozač automobila. I ne samo to, nego kada uplašeno izletite napolje, umalo izbegnete da vas pregazi automobil pun mrtvih. 

Zaraza? Infekcija? Zombi apokalipsa? Ne, nema živih mrtvaca, samo obični. Neverovatan indie film kanadskog bračnog para koji od početka do kraja vodi misterioznu priču nečeg što je granični SF, a mnogo bliže trileru i misteriji. Novi detalji se otkrivaju u malim koracima, priča se razmotava taman tako lagano da vam pruži uživanje, a opet dovoljno brzo da film ne bude dosadan. No, uticaj niskog budžeta može se primetiti, ali je gledaocu potpuno svejedno. Sasvim nova priča, puna obrta i lomova radnje, uz jedan pomalo čudan ali logičan završetak. Ne nudi nikakve odgovore, samo postavlja pitanja. Ko smo mi? Da li smo nezavisna bića ili samo sklop svojih iskustava? Koliko možemo promeniti ono što smo bili ako se toga ne sećamo, koliko možemo prihvatiti ono na šta nemamo uticaja?
 
"Radijus" nije film za opuštanje, ali jeste odlična priča za popuniti devedesetak minuta gledanja i nešto duže za refleksiju viđenog. Topla preporuka.

уторак, 14. новембар 2017.

Thor: Ragnarok


Pojavio se novi "Tor". U bioskopima, dabome, ali to je manje bitno nego činjenica da se pojavio i na sajtovima koji omogućuju opušteniju opciju gledanja, uz hladno pivce i neko meze, pa da uživate kao pravi Vikinzi. Oni kojima se ne dopadaju filmovi pravljeni po stripovima ovde će verovatno reći: "Opet?", pošto "Marvelov" filmoverzum već ima, čini mi se 17 filmova. No, ljubitelji ove vrste relaksacije i uživanja će verovatno da se samo osmehnu i iskokaju kokice.

Lično ne vidim nikakvu potrebu da se ova vrsta filmova uopšte kritikuje - njihova svrha i razlog snimanja je sasvim jasna i tu nema dileme. Za filmadžije to je izvor konstantnih primanja bez rizika jer su likovi odavno isprobani i „prolaze“. Za nas, koji smo deo te "mase", jedini razlog je prosto, nepatvoreno i potpuno opušteno uživanje u par sati dobre zabave.

Kad sam započeo ovaj mali pregled i subjektivno viđenje filma, najteža tačka mi je bila kako ispričati priču bez spojlera. Naprosto čehovljevski snimljen, kao njegova puška – film je prepun detalja koji su svi važni i neophodni za primećivanje. Nijedna scena nije suvišna, nijedna situacija nije postavljena samo zbog vizuelnosti ili čistog popunjavanja minutaže. Čak i šatro kameo uloge (one u kojima se pojavljuju drugi likovi iz
filmoverzuma kome "Tor" pripada) imaju svoj smisao, potrebu i dozu duhovitosti (ko bude gledao, skontaće šta pričam odmah negde na početku).

Kasting je fenomenalan, glumci su se izuzetno našli u svojim ulogama, kako oni koji ih ponavljaju tako i oni koji su novi u priči. Na moje veliko, nemerljivo zadovoljstvo, Hulk je konačno dobio pristojnu minutažu tokom koje može pokazati sve svoje sposobnosti. Kako u nama omiljenom liku tako i u formi "Bednog Banera" čija zbunjenost situacijom je fantastičan "comedy relief". Ser Entoni je svoju ulogu Odina izvukao umetnički i majstorski, kao i obično, a ostale epizode je veoma teško posebno naglasiti jer su svi briljirali na svojim pozicijama. Nešto jače od dva sata fenomenalne zabave, akcije koju prekida samo humor, u trenucima kad se akcija i humor ne prepliću u potpunosti. Efekti su odlično urađeni, sa lakoćom uklopljeni u radnju, do mere u kojoj deluju sasvim prirodno. Kao nešto što je normalno očekivati da se desi.

Radnja kao radnja – klasika: Tor se bori da nešto ostvari, mnogi mu smetaju, ne može sam, ali se naposletku sve složi kako i treba da bude. Uz pomalo čudnovat utisak da je glavni negativac nekako ispušten iz filma bez dovoljne razrade. Ali, znajući "Marvel", to obično predstavlja otvorena vrata za potencijalni nastavak. Ukratko: sa izuzetkom poslednjeg "Spajdermena" kojeg bih najradije zaboravio jer me još peku oči od tog filma, Sten Li (kojeg ćete, naravno, videti i u ovom filmu u posebnoj kameo ulozi) je ovde napravio odličan posao kao i u svim ostalim filmovima po "Marvelovim" stripovima. Nema greške, vredi platiti ulaznicu da bi ovaj film odgledali u nekom od bioskopa, a nećete se pokajati ni tretnutka.

I neću vam
reći da mi se posebno dopalo ponašanje stanovite Valkire, a koja me je oduševila u sceni sa bocama pića.

четвртак, 09. новембар 2017.

Strahovlada #1 - Potlačena masa

Librarion, fanzine i DIY izdavačka kuća, je u poslednje vreme bio veoma aktivan, te je u kratkom roku predstavio gomilu izdanja. Jedno od njih je mini artzine pod nazivom Strahovlada. Prvi digitalni broj, Potlačena masa, je praćen numerama potpisanim od strane projekta Dosis Letalis. Ako niste fan nojza i srodnih mu podpravaca, slobodno možete ignorisati muziku i posvetiti koji minut fotkama koje prate artzine.

Naime, Aleksandar Đević je ovde predstavio nekoliko zanimljivih ilustracija koje bi i zasebno lepo legle kao omoti nekih albuma, a koje svako može tumačiti na način koji mu odgovara. I upravo tu leži njihova najveća vrednost.

Što se muzičkog dela tiče, morate biti u nojzerskim vodama da biste našli povezanost zvučnog i vizuelnog dela, kao i onog poetskog na samom kraju broja (koji potpisuje glavni urednik Desya Lovorov). Lepa zamisao za koju se nadam da će se ustaliti kao stalna "Librarionova" postavka. S tim da bi bilo lepo da u narednim brojevima bude više ilustracija i tekstova, bilo poetskih ili proznih.

уторак, 07. новембар 2017.

Ахромазија

Пише: Антонио Ј.

Прво што видим када се пробудим су решетке. Те исте решетке гледам целога дана. Оне су оно што последње видим пре него што склопим очи. Само решетке, са све четири стране ове ћелије без врата. Наравно, ту је кревет са неким као пластифицираним душеком, бео. Супротно од њега је WЦ шоља, бела наравно, а поред ње умиваоник. Бео је и сточић прекопута кревета и столичица која иде уз њега. Хладна, бела светлост је задужена да замени светлост Сунца. Ако нешто нисам подносио од када знам за себе, то је онда бела боја. Ух...

Елем, већ рекох да сам окружен решеткама 'место зидом - додао бих да је и таваница иста таква, решткаста (барем у оном делу где нема осветљења). После решетки је само мркли мрак. Да будем прецизан, још неких десет центиметара је осветљено иза овог мог малог кутка, али је после тога све једна велика празнина, бездушна. Тиха је и претећа. Језива.

Знате, никада се ништа, сем звукова које ја направим, не чује - баш ништа. Ујутру, када се пробудим, ме чекају сва три оброка - хладна, безукусна, али јестива. Ту је и кафа, увек исто млака, са недефинисаним укусом. Како ми то све буде достављено, ја стварно не знам. Неколико пута сам покушавао да останем будан током целог једног дана (ако се то даном може назвати, јер овде је светло увек горело), али на крају увек капитулирам пред галопирајућим сном, те по следећем отварању очију видим уредно спакован "поклончић".

Дешавало се да се уз храну и кафу ту нађе и по нека књига, што ми је веома значило - сваки начин да побегнем од сопствених мисли је био више него пожељан. Вежбао сам онолико колико ми је простор дозвољавао и колико сам снаге имао, али се веома често дешавало да ми се током вежбања роде неке уврнуте мисли које ме нису пуштале и које су ми све више замућивале ум. Понекад су ме толико узимале под своје, да сам мислио да ћу полудети. Заборавих да малопре поменем: на столу је била и свеска белих корица, без линија (какве нисам подносио) и хемијска оловка. Ја сам у тој свесци записивао неке мисли, цртао неке хијероглифасте Чича Глише и сличне безвезарије. Најгоре је што свега тога није било следећег дана и то ме је невероватно иритирало. Зато су књиге биле спас.

Нека су ме дела одушевљавала, док су ми нека била не баш нејасна, већ више од тога - мистична. Ипак, нисам ниједан једини ред прескочио и све сам их од корице до корице читао. Размишљао сам о неким прочитаним стварима док сам вежбао, те сам неке мисли изведене из тога записивао у свеску. Оно што је занимљиво је то што су од тог тренутка, када сам први пут нешто написао, записане реченице остајале и наредног јутра и сваког следећег после њега. Замислите моју срећу само. Веома често сам водио монолошке дискусије после поглавља која су ме ганула, свађао се невидљивим писцем због преокрета које је направио. И све то сам потом уредно бележио.

Једног јутра није било кафе. Није ме то погодило нешто претерано. Није било ни књиге, што ме је мало ражалостило, али сам ту несрећност одагнао тиме што ми је то дало простора да прођем кроз своје белешке. Доручковао сам и потом сео за сто. Отворио сам свеску и паралисао се: била је празна. Бели листови су ми се нечујно смејали. Те празне, безличне странице су биле нешто најгротескније што сам икада видео. Желео сам да заплачем, да вриштим, да поломим све око себе, али нисам урадио ништа од тога. Само сам седео скрхан и искасапљене душе. Ни ропца једног да сам пустио, ни сузе једне - ништа. Сломљен у потпуности. Све струне које су ме држале у овом мом малом паклу су истовремено пресечене, а ја сам постао нешто као људска плишана лутка, остављена на полици сећања, јер ју је дете прерасло.

Последње атоме снаге сам смогао да ове речи напишем, да зачепим та невидљива уста овим невидљивим белим, папирним демонима. Желео сам да тмини која се крије иза сваке од решетки покажем да онај који је на земљи нема шта више да изгуби и да се таквих људи највише треба плашити. Када се чаша сломи, њени се разасути делићи веома пажљиво сакупљају. Е, па - ја сам та чаша, сломљена, али и даље опасна! Можда нећу свеје тамничаре посећи, али ћу им својим последњим чином ускратити могућност даљег наслађивања мојом патњом.

субота, 04. новембар 2017.

No More Revenge?

Written by: Lord of Hate.

A successful metal band kicks out one of its members. He swears he will get his revenge and decides to form a totally new group with a new name, new logo, new songs, new members, etc. He does his best to be better than his "betrayers". Then, some fans support the old band while others stick to the new "baby" of his favorite frontman. Sounds familiar to you? Well, if it does… sorry: you are old. 

Yes, because it doesn’t happen anymore. Haven’t you noticed that there are bands playing the same songs and using (almost) the same name? Do you know Venom? Well, you probably know "Venom Inc". Do you know "Terrorizer"? Perhaps you know "Terrorizer LA". Fan of "Entombed"? Now, you can also pick "Entombed AD". And there are a few more. When those people formed those second-alternative groups, why didn’t they start a new offer of the same kind of music, without necessarily playing the same old songs over and over again? If all of the people involved in those double-sided bands are creating new material, why do they have so much trouble at making the new songs be as respected as the old ones?

I grew up (and suffered) in the 90's, when the 80's music was despised and underrated because rock and metal musicians were trying to "reach new frontiers beyond just distortion and speed". And it sucked! No speed, no brutality, no madness, but then… The new century arrived and the revival of real metal started. Glory at last! Old bands reformed, musicians playing fast metal again, it couldn’t get any better! But the music industry always finds the way to screw it up. 

In the new millennium, full of old metal gods playing at their best, any young band willing to be at least a little bit respected just can’t be picked up by labels, promoters and media without being well-known already. And by "well-known" I mean touring on a regular basis, having a consistent discography, etc. Whenever a band starts its path without having the money to become important by its own means their name and music mean literally nothing, no matter how talented they are. So when someone has to stay out from his former famous band, what does he do? Bang! He starts out a new band with almost the same name and dedicates a huge part of its live-set to make "their own version" of the songs that made them famous before. No place for "revenge-bands" anymore. No more creativity, no more tension, no more thrill for finding out what the new band is going to sound like. Just a bunch of old men repeating what they used to do… over and over again.

And we can’t blame them! It’s not their fault. Don’t claim they are a bunch of sold-outs. Anyone who plays music knows how hard it is nowadays to promote your new band while people don’t give a dime for your music if your name is not "big enough". Alright, alright… Maybe these musicians we talk about would have more chances than other people to be respected with a new group. So who is to blame? Music industry? Musicians and laziness for not doing anything new? Overrated music from the past? Narrow minds of the fans who only care about old songs? 

Who knows? Maybe it’s all of them or maybe it’s just something else. Whatever the case is, it’s impossible to deny that the revival of old metal is coming to an end. Those old musicians can’t play forever and the music industry is getting saturated by a lack of renewal of music genres. No matter what your kind of metal is, if you want to keep it alive there must be new bands. And the essence of every new metal band is trying to take the boundaries of music one step further. And I’m not talking about incorporating melodic elements or alternative instrumentation. That’s something worn out too!

Do you love old bands? They were once new and they did what they did by trying to break the rules while doing something different. They didn’t care about being called "lame imitators" or "wannabe"; they didn’t care either about "old school" back then. Can you imagine someone like Quorthon (from "Bathory") in 1984 saying "I’m too old for trying something new, let’s stick to the old school"? Can you imagine "Carcass" in 1987. saying "Let’s not use pitch-shifted grunts because that’s for experimental youngsters"? Or Scott Lewis (Brutal Truth) thinking "Why shall I play faster if blast beats sound fine at the traditional speed"? All those people broke the boundaries of musical aggression by not giving a dime about established rules! 

Sure, there will always be someone who labels this article as "intrusive" or "unnecessary" because "you can’t tell people what to do". Of course, nobody can. But understanding what’s going on in the metal industry will never hurt anybody, specially if you have the balls to go out there and try to break the boundaries of musical aggression without repeating what your idols did! 

Have a savage day!