уторак, 26. јул 2016.

Црна кафа

Пише: Антонио Ј.

Волим кафу. Црну кафу.
Јаку.
Толико јаку, да и мртве диже.
И чашу 'ладне воде уз њу.
Може и ракија, ако има. Ако нема - ником ништа.
Преживећу.
Мало обичном рабу овоземаљском треба - 'леба и уз 'леба.
Окрајак макар, хрскав споља, изнутра мекан.

Не тражим пуно, не ваља алав бити. Што имаш - имаш. Ако немаш - туђе не дирај.
Мада, слатко је крадом ћапити, душу засладити.
Лепо је у том трену, али после пече. Пече као сам пакао. Чудо једно.
Знаш да не ваља, ал' опет преко тих невидљивих граница својих пређеш.
Лажеш себе и у лажи поверујеш.
Сви други би то урадили.
Сви други то раде. И радиће. И поштенима смејаће се.


Па, ниси најгори, доста ти је да те газе и да ти се у лице смеју.
Посегнућеш и узећеш. Пркосно. Нека свет се руши.
Ти ћеш се сада смејати.
Биће ти лепо неко време.
Једне вечери ћеш се у сред ноћи пробудити. Нешто ће те у стомаку заболети.
У грудима притиснути.
Не можеш то поправити. Немој ни покушавати. Пусти.
Заборави.
Ћути.


Устани, до кухиње иди и воду за кафу стави.
Црну, јаку кафу. Толико јаку да и мртве дигне и тај тупи бол убије.
Ако ракије имаш, чашицу једну брзо испиј, а другу натенане. Густирај.
Мало човеку треба.
Да заборави - још мање.