понедељак, 29. август 2016.

Ablaze My Sorrow - Black

Piše: Antonio J.

"Ablaze My Sorrow" nisu bili te sreće da se probiju u prvu ligu melodic death metala, iako im je tu bilo mesto. Jesu, doduše, ostvarili kultni status među poštovaocima ovog zvuka, te su se našli rame uz rame sa "Gates of Ishtar", "
A Canorous Quintet", "Eucharist", "Sacrilege", "Decameron" ali, kao što sam već napisao, ništa više od toga. Od 1994. godine, pa sve do 2006. su objavili 3 demoa i 3 albuma. Tokom sedmogodišnje pauze je objavljen još samo jedan EP sa dve pesme ("The Suicide Note" - 2009.), što je samo pojačalo nade fanova da će se u bliskoj budućnosti pojaviti barem još jedno izdanje. I, to se i dogodilo...

"Black", naslednik opako dobrog albuma "Anger, Hate and Fury", na koji se čekalo punih 14 godina. Da li je vredelo? O, da - itekako! Ljudi nisu ni za pedalj odstupili od svog karakterističnog zvuka, te deluje kao da je vreme stalo za njih. Ovo nije moderni melodeath, ali nije ni omaž zvuku devedesetih - ovo je jednostavno "Ablaze My Sorrow" u svom najboljem obliku. Zaboravite moderne tendencije koje prate ovaj žanr koji danas otvoreno koketira kako sa najkomercijalnijim metalcore-om, tako i sa gothic pop-om, pošto ovde toga nema ni u najmanjim naznakama. No, nemojte očekivati neko blasfemično, blekersko crnilo (ako vas naziv albuma i njegov omot na to asociraju), već jedno nenametljivo izdanje koje prvim taktovima kupuje slušaoca i sa zaraznim deonicama i rifovima koji su oduvek krasili ovaj bend. 

Meni je teško da nađem bilo kakvu manu ovom izdanju, ne samo zato što mi je ovaj bend jedan od najdražih, već zato što volim taj "tužno-veseli" ritam gitara koji vas u jednom trenutku diže, a u drugom baca na tlo svom snagom. "Prljava" produkcija daje taj "oldschool" dojam, taman toliko da osetitu svu silinu rifova, dopunjenu reskim "harsh" i povremenenim čistim vokalima. Malo klavijatura tu i tamo, malo nedistorziranih sekvenci, instrumentalčić i još deset pesama ujednačenog kvaliteta - više nego dovoljno za jedno, slobodno mogu napisati, perfektno izdanje.

субота, 27. август 2016.

Poseydon: Masterpiece

Piše: Antonio J. (originalno napisano za Headbang)

Koliko moraš biti siguran u sebe da bi album naslovio kao „remek delo“ i to još prvi album? Bend je počeo sa radom 1992. godine, objavio jedan demo, pa je u jednom trenutku došlo do poduže pauze, te su od 2016. objavili jedan EP i  sada full album. Deaththrash koji muzički više vuče ka thrash-u, a vokalno ka death-u. Definitivno najbolje od sva tri ova belgijska izdanja, ali opet ne toliko da bih mogao da kežem da je ovo izdanje baš uber razbijačko, jer to nije.

Dobro je, fino, konkretno, lepo zamišljeno, ali opet podseća na toliko toga što je bilo vanserisjko pre četvrt veka. Jedno je oldschool, a drugo je imitiranje toga. No, čovek ponekad treba zažmuriti na jedno oko, biti malo manje džangrizav i malo više tolerantan, te uz hladno pivo se zavaliti u omiljenu fotelju i uživati u rekapitualciji i slobodnoj interpretaciji zvuka sa početka devedesetih iz ugla članova benda Poseydon. Posle dva piva sve žvuči mnogo bolje, čak i ženino pridikovanje.

Wildheart: Wildheart

Piše: Antonio J. (originalno napisano za Headbang)

Ovaj bend postoji od 2014. godine i ovo im je prvi album. Kao što i sami kažu na svom oficijalnom sajtu, lako bi neko pomislio da postoje još osamdesetih, kako zbog muzike, tako i zbog svog stajlinga. Ovo je tipični, generični, lepršavi sweet rock sa blagim uticajima hair (heavy) metala. Da, dobar deo metalaca voli da povremeno čuje i nešto ovakvo, pogotovo kada malo više cugne, ali derani iz Wildheart ne samo da ne nude ništa novo, ništa sveže, nego ne nude apsolutno ništa što bi se moglo nazvati makar malo zanimljivim.

Sve pesme su rađene na isti kalup, bubnjevi su monotoni preko svake mere, uspavljujući. Pevač bi trebalo da razmisli o tome da promeni zanimanje, a gitaristi su, priča se po čaršiji, kandidati za osvojanje „prestižne“ nagrade pod nazivom „najgori reciklatori milion puta do sada čutih rifova“. Kažu da imaju i basistu i ja im verujem na reč – toliko o tome. Zašto pišem o ovome? Pa, dobio sam disk i red je da napišem po koje slovo o tome, iako mi se apsolutno ništa na ovom albumu ne sviđa. Da li sam čuo gore albume iz ovog žanra? Da, jesam. No, to ne znači da ću, posle dva preslušavanja, i treći put staviti ovih 12 pesama u plejlistu.

PatriarcH: Rage of Gods

Piše: Antonio J. (originalno napisano za Headbang)

Volite li Iced Earth? Ako ih volite, onda možete, ali i ne morate da čujete šta ovaj bend ima da kaže. Mislim, nije zgoreg čuti nešto novo, pogotovo zbog nekih simpatičnih deonica i idejica na albumu Rage of Gods ali, ako gledamo kompletnu sliku, nema ničega preterano upečatljivog i pamtljivog. PatriarcH su bend za sve one sa jeftinijim ulaznicama ili za one kojima se redovno dešava da ustanu na levu nogu.

Kao i njihove zemljake Wildheart, i ove (ne tako mlade momke) sam pustio dva puta do sada i nema teorije da ću se više naći na mojoj plejlisti. Dobro, možda nekad ubacim njihov CD u plejer, fore radi. Da budem iskren, nisu ljudi loši, pošteno rade svoj posao, trude se, ali postoje od 1983. godine (počeli pod imenim Pariah, promenili ga u sadašnje pola dekade kasnije), ali i dalje izgleda traže sebe. Mada, nešto mi se čini da im i ne ide najbolje baš.

уторак, 23. август 2016.

Дисксвет

Пише: Антонио Ј.

Пре неких месец ил' два, у необавезном ћаскању уз пиво, кикирики и чипс, сазнах да је једна моја познаница заговорник тезе да нас "НАСА" лаже свакодневно и да све што кажу - није истина. Земља није планета, није нити округла, а камоли елипсоидна, већ је равна плоча. Дакле, средњевековно "Мрачно доба" и сва черечења "јеретика" нису била довољна већ и ове, просте 2016. године морамо слушати гласноговорнике таквих небулоза. Као олакшавајућу околност таквих ставова сам видео... Па, нисам видео никакву олакшавајућу околност, јер за стајање иза таквих тврдњи мораш имати "Желе зеку" уместо мозга.

Но, не лези враже, мало после тога сазнах да у свету има подоста таквих сличних "просветљених" креатура. Поражавајуће је то, поготово када помислите да људи постоје већ тушта и тма еона већ и да би требало да су на много вишој еволутивној лествици од, на пример, парчета похованог качкаваља. ОК, признајем, било би невероватно готивно да је Земља свет баш онакав каквим га је Тери Прачет описао у свом "Дисксвету",  али није, на сву жалост. У суштини, шта заиста очекивати од расе која је током историје пратила разноразне мегаломанијаке сумњивог психичког стања и гледала у њих као у месије?

Ево, људи виде чудан облак и одмах вичу: "Кемтрејлс!" Виде месо на снижењу, вичу: "Фуј то, то је ГМО, то какано!" То што пију "Кока-колу" као суманути, то ником ништа. У "Гуглу" знају само да укуцају "Фејсбук" или евентуално назив неких дневних онлајн новина и то је то. Зато није ни чудо када на линковима који воде као текстовима ка "Њуз.нет-у" остављају агресивне коментаре од чије садржине и цироза јетре добија кондиломе. Не знам да ли је горе видети шта трабуњају они који су буквар највероватније спалили у стилу који су Швабе практиковале током тридесетих година прошлог века или можда прочитати редове будућих и садашњих академских грађана, који би (по некој логици) требало да буду макар мало мудрији.

Што више технолошки напредујемо, то је све већи број људи који ама баш никаквог знања о било чему немају. Таквима је све рекла-казала, плаше се и своје дигиталне сенке. Оно зрачење из мобилних телефона би им највероватније више помогло него што би им утицало на животни век. Да није индоктринишућих медија који пласирају непроверене информације, ко зна колико би тона глутена смазали за годину дана, те би тражили и репете. Зато и не слушају савете Наде Мацуре да се слојевито обуку, већ мисле да зима у њихове крајеве не долази. "Колач у тигању? Немогуће!"

Словеначка "Ковинотехна" је имала слоган "Немогуће је могуће", веома тачан и испред свог времена: данас је све могуће, баш све. И сви све знају, те зато на два становника долази по један селектор који је у слободно време молекуларни биолог, а који опет ради хобија решава све светске теорије завере. Стручњаци преко баре се смеју када прочитају "Уругвај" или виде најаву фудбалске утакмице између Мађарске и Турске.

Ако негде постоји неко думе за искључивање гравитације, као што постоји у цртаћима са Душком Дугоушком, онда ћу новцем из "Монопола" дебело платити кандидату који то дугменце притисне и испусти хуманоидни садржај овог света у свемир. Верујем да ће невољним истраживачима, док буду плутали ка првој најближој црној рупи, кроз главу пролазити мисли о томе како би им добро дошли сви они стероиди које сви спортисти користе, те би имали снаге да се задрже за гране дрвећа у парку. Ум царује, ал' бицепс је бицепс.

петак, 19. август 2016.

Superkombo #1

Piše: Antonio J.

Beogradski "Sacramental Blood" je posle dosta vremena od svog nastanka objavio svoj prvi album. Prethodna dva demoa i dva split izdanja su samo izazivali zazubice kod fanova koji su očekivali punu porciju, a dobijali su samo mrvice. Kao što to već biva, problemi kako na muzičkom, tako i na privatnom planu, su omele bend da ranije objavi ovaj materijal. Ko zna, možda je i dobro što je tako ispalo, jer na "Ternion Demonarchy" albumu možemo čuti ono najbolje što brutal death metal nudi. Ovo je surova agresija koja kao stampedo prolazi i ne mari ako joj se slučajni prolaznik nađe na putu.

"Oracles" dolaze iz Belgije i smatraju se "supergrupom" koju čine članovi iz više bendova ("Aborted", "Abigail Williams"...). Žanrovski je to mešavina simfoničnog gothic-a, industrial-a i prstohvata melodeath-a (pošto je to danas tako in). Simpatično je ovo izdanjce, moderno, za široke mase koje vole metal, ali ne i previše ekstremne bendove. Dakle, neki balans između blagog "teškog" metala i skoro pa popičnog gothic-a. To ne znači da je loše, već da se išlo na to da se privuče sve veći broj potencijalnih fanova. Sem tih nekih generičnih deonica, tako svojstvenih većini izdanja poslednjih nekoliko godina, album je generalno sasvim OK.

"Septillion" dolaze iz Australije. "Inheritance" im je prvi album. Bend razbija! Melodični blackened death metal - tako se karakterišu, pa neka im bude. Ako volite "Naglfar", "Dissection" i prvi "Raise Hell", onda ćete zavoleti i ove "Ozijevce". Australija je pokazala da je plodno tlo za vrsne rok i metal muzičare, te da je uticaj najkvalitetnijeg evropskog zvuka oblikovao njihovu scenu u globalu. Imajte na umu da je svežina usled geografske "izolovanosti" itekako ostavila traga na onome što ovaj i ostali bendovi rade, dala im određene karakteristike, finese, koje se mogu primetiti čak i da se ne udubite u muziku. Ovo izdanje je definitivno vredno pažnje.

Iz Finske nam dolazi death metal bend "Survivors Zero", koji je još 2009. objavio album "CMXCIX". Na svu sreću, nema ovde one finske power-melodeath mešavine, već se može čuti samo "poletna" ekstremna muzika koja već od prve numere kupuje svakoga ko obrati makar malo pažnje na nju. Svaka deonica je na svom mestu, ništa ne odskače, nema krajeva koji štrče. Sve, baš sve je na ovom albumu uklopljeno onako kako treba da bude, od same konstrukcije pesama, produkcije, vokala, ritam sekcije i solaža. Kao što sam već napisao - poletno, dinamično, melodično, ali opet razbijajuće. Apokaliptična poslastica za sve death metal sladokusce. 

"Valley of the Dead" su 2008. godine objavili mini album pod nazivom "Tales from the Crypt". To im je, nažalost, jedino izdanje do sada, sa samo četiri pesme. Odličan balans death i groove metala, sa podosta "catchy" delova. Struktura svake pesme ponaosob je na najvišem nivou, nijedna ne odskače od druge, te sve zajedno čine jednu skladnu celinu. Prava je šteta što ovaj mini album ne traje barem još desetak minuta duže, pošto je ovako nekako nedorečen, tera slušaoca da uzaludno čeka na nastavak kog, najverovatnije, neće ni biti.

"Encoffined" dolaze iz Argentine. Prošlogodišnji "Enclosed in a Coffin" im je prvi album i na njemu ćete pronaći sve ono što volite kod bendova kao što su "Dismember", "Vomitory" i "Centinex". Dakle, old school death metal očigledno inspirisan švedskom školom i nadasve veoma kvalitetan. Naravno, ništa tu nije novo, ništa epohalno, ali je najbitnija stvar da sve, baš sve pesme drže pažnju i ne stvaraju osećaj dosade kod slušaoca. Kvalitet numera je ujednačen, nijedna ne odskače, a sa veoma dobrom produkcijom vas vraćaju u vreme kada je "Massive Killing Capacity" izašao iz bugarske, piratske prese.

"Voluptuary" su vijetnamski groove/death bend i ljudi prosto kidaju. Moderan death metal, sa nabijajućim groove deonicama i umerenom dozom onog najboljeg što deathcore može da ponudi, čine ovo izdanje pravim malim ovogodišnjim otkrovenjem. Onaj naš planet je jedno globalno selo u kome se redovnim i temeljnjim kopanjem mogu pronaći ovakvi biseri. Dok su mnogi bendovi iz zapadne hemisfere duboko zaglibili u blatu generičnosti i predvidljivosti, metal pioniri iz "trećeg sveta" pokazuju da su pravi rasadnik kvalitetne ekstremne muzike. Pronađite "Hoa Than" na nekom torrent tracker-u - nećete zažaliti.

Ostajemo u Aziji. Japan se može pohvaliti velikim brojem veoma dobrih metal bendova. "Death I Am" postoje malo više od decenije i iza sebe imaju dva albuma i nekoliko demoa. Ovogodišnje izdanje vam pruža ugodno moderno death metal putešestvije. Nema tu "hitičnih" pesama, niti izlaska iz koloseka samog žanra, ali je sve na svom mestu, kako treba da bude. Oseća se uticaj američke škole i to je još jedan plus ovom delu. Ima malo melodeath-a, malo djent-a i prstohvat deathcore-a, tako da kvaliteta i zanimljivih ideja nikako ne manjka. 11 pesma spakovanih u 36 minuta na najvišem mogućem nivou odlično idu uz 'ladno pivo.

Boje evropskog metala brane "By My Fear" iz Švedske. Osnovani su 1998. i iza sebe imaju samo jedan, ali itekako vredan album - "Center". Ako ćemo realno da gledamo, bolje jedno ljudski odrađeno izdanje nego pet ispodprosečnih. Stilski se ovo delo iz 2011. godine može svrstati negde između starog švedskog melodeath-a i moderne škole, s tim da je iz obe pokupilo ono najbolje. Veseli rifovi, harsh vokali, odlične solaže i reska, kvalitetna produkcija - sve je odrađeno onako kako treba. Šteta je što ovaj bend nije ostavio većeg traga iza sebe, jer je očigledno da su sve samo ne još jedna mediokritetska skupina.

Počinjem da mislim da u Srbiji postoji "novosadska škola", pandan geterburškoj i floridskoj. "Obscured", "Bane", "Paimonia" i "Khargash" su žanrovski veoma slični bendovi: svima je, na neki način, u osnovi "Dissection" zvuk, samo što ga svaki od nabrojanih bendova razvija na neki svoj način. Ne, to nije puki "worship", to je razrađivanje osnovne ideje u nešto mnogo bolje. Prva dva benda vuku više ka death metalu, dok druga dva idu meloblack vodama. I svi oni su majstori svoga zanata. "The Plague Within" je izašao 2013. godine i svaki njegov minut je sušti kvalitet. Opako dobar album koji morate preslušati koliko već odmah, odvrnutog do daske!

Italijanski bend "Disarmonia Mundi" je objavio svoj peti po redu album pod nazivom "Cold Inferno". Naravno, glavni (gostujući) vokal je ponovo Björn "Speed" Streed iz švedskog "Soilwork-a". Album je... korektan. Ne nudi ama baš ništa novo, niti nešto što do sada nismo čuli. Naravno, ima svojih momenata, ima dosta dinamičnih delova. Jedino što pomalo nervira je to što bend sve više liči na saborce svog vokaliste. Kako koji minut prolazi, sve više jača osećaj da slušate neku vrstu omaža modernom skandinavskom zvuku, a ne bend koji je objavio "Isolation Game", album koji loše numere nema.

"Borknagar" nije razočarao. Mada, legende iz Bergena to i ne bi mogle. Kada u svom sastavu imate tako jaka imena (i ako dodate sve one legende koje su ranije bile deo te ekipe), onda bi morali svojski da se potrudite da nešto zeznete. Elem, sve manje je black metala tu, a sve više ekstremne (vikinške) progresive. Ruku na srce, koreni su tu, ne može se preko njih i to je samo plus - kada se zvuk razvija sve više, ali da se opet da razaznati kako je sve počelo. Da bi shvatili koliko je album dobar, morate ga sami preslušati, posvetiti mu se u potpunosti. "Winter Thrice" je već sada jedan od najboljih albuma 2016. godine.

"Suotana" je melodeath bend iz Finske i na svom prvom albumu ("Frostrealm") predstavljaju zvuk sličan svojim zemljacima "Immortal Souls". Ne dajte se zavarati - to što podsećaju na njih nikako ne znači da ih kopiraju, da su njihovi klonovi. Itekako imaju šta da ponude, bez zadrške i bez preteranog "filozofiranja". Hoćete brz, poletan, nadasve dinamičan album sa klavijaturama koji na trenutke zaliči na "Children of Bodom" iz svojih starih dana, a opet je unikatan? Onda samo kliknite na link ka njihovoj "Bandcamp" stranici, otvorite pivce, zavalite se u fotelju i uživajte.

"The Crown", nekada poznat i pod nazivom "Crown of Thorns" je početkom prošle godine objavio album pod nazivom "Death Is Not Dead". Neki kritikuju zvuk i samo izdanje generalno, no ja mu ne mogu naći mane. Dobro, jedino što mi je malo zasmetalo je to što na momente deluje usiljeno, kao da je objavljen čisto da bi postojao kontinuitet izdavanja albuma. To je rak rana mnogih bendova danas, ali to je jedan od načina da se o njima govori i piše. Najbitnije od svega je da se nećete smoriti slušajući ga i da ćete u njemu pronaći sve ono što krasi zvuk ovog kultnog benda.

Ako vam je nedostajalo vikinških priča, "Amon Amarth" će se potruditi da dobijete svoju novu dozu, hteli vi to ili ne. Desti im je album po redu, a sa barem poslednjih pet guraju isti recept iznova i iznova. Najzanimljivije je to što znaju kako to da rade i da ne budu dosadni (barem ne meni). Da, svestan sam da sam već čuo slične pesme, slične rifove, aranžmane, ali opet nisu baš isti - ima nečega kod njih zaraznog, opijajućeg. Ljudi jednostavno imaju svoj stil, imaju veoma jasnu ideju šta i kako žele da rade i to umeju da predstave na najbolji mogući način. "Jomsviking" je jedan od onih albuma za koje nećete pogrešiti ako ih pustite kada ne znate šta da slušate.

"Drowning Pool" su objavili svoj šesti po redu album pod nazivom "Hellelujah", album koji jednostavno razbija. Nema ni jedne jedine loše pesme, svaka od njih prosto nosi slušaoca. Mnogi ih stavljaju u NU metal koš, što je van svake pameti, pošto im je muzika oslobođena stega koje NU nosi. Poletnost melodija, kombinovanih sa reskim rifovima je karakteristika alternativnog roka koji u sebi ima dosta elemenata klasičnog metala. Možda će "Bodies" ostati najprepoznatljivija pesma ovog benda za vjek vjekova, ali to ne znači da ovi momci ne umeju da snime odličan album.

Holandski "Bodyfarm" je bend koji melje sve pred sobom. Ako volite holandsku death metal školu, onda nema ni najmanje šanse da vam se ovaj bend ne svidi. Pogotovo nema šanse da vam se ne svidi bend koji je svakim sledećim izdanjem sve bolji i bolji. "Battle Breed" iz 2015. je jedan od onih albuma koji će se za desetak godina smatrati kultnim. od druge pesme, pa sve do poslednje svaka nota deluje kao deo rafalne paljbe, dok je prva numera (intro) tu samo da vam da (lažnu) nadu da ćete se nakako izvući iz vrtloga koji sve pred sobom nosi.

Ovako bi "In Flames" trebalo da zvuče danas, kad su već zatvorili svoje melodeath poglavlje. Štošta bi Šveđani trebalo da nauče od "The Colony", veselih Škota, koji su svojim trećim izdanjem, nazvanim "Time of Wolves" širokim masama prezentovali jedan od najboljih prošlogodišnjih alternative metal albuma. Generalno je odličan kao celina, uravnotežen, bez previše oscilacija u samoj strukturi kompozicija, sa par pesama koje su dušu dale da budu pravi radijski hitovi i to ne oni slatkasti "MTV" hitovi za instant konzumente, već upravo oni koji vas teraju da pojačate zvuk. Nema mane ni na tren.

"The Man-Eating Tree" mi nisu baš legli sa svoja prva dva albuma. Svidela mi se muzika, kao i vokal, ali mi u istoj kombinaciji nisu baš bili previše interesantni, sem par pesama ukupno. No, onda su promenili pevača, ubacili growl vokale, pojačali tempo, nagruvali distorzije i sa "In the Absence of Light" albumom me prosto šlogirali. Ako volite silinu, melodiju, growl vokale, moderan, a opet ne prežvakan zvuk, gotik metal sa klavijaturama koji ne deluje anemično i bezidejno, onda mogu samo da vam postavim jedno pitanje: "Jeste li nabavili ovaj album i zašto ne?"

"Nightmares in the Waking State, Pt. 1" ima perfektnu produkciju, ima oštrinu, ima Kristijana Alvestama, ima dobre simfonične delove, oštre rifove, gomilu melodija i harmonija koje su zaštitni znak benda "Solution .45". Ali, ovaj album poseduje i sve ono što "krasi" gomilu novih izdanja - "već-viđenost", repetativnost, reciklažu sopstvenih starih ideja. Na to sve dodajte i dodatne, nepotrebne minute u najvećem broju pesama i eto vam ključa za relativno traljavi (ne)uspeh. Kritike ovog albuma su podeljene: nekima se sviđa, nekima ama baš nikako. Jednostavno, previsoka je lestvica postavljena sa "For Aeons Past" i to je to.


петак, 12. август 2016.

Torenti nisu problem

Piše: Antonio J. (originalno napisano za Headbang)

Početkom ovog meseca (avgust 2016) je glavna tema statusa po socijalnim mrežama bio pad jednog od najpoznatijih torent pretraživača. Jedno „zlo“ ne ide samo, pa je tako pristup najvećim otvorenim torent sajtovima bio onemogućen. Tim sajtovima se moglo pristupiti, samo putem druge adrese, što dobar deo ljudi nije znao. Bilo kako bilo, odmah je sa jedne strane krenula kuknjava kako imperijalističko-kapitalistički ološ pokušava da uzme poslednji dinar iz naših džepova. Sa druge strane, ako gledamo ovaj naš, rokersko-metalsko-pankerski svet, solidan broj „čistunaca“ i „pravednika“ je počeo sa naslađivanjem i pričom kako i treba tako da bude, da vide kako je to kada nema ništa za džabe da se uzme, već da mora da se plati. I jedni i drugi su u pravu, ali isto tako i jedni i drugi idu u potpuno krajnost, pa se u svojim socnet proglasima gube kao političari u predizbornim kampanjama. Pozadina svega, barem što se našeg podneblja tiče, je tu i tamo kompleksna, te osnovu za raspravu treba potražiti u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka.

Dok nisu došli ratovi, sankcije, hiperinflacija i time sveopšta kriza, prodaja nosača zvukova u bivšoj SFRJ je išla odlično, a izvođači su sem od toga imali dobru zaradu i od reprodukcije njihove muzike putem medija i po javnim objektima. O zaradi putem koncerata je izlišno govoriti. I tada je bilo praznih kaseta u slobodnoj prodaji, tako da je bilo moguće presnimiti od prijatelja neki album. U slučaju da su ljudi u posedstvu imali ploče, numere sa istih su imali i u nasnimljenom kasetnom obliku. Isto tako su mnogi snimali toliko toga sa radio-stanica, pogotovo strane hitove sa albuma koji se nisu mogli tako lako pazariti, sem ako niste imali prilike da skoknete do (na primer) Beča radi kupovinice novih izdanja. No, da ne dužim dalje, došlo je sve ono što sam pomenuo na početku ovog pasusa, tako da je ljudima bilo bitnije da kupe veknu hleba (ako se za istu izbore posle višečasovnog čekanja u redovima) i prehrane sebe i svoje porodice, dok ih je za kupovinu bilo kakvih (a, kamoli originalnih izdanja) baš bilo briga. No, entizijasta i ortodosnih posvećenika je uvek bilo (i uvek će ih i biti), pogotovo onih koji bi i poslednju kap svoje krvi dali za album koji vole, kakav-takav.

E, sad dolazimo do prve piratske luke – Bugara. Naše istočne komšije su se vraški potrudili da se indirektno iskupe za sve one noževe koje su nam tokom istorije zabijali u leđa, te da bratskoj sirotinji raji pomognu da se proveseli i u teškim danima. Mogle su se po pijacama i vašarima i pronaći slične piratske kasete i onda kada je, kako naši stari kažu, „Bog išao po zemlji“, ali potražnja za njima je bila minorna. Ali, kada mesec dana zadiš za tadašnje 2 nemačke marke, onda je kaseta od „samo“ 200 miliona (hiperinflacionih) dinara prava sitnica – nešto kao 4 „Tiffo“ žvake. Banja, bre! OK, kvalitet vrpce nikakav, plastika takođe nikakva, zvuk prilikom reprodukcije očajan, ali, bato – novi „Pestilence“ gruva iz zvučnika. Vremenom su Bugari postali pravi majstori svog anata, pa su kasete bile sve kvalitetnije, umeli su i celu knjižicu da odrade, a kako su kompakt diskovi ulazili i u naša domaćinstva (sa padom sankcija, izlaskom iz krize i td.), tako su se na pijačnim rafovima počeli pojavljivati i kultni albumi sa zapada (ali i istoka). Nisu to bili originali, ali im je i cena bila prihvatljiva, plus je kvalitet zvuka bio uvek odličan. Kad smo kod kvaliteta, svaki od tih diskova koji je izlazio do 2000. godine je bio perfektan, pa je trebalo da budete sivonja da biste ga učinili neupotrebljivim.

Dakle, piraterija je oduvek postojala, ali su ljudi plaćali piratizovan sadržaj pošto novca za originalna izdanja, teško nabavljiva i veoma skupa za tadašnji standard, nisu imali. Uostalom, cenilo se ono što se slušalo, tako da je to bio jedini način da se uživa u muzici koja se voli. Vremenom, kako su kompjuteri počeli da polako ulaze u naše domove, a sa njima i rezači, lakše je bilo nabaviti svakojaka izdanja. Uostalom, nije bio bitan ni omot, ni knjižica, već ono što se na diskovima nalazilo. Naravno, lista pesama je bila potrebna, makar rukom ispisana. Veoma dobro se sećam situacija kada se nas nekoliko ortaka skupljalo, pregledalo ponudu „Explosive records-a“, biralo naslove (nikako duplirane, pošto smo međusobno razmenjivali diskove), uklapalo trajanja kako bi dva izdanja (zbog ograničenih novčanih sredstava) stala na jedan disk (što je bio težak posao u vreme kada je maksimalno trajanje diskova bilo 74 minuta) i posle svega sam poziv dežurnom radniku. Ko god da se javio svaki put kada smo zvali je sto posto dobijao želju da nam opšti sa celom porodicom, garantujem to. Mislim, i dalje su se kasete presnimavale, dosta njih je pravilo svoje verzije omota, ali su diskovi ipak olakšavali posao.

Manji, lokalni bendovi su snimali demoe koji su uglavnom prijatelji i prijatelji prijatelja kupovali, presnimavali i tako širili priču o izvođačima. Članovi tih muzičkih skupina nisu od svega toga imali ikakvu zaradu, te se sve svodilo na to da je dobro dok ima gde i za koga da se svira, plus da je pivo u lokalu 'ladno. Oni koji su imali veće apetite su se pošteno iscimavali, radili na kvalitetu pesama, usavršavali svoju tehniku sviranja, te su uspeli da se probiju i van Srbije tako što su pronalazili inostrane izdavače. Što se naših izdavačkih kuća tiče, one velike (PGP-RTS) su se držale proverenih pop i folk zvezda i režimu pogodnih rokera, dok su oni noviji (City records) imali samo izdanja u svom katalogu koja su iskakala od onoga što su inače objavljivali. Bilo je tu i drugih („Take It or Leave It“, „One Records“, „Hi-Fi Music“...) koji su bilo izdavački aktivni. Ali, ni te domaće kasete, ni ti domaći diskovi nisu bili baš jeftini, čak ni za povećani srpski standard. I ne samo to – zašto bi se kupovalo skupo iz prodavnice, kada je moglo višestruko jeftinije sa tezge? Jednostavno je to, kada razmislite: ljudi su za tih nekoliko godina sankcija mnogo izgubili i znali su kako i gde da bilo šta nađu jeftinije, te su tako i delali.

Ipak, bilo je onih koji su voleli da imaju originalna izdanja u svom posedu, pogotovo oni koji su cenili rad svakog benda koji vole, te su hteli da nešto, delić samo, vrate onima koji su im toliko mnogo dali svojom muzikom. No, želje su jedno, a realnost je drugo. Čak i kada je, otprilike od kraja 2002. godine čini mi se, putem „Rock Express Records-a“, „Explosive Records-a“ i „Butcher Sound-a“ bilo moguće doći do originalnih diskova po dosta povoljnijim cenama (u početku), samo entuzijasti i pravi posvećenici su ih kupovali. Isto tako je određen broj fanova naručivao iz inostranstva izdanja, slao novac unapred i nadao se da će i novac i kasnije izdanje stići tamo gde treba. Ne želim reći da oni koji to nisu radili nisu cenili ono do čega su dolazili, ali je vreme pokazalo koliko je i šta kome zaista značilo.

Kompjuteri su postali sve jeftiniji, dajl-ap internet je polako odlazio u prošlost, dok je onaj brži (prvo kablovski, a potom i ADSL), zauzimao svoje mesto kao redovna stavka prilikom plaćanja mesečnih dažbina. Razmena podataka je bila sve učestalija, kako preko DC++ habova i ostalih sličnih file-share programa, tako i putem torenta. Ali, nije se sve baš odjednom promenilo. U početku su brzine paketa bile mnogo manje, pa je za preuzimanje jednog albuma bilo potrebno ponekad i po sat i više vremena. A, pošto je zbog konstatnog skidanja nečega kompjuter bio neupotrebljiv za neki surf, preslušavalo se i pregledalo ono što je bilo najnovije u „downloads“ fasciklama. Kako su se brzine u mesečnim paketima povećavale, tako se i količina skinutih podataka povećavala, te se polako sa detaljnog „overavanja“ nekog izdanja prelazilo na ovlaš pregledanje, sve dok se nije stiglo u stadijum „neka stoji, pustiću to nekad“. Mnogi i jesu pustili to nešto jednom ili dvaput, neki drugi nisu nijednom. Zašto su skidali? Moglo im se, nije trebalo previše prostora za držanje tolike količine podataka i uvek je sve to moglo da koristi nečemu. Uostalom, cena praznih medija (CD i DVD), kao i hard diskova je bila neznatna u odnosu na to koliko je toga moglo stati na sve njih. Laganica.

Zašto sam ovoliko napisao do sad? Zato što je poenta u svemu tome da je ljudima usled prevelike ponude i dostupnosti svega i svačega sve to postalo tu i tamo dosadno, postali su zaokupljeni nekim trivijalnijim stvarima, te im je kompjuter kao alatka (sada pametni mobilni telefoni) uskoro postao centar života. Socijalne mreže, forumi, četovi – sve je to odvlačilo pažnju, te je muzika tako postala samo zvuk koji se čuje u pozadini.

Da se razumemo, nije sve postalo odjednom takvo i nije tu samo kupovina i skidanje muzike najveći problem, već generalno neinteresovanje i drugačiji prioriteti. Jer, koliko god da se priča o tome kako se nema novca za ulaznice i originalne diskove, daju se fine svote za „uniformisanost“ – od majica sa logoima i motivima sa omota albuma, preko firmirane odeće do firmirane obuće. Sve to košta, ali sve to može da se vidi kada se izađe makar i do lokalnog bara, tako da je odlazak na svirke takvim ljudima postao nebitan. Diskovi, ploče, kasete – to niko ne vidi sem ako ne dođe u stan kolekcionara. Kao da ne postoji.

E, onda imamo sad tu i one koji kad god mogu kupe nešto od onoga što im se svidi. Oni bi, barem polovina njih, voleli da kupe sve što mogu, ali je to nemoguća misija u ovoj zemlji. Stoga vagaju svaku priliku da ono što pretekne na kraju meseca od kinte iskoriste za kupovinu nekog nosača zvuka. Mada, usled hiperprodukcije koja danas vlada i često nikakve reklame sem one koja se može videti po Fejsu ili specijalizovanim sajtovima, slabe su vajde da se ljudi odluče za kupovinu nečeg novog. Mnogi od njih zaziru od kupovine domaćih izdanja jer se vode nekom „logikom“ da kod nas malo toga vredi, što je notorna glupost. Ali, i da je više para, ne bi se kupovalo nešto puno više, jer je ljudima (kao što sam u prethodnom pasusu napomenuo) bitnije da kupe neke krpice, da „prošetaju“ nove maje i da pričaju o tome. Koga briga za parče plastike koje će samo stajati na polici i skupljati prašinu i čiji se sadržaj brže skine sa neta nego što se „ripuje“? Mislim, mene je (na primer) briga, kao i gro njih, pogotovo onih koji su u „DIY“ vodama i kojima su bitniji ideja i duh nego format i kvalitet štampe. Uvek će biti onih koji će kupovati izdanja u fizičkom obliku, ali i onih koji će kupovati digitalne albume.

Samo... kultura kupovine se odavno izgubila. Čak i oni koji su kupovali diskove i filmove koji su se mogli naći po trafikama i prodavnicama po veoma povoljnim cenama su od toga digli ruke, opet usled manjka finansija, iako u rukama drže skupe mobilne telefone, i ne tako jeftine komade odeće. Tipični pripadnici tipičnog potrošačkog društva. Pored njih ima i dosta onih koji rade za svotu koja je manja od republičkog minimalca i koji i pored najveće želje ne mogu da se isprse za takav „luksuz“. Samo da napomenem da pitanja tipa: „A, kako takvi imaju novca za internet?“ uopšte ne piju vodu, jer je internet danas potreba, a ne luksuz, alat.

Jednostavno je – torenti nisu problem, torent sajtovi nisu problem, kao ni serveri na kojima se pakuju podaci koji se dele po file-sharing sajtovima, pošto će piraterije uvek biti, nevezano za oblik (fizički ili digitalni). Pravi problem su ljudi, u suštini, lenjost da se mrdne iz stolice, da se ne očekuje sve za džabe, već da se ulože trud i sredstva. Uostalom, veća muzička imena (sa sve pratećom menadžerijom i izdavačkim kućama) više novca zarade uz prodajicu majica, ostalih pratećih drangulija i karata na koncertima, nego od same prodaje muzike. To što se danas u svetu proda više ploča u svetu je samo trend, pošto je „in“ kupovati ploče. I dalje se skidaju digitalna izdanja i skidaće se sve dok se nešto ne promeni u glavama i ponašanju konzumenata. To je realnost, ne tako lepa i dobrim delom bolna. Ali, nije sve tako crno – ono najkvalitetnije će isplivati na površinu kad-tad. Treba prihvatiti sadašnje stanje stvari, prilagoditi mu se i potruditi se da se ono iskoristi na najbolji mogući način.