субота, 12. март 2016.

Аутогол са стилом

Пише: Антонио Ј.

Људи не воле када нису у праву, што је и логично - јер, ко воли да греши? Сматрамо да смо непогрешиви, потковани искуством, без премца у одлучивању. Али, ми грешимо и то готово свакодневно. И зато и боли толико када шватимо да смо погрешили, поготово онда када смо били у праву. Питаће неко: "Како то можеш погрешити ако си у праву?" Лепо - начин на који је нешто изговорено или избор речи доста утичу на финални ишод.

Волео бих да сам у барем десетак ситуација реаговао мало боље, тактичније, да нисам (импулсиван какав јесам) реаговао бурно и да нисам у једном даху изрекао све што ми је било на уму. И ма колико да су те речи биле оправдане и искрене, оне нису биле на месту, нису биле дипломатске и дуелџију са друге стране су довеле у неправедан положај. Када смо бесни, нервозни и напети, веома лако постанемо дрчнији, арогантнији и имамо ту несрећу да се поставимо као увређени праведници, као да је баш нама нанесена највећа неправда.

О, како бих волео да могу то да контролишем, да у тренуцима када пуцам по свим менталним шавовима успем да се некако волшебно суздржим и да бујицу тих речи укротим, препакујем и сервирам на (у том тренутку) најбољи начин. Али, ја то не могу. И зато се после тога осећам лоше. Не значи ми ништа то што сам био у праву, кад сам особу са друге стране увредио, понизио. Не мора то нико да види или да чује - и ја и та друга особа знамо, свесни смо тога и бићемо увек свесни. На сву жалост, људи веома добро памте лоше ствари - много боље него оне добре.

Колико сам се само пута, када се охладим, суочавао са самим собом. Колико пута се то самосуочавање дешавало спонтано, пред спавање или одмах по буђењу. И колико само пута сам осетио срамоту што сам помислио све што не мислим и што су ми речи биле као најоштрије бритве, срамоту што су ме бес и адреналин "возили" и што нисам успео да их укротим пре него што сам отворио уста. Човек је сам себи вук и само је илзуија да своје очњаке забија дубоко у месо супарника - сваким угризом комада и себе и своју душу. Тај немир тиња, осећа се то у стомаку и у грудима. И нема томе лека, никакав опрост не може да уклони тај осећај.

После пада устајемо, из пораза извлачимо поуке, а победама хранимо свој его. Баш због тога су наше победе наши највећи порази и то шватимо тек када паднемо таквом силином насталом услед навале самоспознаје. Нажалост, нема те гумице која ће обрисати речи и дела из сећања и добро је што је нема, добро је. Баш зато што је нема, сећања на моју брзоплетост ударају шамаре мом унутрашњем бићу. Мада, мислим да не ударају довољно јако...