петак, 22. септембар 2017.

Монолог са странцем

Пише: Антонио Ј.


"Били смо сиротиња." То су прве речи мог саговорника. Нисмо се познавали од раније, сем што смо наилазили један на другога у овом истом локалу. Откад сам почео овде да залазим, знам да је увек седео ту, у углу, увек у истој пози, истог израза лица - сетног. Није деловао тужно, али далеко од тога да је то било лице човека који је добио на лутрији. Да ме питате како је уопште започео наш разговор, не бих вам знао рећи.

"Нисмо просили, нити смо се зајмили. Чак ни у продавници нисмо узимали на црту. И родитељи родитеља мојих родитеља су тако радили: ако имаш - имаш; ако немаш - стегни се. Били су поносити, можда и превише. Зато их је увек болела неправда (као и мене) и зато нису желели да им се за име било шта везује, поготово не лоше или лажно."

Подсетиле су ме његове речи на моју фамилију. Ваљда је то заједничко свим тим генерацијама, да у њиховим "досијеима" не буде превише ставки, а понајмање оних које никоме нису на част. Образ је морао бити чист, макар трбух завијао подмукло и готово без престанка.

"Нисмо били гладни, имало се појести и сит бити. Одећа нам је била стара, али неподерана - макар она у којој смо пред свет излазили. По кући и у авлији смо носили закрпе и прекрпе, наравно. Мада, није нам то било битно - били смо весели. Деца, шта ћеш. Но, и тада су нам наши другари умели упутити неке опаске, које у тим годинама нисмо разумели. Како смо расли, тако су нам те речи браздале душу. Смешкали смо се, а главе бисмо одрубили, од муке. Барем ја, пошто су братић и сека били и тада бољи људи од мене. Нисам завидио другима на ономе што су имали, али исто тако нико није имао право да се мени подсмева због онога што нисам имао. И у тим "срећнијим временима", како моји вршњаци (па, и они старији) воле да кажу, било је превише кукоља чији је пород имао ђонове 'место образа."

Слушавши га, схватио сам да говори о времену које је и мени било познато. Уз још пар неких ствари које је рекао, дошао сам до закључка да је тек коју годину старији од мене, ако већ нисмо исто годиште. Да нас неко погледа са стране, помислио би да су се срели професор и ученик две деценије после матуре - толико је човек овај деловао старије.

"Сећам се да је тада постојала помама за дресовима НБА тимова. У то време сам и ја већ почео да добијам жељу да се уклопим негде и врло добро сам знао да ће ми због одеће коју сам имао то тешко ићи. Зато сам недељу дана чувао новац од џепарца и уместо хране сам купио један од "младалачких" часописа уз који је ишао пресликач са логоом једног од тих тимова. Часопис ми је стајао у ранцу све док једног дана нисам остао сам код куће. Пеглу сам укључио у струју, ставио да се загреје до назначене температуре, а на тепих сам ставио белу мајицу, фришку - купљену због часова физичког. Можеш замислити колико сам био нервозан да нешто не упрскам. Нажалост, већ на самом почетку сам направио хаос: пресликач сам окренуо на погрешну страну, тако да се све залепило за саму пеглу. То сам схватио када сам осетио мирис. Како сам је повукао, тако сам оставио траг гарежи на мајици. Прави хорор."

У том је тренутку почео да се смеје, а и ја са њим. Такав је живот - ствари због којих спознаш јад већ колико сутрадан буду нешто готово тривијално. Ако томе додамо и то да људи умеју да се искезе судбини у лице и пљуну на карте које им је поделила, онда не треба да чуди то што се грохотом смеју у оваквим тренуцима.

"Ех, да ми је то најтеже нешто било што сам доживео. Страшно је што сам већ тада знао да ћу увек гравитирати негде између мањег и већег проблема и да ћу се вазда борити са свакојаким алама. Додуше, свако од нас се свакодневно бори са недаћама на овај или онај начин, само што се неки боре мало више. Не жалим се, да ме не разумеш погрешно - нико ми није крив ни за шта, немам ја тих проблема. Само, увек ме је (и то више него што треба) погађало све то. Туђе приче и проблеми су на мене утицали више него моји. Зато сам се полако, готово несвесно, изопштавао од других. Лош је то начин за самоодбрану, јер ништа није горе него кад си сам. Али, како су се времена мењала, тако су се и људи мењали. И, веруј ми, нису то чинили на леп начин. Они најближи су ми странци постајали, а они којима сам се нашао у невољи су само гледали како да се окористе."

Тешко ми је било да га слушам. Не зато што ме је умарао (јер није), већ зато што ме је погодила та прича. Није се јадао, није тражио раме за плакање. Причао је мирно, сталожено, као да препричава синоћну утакмицу. Био је свестан да тиме што уопште говори о свему томе неће ништа променити, али да је све те мисли морао да каже наглас некоме, макар и потпуном странцу...

"Верујемо у оно у шта желимо да верујемо", наставио је после краће паузе. "Током читавог живота ми, људи, имамо ту потребу да верујемо некоме или у некога. То се не мења, то је део нас. Као деца беспоговорно 
верујемо родитељима. Док одрастамо, верујемо људима које сматрамо пријатељима. Потребно нам је да верујемо, потребни су нам ослонци, стубови наших малих светова. Зато су нам краљевства крхка - наши су избори неретко погрешни, погубни по нас саме."

Чинило ми се да га пиће хвата полако и да ће ускоро отпловити водама катаклизмичног јадања. Међутим, схватио сам да је и даље отпијена само трећина кригле пива која се налазила испред њега. Вратио сам филм на сам почетак и установио да он ниједном није узео ни пола гутљаја, већ да је само палцем и кажипрстом десне руке повремено додиривао, шатро померао, дно посуде. Чудно...

"Људима си добар онолико колико можеш да отрпиш њихове личности и све што оне са собом носе. Ако можеш да гуташ све и да се не жалиш - тада си најбољи. Но, чим ти нешто заиста засмета и то и кажеш, одмах те другачије третирају. Руку на срце, сви смо ми више или мање такви, с тим што је мали проценат оних који умеју да балансирају. Узмимо за пример родитеље или породицу уопштено: ако изразиш неслагање са неким од ближњих (ту не мислим на пуки пубертетски пркос) и презентујеш га на најблажи могући начин, врло лако те могу назвати незахвалником или чак пропалицом, уличарем. Једном речју - разочарањем и то само зато што си решио да престанеш да будеш тек пука грана на том дрвету, већ си желео да твоја грана има неку улогу, да значи нешто."

Ове су ме речи подсетиле на неке познанике, људе из школских дана, који су имали (благо речено) чудне родитеље и који су водили неке 
своје битке са њима. Дуге, кратке - све унапред изгубљене.

"Понекад размишљам о томе како би било да сам урадио све оно најгоре што сам у неком тренутку могао. То је веома чудно, пошто сам ретко када урадио оно што ме је неко саветовао да урадим. Нисам био својеглав, иако 
умем и те како тврдоглав бити, размишљао сам о последицама чак и када ме је срце водило. Импулсиван, али опет проницљив. Да нисам тих неколико пута слушао друге, те се због тога опекао и зажалио жестоко, можда не бих исхитрено неке одлуке доносио. Па, опет - није ми криво ни због чега: са обе ноге усправно стојим."

Помало ме збуњује оним што говори. Није у питању биполарна особа, чак ни несигурна у себе. Али, очигледно је да је у некој завади сам са собом - задовољан је и незадовољан исходом у истом тренутку.

"Далеко од тога да се кајем због тога како сам делао", као да ми је читао мисли, "пошто би на овај или онај начин све било тако како јесте - пре или касније". Застао је, благо зачкиљио очима и малкице се осмехнуо. "Не желим да моје последње речи делују као да верујем да је све зацртано, да постоји судбина која је записана и да смо ми ту само да изаберемо начин на који ћемо је спровести. Ми смо четкице, наше су речи и дела боје, али не постоји скица за слику коју ми тек пуко попуњавамо - ми ту слику у тренутку стварамо. Оно што желим рећи је да се неке ствари не могу променити, поготово ако постоји повећи број фактора који је довео до тога да се нађемо на раздвајању путева и да изаберемо, на пример, леву путању. Ону десну бисмо изабрали да је барем једна ствар пре тога била другачија, само једна ситница. Али, ни та нека тривијалност није ишла на руку "десној опцији" и зато смо без пуштања гаса скренули лево, па шта буде."

Свидело ми се ово резоновање, пошто сам се и ја неколико пута нашао пред изборима који су обележили мој живот. Када помислим на њих, знам да сам једино могао да изаберем онако како сам на крају изабрао: боља опција на папиру није и у пракси боља, ако је уопште и има.

"Понекад се осетим веома уморно, као да сам уместо свих ових година преживео векове. Осетим неки неописиви притисак у грудима и у исто време ми мисли постану конфузне, хаотичне - ван фокуса. Једино решење за излазак из таквог стања је сан, али њега нема када је најпотребнији. Једноставно лежим у кревету, очи у очи са тамом, са још већом збрком у глави, која притом ради пуном паром."

Само сам га слушао сада, без покушаја да боље разумем оно што говори, да схватим поенту његових речи. Једино што ми је било јасно у свему томе је то да се мој саговорник налазио дубоко у "непријатељској" територији и да је једина особа која му може помоћи управо он сам, што и није била нека утеха.

"Знаш, када прођемо кроз сито и решето, почнемо да верујемо да смо мудрији, да су нам тих неколико искустава отворила браву на шкрињи пуној решења за све недаће. Задојени том идејом да смо од деце постали озбиљни људи, ми упорно дижемо велелепну кулу од песка на обали, на сигурној удаљености од воде. Верујемо да је раздаљина таман толика колико би требало да буде, да се ништа неће догодити. Чак нам је и драго што смо се тако безобразно приближили мору, јер тим благим пркосом чинимо себе још више живим. Али, када се таласи појачају, они не само да се приближавају бедемима те куле, већ је са лакоћом руше. У једном тренутку то грандиозно дело постане руина, а у другом му ни трага више нема. Ето, толико ми заиста знамо. Док учимо и док се мучимо, нема зиме за нас. Првом приликом када помислимо да смо најтеже пребродили - тада прави проблеми настају."

Наједном је устао. Није деловало као да ће одјурити негде, већ је све то било и хитро и сталожено у исто време. На лицу је имао израз особе која је нешто 
чврсто решила и која неће одустати од зацртаног плана ни под којим условима, макар јој то било последње што ће урадити.

"Тешко је подвући црту, израчунати све и ставити тачку на крају. Опојне су идеје и планови, поготово за онога ко многе ствари није имао када је требало да их има. Глад и жеђ се најтеже утоле онда када изгледа да је ситуација безизлазна. Остави то трагова, скривених додуше, али и те како присутних. Зато неки људи у трен ока постану разуларене звери, зато што им је много патње и одрицања требало да нешто постигну, макар то "нешто" било безвредно за тебе или мене. За такве људе је то све и свја на свету овоме и знај да су спремни да пустош око себе оставе како би заштитили и то мало што имају. Буди сигуран да и они који делују као да су без и једне бриге имају превише тога на плећима и да им није потребно превише подстицаја да покажу другу, свирепију страну својих личности."

Отпио је повећи гутљај пива, спустио новац испод кригле и отишао. Оставио ме је сасвим збуњеног и потпуно затеченог. По глави су ми се врзмале различите идеје, од тога да је кренуо да се са неким разрачуна, макар га то коштало свега, па све до тога да је можда отишао да по последњи пут пљуне у лице света и заувек га лиши свога присуства. Никада га више нисам видео, ни речи једне о њему нисам чуо. То место за шанком су сваког следећег пута заузимали други људи - нико се више није усталио. Као да су се прећутно сви договорили да оно постане само успутна станица, никако последња. Ров једног човека је постао мост за многе друге.