уторак, 26. април 2016.

Mudrolije iz Nedođije

Piše: Antonio J.

U poznatom delu galaksije i ptice na grani znaju da se Srbi u sve razumeju, bilo da je to nuklearna fizika, poslastičarstvo, vođenje fudbalske reprezentacije ili politika. Da budemo precizni, u politiku se razumeju najbolje, kao svaki dobri general posle bitke - u tome nam nema ravnog

Zanimljivo je to kako svako ima nešto "pametno" da kaže kada se zdela nađe rasparčana na podu, a njen sadržaj započne jedno divno prijateljstvo sa linoleumom ili parketom. Jeste, trebalo je paziti, ne žuriti i dobro promisliti, tako je, bravo - sve znate. E, baš zato što mislimo da toliko puno znamo se nađemo u slepoj ulici, tok se iza nas nalazi horda gladnih pasa lutalica, neretko besnih. Ima tu i onih od rasne fele, rame uz rame sa takozvanim dodževima. Prava parada raznolikosti.

Uzgred, nismo samo mi takvi - svi "oni drugi" su takvi, svaki narod i svaka nacija za sebe misli da je iznad svih ostalih po nečemu. Neki od njih su pravi šampioni u tome. I svi oni misle da mogu nešto promeniti, samo ako se iz osveste probude njihovi pospani sugrađani. Kao, skupiće se kritična masa, par miliona glava i onda će državna aparatura da se uplaši, spozna greške svoje, pokaje se i prepusti svoja mesta sposobnijima. Lep scenario za loš holivudski film sa ljigavim hepiendom. Jedino što će uspeti jeste da se igraju trulih kobila sa organima reda i sličnih društvenih igara. Trajaće to neko vreme, sve dok se valjano ne podmažu točkovi onih najtvrdokornijih koji u presudnom trenutku pokažu da su ništa do ubogih smrtnika, slabih na šuškanje deviza.

Do sudnjega dana se može upirati prstom na one koji su sedeli i rešili da iskuliraju sve (jer su razočarani celom koncepcijom ove igre, ovog izvrnutog monopola u kome igrač redovno plaća dugove i svoje i tuđe iz svog praznog novčanika) i optuživati ih da je njihova krivica što su se kola slomila. Prava je istina da su veoma često upravo najglasniji kritičari najodgovorniji što se kula od karata slomila. Jer, ništa nije bolje nego okriviti drugoga za ono što si sam uradio. Svako gleda sebe i svoje interese, te je najbolje zaštiti se tako što će drugi ispaštati.

петак, 15. април 2016.

Hellion - Fanovi za fanove

Svi znamo kakvo je cimanje organizovati put radi odlaska na neku svirku ili festival u sopstvenoj režiji. Čak i kada postoji organizovan prevoz, sve ostalo vezano za odlazak i boravak (u dotle nepoznatom kraju) veoma često može biti praćeno svakakvim problemima. S obzirom da širom Evrope postoje slične organizacije, dva drugara su odlučila da pokrenu "Hellion" i pomognu metal fanovima koliko god mogu.

Šta je tačno "Hellion"?
Hellion je mlada organizacija osnovana 2015. godine, sa ciljem pružanja usluge organizovanog prevoza na festivale i koncerte u Evropi.

Kako ste došli na ideju o pokretanju?
U suštini, kod nas ne postoji ovako nešto... Postoje organizacije koje su vodile na pojedinačne festivale i koncerte i koje nisu ispunjavale očekivanja ili su bile sezonske, te smo jednostavno rešili na napravimo neku našu priču u kojoj ce se svi osećati kao ekipa, uz uslugu na svetskom nivou.

Koliko je teško voditi jednu takvu organizaciju u Srbiji?
Ljudi u našoj zemlji jesu sposobni, međutim novca, nažalost, nema. A, ono novca što ima, nalazi se u rukama pogrešnih ljudi i onih koji ne umeju sa njim da barataju. Dakle, pare i metal organizacije ruku pod ruku ovde ne idu. Sve što se radi radi se iz ljubavi, te eto i odgovora da li je teško i koliko. Mnogo ulaganja, mnogo vremena se iziskuje, a para nema.

Kakvo je interesovanje za "Hellion" i njegov rad?
Možemo skromno reći da smo prijatno iznenađeni interesovanjem i podrškom. No, ovo je samo početak, te verujemo da će se tek čuti za ovo ime. Znaš kako kažu: "Prvih 100 godina je najteže".

Kakav je osećaj preći iz "fan" voda u vode "ljudi koji brinu o fanovima"?
Hehe, nikad u te vode nismo prešli i nećemo. I dalje smo isti oni fanovi koji smo i bili, no sada radimo po principu "fanovi za fanove". Uzeli smo nesto na sebe sto nije mala stvar, ali smo zaista i dalje isti.

Da li je i koliko teško raditi sve ono što radite, a vezano je za "Hellion"?
Kao što smo već rekli i za organizaciju u Srbiji, nije lako, ali ipak ima i višeg cilja, poput sticanja novih poznanstava i prijateljstva. A, čovek upravo vredi onoliko koliko prijatelja ima. Ko zna, mozda sutra neki koji se upoznaju u putu postanu izuzetno bliski....

Da li vam u nekim trenucima, znajući kakvi su ljudi i birokratija u državi, vaš trud liči na borbu sa vetrenjačama?
Za sada ne, mada ovo je zemlja mogucnosti (cinizam), tako da ovo pitanje možemo ponoviti kroz koju godinu, kada ćemo imati i jasniju sliku.

Kakvi su vam planovi za dešavanja poste "Brutal Assault-a"?
Brutal Assault je početak, no ideja je da se Hellion priča proširi. Stoga, nakon ovog festivala i na osnovu sumiranog, planiramo da fanovima u Srbiji ponudimo još neka dešavanja. Da li će to biti koncert, recimo "Iron Maiden-a", u nekoj državi ili neki festival, videćemo

уторак, 05. април 2016.

Делић спокоја

Пише: Антонио Ј. 

Сунце је кроз прорезе на завеси обасјавало собу, таман толико да се контуре предмета могу разазнати. Седео сам у фотељи и на кревету прекопута гледао њу и њено тело прекривено танким чаршавом. Неким чудним миром ме је испуњавало њено равномерно дисање, а дизање и спуштање њених груди ме је готово хипнотисало. Благи осмех ми је заиграо на лицу, победивши тако макар на трен ову сету која је решила да баш мој ум узме за башту у којој ће посејати своје семе.

Дуго ме већ држи у шаци тај осећај потиштености, баш дуго. Здрав разум ми говори да су све околности такве да би требало да будем у некој врсти еуфорије, али џаба је говорити нешто ономе ко не жели да слуша. Неки људи једноставно не желе бити срећни. Не намерно, већ једноставно имају јачу жељу за тихом патњом – као да им је циљ да лагано копне. Има ту неке поетске трагедије, симпатичне донекле. Стога ми је тешко да је гледам, исто толико колико ми то прија, јер сам свестан тога да она буди оно најбоље, али и најгоре у мени.

Са њом сам све оно што јесам и све оно што не желим бити. Са њом сам спознао срећу због које бих направио пакао на земљи када бих је изгубио. Њен поглед ми је казивао најлепше приче на свету док смо у тишини лежали на старом трошном кревету. Куцање њеног срца ме је смиривало када је бес дивљао мојом душом. Била је увек уз мене, чак и онда када сам био на дну. Трпела је све, ћутала онда када је требало да плане, гутала ту кашу од горких суза. Све то је претурила преко главе и наставила да хода поред мене, ниједном не губећи корак. Баш зато се тмурне мисли роје и не дозвољавају да се светлост пробије у мој ум. Затварам очи и покушавам да своју психу натерам на „празан ход“, да не мислим ни о чему више, макар док се не успавам.

Лежем поред ње и покривам се. Трудим се да је не додирнем да је не бих пробудио. После дужег времена је успела да има какав-такав сан. Превише јој је тога на уму, бије и она своје битке, исцрпљујуће и неизвесне. Осетим то по њеном дисању, дубоком и немирном. Време преспоро пролази. Моја жеља за сном није довољно јака да победи тело, те сам и даље будан. Ођедном ме њена рука грлећи привлачи себи. Осетила је некако мој неспокој и решила до свој мир подели са мном. Као што и у животу бива, са другима деле највише они који најмање имају. Осећам се као лопов, као неко ко узима нешто што му не припада. Њене усне додирују мој врат и њена рука ме јаче привија уз себе и не дозвољава ми да уроним у амбис црних мисли. Поклања ми делић спокоја, сигурну луку на олујном мору.

Оригинално написано за пети број фанзина "Принцип".