среда, 23. март 2016.

Librarion #3: STRAH

Strah, iskonski strah. Strah od života, od smrti, od gubitka, samoće. Strah od postojanja, strah od nestajanja. Strah od sebe samih i svih onih misli koje se roje kada im se da previše slobode u najtežim trenucima...

Uživao sam čitajući ovaj, treći po redu broj "Librariona". Ovo nije samo puko tematsko izdanje na kome se sticajem okolnosti (zbog konkursa) našlo više autora - ovo je kolaboracija, nesvesna kolaboracija, tako efektna, tako... savršena. Neverovatan je osećaj čitati priče (bolje rečeno - poglavlja) jednu za drugom i zamišljati ih, praviti film u svojoj glavi. Ponekad zamislim da svoju storiju kazuje umorni privatni detektiv koji sedi u uglu nekog ekspres restorana, a koji radi po celu noć. Naracija je lagana, ali opet sa tenzijom i sve govori da će srećan kraj izostati i da će detektiv svoj poslednji dah ostaviti upravo tu, u tom restoranu, sa cigaretom među prstima i glavom u piti od jabuka.

Ili, zamislite glas, gotovo bezličan, nebitno da li je ženski ili muški, koji vam priča poslednju priču pred spavanje. Savršena dikcija, odsečnost, pravljenje dužih pauza tamo gde ih ne bi trebalo biti. Strah raste, širi se, preti da u eksploziji kulminira. I onda - tišina. Samo tišina i ništa sem nje. Jer, najstrašniji horor je onaj iznenadni, kada nemate vremena (a ni mogućnosti) da vrisnete.

Što se stila pisanja tiče (mislim na sve priče zajedno), mogu reći da deluje kao da su se sreli Alberto Moravia i Klajv Barker, te rešili da svetu podare jedno uvrnuto-genijalno štivo. U pojedinim momentima sam pomislio da čitam sve ono što je otpalo iz Moravijine knjige "Raj", a da je odmah zatim, po završetku jedne rečenice, nastavak sledio iz svega onoga što nije našlo mesta u Barkerovom "Utkanom svetu". Kada na sve to dodate i prateću kompilaciju (koju morate slušati dok čitate, radi kompletnog doživljaja), jezivu kao iščekivanje neizbežnog bola, shvatite da je strah položio ruku na vaše rame.

Elem, ovaj fanzin, sirov do srži (8 A4 listova savijenih u format male sveske, spojenih jednom spajalicom), otkucan pisaćom mašinom (i sa pratećim slikama koje ne popunjavaju prazne strane, već pojačavaju nelagodu koja se oseća prilikom okretanja stranica) je "samo" medijum za sadržaj koji se u njemu nalazi. Ta sirovost je efektnija od bilo koje internet prezentacije ili .pdf izdanja - opipljiva je, a ima i onu toplinu koju ima svako štampano delo.

Glavnom (ne)uredniku Desyi Lovorovu i svim autorima koji su učestvovali u stvaranju ovog broja "Librariona" čestitam od sveg srca. Svi oni treba da budu ponosni na ovo što su zajedničkim snagama stvorili.