петак, 17. март 2017.

Superkombo #10

piše: Antonio J.


"Cadaveris" iz Rusije su svojim albumom "The Ceremony of Worshiping" prokockali šansu da pokažu sav svoj talenat i umeće. Zanimljiv blekeraj, bazičan, ne previše originalan ali generalno dobar je ruiniran užasnom produkcijom koja ubija želju za ponovnim slušanjem ovog izdanja.

"The Shiva Hypothesis" su svoj "Promo 2015" kategorisali kao demo, što je svojevrsni apsurd. Naime, ovi Holanđani su na tri pesme (koliko ih je ovde) radili veoma ozbiljno i profesionalno, što je za svaku pohvalu. Samo izdanje je kompletno sa svakog aspekta, kako kreativnog, tako i izvedbenog. Jedino mi se vokali nisu previše svideli, ali mogu da pređem preko toga.

Ukrajinski "Hellcraft" sviraju death metal, generičan i donekle zanimljiv. "Apotheosis of War" nudi par dobrih numera, fine solaže, ne preterano kreativnu ritam sekciju i "suvkast" zvuk kome osetno fali energije.

"Suffer Yourself" su tu da nam daju nedeljnu dozu funeral doom metala. Ovi Šveđani svojim albumom "Ectoplasm" stvarno znaju kako da nam zvučno objasne kako ledena nordijska prostranstva utiču na psihu. Ko ovih šezdesetak minuta odluša u kontinuitetu i bez pauze, taj ima olovne živce.

"Satan's War Machine" su ukrajinski "iz neba, pa u rebra" black metal bend koji se ne vodi trendovima, već udarnički gura neku svoju priču. "Violent Death Abomination" je prava poslastica za sve one koji vole nativni blekeraj devedesetih, iskren, sirov i poletan.

"Chaos in the Flesh" je live album švedskih "Nominon" koji nudi čistokrvnu oldschool death svirku. No, iako su pesme dobre, sam kvalitet snimka nije previše reprezentativan, te je jedno ovakvo izdanje nije trebalo da se nađe kao samostalno, već kao bonus nekom već postojećem. Bend ovakvog kalibra zaslužuje bolje.

Njihovi doom metal zamljaci "Soijl" su ponudili jedno zaista fino, melanholično izdanje pod nazivom "Endless Elysian Fields". Za razliku od "Abysmal Growls of Despair", ovu ekipu je pravo zadovoljstvo slušati, pogotovo ako volite sporu, tešku i mračnu zvučnu teskobu.

Ruski blekeri "Temple of Nihil" su fanovima žanra ponudili jedno sasvim korektno izdanje. Svojim mini-albumom "Soul Extremist" ne izmišljaju toplu vodu, već jednostavno sviraju ono što vole. 4 pesme su i više nego dovoljna dnevna doza, pogotovo što je svaki aspekt (kreativnost, izvedba i produkcija) na i više nego zadovoljavajućem nivou.

"Море отчаяния" je prvi album ruskog gothic/doom benda "Sea of Despair". Samo izdanje je, blago rečeno, dosadnjikavo: sem violinskih deonica i iznenađujuće glasne i upečatljive bas gitare, sve ostalo je toliko loše isproducirano. Gitare i zaista dobre solaže su u drugom planu, growl vokali su previše tihi, te zvuče irirtantno mrmljajuće, a bubanj kao da je nakucao neko sa manjkom kreativnosti.

Iz Estonije dolazi "Goresoerd", death metal bend sa zanimljivim idejama kojima zalaze u eksperimentalne, pa čak i progresivne vode. Netipično izdanje sa odličnom produkcijom, otpevano u potpunosti na estonskom. Na trenutke su me podsetili na fransuske bendove "For Many Reasons" i "Minushuman" zbog svog groove naboja. "Antikeha" je jedno od onih izdanja koja nećete često slušati, ali kojima ćete se sporadično vraćati, te će vas svakog puta oduševiti.


"VVORSE" je finski crust/hardcore bend koji peva na maternjem jeziku, što apsolutno podržavam. Sad, ja nisam fan ovakve muzike, ali mogu reći da je album "Naekyjae Helvetistae" poprilično energičan. No, i pored toga, liči na mnoga slična izdanja drugih bendova iz tog žanra, što crusterima verovatno neće smetati. Komšiluk će prosto obožavati kada ga pustite u osam ujutru.

Španski "Oddhums" je nastao ove godine i već ima izdanje, mini album pod nazivom "The Inception". Atmosferični post-doom sludge je možda najbolji opis onoga što sviraju. Najbitnije je da pesme nisu preduge (4 numere ukupnog trajanja od 19 minuta), te tako drže pažnju slušaoca. Opuštajuće su i gotovo savršene za preslušavanje tokom hladnih, jesenjih dana. Preporuka!

"Dark Clarity" dolaze iz Finske, sviraju melodični hard rock sa malo heavy-ja i to je to. "Dark Clarity", singl sa dve numere, je izdanje na kome se možete čuti sve ono što ste mogli čuti stotinu puta do sada. Dakle, ništa novo i ništa posebno. Deluje da su članovi ovog benda jednostavno rešili da snime pesme za svoju dušu, pa ako prođe - prođe. Može to i mnogo bolje.

"The Last Band" je švedski prljavo-garažni rok bend koji se ne libi da koketira sa metalom. Cenim da bi "Kvelertak" ovako zvučao da im je zvuk siroviji i da nemaju blekerske vokale. Dakle, odlična kombinacija sirove energije i potpunog nerobovanja stilovima. "Rats of Gothenburg" je album koji se mora barem jednom nedeljno čuti iz vaših zvučnika.

"Critical Solution" dolaze iz Norveške, a "Sleepwalker" je njihov drugi album. Sviraju neku mešavinu heavy i thrash metala koja simpatično zvuči. Pesme na ovom izdanju me podsećaju na "Anthrax", "Testamet", "Am I Blood", tako da možete pretpostaviti šta vas očekuje. 

"Thermit" me je od samog početka albuma "Saints" podsetio na "3 Inches of Blood", što nikako nije minus. Nisu ovi Poljaci samo puka kopija, već imaju štošta svog da kažu. Zaista dobar thrash album.

Slovenački "Negligence" su svoj drugi album "Coordinates of Confusion" objavili još 2010. godine. Fino je ovo izdanje, podseća na "Iced Earth" i "Dark Empire", što je dobro. Loše je što pomalo generični bubnjevi i "reciklirani" rifovi ostavaljaju utisak već viđenog. Pretpostavljam da je bend želeo da igra na sigurnu kartu, bez preteranog eksperimentisanja. U svakom slučaju, vredi preslušati.

"The King Must Die" dolaze iz SAD-a, a "Murder All Doubt" je njihov drugi album. Ako volite bendove kao što su "Anthrax", "Metal Church" i slične, onda će vam se svideti i ovaj relativno mladi bend, s obzirom da su aktivni od 2011. godine. Veoma fino izdanje, mogu reći, kako sa muzičke, tako i sa produkcijske strane.


"Black Dreams" su finski bend koji (po svojim rečima) kombinuje heavy, gothic, malo doom-a i blues rock. U nekim momentima me podsećaju na neke od svojih zemljak, legendarne "Sentenced" i gotovo nepoznate "Drowned in Life". Simpatična muzika, ali "Soul Stealer", singl sa dve pesme nije dovoljan da napravi kompletnu sliku, te stoga jedva čekam da čujem ceo album.

"Soulwound" sviraju thrash metal, a "No Peace" im je drugi po redu album. Ne zvuči ovo loše, nije dosadno pogotovo što ima upliva death metala i što su numere energične, sa zanimljivim prelazima. Trešeri bi definitivno trebalo da makar jednom preslušaju ovo izdanje, pogotovo ako vole uplive drugih podžanrova.


"Those Who Beheld the End" je prvi album finskih progressive death metalaca "Denominate". Da, dobra produkcija se podrazumeva uz ovakvu muziku, mada je u slučaju ovog benda odrađena kao omaž nekom drugom vremenu. No, i pored toga, sve zvuči onako kako treba - energično. Oseća se uticaj legendarnog "Death-a", što je nekako i logično. Preporuka!

Ako nešto leži finskim bendovima, onda je to definitivno melodični doom/death metal. Jes' da većina tih izdanja sliči ostalim iz žanra, ali je tom melanholičnom zvuku teško odoleti. "Agonia" je debi album sastava "Shadecrown" i jedino što mogu reći o njemu je da je stvarno dobar. Ako volite teške i spore pesme, harsh-growl vokale, "bittersweet" melodije i ako vam nikada nije dosta ovakve muzike, onda je ovo pravi album za vas.

"Sintax" su izraelski thrash/groove metal, a "Sway for a Better Day" im je prvi album. Posle nekoliko preslušavanja sam i dalje podeljen. Ima dobrih pesama, ali takođe ima i nekih koje mi nikako nisu legle. Produkcijski se išlo na to da zvuči sirovije, ali je to dovelo do toga da u nekim delovima ima previše efekta koji mogu opisati kao zvuk koji se dobija kada se feder savija i otpušta. Sve u svemu, samo izdanje ostavlja utisak nečega već viđenog i ograničenog zidovima koji čine osnovu žanrova u kojima bitišu.

Iz Francuske nam dolazi "Aephanemer", veoma mladi bend (postoje tek tri godine) koji svojim debi albumom "Memento Mori" prezentuje odličan melodic death metal sa malo folk elemenata. Ne libe se da koriste klavijature, što je veliki plus, pošto upravo uz pomoću njih obogaćuju zvuk svake od numera. Lepo je čuti ovakvu muziku, veselu i poletnu. Melodeath fanovima bi ovo izdanje trebalo biti pri vrhu liste onih koje tek treba da čuju.

"Oathbreaker" su belgisjki blackened chaotic hardcore bend. Kada sam ih prvi put čio, bio sam preneraženo-oduševljen haotičnim zvukom, tom perfektnom kakofonijom koja izbija iz zvučnika. Taman kada u nekim trenucima dobijete želju da muziku isključite i da ih oterate dođavola, kompozicija ode u drugom smeru i time ubije vašu prethodnu zamisao. "Rheia", njihovo ovogodišnje diskografsko izdanje, je prava stvar za sve one koji vole netipičnu muziku i koju je nemoguće svrstati u jedan podžanr. Sklad u neskladu - najkraći i najbolji opis onoga što ova ekipa radi.

Šta je bilo potrebno inđijskim stonerima "Superhammer" da odličnog postanu još bolji bend? Pa, "samo" je trebalo da ubace pevačicu, što su i uradili. Ne shvatite me pogrešno, dosadašnji pevači su radili vraški dobar posao, ali Jadranka je u muziku benda upala kao sekira u med. Dvostruki singl "Nameless / Fear and Regret" (objavljeni za "Miner Recordings") kao izdanje između dva albuma je pun pogodak za održavanje interesovanja starih i privlačenje novih fanova.

Ako ste fan video igara, onda ste sigurno čuli za legendarni "Metal Gear". E, pa soundtrack za jedan od mnogobrojnih nastavaka, "Metal Gear Rising: Revengeance" prosto razbija svojim kvalitetom. Tu mislim na "Vocal Tracks" ediciju, za koju je zadužen Jamie Christopherson, uz veliku pomoć Logana Maddera (ex-Machine Head, ex-Soulfly) i gomile gostujućih vokala. Groove metal sa gomilom industrial naboja, prošaran electro/DJ semplovima, zarazan do maksimuma. Uz "Road Rash" trilogiju i "Silent Hill" serijal, ovo je jedan od najboljih soundtrack-ova ikada.

"Final Silence" dolazi iz Škotske, a "Arcadia" je njihovo prošlogodišnje izdanje, i to kakvo! Osnova zvuka je mešavina hardcore-a i metala (ne, nije u pitanju metalcore), ojačana sa podosta groove-a i malkice deathcore-a. Drago mi je što ne prezaju od ubacivanja melodičnih deonica kojima se izdvajaju iz mase sličnih bendova i što im je dijapazon ideja šarenolik. Ovo je jedno od izdanja koje volim da slušam kada idem na trčanje, pošto svojom energijom samo diže adrenalin.


Finski "Amorphis" i njihovo izdanje iz 2001. godine, "Am Universum" su riznica odličnih pesama, nedovoljno korišćenih na koncertima poslednjih godina. Ako niste ljubitelj njihovih novijih albuma, a pritom vam ni njihovi rani radovi nisu preterano zanimljivi, onda je ovo prava stvar za vas.

"Betray My Secrets" dolaze iz Nemačke i ovo je jedini album koji su objavili. Ako ste fan gothic i doom metala i gladni ste za otkrivanjem novih, ne tako poznatih imena, onda ne časite časa i potražite ovo samoimenovano izdanje iz 1998. godine.

"Moonspell" su posle dva eksperimentalna albuma objavili odličan "Darkness and Hope". Gothic metal kakav treba da bude, bez previše filozofiranja, ali odrađen sa stilom i doteran do perfekcije.

"Other Eyes Wise" dolaze iz Velike Britanije i svojim drugim albumom, "Chapters", su svetu podarili jednu odličnu, progresivnu, post-doom kreaciju uz koju se možete u potpunosti opustiti. Samo se zavalite u omiljenu fotelju, kliknite na "play" i uživajte. Mastralno delo!

Holandski "Another Messiah" već neko vreme nisu aktivni, ali su i pored toga iza sebe ostavili dva veoma dobra izdanja, od kojih se izdvaja album "Dark Dreams, My Child". Pravi izbor za slušanje tokom svakog kišnog i tmurnog dana.

Finci se sem u gothic vodama odlično snalaze i sa heavy/power metalom. "Essence of Sorrow" su, nažalost, objavili samo ovaj jedan album - "Reflections of the Obscure", koji je sve samo ne loš. Iako ne odstupa previše od šablona kojem žanrovski pripada, treba mu dati šansu jer svojim kvalitetom kupuje slušaoca na prvu loptu.

Ovo mi je najdraže "Megadeth-ovo" izdanje. "Cryptic Writings" odlikuje odlična izbalansiranost i heavy i thrash metala, kao i odstupanje od dotadašnjeg diskografskog opusa. Ovo izdanje definitivno nije za svakoga, pogotovo ne za najtvrdokornije fanove.

U bendu "Sinisthra" peva frontmen iz "Amorhis-a". Jeste, Finci su i gotičari i rade pos'o kako treba. Ne, nije to zbog pevača, on je tu samo kao šlag na torti - "Last of the Stories of Long Past Glories" je pravi i nadasve reprezentativni primerak gothic škole svoje zemlje.

"Dreambleed" dolaze iz Grčke. Njihova muzika se može nazvati alternativnim metalom, ali nikako onim dosadnim, generičkim koji guraju bendovi iz SAD-a (i kojih ima kao pečuraka posle kiše). "Beautiful Sickness" je nešto kao "Evanescence", samo sa muškim vokalom. Pa, sad - vi vidite šta ćete...

Švedski "Empire 21" sviraju neku kombinaciju "radio friendly" melodičnog heavy metala, ali nemojte dozvoliti da vas to zavara - kvaliteta im nikako ne manjka. Tu i tamo neke od pesama na trenutke ostavljaju utisak nečega što ste već čuli, ali ako ste ljubitelji ovakvog "sweet" zvuka, onda ne znam što niste uposlili prste i potražili ih makar na "Jutjubu".

петак, 10. март 2017.

Superkombo #9

Piše: Antonio J.


"Nighon" su finski simfonični industrial metal bend koji je sa radom počeo pre devet godina, a "The Somme" im je drugi po redu album. Ono što imamo ovde je muzika na tragu onoga što su norveški "The Kovenant" radili od svog "Animatronic" albuma, ali na mnogo bolji način. Glas njihove vokalistkinje Alve Sandstrom je prosto predivan i u odličnom je kontrastu sa hrapavim, distorziranim harsh-om Nikoa Hagbloma. Sama muzika je podjedako dobro i zamišljena i odsvirana, a produkcija je po kvalitetu prati u stopu. Refreni na većini pesama imaju pop efekat i veoma su himnični - prosto nose slušaoca svojom energijom.

Iz Luksemburga nam dolaze "My Own Ghost", alternativni rok bend koji se ne libi inkorporiranja elctro/industrial i pop zvuka u svojoj muzici. "Life on Standby" je i više nego korektno izdanje, mahom veselo i poletno. Naravno, ta veselost se smenjuje sa dobrom dozom melanholije, što je i za očekivati od benda ovakvog usmerenja. Ovo nije album koji ćete navesti kao jedan od svojih deset najomiljenijh, ali je svakako jedan od onih koji ćete s vremena na vreme pustiti, pogotovo u trenucima preko potrebnog opuštanja.

"Aksaya" je black/death kvartet iz Francuske, a "Kepler" im je drugi po redu album. Pored dobre ideje i nekih odličnih deonica, ovo izdanje ne nudi previše. Neinventivni, dosadnjikavi i na trenutke naporni bubnjevi, pomalo odbojni vokali i gitare kojima je distorzija previše "škripava" za upeglaniju produkciju kakva je na ovom izdanju. No, to ne znači da ovde nema dobrih numera. Jedna od njih, "Fractale", je odličan pokazatelj kako je sam "temelj" albuma lepo zamišljen, ali da realizacija svega ostalog i nije baš lepo legla. Druga pesma koja mi se svidela je "Tau Ceti E" i sa njom se lista pozitivnih stvari završava.

"Aegri Somnia" je španski bend koji u svoj folk metal dodaje primese metala i blagih elektro semplova. Dakle, nije u pitanju folk metal, da se razumemo odmah. Umesto akustičnih gitara, korišćene su električne, distorzirane. Dosta me podsećaju na stari "Orphaned Land", samo bez bubnjeva i muških vokala. Produkcija je evidentno dobra, s tim što zaista ne znam u kojoj prilici bih uopšte pustio "Ad Augusta Per Angusta" koji je poprilično težak za slušanje. Smatram da su baš zbog pomenutih elektro semplova i distorziranih gitara članovi benda pokvarili potencijal album ima.

"CharcoalCity" sviraju mešavinu zanimljivu mešavinu dark rocka, industrial metala i gothica. Ovaj belgijski trio je na svom debi albumu, naslovljenom "Greyscale" odradio stvarno dobar posao. Numere su mahom srednjeg tempa, ali su daleko od dosadnih, iako na trenutke zaliče jedna na drugu. Cenim da bi "Nosferatu" i "Rosetta Stone" zvučali ovako da su svojoj muzici dodali industrial elemente. Što se kreativne i izvođačke strane tiče, nemam nikakvih zamerki. Produkcija je takođe dobra, te su balans i kontrast između instrumenata, vokala i semplova savršeno ujednačeni.

Ruski Bелиар sviraju zanimljivu kombinaciju simfoničnog black i death metala. Iako bi trebalo malo više da porade na produkciji, prošlogodišnji album, „Сквозь века“, je itekako interesantan za čuti. Doduše, na ovom izdanju nema ničega vanserijskog, te će biti najinteresantniji fanovima brzog i poletnog blekeraja sa podosta klavijatura u pozadini. Ono što mi se posebno svidelo je to što su tekstovi na ruskom jeziku, što daje solidnu dozu egzotike samoj muzici. Vredi preslušati.

Dig Me No Grave“, takođe iz Rusije, su jedan u nizu death metal bendova koji traže svoje mesto pod suncem. Nisu loši, ali nisu ni nešto preterano odmakli od svojih korena. Tokom celog trajanja demo albuma „From Past Aeons“ sam imao osećaj kao da slušam rifove pokupljene sa različitih izdanja „Cannibal Corpsea“ implementiranih u nove pesme, samo smorijeg tempa. Između kopije i originala ću uvek izabrati original.

Kompilacija „Dead Eyes Stench of Death“ nemačkog one-man benda „Macabre Demise“ nam nudi bazični brutal death metal koji ima par zanimljivih trenutaka, ali koji uopšte nisu dovoljni da se češće latite njegovog preslušavanja. Zamorno izdanje koje najvećim delom ostavlja utisak usiljenosti i repetativnosti.

Finski „Funeralglade“ su melodic death metal bend starog kova. Stoga nemojte očekivati bilo kakav moderan zvuk, već samo čvršće rifove podržane jakom ritam sekcijom i dubljim growlom. Ne libe se ubacivanja onih veselih melodija po kojima je finska melodeath scena poznata, kao ni povremenih klavijaturnih i akustičnih deonica. Oni koji su navikli na ono što noviji „Soilwork“ rade (na primer), ovde neće pronaći ni delić toga. Stoga je mini album „May the Funeral Begin“ odličan početni korak. Mesta za napredak svakako ima, što je sasvim normalno. Malo skromnija (sirovija) produkcija takođe nije naškodila samim pesmama, naprotiv – dala im je određeni šmek.

Zbog uvodne numere na albumu „Ouroboros“ sam pomislio da su „Godhead Machinery“ doom metal bend. Međutim, već sledeća pesma me je potpuno razuverila: ovi Šveđani kombinuju prog, death i black metal sa malo symphoa i to na veoma dobar način. Muzici i idejama sa pomalo avangardnog pristupa nemam šta zameriti – sve je dobro osmišljeno i odsvirano, a ni vokalima nisam našao mane. I više nego zanimljivo izdanje koje je kao celina potpuno.


Petrovački "Straight Up" su pre nekoliko dana objavili svoj debi album, nazvan jednostavno "Straight Up". Ono u čemu sam imao prilike da uživam se najprostije može opisati kao miks repkora, metala i NU-a. U samom zvuku se mogu čuti uticaji ponajviše "Korna" i "Limp Bizkita", ima tu i "Biohazarda", "Slipknota", a ono što se meni najviše svidelo je to što su me podsetili na prva dva albuma švedskih "Headplate". Pesme su i na srpskom i na engelskom, vokali idu od čistih, preko growlovanja, pa sve do tipičnih ritmičnih (reperskih/hoperskih). Sa idejne, izvedbene i produkcijske strane nemam nikakvih zamerki. Nenametljivo izdanje, ali veoma kvalitetno.

"Worthless" je jedan od najboljih death metal bendova koje sam otkrio ove godine. Ova finska ekipica veoma dobro zna kako da napravi izdanje kojim se kupuje poveća grupa fanova dotičnog žanra. Ljubitelji "Gorefesta", "Minushumana", "Entombeda" i "Dismembera" će biti zadovoljni onim što se na albumu "Grim Catharsis" može čuti. Pesme su uglavnom srednjeg tempa, ali ima i onih umereno brzih. Dakle, klimanje glavom i davanje tempa stopalom su zagarantovani. Samo, pazite da se ne zanesete previše, pogotovo ako album slušate putem mobilnog dok ste u gradskom prevozu.

"Vintersorg" nikada do sada nije imao loše izdanje, a tako će, izgleda, biti i u budućnosti. "Till Fjalls del II" donosi nastavak svega što je bend radio od albuma "The Focusing Blur" iz 2007. godine. Usuđujem se reći da je upravo izdanjem nađena prava formula koja uspešno uklapa duh prvih albuma sa tehničkim i stilskim napretkom na potonjim izdanjima. Produkcija je, standardno, predobra. Andersov vokal smatram jednim od najkarekterističnijih u metal svetu, rame uz rame sa Vorteksovim. Ako volite miks melodičnog epskog pagan-folka, black i prog metala i ako vam pritom ne smeta što pesme nisu ispevane na engleskom jeziku, onda vam itekeko preporučujem ovo izdanje.

Kada prvi put čujete "Æther Realm", pomislićete da dolaze iz neke finske ledare. No, ovaj folk/melodeath bend dolazi iz Grinvila u SAD-u, a "Tarot" im je drugi album po redu. Muzički podsećaju na novije radove (čuda mi, čuda) "Eternal Tears of Sorrow", s tim što su daleko od pukog kopiranja, već nose svoj pečat. Iskren da budem, nekome ko se tek upoznaje sa ovakvim zvukom bih ovaj bend naveo kao odličan izbor, možda i najviše zbog toga što u svojoj muzici imaju pregršt veselih melodija.

Melodični doom/death metal koji "Evadne" izvode je takav da baš i ne može kupiti ljude koji nisu fanovi navedenog podžanra. Ima onih koji vole samo neku (nazovimo to kao) srednju fazu "Paradise Losta" ili albume od "My Dying Bride" koji nemaju growl vokale, ali generalno ne slušaju ništa drugo od bendova sličnog usmerenja. "A Mother Named Death" nije za takvu grupu ljudi, već za sve one koji vole sporu i tešku muziku ispunjenu melanholičnim melodijama i mračnom klavijaturnim deonicama. Ovaj album je daleko od epohalnog: poseduje sve ono što je veliki broj bendova odavno odsvirao, ali je i pored toga veoma prijatan za preslušati.

Austrijski "Infected Chaos" me stilski podsećaju na "Vomitory", što je u samom startu plus. Ima tu i malo "Blood Red Throne", "The Wretched End" i, čini mi se (teških za izbegnuti), geterburških caka i finesa. Brzo, oštro, melodično i zarazno. Nije melodeath u pitanju, ako vas kojim slučajem ovo "melodično" u prethodnoj rečenici buni. Sve u svemu: album "The Wake of Ares" kida! Nije baš za maksimalnu ocenu, ali nekih bitnih zamerki nemam.

Slučajno saznah da "Seether" imaju novi album. Ovi južnoafrički post-grandžeri na ovogodišnjem izdanju "Poison the Parish" nude apsolutno isto ono što nude od svog osnivanja. Njihova muzika ni za pedalj nije idejno napredovala od stila po kom su prepoznatljivi. Naravno, imaju oni veoma, veoma dobrih pesama u svom opusu, kao i albuma, da ne grešim dušu. Ali, problem u tome što je većina njihove diskografije ispunjena izdanjima koji imaju pet ili šest odličnih numera, par onih osrednjih i gomilu filera za koje im je najverovatnije bilo žao da ih ne iskoriste. Da se razumemo, svako njihovo izdanje je slušljivo, ali upravo te pesme koje sam nazvao filerima učine da užitak bude nepotpun. Ipak, ne sumnjam da će hardkor fanovi biti prezadovoljni.

"Stone Sour" i dalje imaju vatre u sebi, ali je i te kako očigledno da su prethodnim duplim albumom "House of Gold and Bones" lestvicu postavili previše visoko. Očigledno je da ovogodišnjim "Hydrograd" pokušavaju da dokažu (i sebi i drugima) da se nisu solidno ispucali i da će im trebati još dosta vremena da osmisle nešto što će zaseniti malopre pomenuto duplo izdanje. Da li je ovo loš album? Generalno - nije. Da li je to i dalje "Stone Sour"? Jeste. Da li bih ga preporučio nekome ko još nije imao prilike da čuje ovaj bend? Apsolutno ne. Ovo je skup recikliranih ideja sa kvalitetnom šminkom koji se pod odrednicom "album" objavljuju kako bi se ispunile obaveze iz ugovora sa izdavačem od kog bend želi da pobegne. Kao što sam napisao: album generalno nije loš (nekoliko pesama je zaista predobro), ali to jednostavno nije to.

понедељак, 06. март 2017.

Resident Evil: The Final Chapter

Piše: Antonio J.

Red je bio da se dođe do kraja sa filmskom verzijom "Resident Evil" franšize. Finalni, šesti deo sage je mogao da okaja grehe svoja tri prethodnika, pošto je uvodni dvojac bio i više nego korektan. No, "Holivud" kao da se vodi mišlju: "E, batali priču, kontinuitet i sve to, već samo daj što veće eksplozije i steroidima napucane kompjuterske efekte!" To i ne bi trebalo da čudi, pošto su poslednjih godina svi blokbasteri svedeni na kataklizmično uništenje sa hepiendom.

U devedeset minuta, koliko "The Final Chapter" traje, se sve svelo na eksplozije, još eksplozija preko toga, isprazne, napotrebne dijaloge i neverovatno glupa objašnjenja kojima se pokrivaju rupe iz prethodnih delova.

Stvarno me zanima da li je bilo kome iz ekipe koja je radila na filmu palo na pamet da jedan dan sedne doma, iskoka dosta kokica i uz solidan broj limenki hladnog piva odgleda prvih pet ekranizacija. Pretpostavljam da nije, pošto je scanirao takav da potpuno anulira najkrucijalnija dešavanja iz prva dva dela, a koji su osnova za sve što se kasnije dešavalo. Pa, čak i treći i donekle četvrti deo sadrže scene sa kojima se može kompletirati cela priča.

Dodajmo onda likove koji su bili bitni u svim delovima igrice, a koji se ovde pojavljuju reda radi, čisto da se njihovim pojavljivanjem kupe fanovi franšize koji ne gotive film: u jednom i eventualno dva filma su tu, pa onda sledeća dva nisu, pa se onda pojave njihovi klonovi, jer ne ide da jedan glumac glumi tri uloge.

Onda imamo tu Alis koja se u prvom delu budi sa amnezijom, ali do kraja filma uspeva da se priseti svega i koja u svakom sledećem nastavku svima pokaže ko okreće antenu, a ko viče "dobro!" Ipak, to sve kao da se nije dogodilo, te ovde Alis postaje sama svoj klon i sve što su gledaoci mogli da nauče od 2002. godine do danas jednostavno ne važi. Zašto? Zato što tako piše u scenariju, a i realno - koga je briga za logiku i hronologiju kad su tu scene tuče sa glavnim bosom, milioni zombija u petoj brzini i (pogodili ste) eksplozije.

Razumem da se sve svodi na brzu zabavu, sljašteće "vauuuu!" efekte i manjak filozofije, ali ipak bi trebalo ponuditi nešto što ne pretvara mozak u kašu. Ako već scenaristi nisu mogli da se ljudski posvete proučavanju originalnog "plana i programa" (da, tu mislim na igricu), onda su barem mogli da za kraj ovog petnaestogodišnjeg mrcvarenja naprave film za koji se može reći: "E, taj definitivno vredi". Nažalost, to se nije dogodilo. Kec k'o vrata!

P.S. Ako volite "Resident Evil", onda toplo preporučujem dva animirana filma koja je radio sam "Capcom", a koji prate radnju igrice: "RE: Degeneration" i "RE: Damnation" (treći deo, "RE: Vendetta" izlazi krajem maja ove godine). Iako animirani, desetostruko su bolji od svojih igranih pandana.

среда, 01. март 2017.

Superkombo #8

Piše: Antonio J.


Vranjanski "Mud Factory" su jedan od najboljih srpskih groove metal bendova. Za četiri godine su napravili opako dobar posao koji bi u nekom drugom univerzumu bio mnogo bolje propraćen, što ovi momci itekako zaslužuju. Smatram da je pun pogodak to što su od osnivanja do sada objavili "samo" dva mini albuma, jer su na taj način pravilno dozirali svoju kreativnost slušaocima. Prvi EP, "Born for Doom", sa svojih 20 minuta čini više za ključanje adrenalina nego čitave diskografije nekih bendova. Dobro, ne baš celo izdanje, pošto sa poslednjom numerom umiruju konzumenta dajući mu lažnu nadu da je tornado prošao dok poslednji minuti prave ršum.

Drugi EP, "Project Extinction", je gotovo duplo kraći od prethodnog, siroviji, nema toliko southern/stoner uticaja, ali to ne znači da je i manje ubitačniji. Sa malo deathcore brejkova, skladno uklopljenih, iz čistog groovea prelaze u death metal. I ništa ne škripi, ništa ne odudara: sve je na svom mestu. Gitare jasne, bas je tu kao podrška i oslonac, bubanj kao noseći stub, a vokali (bilo da su scream ili growl) prosto dominiraju. Uzgred, čisto da napomenem, koliko god da studijski dobro zvuče, to je apsolutno ništa u odnosu na to kako zvuče uživo. Energični do maksimuma, od početka do samog kraja.

Posle odličnog prvog albuma ("Antithesis of All Flesh"), kragujevački "Triumfall" su objavili još tri izdanja. Prvo od njih je EP sa dve numere iz 2011. godine, "Deaths Are His Monument" (obe su se našle i na split-u "Death to Thy World") i koje je njihov zvuk prebacilo na drugi kolosek. Iako volim klavijature kod black metal bendova, moram priznati da je odsutvo njih na ovom i sledećem izdanju "zamračilo" zvuk benda. Drugačiji koncept pesama, njihova konstrukcija, kao i sami aranžmani, teraju slušaoca da se potpuno stopi sa tonovima koji izbijaju iz zvučnika.

Dve godine kasnije objavljuju split sa francuskim bendom "Insane Visper", pod nazivom "Demise of Being". O pesmama ekipe iz Tuluza neću pisati, već ću se fokusirati na dve numere "Triumfall-a" za koje mogu reći da su nastavak onoga što su na prethodnom izdanju objavili. Dakle, stara BM škola u modernom ruhu, daleko od monotone i naporne. Jeza i teskoba pretočeni u zvuk, opskuran i detaljan. Sablasan vokal koji kao da najavljuje skoru propast sveta samo pojačava osećaj nelagode i potpunog rastrojstva uma. Šteta je samo što nema ovakvih numera makar malo više... 

O beogradskom bendu "The Stone" ne treba puno pričati: legende srpskog black metala su još od svog nastanka (kao "Stone to Flesh") pokazali da je ovo tlo plodno za ovakav zvuk. Zajedno sa bendovima kao što su "Introitus" i "May Result" su postavili temelje žanra na ovim prostorima. "Tragom hromoga vuka" je njihovo drugo izdanje pod sadašnjim imenom. U pitanju je kompilacija starih pesama, sa dodatkom dve nove. Može se videti kao neka vrsta retrospektive evolucije zvuka i ideja po kojima su pesme nastajale. Odličan je kontrast između "demo" i "profi" snimaka, iako je očigledno da je svaka numera ubitačna na svoj način.

"Magla" mi je njihov omiljeni album i smatram ga malim remek delom. Svaka pesma, od naslovne pa do poslednje, je ujednačenog kvaliteta, bez odstupanja, bez praznih momenata. Rezak zvuk, "tumorna" produkcija i blago prigušen avetinjski glas su zaduženi da budu vodič slušaocima kroz magloviti, posmrtni svet, isprepletan slovensko-paganskom mistikom. Slobodno mogu reći da su ovim izdanjem pogodili u sred srede i da su posle "Some Wounds Bleed Forever" objavili najpotpunije izdanje. To ne znači da su prethodni i potonji albumi lošiji, daleko od toga, već da je upravo ovaj pokazatelj kako bi jedno epsko black metal delo trebalo da zvuči.

"Deca apokalispe" je bend sačinjen od članova iz više gradova koji zajednički, u svom zvuku, kombinuju više različitih žanrova. Kada neko pomene izraz "super-grupa", onda se to u slučaju Srbije može odnositi upravo na ovaj bend. Drugačiji, noviji, svežiji od drugih. Dašak neočekivanosti i svežine na domaćoj sceni. "Erom papirnih grobova", svojim prvim albumom, su pokazali da fuzija metala, hip-hopa, elektronike i tribalnog zvuka može ne samo da funkcioniše dobro, već - perfektno. Ako se na to dodaju ništa manje dobri tekstovi na srpskom jeziku koji vas teraju da se nad njima zamislite, onda je krajnji rezultat još bolji.

Da bi se popunila "praznina" pre objavljivanja novog albuma, dva singla su osvanula putem "Nocturne magazina" - "Linije fronta" i "Blok 12, zgrada 44". Obe pesme se mogu gledati kao jedno izdanje, pošto bi se u vreme vladavine vinila obe našle na različitim stranama jedne "singlice". Recept preuzet sa prethodnog izdanja je samo unapređen, sa još boljom produkcijom i tvrđim zvukom. Tekstovi još teži za "progutati" (u slučaju da ste konzument "limunadica"), ispunjeni rečima koje opisuju surovu realnost današnjice. Gorka istina koja je šamar u lice i šut u međunožje virtualnoj omladini.


"A Lie Nation" sviraju melodični black metal i aktivni su od 2010. godine. Od svog nastanka su objavili dva mini albuma: "Human Waves" 2015. i "Begin Hate" koji će, tehnički, biti u prodaji tek od aprila 2017. i o njemu ću i govoriti. Sama muzika mi se svidela, pogotovo što od samog početka izdanja kreće silovito, bez nekog smarajućeg introa. U nekim momentima su me podsetili na "Old Man's Child", što je svakako plus. Jedini minus su vokali koji su previše "škripavi", te malo kvare krajnji utisak. Nekada takvo produkcijsko rešenje legne lepo, negde ne.

"Kaos Krew" su na sceni već 13 godina, a krajem ove će objaviti svoj četvrti album, "Returno". U promociju istog su krenuli sa dva singla: "End My Pride" i "Panama". Muzika koju sviraju se može klasifikovati kao industrial rock, a ono što se na ove dve pesme može čuti je nešto kao soundtrack iz kultne igrice "Quake 2", samo sa vokalima. Dakle, kao stvoreno je za gejmere i ostale koji i dan danas besomučno arče tastature i miševe u borbi sa protivnicima, hehe. Par numera nije dovoljno kako bi se dobila prava slika izdanja, te ću ih oceniti kao maksi singl.

"Iskreni rok iz šume", tako "Gentle Savage" opisuju ono što sviraju. I, zaista je tako. "Introduction", njihovo prvo izdanje sa tri pesme nudi zaista simpatičan, lagan rokenrol, pogodan za bukvalno svaku situaciju. Mahom vesele melodije srednjeg tempa će vas asocirati na prepun pab u kome se pije kao da sutra ne postoji i svi su veseli. Ono, tipična filmska scena u kojoj sa društvom sedite za šankom, cirkate, a lokalna baraba započinje kavgu u kojoj ceo lokal počinje da se tuče dok bend svira svoj repertoar i ne haje za bilo šta oko njih. Šteta što nisu ponudili više pesama.

"Crucify the Faith" sviraju melodični deathcore koji je na trenutke dobar, ali većim delom neusklađen, te završi u ćorsokaku. Taman rif krene u dobrom smeru, ali posle nekoliko taktova dođe do tačke kada ne zna da li da skrene levo ili desno, pa nastavi preko trotoara. Umesto tipičnih brejkova su tu deonice sa skoro pa flamenko gitarama, što je veoma fin detalj. Ali, generalno gledano, nema ovde ničeg specijalnog što bi fana ovog žanra nateralo da "New Breed" presluša više od jednom nedeljno. Potencijala ima, ali treba još dosta raditi na razvijanju ideja.

"Viper Arms" su rok četvorka, aktivna od 2014. godine, a "Black Aura" im je prvi album. Odmah ću reći da je ovo laganiji (alternativni) rok kakav volim da čujem. Otprilike je kao neka mešavina novijih "Guano Apes" i umekšanih "All Ends", ali sa nekom "prljavijom" notom. Iako poletna muzika i u nekim momentima toliko pop da bi se bez problema vrtela na komercijalnim muzičkim televizijama, moram priznati da je sama sebi reklama. Koliko god voleo ekstremni metal, upravo ovakvi albumi su potrebni za stvaranje neke unutražnje ravnoteže slušaoca.


"Damnation Plan" su finski moderni melodeath bend koji je aktivan od 2004. godine, a "Reality Illusion" im je tek drugi po redu album. Ono što na njemu nude je odlična svirka, pre svega energična i poletna, sa odličnim zvukom gitara, i galopirajućim bubnjevima. Vokalisti su takođe na visini zadatka, te se sa svojim glasovnim mogućnostima odlično uklapaju u žanr kome bend pripada. Napisao bih da je ovo perfektno izdanje ali, nažalost, to ne mogu iz samo jednog razloga: "Reality Illusion" i previše podseća na sve što su švedski "Soilwork" radili od "Natural Born Chaos" do sada. Ne želim reći da su njihov klon, ali slušajući ovaj album poslednjih nekoliko dana, iznova sam dolazio do zaključka kako se ni već pomenuti švedski bend ne bi stideo da ga potpiše.

Ako volite "Audrey Horne", onda ćete verovatno zavoleti i "Sprague Dawley", bend koji u melodičnu hard-rock osnovu dodaje i grunge i pop u tragovima. "Missing Piece" je jedno skoro pa veselo izdanje (čak i u melanholičnijim momentima), toplo i pre svega iskreno, te već od prvih tonova kupuje slušaoca. Jednostavno, teško je ne uživati u zaraznim rifovima i simpatičnim vokalnim rešenjima njihovog frontmena. Na samom albumu možete naći sve što poželite: brže pesme, onda one nešto sporije (u srednjem tempu), kao i neke koje bi se mogle nazvati baladama (iako to baš i nisu).

"Starkill" su američki bend koji kombinuje melodic death, power i symphonic metal. Iako su njihova prva dva albuma imala veći akcenat na sympho melodeath-u (pogotovo drugi, perfektni "Virus of the Mind"), prošlogodišnji "Shadow Sleep" je svojim većim oslanjanjem na power postao njihova karta za ulazak u prvu A ligu metal bendova. Skoro nisam čuo ovako dobro izbalansiranu kombinaciju različitih podžanrova sa, malo je reći, odličnom produkcijom. Oštre i jasne gitare, energična ritam sekcija, klavijature koje daju dodatnu dimenziju zvuku i vokali koji ne škripe ni u jednom momentu, bilo da su čisti, horski, harsh ili growl.

Sa šveđanima "Centinex" ne možete pogrešiti jer nikada do sada nisu razočarali. Za malo više od četvrt veka (koliko je prošlo od njihovog osnivanja), izdali su zavidan albuma od kojih je teško izabrati jedan koji se može nazvati prototipom njihovog zvuka. Prošlogodišnji "Doomsday Rituals" svojim kvalitetom ni za pedalj ne odstupa od standarda koji su članovi benda sami sebi postavili. Deset pesama razarajućeg death metala u obliku zvučne galopirajuće furije koja najavljuje potpuno uništenje. Album bez mane.


Bend "Ad Vitam" dolazi iz Italije i ovo im je drugo po redu izdanje. U moru modernih melodeath albuma, "Stratosfear" dolazi kao pravo osveženje. Idejno predstavlja najbolju kombinaciju stare, švedske škole i modernog zvuka, sa dosta solaža, naglašenom bas gitarom i sa ne previše upadljivim klavijaturama (koje upotpunjuju zvuk). Promene ritmova, povremeno praćene akustičnim gitarama i ostalim zvučnim efektima, čine pesme kompletnijim, vrednim slušanja. Vokali su na visokom nivou, kao i ostatak instrumenata - produkcija takođe. Jedino što ne bih mogao da izdvojim nijednu numeru posebno, pošto je album kao celina perfektan.

Švedski "Degradead" su svoj istoimeni, a peti po redu, album objavili krajem januara. Ništa novo, ništa spektakularno, ništa do sad neviđeno, ali ipak odlično odrađeno. Ekipa iz Štokholma zna kako da napravi dobar, moderan proizvod. Stoji da je ritam sekcija pomalo monotona, donekle generična, ali ako volite moderan melodeath zvuk koji u sebi ima sve ono najbolje iz metalcore-a (i da pritom ne prelazi u isti), ovo je pravi album za vas. Zaštitni znak ovog benda, vokal Mikaela Sehlina, je ono što svako izdanje izdiže na viši nivo.

Hope for the Dying” iz Ilinoisa (SAD) sviraju simfonični melodeath sa osetnom dozom metalcore-a, što se da primetiti kod vokala i nekih gitarskih deonica. No, to ne znači da su neka vrsta "Unearth" klonova sa klavijaturama! Njihov poslednji album, "Legacy" je za nijansu slabiji od svog prethodnika iz 2013. godine, ali je i dalje odlično izdanje koje se sluša od početka do kraja. S obzirom da je većina pesama duža od šest minuta (jedna gotovo punih deset), sigurno je da album nećete slušati "s nogu", već ćete morati da mu se posvetite sa velikom pažnjom koju itekako zaslužuje.

Luksemburg se ne može pohvaliti svetski poznatom metal scenom, ali to ne znači da u ovoj maloj evropskoj zemlji nema odličnih bendova. Jedan od njih je "Sleepers' Guilt". Njihovo četvrto izdanje i prvi "full-lenght", "Kilesa" već od prve numere udara silovito svojom odličnom produkcijom, tvrdim zvukom i odličnom konstrukcijom. U osnovi je ovo melodic death metal, ali ima uticaja progresivnog, kao i groove metala. U gotovo osamdeset minuta je spakovano sve ono najbolje vezano za žanrove koje sam u prethodnoj rečenici pomenuo. Ako nastave ovakvim tempom, lepa im se budućnost smeši.

Prosto me čudi kako ranije nisam naišao na ovaj bend. "Throne of Heresy" su tipični švedski death metal bend koji u svojoj muzici kombinuje najbolje od zemljaka kao što su "Vomitory", "Dismember" i "Centinex". Njihovo treće po redu izdanje, "Antioch" je prava poslastica za sve one koji vole prethodno nabrojane bendove. U nešto manje od jednog školskog časa ćete naći ništa drugo do muzike koja svojim ritmom prosto nosi slušaoca, koja puni adrenalin, ali ne podstiče agresivnost već vas prosto tera da se pokrenete i da zasvirate nevidljive bubnjeve.