уторак, 05. април 2016.

Делић спокоја

Пише: Антонио Ј. 

Сунце је кроз прорезе на завеси обасјавало собу, таман толико да се контуре предмета могу разазнати. Седео сам у фотељи и на кревету прекопута гледао њу и њено тело прекривено танким чаршавом. Неким чудним миром ме је испуњавало њено равномерно дисање, а дизање и спуштање њених груди ме је готово хипнотисало. Благи осмех ми је заиграо на лицу, победивши тако макар на трен ову сету која је решила да баш мој ум узме за башту у којој ће посејати своје семе.

Дуго ме већ држи у шаци тај осећај потиштености, баш дуго. Здрав разум ми говори да су све околности такве да би требало да будем у некој врсти еуфорије, али џаба је говорити нешто ономе ко не жели да слуша. Неки људи једноставно не желе бити срећни. Не намерно, већ једноставно имају јачу жељу за тихом патњом – као да им је циљ да лагано копне. Има ту неке поетске трагедије, симпатичне донекле. Стога ми је тешко да је гледам, исто толико колико ми то прија, јер сам свестан тога да она буди оно најбоље, али и најгоре у мени.

Са њом сам све оно што јесам и све оно што не желим бити. Са њом сам спознао срећу због које бих направио пакао на земљи када бих је изгубио. Њен поглед ми је казивао најлепше приче на свету док смо у тишини лежали на старом трошном кревету. Куцање њеног срца ме је смиривало када је бес дивљао мојом душом. Била је увек уз мене, чак и онда када сам био на дну. Трпела је све, ћутала онда када је требало да плане, гутала ту кашу од горких суза. Све то је претурила преко главе и наставила да хода поред мене, ниједном не губећи корак. Баш зато се тмурне мисли роје и не дозвољавају да се светлост пробије у мој ум. Затварам очи и покушавам да своју психу натерам на „празан ход“, да не мислим ни о чему више, макар док се не успавам.

Лежем поред ње и покривам се. Трудим се да је не додирнем да је не бих пробудио. После дужег времена је успела да има какав-такав сан. Превише јој је тога на уму, бије и она своје битке, исцрпљујуће и неизвесне. Осетим то по њеном дисању, дубоком и немирном. Време преспоро пролази. Моја жеља за сном није довољно јака да победи тело, те сам и даље будан. Ођедном ме њена рука грлећи привлачи себи. Осетила је некако мој неспокој и решила до свој мир подели са мном. Као што и у животу бива, са другима деле највише они који најмање имају. Осећам се као лопов, као неко ко узима нешто што му не припада. Њене усне додирују мој врат и њена рука ме јаче привија уз себе и не дозвољава ми да уроним у амбис црних мисли. Поклања ми делић спокоја, сигурну луку на олујном мору.

Оригинално написано за пети број фанзина "Принцип".