недеља, 25. децембар 2016.

Superkombo #5

Piše: Antonio J.

"Mustan Kuun Lapset" su finski dark/black metal bend, a "Saatto" im je peti po redu album. Stilski me, barem na ovom izdanju, podsećaju na mešavinu "Vintersorga", ranog "Agathodaimona" i "Myrkgrava". Dakle, mešavina atmosferičnog black metala (kao osnove) sa melanholičnim melodijama, podosta klavijatura i deonica sa akustičnim gitarama koje su kao podrška onim distorziranim. Uglavnom dominiraju harsh/scream vokali, sa ponekim growlom, ali takođe ima i onih čistih. Album treba posmatrati kao jednu celinu (pošto nema nijedne numere koja se izdvaja) i tako ga treba "konzumirati".

"Scarecrow" su 19. decembra ove godine digitalno objavili svoj četvrti album "Exterminators of the Year 4000". Ovaj horror-punk bend iz Finske odlikuju vesele melodijice koje se odlično uklapaju sa tom horor/Noć veštica tematikom. Letimičan pogled na nazive pesama je dovoljan da vas zaintrigira da čujete šta to ova ekipa ima da kaže. Ne znam sa kime bih ih uporedio, jer punk baš i nije moj fah. Ipak, apsolutno preporučujem ovo izdanje, nadasve lepo zamišljano, sa dobrom produkcijom, kvalitetnim i nezamornim pesmama koje su kao stvorene da budu deo soundtrack-a za neki horor film.

Ni sam ne znam koliko sam sličnih izdanja, kao što je mini album "Crank", preslušao prethodnih godina. Volim ja tu mešavinu "običnog" i hard roka, volim i kada se ide na to da zvuk bude siroviji, da sve liči na demo - da se napravi neki garažni efekat. No, da bi to sve funkcionisalo kako treba, onda bi svaki instrument trebalo da pršti i da sve puca od energije. Ovde toga, nažalost, nema. "Damage Limit" su i pored dobre zamisli podbacili u realizaciji, što je prava šteta. Pesme imaju podosta neiskorišćenog potencijala, pojačanog onim "catchy" efektom, ali loše upakovanog zahvaljujući anemičnoj produkciji.

"My Funeral" je ove godine objavio svoje osmo po redu izdanje, "Harder Than This Life". Iako se vode kao thrash/death bend, mogu reći da thrash deo svakako mnogo više preovladava u njihovoj muzici. Ono što oni sviraju mi (i pored neospornog kvaliteta) nije baš leglo, te nisam uspeo da se navučem na njih. Međutim, ovaj mini album je već druga priča - svideo mi se u potpunosti. Pretpostavljam zato što u njemu ima dosta te furiozne, motorhedično-pankerske energije koje čine da vas prve tri numere prosto nose. Četvrta i peta su sporije, donekle opuštajuće, ali daleko od toga da su manje kvalitetne od prethodnih."

As the World Collapses" je švedskom bendu "Zephyra" drugi po redu album. Ovaj melogroove/metalcore sastav zvuči veoma zanimljivo, za šta je zaslužna odlična produkcija, dobre ideje iza pesama i opako dobar glas njihove vokalistkinje koja prosto rastura bilo da se radi o čistim ili harsh/growl deonicama. Jedini minus je taj što su sve pesme nekako na isti kalup što se osnove tiče, te je početak jedne veoma sličan početku druge. Ipak, zahvaljujući tome što su dodali malo elektro efekata (poneki sempl i gotovo pa technodance klavijature), ova se falinka potisnula u drugi plan.

"Herem" su finski doom metal bend čija je muzika teška kao zemlja, depresivna i turobna. Zamislite malj koji udara sporo, ali silovito, u pravilnim razmacima. Zamislite da je to udaranje jedina stvar koju čujete i da traje čitavu večnost. E, pa upravo tako zvuči "III", njihov ovogodišnji album. Ovakav doom volim da čujem, sa dugim pesmama, sporog tempa, gde svaki instrumental dolazi do izražaja i gde vokalne deonice njihove pevačice deluju kao kao avet koja prožima sve. Napomenuo bih da je ovde ritam sekcija daleko od monotone i da samoj atmosferi daje još jeziviji efekat. Posebno su me oduševile solaže koje bi se bez problema dobro uklopile i uz neki prog-rock bend.

Novosadski hardcore derani "Kolaps" su ove godine objavili treći po redu album, naslovljen "Neka gori". Ova energična četvorka je ponovo na visini zadatka, što znači da su uspeli da naprave izdanje uz čije će tonove glavom klimati i pankeri i metalci i korovci. Nema tu mnogo filozofiranja, već samo podosta dobrog prašenja, pojačanog odličnim tekstovima i vokalom koji podiže atmosferu na jedan navijački nivo: veoma je lako zamisliti masu ljudi koja u ritmu skače i peva stihove iz refrena. Ovakve bendove volim zato što ne komplikuju stvari previše, rade ono što vole upravo onako kako i treba da se radi: iz srca.

Ne znam šta se dešava sa beogradskim bendom "Fonic", da li su trenutno aktivni ili ne, ali bi mi stvarno bilo žao da ne nastave sa radom. Njihov debi album "Urbana legenda" je sjajan primer kako bi američka škola alternativnog roka (koji koketira sa alternativnim i NU metalom) trebalo da zvuči. Dobri, tvrdi rifovi, aktivna ritam sekcija, produkcija ispolirana taman toliko da ne ubije instrumente i vokal specifične boje koji kao da je stvoren baš za muziku koju čujete iz zvučnika. Ovo je "čista komercijala": kvalitetna, iskrena i zarazna. Mejnstrim u svom najboljem obliku, druga strana novčića na kome je sa druge strane njegov andergraund pandan, kako to i treba da bude.

Riječki pagan/folk/black metal bend "Voloh" me je svojim prvim albumom "Gromovi nad Trebišćem" prosto oduševio - vratio me je u vreme kada sam otkrivao upravo ovakav zvuk. Baš ovakva muzika, ovakvo muziciranje, ideje, vokal - baš sve. Ovo izdanje je dnevna doza za svakoga ko je zagrejan za slovenski paganizam i mitologiju. Tekstovi na hrvatskom su ovde veliki, veliki plus, jer je sasvim logično dičiti se svojim korenima na jeziku koji je lako razumljiv velikom broju ljudi na prostoru bivše Jugoslavije. Jedini minus na albumu je njegovo trajanje od samo 27 minuta. Taman se slušalac zagreje i onda završetak dođe kao hladan tuš.

"HMS Keelhaul" su finski melodični hard rock bend koji se ne libi da u pojedinim trenucima implementira i malo metala u svoju muziku. Postoje od 2013., a u decembru ove godine će objaviti debi album "Anchord" za "Inverse Records". Njihova muzika je zanimljiva, sa nekim finim idejama, ali ne dovoljno da bih ovo izdanje držao u plejlisti. Nema pesme koja bi se zaista izdvojila, nema potencijalnog hita, plus što sve deluje kao traženje pravog zvuka. Produkcija je trebalo da bude mnogo bolja za ovakav žanr: deluje "isprano" i prazno, tako da svaki instrument deluje klonulo, sem u retkim momentima kada se vidi da bi bend mogao mnogo više da uradi.

"Muddy Moonshine" su simpatičan bend koji blues sa southern rockom. Na albumu "Muddy Wild" se mogu čuti pesme ujednačenog kvaliteta, odlične za svakoga ko odluči da se posveti večernjem druženju sa dedinom deset godina starom rakijom. Očigledno je da u ovim Fincima kucaju prava južnjačka srca, pošto su se svojski potrudili da distorziju drže na samom minimumu, dok je "akustičniji" zvuk gurnut u prvi plan. Zahvaljujući vokalima i samoj atmosferi koju muzika stvara, lako je zamisliti ove momke u nekoj zadimljenoj brvnari Bogu iza nogu, punoj sumnjivih njuški, pokeraša, bandita i ostalih nesrećnika koji poslednju paru daju na "vatrenu vodu".

"Callidice" su ove godine objavili drugo po redu izdanje, mini album "Scarlet". Pet pesama moderne mešavine melodeatha i metalcorea, spakovanih u dvadeset minuta koje ne donose ništa novo i koje su mogle biti i bolje predstavljene. Produkcija je ovde najveći problem, pošto deluje kao da je u pitanju početnički demo. Šteta je što je tako ispalo, pošto su pesme sasvim solidne, a neke imaju one "catchy" momente koji su bitni za nakupljanje veće fan baze. Doduše, ima ovde i napornih momenata: repetativnih, generičnih, ali i nekih apsolutno nepotrebnih kojima se samo produžava trajanje pesama.

"Pohjoisen Soturit" sviraju... hm... Pa, sasvim sigurno je metal u pitanju, ekstremni pre svega. Ipak, ovo nije ni black, ni death, već nešto između, svakako veoma efektno. Pesme su mahom srednjeg tempa, zarazne, dobro i osmišljene i isproducirane, te će svakoga sa dugom kosom naterati da njome mlatara tamo-amo. Sam kvalitet numera je ujednačen, nema odstupanja od neke osnovne ideje. No, zbog svega toga nema ni jedne pesme koja bi se izdvojila, što generalno ne vidim kao minus. Najviše mi se svidelo to što je album "Oksat pois... ja osa latvuksista" kompletno otpevan na finskom jeziku, što je u kombinaciji sa muzikom pun pogodak.

"Hate Unbound" dolaze iz Detroita (SAD) i, po svojim rečima, sviraju death/thrash metal. Izostavili su da napomenu da u zvuku koji krasi njihov debi album, "Plague", ima podosta uticaja groove metala. Prva pesma me je pomalo smorila, jer je generična preko svake mere. Na svu sreću, naredna je bila mnogo bolja. Posle toga... Bend ima potencijala, ima ideja i što je najbitnije - ima talenta. Šteta je što sviraju ono što vole na pogrešan način: suviše se trude da zvuče kao bendovi koji su im uzori. Zbog toga deonice iz jedne numere previše podsećaju na deonice iz druge: ritmički i po rifovima deluju samo vao varijacije iste ideje.

"Diktaattori" je debi album finskih trešera "Rajalla". Nekim idejnim rešenjima me podsećaju na svoje groove/thrash sunarodnike "Northern Discipline" i "Am I Blood", što je svakako plus. Nemam nikakvih prevelikih zamerki na ovo izdanje, sem što su uvodi u neke numere mogli biti malo bolji, originalniji i što u nekim deonicama ima previše onih dosadnih trešerskih "tapa-tapa-tapa" ritmova koje u stopu prati vokal iste dinamike. Sa sviračke i produkcijske strane je sve odrađeno maksimalno korektno. Što se kompozitorsko-idejnih rešenja tiče, mogli su malo manje da se drže "školskog recepta" i da se otisnu van granica žanra.

Nemački "Therein" deluju kao neka mešavina sačinjena od delova bendova "DevilDriver", "Heaven Shall Burn" i "Centinex" (barem iz prve polovine dvehiljaditih). Dakle, mešavina melodeath i thrash zvuka čine "Forsaken Ground" veoma pitkim albumom. Vokalna rešenja su odlično odabrana i u potpunom su skladu sa muzikom, što je veoma bitno za ovakav stilski miks. Volim kada čujem neki novi bend, o kome nemam nikakvog znanja, a koji uspe da me natera da ceo album iz prve preslušam od početka do kraja. Tako je i sa ovim izdanjem: neka loših pesama (pogotovo ne zamornih), energičnost izbija iz svakog tona, pa čak i onda kada su u pitanju manje dinamične deonice u pitanju.

Album "World Without End", užičkih "Zer00ne" mi se na telefonu nalazi već gotovo pune dve godine, što je svakako jasan pokazatelj koliko je ova ekipa dobra. Njihovo viđenje metalcorea daje akcenat na onaj "metal" prefiks, dok neke gotovo pa prog deonice (ne, ne Malmsteenovske, već rifovsko-razlagajuće - za nas koji nismo muzičari je sve to prog, hehe) ih jasno distanciraju od gomile prosečnih (svetskih) korovskih bendova. Svaka numera bukvalno (što bi počivši Savo iz Kikinde rekao) "preljeva" od adrenalina. Ako vam je potreban prototip dobrog modern metal albuma, onda je to upravo ovaj.

недеља, 18. децембар 2016.

Na prvi pogled: Rogue One

Piše: Antonio J.

Okruglo godinu dana posle "Buđenja sile", dolazi nam "Odmetnik-1" - film koji se vremenski smešta malo pre "Nove nade". Za one koji ne znaju, u pitanju je još jedan film u serijalu o "Zvezdanim ratovima" koji će "Dizniju" doneti brdo para, te time napraviti prostora za ekranizovanje još barem jednog filma pored dve najavljene epizode. No, da ne dužim previše i da naglasim ono najbitnije. "Odmetnik-1" je tipični holivudski naučno-fantastični blokbaster, sa napucanim efektima, ponekim očajnim scenama u kojima je dijalog u prvom planu, ali koji nadasve pruža gledaocima dva sata kvalitetnog programa.


Ok, ima onog usiljenog humora kada ne toliko smešnu scenu pokušavaju da naprave smešnom, a smrtno ozbiljnu naprave blago patetičnom, te je skoro pa obesmisle. Gluma nekih likova je na trenutke kao u Aljoše Vučkovića kada se previše uživi u ulogu. Šta da se radi - niko nije savršen. Niko, sem (po pravilu) kompozitora. Muzika je i u ovom i u svim ostalim filmovima o "Zvezdanim ratovima" uvek bila na najvišem mogućem nivou, te je vadila stvar čak i kada  u gro planu vidimo manijačku facu zabagovanog Hajdena Kristensena. Kad sam već njega pomenuo, red je da pomenem i Darta Vejdera koji ovde ima svojih odlično iskorišćenih pet minuta, a koji su i više nego dovoljni da usreće one najokorelije fanove.

Sve u svemu, "Odmetnik-1" je "DC-u" objasnio ko je pravi "Odred samoubica", barem što se velikog ekrana tiče i pride se iskupio za onu osamdesetoprocentnu rimejk prevaru od "Sedme epizode".

четвртак, 15. децембар 2016.

Prvi broj fanzina "Ciklonizacija"

Danas, 15. decembra 2016. godine, je (zvanično) izašao prvi broj fizičkog izdanja fanzina "Ciklonizacija". Ideja koja se neko vreme krčkala je materijalizovana u obliku koji je uslovila finansijska situacija. I pored toga mogu reći da sam zadovoljan kako je sve ispalo. Tiraž fanzina (16 crno-belih stranica, A5 format) je 30 primeraka, a svaki primerak prati audio disk sa 17 pesama. Nažalost, fanzin se ne nalazi u slobodnoj prodaji, već će biti razdeljen jednom broju prijatelja i saradnika "Ciklonizacije". Ako neki primerak pretekne, na "Facebook" stranici bloga će to biti napomenuto, te će se sa zainteresovanima napraviti neki dogovor.

U prvom broju se nalazi osam recenzija albuma objavljenih od strane bendova "A|symmetry", "Bane", "Forever Storm", "Angry Again", "Lik", "Kill the Romance", "Zloslut" i "Magenta Harvest", te mini putopis - predstavljanje muzičke prodavnice "The Record Hustler" koja se nalazi u gradu Den Bošu u Holandiji, kao i osvrt na dokumentarac "Why You Do This?".

Što se kompilacije tiče, neizmerno se zahvaljujem bendovima "A|symmetry", "Dead End", "Kolaps", "Zephyra", "Narthraal", "Shadecrown", "Elio Rigonat", "Magenta Harvest", "Paimonia", "Kill the Romance", "Sacramental Blood", "AngelSeed", "Pohjoisen Soturit", "Zloslut", "Denominate", "Деца Апокалипсе" i "VVORSE" koji su mi, što lično, što preko svojih izdavača ("Inverse Records", "Nocturne Media" "Sliptrick Records", "Ghastly Music", "Dark Chants Productions", "Humanity's Plague Production", "Miner Recordings") dozvolili da iskoritim njihove pesme za kompilaciju.

Posebno se zahvaljujem finskoj izdavačkoj kući "Inverse Records" i gospodinu Joniju Kantoniemiju, a koji mi redovno šalju svoja digitalna izdanja radi recenziranja. Takođe hvala svim bendovima, saradnicima i prijateljima na neverovatnoj podršci celoj ovoj ideji i na širenju vesti po socijalnim mrežama: Packe ["Jesboligakurac" records & distro], "Headbang", "Helly Cherry", "Nekrst", "Princip", "Hammer and Tongs", "Librarion", "Rockmotiva", "Serbian Metal Downloads", "Grim Reaper Records", "Confusion Specialist Records", "Balkan Metal Promotion", "Morbid Future Fanzine".

Uzgred, kao dva najbolja ovogodišnja albuma sam odabrao "EgregoЯ I" beogradskog one-man projekta "Elio Rigonat" i "Black" švedskih legendi "Ablaze My Sorrow".

 

петак, 09. децембар 2016.

Superkombo #4

Piše: Antonio J.


Iz susedne Mađarske nam dolazi veoma zanimljiv bend Guruzsmas. Ovaj instrumentalni sastav u svojoj muzici kombinuje folk i psihodelično-progresivni rok. Mogu reći da je ovogodišnji album "Üst a gríz felett", iako možda prekratak (traje samo 26 minuta), itekako zanimljiv. Lepo je čuti kako je etno zvuk inkorporiran u post-rock osnovu. Distorzije nisu najtvrđe, već je njihova boja potpuno prilagođena stvaranju psihotičnog efekta, dok naglašeni bas dodaje fanki notu celokupnom izdanju. Izbalansiranost između nekoliko različitih žanrova je u potpunosti perfektna: prelaz iz jednog stila u drugi je posve prirodan i neusiljen.

Heather Wasteland su instrumentalni medieval/neo-folk bend koji dolazi iz Grčke. Zanimljivo je da nemaju gitare, već da koriste po ledan četvorožičani, petožičani i šestožičani. Pored toga se može čuti još nekoliko instrumenata kojima ni ne znam nazive, a koji pomažu da se stvori prava srednjovekovna atmosfera. S obzirom da i naziv i omot ovog mini-albuma ("Under the Red Wolfish Moon") direktno aludiraju na vukodlake, može se zaključiti odakle dolazi inspiracija za komponovanje. Ako su vas ovi redovi zaintigrirali, dosadašnja izdanja ovog sastava možete preslušati na njihovoj "Bandcamp" stranici.

Thyrane su, može se slobodno reći, jedan od kultnih finskih bendova koji je deo drugog "black metal" talasa. Od 2015. je bend, posle devetogodišnje pauze, nastavio sa radom. Umesto novog materijala, 13. januara 2017. će objaviti remasterizovanu verziju svog prvog demoa pod nazivom "Black Harmony". Ako niste dolazili u dodir sa ovim bendom, znajte da možete očekivati tipični, bazični black metal devedesetih sa klavijaturama (koje su zaista lep dodatak muzici), veoma duge (u nekim momentima veoma melodične) numere sa blasfemičnom tematikom. Dakle, sve standardno što se žanra tiče.

Finski Beating Dead Meat sebe deklarišu kao "The Great Northern Djentkill", šta god im to značilo. U osnovi njihove muzike je groove metal, vokal je blago distorzirani, krkljajući harsh, a produkcija na "With Full Force" albumu je gotovo anemična - više bi odgovarala nekom domou neki zvaničnom izdanju. Ni pesme nisu nešto naročito zanimljive, u nekim momentima su naporne za slušanje zbog svoje već-viđenosti. Nisu same ideje loše, kao ni muziciranje, već je realizacija takva da je ono što je dobijeno na kraju jedno teško svarivo izdanje. Šteta, jer su neke deonice zaista predobre (što nikako ne vadi stvar).


Dominia svira veoma zanimljivu kombinaciju melodic death i gothic metala. Iza sebe imaju gomilu izdanja, ponajviše demoa, ali i tri odlična albuma. Drugi po redu, "Judgement of Tormented Souls" mi se posebno dopada, najviše zbog toga što se je napravljen odličan balans "osnovnih" instrumenata (gitare, bas, bubanj) sa klavijaturama i violinama. Vokali su na visokom nivou, bilo da su harsh, scream, čisti ili neretko horski. Produkcija je odlična, jasna i ono što je najbitnije - akcenat je na malopre pomenutim "osnovnim" instrumentima, dok su svi ostali tu da daju novu dimenziju muzici i istaknu najbolje delove svake pesme.

Solerrain su me albumom "Fighting the Illusions" prosto oduševili! Progresivni melodeath u najboljem ruhu. Ako volite "Children of Bodom", onda će vam se ovaj bend sasvim sigurno svideti. Ni jedna pesma ne štrči, sve je upakovano knap, taman kako treba. Ono što je najbitnije jeste da album nikada ne može dosaditi. Neki bendovi jednostavno pronađu pravu formulu i svoju šansu iskoriste na najvolšebniji mogući način. 2010. godina je bila plodna za ovu ekipicu.

Neki ih nazivaju ruskim "Slipknotom", što je donekle na mestu. Istina je da su Amatory mnogo, mnogo bolji od svojih američkih kolega. Iako ih kategorišu kao NU metal, njihov zvuk se može definisati kao metalcore, sa naglaskom na "metal", barem što se albuma "Книга мёртвых" iz 2006. tiče. Tvrda svirka, režući rifovi, opako dobri growl vokali i ubitačna ritam sekcija. Jedino što mogu da dodam jeste da koliko već odmah pronađete album i preslušate ga, ako već do sada niste.

Exhumation je svojim drugim albumom "City of Decay" odradio vraški dobar posao. Za razliku od svog debi ostvarenja iz 1999. godine, "Symbol of Fear", na ovom su konstrukcije samih pesama bolje, aranžmani su ozbiljniji, a produkcija je dostojna jednog ovakvog dela. Šteta je su od te 2011. godine spustili loptu, pošto su ovim izdanjem mogli da se probiju u viši rang. Iako su pesme ujednačenog kvaliteta, izdvojio bih naslovnu, "City of Decay", koja je hitčina i po. Kao šlag na tortu, poslednja numera je obrada - "Maha Kali", švedskih legendi "Dissection". Topla preporuka!

Pokerface su za samo tri godine postojanja objavili dva izdanja: jedan EP i jedan album. "Divide and Rule" jeste dobar, ali malo težak za svariti posle samo jednog slušanja. Oni koji vole thrash će biti kupljeni na prvu loptu, pošto je svaka pesma stvorena za neprestano mlatarenje kosom, kao i za šutke, naravno. Iako ponekad ti "nakuc" bubnjevi umeju da zamore, teško je da vam se album makar malo ne svidi. Od produkcije, preko ideja i sviračkog umeća, pa sve do vokala, teško da ćete biti razočarani. Ako budete imali sreće da ih vidite uživo, znajte da se nećete dosađivati.


Anorma je melodeath bend iz Indonezije. Njihov prvi album Hellucination, objavljen 2011. godine, je odličan pokazatelj kako ne treba sa zadrškom i podozrenjem gledati na bendove koji ne dolaze iz "proverenih" zemalja. Iako mi vokal bude na trenutke naporan, sam album nema ni jedne jedine druge falinke. Zaista dobra produkcija, jasna, sirova na momente. Dosta je tu zanimljivih melodija i sekvenci, te mislim da se bilo koji nordijski bend ne bi postideo da potpiše bilo koju od 11 numera koliko ih na izdanju ima.

Infamy su svoj drugi album, pod nazivom Hatremonial, objavili 2010. godine. Ovi indonežani takođe sviraju melodeath, malo tvrđi od svojih sunarodnika, predstavljenih u prethodnom pasusu. Drugačija produkcija, ogoljenija donekle, ali ipak veoma dobra - svaki instrument se čuje odlično, pogotovo vokali koji su odlični. Koliko god melodičnih deonica imali, ipak mnogo više naginju klasičnom death metalu, što je svakako veliki plus. Ni ovaj album nema loših numera, te vam preporučujem da razmrdate prste, pretražite "Youtube" i komšijama ponudite nervni slom sa stilom.

Novi Zeland baš i ne budi asocijacije na nešto što nema veze sa "The Lord of the Rings" franšizom. No, to ne znači da se i tamo ne svira dobar metal, te da nema dobrih bendova. Jedan od njih je Euphoreon, koji je objavio svoj, za sada jedini, album Eophoreon 2011. godine. Ovaj internacionalni dvojac (jedan član je sa Novog Zelanda, drugi je iz Nemačke) je na ovom izdanju predstavio progresivniju verziju melodic death metala. Odlične melodije, rifovi i solaže idu ruku pod ruku sa odličnom produkcijom, tako da pretpostavljam da bi fanovi "Eternal Tears of Sorrow" veoma uživali u onome što se u ovih deset numera može čuti.

Iz Južnoafričke Republike nam dolazi bend The Broken Result koji više nije aktivan. U svojoj kratkoj karijeri su objavili samo jedan (ali itekako vredan) album 2010. godine - Recursive. Njihov zvuk, sem odlične produkcije, karakteriše osetan upliv metalcore-a, ali daleko od toga da ih to čini samo jednim iz mase sličnih bendova. Oni su death metal osnovu pojačali gomilom melodija i metalcore energijom, a sve to upotpunili zanimljivim solažama. Režeći harsh vokal, sa pokojim growl-om samo pojačava utisak i čini finalni proizvod ubitačnim.


Brain Damaged iz Kolumbije nam svojim prvim albumom Nación Infecta nude sirov, brz, oldskul trešeraj, a koji je inače meni ne preterano zanimljiv. Ali, da ne grešim dušu, ima ovde zaista sjajnih momenata, ponajviše zbog toga što i pored ne baš najbolje produkcije ovaj trojac ostavlja dojam ekipe koja se dobro zabavlja radeći ono što voli. Kao dva velika plusa bih izdvojio bas koji je trebalo da bude glasniji, jer gura neku svoju priču koja je opako dobra i solaže koje se uz muziku i atmosferu uklapa taman kako treba.

Iz Salvadora nam dolaze Conceived by Hate koji su aktivni već gotovo deceniju i po. Deathrash mešavina koju nude na albumu Death & Beyond će zadovoljiti svakoga ko voli pesme blago bržeg srednjeg tempa, pomalo pankoidne rifove, vokal koji nije ni growl, ni scream, ni harsh, već nešto između. Kombinacija kreativnosti, izvedbe i produkcije daje efekat kao da je neki potpuno anderground bend iz osamdesetih imao uslova da već tada snimi album ovakvog kvaliteta.

Culto Negro iz Kostarike u svojom muzici kombinuju simpliciranost prvog blekerskog talasa i sirovost starog spid-treša. Rezultat svega toga je izdanje koje se ne vodi trendovima i koje će andergraund metal veterane podsetiti na "stara, dobra vremena, kada je sve bilo bolje i iskrenije nego sada". Solaže kidaju, vokali me iritiraju, dok je ostatak i više nego korektan. Ovakvu muziku više volim da čujem uživo, dok sa sigurne udaljenosti pijem pivce i gledam mlade snage kako se šutiraju uz avetinjske rifove iz prošlosti. Abysmal Speed Metal je solidan i ništa više sem toga.

"Ćao, mi smo "Dark Phantom" iz Iraka i već deset godina razbijamo tabue u svojoj domovini". Cenim da bi ovo bio odličan način da se ovaj bliskoistočni death/thrash kvintet predstavi svetskom auditorijumu. Samo bavljenje takvom vrstom muzike u tom delu sveta je uspeh sam po sebi. Nation of Dogs nije ni po čemu izdanje koje biste izdvojili kao jedno od najboljih iz 2016. godine, ali opet ima neki šmek zbog kog drži pažnju. Pojedine deonice zvuče kao nešto što bi i kanadski Aeternam ukomporirali u svoju muziku. Vredi preslušati barem nekoliko puta.

Drifting to the Impaled je prvo i za sada jedino izdanje portorikanskog benda Encrypted, objavljeno još 2001. godine. Zanimljivo je da je ova petorka počela sa radom pre gotovo dve decenije, što je za svaku pohvalu (iako su imali neodređeni period neaktivnosti). Brutal death metal koji nude i nije nešto preterano zanimljiv. Nema tu neke inovativnosti, već sve deluje kao omaž bendovima koje vole i koju su uticali na njih. Pretpostavljam da je za lokalne okvire to i više nego dovoljno, kao i za ličnu satisfakciju. Sladokusci koji vole ovakve "egzotične poslastice" će takođe biti zadovoljni.


Meksički blekeri Evilforces nam svojim debijem Pest Plagues & Storms prezentuju svoje viđenje žanra u modernom ruhu, a na tragu evropske škole. Njihov zvuk mi deluje kao kombinacija francuskog benda Deathspell Omega, finskog Funeris Nocturnum i poljskog Lux Occulta. U suštini, ne bih imao šta da zamerim ovom izdanju, jerbo zaista ispunjava sve kriterijume za sve one koji vole eksperimentalni, pomalo avangardni i (iznad svega) van šablonski blekeraj sa prstohvatom thrash metala i vrlo dobrom produkcijom koja nije sterilisala zvuk.

Exterminio dolaze iz Argentine. Aktivni su od 1989. godine, a Homicide in First Degree je reizdanje njihovog prvog albuma. Brutal death volim da čujem u određenim prilikama, pogotovo kada je sve na svom mestu. Ovde su me vokali ubili u pojam od druge numere: taj "podrigujući" growl me je oduvek iritirao, gotovo isto koliko me iritirara pigsqeel. Muzika je korektna, ali ne previše originalna - takvih pesama i albuma je do sada objavljeno toliko da im se ni broj ne zna. Produkcija i (nadam se) remaster su takođe na mestu, čime ovo izdanje stavljaju u grupu onih koja će tvrdokorni sladokusci ovog podžanra kad-tad preslušati.

Khrophus iz Brazila sviraju death metal, a Presages / Eyes of Madness je kompilacija na kojoj se nalaze numere sa drugog i trećeg albuma. Muzika je dobra, pošto se ne drže striktno osnovnog žanra, već imaju i black i thrash uticaja. Produkcija je malo sirovija i ogoljenija, ali to ponuđenim pesmama ovde daje draž, pogotovo što je jasna, te je svaki instrument raspoznatljiv. Vokali su od devete pesme mnogo bolji, dok su na prvoj polovini pomalo naporni. No, kada se sve sabere i oduzme, oba albuma zaslužuju da se barem jednom nađu na vašoj plejlisti.

Plasmodium su australijski psihodelični black/death metal bend. Njihovo prvo izdanje, Entheognosis sadrži 4 numere koje ukupno traju 62 minuta. Ovo je bilo teško slušati, zaista. Ne znam kako bi njihov nastup izgledao i da li je uopšte moguće održati ga, ali sam siguran da bi na polovini prve pesme prisutna masa bila potpuno sluđena i manijakalna, te bi sve vodilo nekom krvoproliću. I jedno preslušavanje ovog albuma mesečno je previše! No, to ne znači da na njemu nema zanimljivih momenata. U suštini, potrebno je umeće i nesputano-uvrnuti um za stvaranje ovakvog dela.

Šesnaestogodišnjak u meni je skakao u radosti dok je druga numera sa prošlogodišnjeg albuma Brotherhood of Chaos, venecuelanskih Sectasys pičila sa slušalica. Pomalo melodični black/death je jasno stavljao do znanja da je uticaj Dissectiona neupitan. Jedino su prenaglašeni bubnjevi i ne baš najbolje odabrani vokali pokvarili utisak, a ne može se ignorisati ni činjenica da su sve numere odrađene na isti kalup. Mada, ne mogu reći da preslušavanje ovog albuma nije prijalo, samo što su mi se pesme stapale jedna u drugu. 

Njihovi zemljaci Veldraveth sviraju malo tvrđi black metal sa dobranim death nabojem. Malformations of God je, generalno, album sa dobrim idejama, aranžmanima i produkcijom, ali je isto tako još jedan u nizu sličnih albuma. Pomalo trendovski u smislu: "Hajde da zvučimo kao Behemoth, ali da opet ne budemo njihova kopija". Onda se tu doda malo Vomitory šmeka i eto rešenja. Ruku na srce, slušljivo je ovo izdanje zaista - teško je i gotovo nemoguće reći da je zamorno. Samo je šteta što se više išlo na stvaranje proizvod koji se prodaje, nego na nešto unikatnije.