уторак, 22. март 2016.

Martovske ide

Piše: Antonio J.

Ljudi zaboravljaju. Ako nešto i zapamte, to onda nije ništa dobro. Dugove drugih prema nama ćemo pokušavati da naplatimo do sudnjega dana, ali ćemo dugove svoje prema drugima gledati da eskiviramo kako znamo i umemo. Naš bol je najveći, naša je tuga najdublja i empatija tu nema šta da traži.

Dok se tuđa krv lije po ulicama, mi okrećemo glavu na drugu stranu, neretko komentarišemo da svako žanje kako je posejao. Dok se naša krv lije, mi uzimamo svoje "pametne" telefone da bismo ovekovečili trenutak i podelili ga putem socijalnih mreža. "Gore palac = mas' i 'lebac!"

A, opet - ovde ništa ne valja - tamo, negde, daleko odavde je sve potaman. Tamo se đubre baca u kontejnere, a ovde po ulici. Tako barem kažu oni koji se edukuju putem žute štampe i sajtova koje vode uredništva sumnjivog morala. Strani plaćenici i domaći izdajnici, ne nužno tim redom.

Kada čovek bolje razmisli, ovde i nije tako loše. Čuj mene: "loše" - da je loše, ne bi bilo ovako tiho. Jeste, stalno neka galama odjekuje, larma mase nezadovoljne, ali to je sve fora, pozeraj. I muž galami po vasceli dan, ali na kraju bude onako kako žena kaže - fakat! No, takav smo narod, glasan, ratoboran. Ili smo barem takvi bili.

Dok godine prolaze sve brže, vozovi ovde prolaze sve sporije. Nigde ne žurimo iako prelazimo i prolazimo kroz crveno. Vraga ne tražimo jer i on ima svoju cenu, pa sami odrađujemo njegov posao. I zaboravljamo, temeljno, baš sve. Nije nam više bitno ni šta je bilo prekjuče, a šta pre 17 godina. Samo neka je 'leba i igara, da ne razmišljamo previše.