субота, 31. децембар 2016.

Blitzkrieg #4

Norveški "Kvelertak" dođu kao aperitiv, čašica rakijice (il' dve, a što ne i tri) za zagrevanje, a svojim veselim pankoidnim blekerajem dižu raspoloženje za 99,9 posto. Njihov prvi, samoimenovani album je pravi izbor za razbijanje turobnosti.

"Manegarm" i "Legions of the North" - nema proslave bez vikinškoga melosa. Poželi čovek prosto da zarad večne slave i Valhale ode u neki boj, makar i u špajz sa buckastom Valkirijom nekom.

"Eaten Back to Life" otvara niz klasičnih dela, hitova za sva vremena i generacije - rekli bi neki. Floridski veterani "Cannibal Corpse" su svojim debi izdanjem postavili neke od standarda death metal zvuka koje su potom sami unapređivali.

"Death". "The Sound of Perseverance". Histerija, ludilo, mlataranje air gitarama u punom zanosu, ispijanje polulitarske limenke piva na eks. Vraćanje filma i podsećanje na vreme kada se ova gromadčina od albuma prvi put našla u plejeru...

Bez legendardnih "Dismember" se ne može! Red death metala, red death'n'roll-a - sušti kvalitet. "Massive Killing Capacity", album koji nema mane. Svirepo veseo i ubistveno zarazan.

"Figure Number Five" je kao 'ladno pivo kojim se preseče dedina ljuta rakija, pečena davnijeh godina. "Soliwork" je tu za razmrdavanje onih koji tek pristižu na bal i za hvatanje blagog predaha onih koji su dotle lumpovali.

Derani "Children of Bodom" već prvim taktovima albuma "Follow the Reaper" vraćaju snagu onima koji su mislili da je za njih noć gotova. Mešavina powera i melodeatha sa vrištećim "jaoh, jaoh, jaoh" povicima direktno dira u "folklorski sevdah gen".

"Hypocrisy" su albumom "Obsculum Obscenom" samo potvrdili što je svima bilo jasno posle njihovog debija "Penetralia" - Peter i kompanija su mašina za štancovanje opako dobre muzike, bilo da je ona čisti death metal ili atmosferični melodeath.

Mislim da "The Crown", koji su se u vreme kada je "The Burning" objavljen bili poznati kao "Crown of Thorns", nikada nisu naplatili svoj kvalitet kako treba. Postigli su dosta, nije da nisu, ali deluje da su mogli mnogo više. Nisu im na ruku išli mnogostruki problemi, sem što su im davali snagu i inspiraciju za stvaranje ovakvih monumentalnih izdanja.

Samo najjači su stigli do finalne deonice i uz zvuke reizdanja prvog albuma beogradskih black metal legendi "The Stone" polako, ali sigurno, privodili žurku kraju. "Neke rane krvare večno" zaista, ali to nije razlog da se ne popije još jedna s nogu za srećan put.