понедељак, 31. октобар 2016.

Superkombo #2

Piše: Antonio J.

"Anaal Nathrakh" su ponovo uspeli da ne razočaraju. Svaki put kada najave novi album pomislim da to možda neće biti to, ali oni uspešno razveju sve sumnje. "The Whole of the Law" je baš ono što vam je potrebno za razbuđivanje, dok pijete kaficu, čitate jutarnje novosti i spremate se da izvršite dnevne zadatke. Galopirajući, zvučni armagedon koji kombinuje sve najbolje od black metala i grindcorea, prošaran cyber-techno bitovima. Kakofonični soundtrack totalne i temeljne devastacije.

"Brotherhood of the Snake" je tipičan "Testament" album. Ovi legendarni trešeri znaju kako da ostanu dosledni sebi, svom zvuku i da stari, provereni recept prezentuju tako da ne zvuči monotono. Da, već su se neke "forice" mogle čuti do sada na njihovim prethodnim albumima, ali u vremenu kada je bavljenje muzikom krhk biznis i kada fanovi ne vole previše eksperimentisanja (iako tvrde suprotno), potrebno je umeće za igranje na sigurnu kartu. Ekipa iz benda to itekako zna, te je ovim albumom pokazala da i posle 33 godine od nastanka (prvobitno pod imenom "Legacy") ima šta novo (i nadasve ubitačno) ponuditi slušaocima.

"Dark Funeral" su jedan od onih bendova koji ne štancuje albume svake druge godine, već novo izdanje predstave onda kada imaju šta da kažu. Sa "Where Shadows Forever Reign" nisu rekli ama baš ništa novo, ali to ne znači da je album loš. Naprotiv, ovo je baš ono što se od ovih švedskih blekera i moglo očekivati: četrdesetpetominutno furiozno crnilo. Drže se ljudi onoga što najbolje umeju, ne talasaju preterano. Smori na trenutke onaj "tapa-tapa-tapa" ritam, ali ne previše. Fino izdanje, kao i svako iz opusa ovog benda.

Ako postoji album koji me je razačorao ove godine, onda je to "Five" od kanadskih "The Agonist". Polako, ali sigurno, ulaze u vode repetativnosti i generičnosti koje su boljka metalcore-a za široke mase, dok se melodeath zvuk sve manje čuje. Ima dobrih pesama, nije da nema, ali je celokupno izdanje suvišno. Bolje bi bilo da je bend spremio samo 3 ili 4 pesme, usredsredio se na njih maksimalno, ispolirao ih do kraja i onda objavio kao mini album. Ovako su samo smućkali sve i svašta, a onda to prosuli, pa kom' se svidi - svidi se.

Posle nekoliko očajnih izdanja, NU metal legende "Korn" su objavili veoma dobar album. Zaista prija ušima, nema šta. Naravno, ima tu nekoliko pesama koje su tipični fileri, stvoreni za "B" strane singlova, ali šta da se radi - najbitnije je da je bend sa "The Serenity of Suffering" konačno izašao iz začaranog kruga u kome su svoj zvuk em razvodljili, em doveli do neprepoznatljivosti lošim eksperimentisanjem. Suma sumarum: prvih 6 pesama su najbolje, dok su ostale uglavnom osrednjeg kvaliteta. No, fanovi ovog benda neće biti razočarani.

Prvi put sam za "Asphyx" čuo pre 15 godina, kada sam u lokalnoj piratskoj prodavnici diskova pronašao njihov treći album "Asphyx". Oduševljenje je bilo ogromno, pogotovo što sam u tom periodu efektivno, pored black i death metal bendova slušao dosta "Paradise Lost", "My Dying Bride" i "Sentenced". Ta death/doom mešavina ovih Holanđana mi je baš lepo legla. Nekim čudom, nikada nism preslušao ništa drugo od njih. I onda, videh na netu da imaju novi album, te ga iz radoznalosti skinuh. "Incoming Death" je izdanje kakvo se samo poželeti može, prava mašina za mlevenje mesa i to ona ručna, spora, ali itekako efektivna.

Četiri su godine bile potrebne kanadskom bendu "Outlying" da objavi novi album. Posle odličnog "Scars of Daylight" iz 2012., imao sam velika očekivanja. Nažalost, "Frameworks for Repression" nije kao njegov prethodnik, iako generalno nije baš toliko loš. Pesme su generalno dobre, sa efektnim deonicama u kojima se pojavljuju čisti vokali. Ipak, bubnjevi zvuče preterano generički i deluje kao da su koristili ritam mašinu (iako imaju bubnjara). Sama produkcija je nekako anemična, nijedan instument ne dolazi do izražaja dovoljno. To je velika šteta, jer bend ima ideja i potencijala da u budućnosti objavi barem još neko dobro izdanje.

"Illdisposed" su jedan od onih bendova koji nema loše izdanje. Neki od 13 dosadašnjih albuma se može, u najgorem slučaju, nazvati prosečnim, ali lošim - nikako. Ovogodišnji "Gray Sky Over Black Town" je daleko od najboljeg što ova danska ekipa može da uradi, ali je svakako fino štivo za buđenje komšiluka. Sviđa mi se što bend gura svoju priču već četvrt veka i što su za to vreme ostali dosledni zvuku koji neguju. Neko bi pomislio da je objavljivanje albuma na (u proseku) svake dve godine preterano, no u slučaju ovog benda to ne važi. Guraju svoj fazon i ne obaziru se ni najmanje na bilo šta.

"Allegaeon". Američki tehnički melodeath bend o kome mogu reći samo to da su kao "Singerica" - kvalitetni, pouzdani, efektni i na najvišem nivou u svakom trenutku. "Proponent for Sentience" im je četvrti po redu album za osam godina postojanja, a koji definitivno nije razočarao. Ekipa iz benda je očigledno puna ideja, te nije ni čudo što su diskografski veoma aktivni. Svako izdanje (uključujući i ovo) je energično, premazano sa po nekoliko slojeva adrenalina i nakljukano sa ko zna koliko nitroa. Najbolje od svega je što ovakve albume morate slušati od početka do kraja: toliko su zarazni da ne možete svoju pažnju usmeriti na bilo šta drugo.

Sem albuma "Nexus Polaris", nikada nisam zavoleo ni prethodna, a ni potonja izdanja benda "The Kovenant". Promena originalnog imena "Covenant" je donela i promenu zvuka koji je u potpunosti uništio magiju koju je bend sa ovim albumom imao. Simfonični melodični black metal sa perfektnom produkcijom, neretko veselim deonicama, na kome je svaka pesma (u najmanju ruku) odlična. Prvi album, "In Times Before the Light" je bio tipični meloblack album tog doba, kvalitetan, ali ne toliko da bend izdigne iznad drugih. Njegov naslednik je u tome uspeo, ali je isto tako podigao prepreku koju bend da dana današnjeg nije preskočio.

"Planet Alcatraz" je treći po redu album trešera "Bloodride". Iskren da budem, i nisam nešto oduševljen onim što sam čuo. Nailazio sam na gomile i gomile sličnih izdanja i nijedno od njih nije ostavilo neki poseban utisak na mene. Tipični revival trešeraj. Ruku na srce, produkcija je dobra, po koji catchy rif se tu nađe, solažica takođe. Članovi ovog finskog benda su se potrudili da odrade ono što vole i u tome su apsolutno uspeli. Jedino, eto, što će najtvrdokorniji fanovi ovog zvuka imati još jedan album za preslušavanje uz dosta piva, te barem u mislima proživljavati "zlatne osamdesete".

Treći album su objavili i "Dead End Finland", pod nazivom "Slaves to the Greed". Imao sam prilike da ranije slušam ovaj moderni melodeath bend, tako da sam znao šta me očekuje. Malo su promenili stil, više je simfoničniji, sa podosta semplova, ali ne toliko da ubije srž muzike. No, i dalje nisu moj izbor za zauzimanje prostora na memorijskoj kartici u mobilnom telefonu. Nisu oni loš bend, daleko od toga, samo što mi nikada zaista nije legao njihov zvuk - prva dva albuma su bila donekle generična, sa već viđenim "foricama". Ovaj poslednji je lep korak unapred - trebalo je ranije da krenu ovim smerom.

Videvši ime ovog benda, očekivao sam sve samo ne skoro pa stoner rock. "Zombie Rodeo" su veoma simpatičan bendić koji lako ulazi u uho, jedan od onih koji odlično ležu uz finu kućnu atmosferu, sa dragom osobom i bocom vina. Ali, ako ste zavaljeni u omiljenoj fotelji, alijenisani od celog sveta, onda će čaša sa žestinom biti odličan dodatak vašoj "terapiji". "Cult Ledaer" im je ovim Fincima treće po redu izdanje i ne mogu mu naći bilo kakve zamerke. Nije tu produkcija na prvom mestu, već atmosfera koju nosi, ceo taj stonerski, fuzzy trip. Opuštajuće, ali ne toliko da vas umrtvi - prava hrana za dušu.

Sada moram pomenuti o islandske death metalce "Narthraal" koji su mi se i najviše svideli. "Chainsaw Killing Spree" je njihov drugi po redu mini album (sa samo dve pesme), sa ne baš sjajnom produkcijom, ali sa odličnom atmosferom. Slušajući ove pesme, imam osećaj kao da su snimljene sredinom devedesetih i potom čuvane u nekoj fijoci, čekajući neka bolja (finansijska) vremena za objavljivanje. Osetan je uticaj i hard rock-a na kreatore muzike, što je samo još jedan plus. Definitivno preporučujem da se domognete ovog kratkog, ali veoma dobrog izdanja.

Nisam časio časa, već sam prošpartao po nekim sajtovima, te tako došao do prvog izdanja ovog benda, pod nazivom "Blood Citadel". Produkcija je (u suštini) bolja, daleko od perfektne, ali odlično izbalansirana sa energijom i duhom koje nosi. Ono što ćete imati prilike da čujete je zvuk onog najboljeg iz skandinavske death metal škole sa kraja jednog i početka drugog veka. Zanimljivo štivo koje ima par falinki u nekim trenucima, ali daleko od toga da će vas smoriti i naterati da isključite muziku. Na njihovoj "Bandcamp" stranici možete preslušati oba izdanja.

Ako postoji neki bend koji ume da ne razočara kvalitetom koji pruža na svojim izdanjima, onda je to definitivno "Heaven Shall Burn". Ovi Nemci definitivno imaju pravu formulu kojom su uspeli da spoje najbolje iz metalcore-a i modernog melodeath-a i da tako slušaocima pruže vrhunsko uživanje. "Wanderer", njihov poslednji album, nastavlja istom rutom koju su najavili albumom "Antigone", kada je već bilo očigledno da izlaze iz ralja čistog metalcore-a. Gomila melodija, gotovo horskih deonica, "besan", poludistorzirani harsh vokal i ubitačna ritam sekcija su ponovo na vrhu zadatka. Ocena: 9/10 - sve manje od toga je jeres.

"Soul Embraced" su američki bend, koji danas kao osnovu ima metalcore sa podosta melodeath-a. Time uspevaju da svoju muziku podignu na malo viši nivo. No, "For the Incomplete" iz 2001. je imao mnogo više melodeath-a i to onog sirovijeg, što je sa sirovim core deonicama davalo odlične rezultate. Daleko od neke generičnosti i plagijatorizma drugih bendova, iako ne preterano unikatno, ovo delo je stvarno odlično štivo. Čak i sa tom ogoljenom, pomalo "šuštavom" produkcijom bi se lepo kotirao međ' ovovremenskim fanovima.

Treći po redu album norveškog benda "The Wretched End" me je razočarao. "In These Woods, From These Mountains" nije loše izdanje, ali nije na nivou koji su postavili prethodnici "Ominous" i "Inroads". Naravno, ima i ovde odličnih pesama, kao i veoma zanimljivih deonica među onim slabijim numerama, ali svaki minut odaje utisak konstantnog traženja pravog zvuka. Podržavam eksperimentisanje i izlazak iz samopostavljenih granica, ali u tom slučaju je bolje objaviti mini album ili dva i videti u kom se smeru sve razvija. Ruku na srce, oni koji vole dozu avangardnosti u ekstremnom metalu će ovde naći sve što im treba.

Nazvaše "The Wired" demoom i ostadoše živi. Da je 50 posto demoa ovakvog kvaliteta... No, da se ne bavim sad beskonačnim teoretisanjem "šta bi bilo kad bi bilo", i da pređem na najbitnije. "Elsewhere Shine" iz Prokuplja svira, po sopstvenim rečima, progresivno-depresivni doom metal. Mogu reći da boljeg objašnjenja od toga nema. Meni su se svideli prvo zbog toga što su me zvukom podsetili na "Ashes You Leave", ali ponajviše zbog kvaliteta koga imaju na pretek. Odličan, stvarno odličan melanholični, usporeni doom metal. Da, numere duge kao večnost se podrazumevaju, ali su u ovom slučaju to prava mala epska dela koja ovekovečuju naše poslednje dane.

Gospodin Peter Tägtgren zaista ima dar da napravi dobar album, bilo da se radi o njegovom matičnom bendu "Hypocrisy" ili o... pa, bilo čemu drugom. "Coming Home" je standardno dobro izdanje industrial atrakcije "Pain", najavljeno sa dva perfektna singla. Iskreno sam očekivao da će se posle dva "labavija" albuma iz opusa ovih Šveđana pojaviti delo koje će biti barem rame uz rame sa "Dancing With the Dead" i "Nothing Remains the Same", ali se to nije dogodilo. Ipak, to nije razlog da se ne nađe u vašoj plejlisti, pošto barem toliko zaista i vredi.

субота, 08. октобар 2016.

Somehow Jo! - Satans of Swing / Go With the Jo

Piše: Antonio J.

Pošto je moje e-mail sanduče nastavilo da se puni porukama od strane odgovornih iz finskog "Inverse records-a", red je da im se revanširam tako što ću o tim izdanjima napisati po koju rečenicu. Single "Go With the Jo" benda "Somehow Jo!" me je prosto oduševio! Oni u osnovi svoje muzike imaju alternativni rok, koji je potom premazan svim i svačim što se muzičkih podžanrova tiče. Na samom početku ove pesme sam očekivao da se začuje glas Zdravka Čolića - toliko je zbunjujuće, da je isto toliko dobro. No, kako se pesma razvijala, dobio sam neverovatnu želju da vidim da li ovi likovi imaju još neko izdanje. Malo guglanja je, naravno, donelo rezultate. Stoga, pisanjem o njihovom prethodnom izdanju ću obuhvatiti i ovaj singl.

Prošlogodišnji "Satans of Swing" razbija i tačka! Zamislite da alternativni rok obogatite ska muzikom, folkom sa različitih podnebalja, fankom i u nekim trenucima - groove metalom. Ček', ne možete zamisliti? Onda ni ne pokušavajte to, već preslušajte ovaj album na njihovoj "Bandcamp" stranici. Veselo, veselo, veselo. Ako volite i metal i bendove kao što su "Catch 22", onda je prosto nemoguće da ne zavolite ove momke iz Tampere u Finskoj. Svaki instrument se čuje baš onako kako treba, produkcija je odlična, ali ne toliko da deluje previše ispolirano, a atmosfera i energija koju zvuk nosi su vanserijski. Topla preporuka!