уторак, 26. јул 2016.

Црна кафа

Пише: Антонио Ј.

Волим кафу. Црну кафу.
Јаку.
Толико јаку, да и мртве диже.
И чашу 'ладне воде уз њу.
Може и ракија, ако има. Ако нема - ником ништа.
Преживећу.
Мало обичном рабу овоземаљском треба - 'леба и уз 'леба.
Окрајак макар, хрскав споља, изнутра мекан.

Не тражим пуно, не ваља алав бити. Што имаш - имаш. Ако немаш - туђе не дирај.
Мада, слатко је крадом ћапити, душу засладити.
Лепо је у том трену, али после пече. Пече као сам пакао. Чудо једно.
Знаш да не ваља, ал' опет преко тих невидљивих граница својих пређеш.
Лажеш себе и у лажи поверујеш.
Сви други би то урадили.
Сви други то раде. И радиће. И поштенима смејаће се.


Па, ниси најгори, доста ти је да те газе и да ти се у лице смеју.
Посегнућеш и узећеш. Пркосно. Нека свет се руши.
Ти ћеш се сада смејати.
Биће ти лепо неко време.
Једне вечери ћеш се у сред ноћи пробудити. Нешто ће те у стомаку заболети.
У грудима притиснути.
Не можеш то поправити. Немој ни покушавати. Пусти.
Заборави.
Ћути.


Устани, до кухиње иди и воду за кафу стави.
Цну, јаку кафу. Толико јаку да и мртве дигне и тај тупи бол убије.
Ако ракије имаш, чашицу једну брзо испиј, а другу натенане. Густирај.
Мало човеку треба.
Да заборави - још мање.

недеља, 24. јул 2016.

У трептају

Пише: Антонио Ј.

Стојим.
Не, лежим. Ипак стојим. Или пак седим.
Не.
Не.
Не знам.
Ништа више не знам. Ни име своје чак.
Ја сам само папир, папир празан, бео. Исписати само треба коју реч, да безличан више не будем.

Одраз у бари овој видим. Да ли је то лице моје или пак познаника неког? Не знам то ја и немам кога да упитам. Да некога и има, да ли би ми истину рекао или ситну лаж неку, само куртоазије ради, да не испадне да ме игнорише.
Евентуално, можда, сигуран нисам. Шта је сигурно уопште, шта?
Када име своје не знам и не пропознајем лице ово, своје канда...
Не знам.
Не знам.
Не знам.

И даље стојим, лежим... Лебдим? Могуће. Могуће. Не знам.

Трептај ока. Пуф – и вечност је прошла. Још један, па још један, па још један.
Да ли је свет нестао или сам нестао ја само? Ако имена немам, да ли и мене има?
Ако ме има, како то да имена нема? Ко сам ја, ко?
Да ли у овој бари видим оно што јесте или оно што желео бих ја?
И ове очи што поглед узвраћају, да ли моје су или странца неког?
Питања, питања, питања. Одговора и да има, не знам истинити да ли су.

Не знам.
Можда и не желим да знам, иако је копкање без прекида.
Гладан сам, јер желим да знам и име своје и штошта још нешто.

Видим.
Празан папир.
Видим.
Реч по реч се исписује.
Видим.
Од почетка казивање.
Видим.
И питам се вредно ли је читања. Да ли знати желим сада, после толико времена?
Да ли је глад толико била јака да се против мене окренула и узела ми за спознајом жељу?
Затварам очи.

Не - и даље видим. Као да капака нема или провидни да су.
Видим речи како се исписују, једна за другом појављују.
Чујем звук који на папиру остављају.
Муче ме, чак и више муче ме од незнања. Тада знао нисам, сада не желим. Не желим знати било шта, ништа више, ни име своје, ни лик свој, ништа.
Ништа.
Ништа.

Ништа!
Боље не знати.
Истину, не знати.
Себе, не знати.
Странац бити сада, заувек.
Заборавити.

Папир цепам.
У парчиће.
Најстиније.
И остатке распарчавам. Да речи две једне за другом не буде. Да моћи немају, да ме не подсете.
Заборавити све, поново.
У трптају једном заборавити.
Све.
Све.
У трептају.

уторак, 05. јул 2016.

Kombo #4

"Encoffined" dolaze iz Argentine. Prošlogodišnji "Enclosed in a Coffin" im je prvi album i na njemu ćete pronaći sve ono što volite kod bendova kao što su "Dismember", "Vomitory" i "Centinex". Dakle, old school death metal očigledno inspirisan švedskom školom i nadasve veoma kvalitetan. Naravno, ništa tu nije novo, ništa epohalno, ali je najbitnija stvar da sve, baš sve pesme drže pažnju i ne stvaraju osećaj dosade kod slušaoca. Kvalitet numera je ujednačen, nijedna ne odskače, a sa veoma dobrom produkcijom vas vraćaju u vreme kada je  "Massive Killing Capacity" izašao iz bugarske, piratske prese.

"Voluptuary" su vijetnamski groove/death bend i ljudi prosto kidaju. Moderan death metal, sa nabijajućim groove deonicama i umerenom dozom onog najboljeg što deathcore može da ponudi, čine ovo izdanje pravim malim ovogodišnjim otkrovenjem. Onaj naš planet je jedno globalno selo u kome se redovnim i temeljnjim kopanjem mogu pronaći ovakvi biseri. Dok su mnogi bendovi iz zapadne hemisfere duboko zaglibili u blatu generičnosti i predvidljivosti, metal pioniri iz "trećeg sveta" pokazuju da su pravi rasadnik kvalitetne ekstremne muzike. Pronađite "Hoa Than" na nekom torrent tracker-u - nećete zažaliti.

Ostajemo u Aziji. Japan se može pohvaliti velikim brojem veoma dobrih metal bendova. "Death I Am" postoje malo više od decenije i iza sebe imaju dva albuma i nekoliko demoa. Ovogodišnje izdanje vam pruža ugodno moderno death metal putešestvije. Nema tu "hitičnih" pesama, niti izlaska iz koloseka samog žanra, ali je sve na svom mestu, kako treba da bude. Oseća se uticaj američke škole i to je još jedan plus ovom delu. Ima malo melodeath-a, malo djent-a i prstohvat deathcore-a, tako da kvaliteta i zanimljivih ideja nikako ne manjka. 11 pesma spakovanih u 36 minuta na najvišem mogućem nivou odlično idu uz 'ladno pivo.

Boje evropskog metala brane "By My Fear" iz Švedske. Osnovani su 1998. i iza sebe imaju samo jedan, ali itekako vredan album - "Center". Ako ćemo realno da gledamo, bolje jedno ljudski odrađeno izdanje nego pet ispodprosečnih. Stilski se ovo delo iz 2011. godine može svrstati negde između starog švedskog melodeath-a i moderne škole, s tim da je iz obe pokupilo ono najbolje. Veseli rifovi, harsh vokali, odlične solaže i reska, kvalitetna produkcija - sve je odrađeno onako kako treba. Šteta je što ovaj bend nije ostavio većeg traga iza sebe, jer je očigledno da su sve samo ne još jedna mediokritetska skupina.

Počinjem da mislim da u Srbiji postoji "novosadska škola", pandan geterburškoj i floridskoj. "Obscured", "Bane", "Paimonia" i "Khargash" su žanrovski veoma slični bendovi: svima je, na neki način, u osnovi "Dissection" zvuk, samo što ga svaki od nabrojanih bendova razvija na neki svoj način. Ne, to nije puki "worship", to je razrađivanje osnovne ideje u nešto mnogo bolje. Prva dva benda vuku više ka death metalu, dok druga dva idu meloblack vodama. I svi oni su majstori svoga zanata. "The Plague Within" je izašao 2013. godine i svaki njegov minut je sušti kvalitet. Opako dobar album koji morate preslušati koliko već odmah, odvrnutog do daske!

понедељак, 04. јул 2016.

Конформизам неконформисте

Пише: Антонио Ј.

Бурек. Са сиром
Доручак шампиона.
Једе се у ходу. С ногу.
Са јогуртом или без.
Врућ је таман како треба. Не јогурт, бурек.
Јогурт је хладан.
Та симбиоза је савршена. Као плазма и млеко.
Одличан баланс.
Размишљам док жваћем. Тесто гоји. Превише је масно.
Калорично.
Требало би нешто да променим.
Требало би много тога да променим.
За почетак да се здравије храним, да почнем да трчим, да се средим.
Поврће и воће, салатице.
Кувано месо и супице.
Ништа пресољено.
Ништа љуто.
Избацити слаткише. Прво чоколаду.
Мммм, чоколада.
Гужвам папир, испијам јогурт.
Правим папирно-пластичну лоптицу.
Гађам корпу. Промашујем.
Савијам се и из близине поентирам.
Требало би да се скупим са екипом, мало да бацамо на кош.
После на пиво и гирице.
Мммм, гирице и пиво!
И помфрит, да, да.
И салата нека, здраво је.
Требало би, стварно, да се посветим томе. Кад ћу, ако не сад.
Шта је то, мало склекова и чучњева ујутру?
Мачји кашаљ.
И лифт да баталим, степеницама да идем, крв да се пумпа.
Ваљда ће издржати срчка.
Бурек и јогурт да баталим, боље нешто друго.
Бурек и фит јогурт, да. Ето, може то.
Од малих се ствари почиње.