четвртак, 31. март 2016.

Kombo #3

Italijanski bend "Disarmonia Mundi" je objavio svoj peti po redu album pod nazivom "Cold Inferno". Naravno, glavni (gostujući) vokal je ponovo Björn "Speed" Streed iz švedskog "Soilwork-a". Album je... korektan. Ne nudi ama baš ništa novo, niti nešto što do sada nismo čuli. Naravno, ima svojih momenata, ima dosta dinamičnih delova. Jedino što pomalo nervira je to što bend sve više liči na saborce svog vokaliste. Kako koji minut prolazi, sve više jača osećaj da slušate neku vrstu omaža modernom skandinavskom zvuku, a ne bend koji je objavio "Isolation Game", album koji loše numere nema.
"Borknagar" nije razočarao. Mada, legende iz Bergena to i ne bi mogle. Kada u svom sastavu imate tako jaka imena (i ako dodate sve one legende koje su ranije bile deo te ekipe), onda bi morali svojski da se potrudite da nešto zeznete. Elem, sve manje je black metala tu, a sve više ekstremne (vikinške) progresive. Ruku na srce, koreni su tu, ne može se preko njih i to je samo plus - kada se zvuk razvija sve više, ali da se opet da razaznati kako je sve počelo. Da bi shvatili koliko je album dobar, morate ga sami preslušati, posvetiti mu se u potpunosti. "Winter Thrice" je već sada jedan od najboljih albuma 2016. godine.
"Suotana" je melodeath bend iz Finske i na svom prvom albumu ("Frostrealm") predstavljaju zvuk sličan svojim zemljacima "Immortal Souls". Ne dajte se zavarati - to što podsećaju na njih nikako ne znači da ih kopiraju, da su njihovi klonovi. Itekako imaju šta da ponude, bez zadrške i bez preteranog "filozofiranja". Hoćete brz, poletan, nadasve dinamičan album sa klavijaturama koji na trenutke zaliči na "Children of Bodom" iz svojih starih dana, a opet je unikatan? Onda samo kliknite na link ka njihovoj "Bandcamp" stranici, otvorite pivce, zavalite se u fotelju i uživajte.

"The Crown", nekada poznat i pod nazivom "Crown of Thorns" je početkom prošle godine objavio album pod nazivom "Death Is Not Dead". Neki kritikuju zvuk i samo izdanje generalno, no ja mu ne mogu naći mane. Dobro, jedino što mi je malo zasmetalo je to što na momente deluje usiljeno, kao da je objavljen čisto da bi postojao kontinuitet izdavanja albuma. To je rak rana mnogih bendova danas, ali to je jedan od načina da se o njima govori i piše. Najbitnije od svega je da se nećete smoriti slušajući ga i da ćete u njemu pronaći sve ono što krasi zvuk ovog kultnog benda.

Ako vam je nedostajalo vikinških priča, "Amon Amarth" će se potruditi da dobijete svoju novu dozu, hteli vi to ili ne. Desti im je album po redu, a sa barem poslednjih pet guraju isti recept iznova i iznova. Najzanimljivije je to što znaju kako to da rade i da ne budu dosadni (barem ne meni). Da, svestan sam da sam već čuo slične pesme, slične rifove, aranžmane, ali opet nisu baš isti - ima nečega kod njih zaraznog, opijajućeg. Ljudi jednostavno imaju svoj stil, imaju veoma jasnu ideju šta i kako žele da rade i to umeju da predstave na najbolji mogući način. "Jomsviking" je jedan od onih albuma za koje nećete pogrešiti ako ih pustite kada ne znate šta da slušate.

среда, 30. март 2016.

Umesto teretane

Piše: Antonio J.

Prva stvar koju ćete primetiti kada počnete da živite sa curom jeste da ćete u stanu imati sve manje mesta. Naime, vašoj boljoj polovini treba duplo više prostora za odeću i tri puta više prostora za obuću. O prostoru za šminku i ostale proizvode za ličnu higijenu da i ne govorimo. Vaša korpa za prljav veš neće više po nedelju dana biti "gladna", ona će skoro tri puta nedeljno biti pražnjena.

Znate onu jenkijevsku foru, da dolazak u vašu kuću znači i dolazak gomile jastučića sa njom? Ono, pet jastuka na kauču, po dva na svakoj potelji i oni mali podtrtični jastučići na stolicama oko stola u kuhilnji. Toga, ruku na srce, nema. No, to ne znači da se nećete osetiti okupiranim. Vaše želje za promenom rasporeda će biti podržane samo ako budu odgovarale njihovim zamislima. A, ako mislite da su vaše dame spremne da daju konstruktivan predlog kako da u prepunoj sobi stvorite slobodan prostor (koji će one kasnije popuniti), onda isto tako možete da Deda Mrazu napišete pisamce.

Levom rukom pomerate krevet, desnom ormar, a nogama naizmenično sklanjate stolice sa puta. Još ako ste prethodno ispraznili taj isti ormar, onda ste na konju. Naravno, morate paziti ne zakačite nešto od njenih stvari, da ih (da ne čuje zlo) ne oborite na pod. Zapamtite da je najbolje da prilikom ovakvih aktivnosti budete sami, pošto tada gunđanje neće biti pogrešno shvaćeno. Ništa lepše nego kada čovek opsuje onako sočno, iz dubine duše. Oslobodiš se, brate i sve je lakše. Onda ni polica nije teška, ni ova knjiga koja ti padne na tintaru, ni ona druga, a ni kutija sa džidža-bidžama i ostalim drangulijama njenim.

Po završenom poslu se osetite ponosno. Onako, baš ponosno. Znate da će sve to biti kratkog veka i da ćete morati ponovo da se cimate kroz koji mesec, jer nešto uvek mora da se doda, da se promeni. Ali, nema to veze - svašta čovek pregura preko leđa tokom bitisanja svoga. Iako i vama ide u prilog rezultat mrkotrpnog rada, sve to ste radili zbog osobe koju volite i do koje vam je stalo. Kada je ona zadovoljna i vi ste automatski zadovoljni. Još ako u frižideru ima piva hladnog...

среда, 23. март 2016.

Librarion #3: STRAH

Piše: Antonio J.

Strah, iskonski strah. Strah od života, od smrti, od gubitka, samoće. Strah od postojanja, strah od nestajanja. Strah od sebe samih i svih onih misli koje se roje kada im se da previše slobode u najtežim trenucima...

Uživao sam čitajući ovaj, treći po redu broj "Librariona". Ovo nije samo puko tematsko izdanje na kome se sticajem okolnosti (zbog konkursa) našlo više autora - ovo je kolaboracija, nesvesna kolaboracija, tako efektna, tako... savršena. Neverovatan je osećaj čitati priče (bolje rečeno - poglavlja) jednu za drugom i zamišljati ih, praviti film u svojoj glavi. Ponekad zamislim da svoju storiju kazuje umorni privatni detektiv koji sedi u uglu nekog ekspres restorana, a koji radi po celu noć. Naracija je lagana, ali opet sa tenzijom i sve govori da će srećan kraj izostati i da će detektiv svoj poslednji dah ostaviti upravo tu, u tom restoranu, sa cigaretom među prstima i glavom u piti od jabuka.

Ili, zamislite glas, gotovo bezličan, nebitno da li je ženski ili muški, koji vam priča poslednju priču pred spavanje. Savršena dikcija, odsečnost, pravljenje dužih pauza tamo gde ih ne bi trebalo biti. Strah raste, širi se, preti da u eksploziji kulminira. I onda - tišina. Samo tišina i ništa sem nje. Jer, najstrašniji horor je onaj iznenadni, kada nemate vremena (a ni mogućnosti) da vrisnete.

Što se stila pisanja tiče (mislim na sve priče zajedno), mogu reći da deluje kao da su se sreli Alberto Moravia i Klajv Barker, te rešili da svetu podare jedno uvrnuto-genijalno štivo. U pojedinim momentima sam pomislio da čitam sve ono što je otpalo iz Moravijine knjige "Raj", a da je odmah zatim, po završetku jedne rečenice, nastavak sledio iz svega onoga što nije našlo mesta u Barkerovom "Utkanom svetu". Kada na sve to dodate i prateću kompilaciju (koju morate slušati dok čitate, radi kompletnog doživljaja), jezivu kao iščekivanje neizbežnog bola, shvatite da je strah položio ruku na vaše rame.

Elem, ovaj fanzin, sirov do srži (8 A4 listova savijenih u format male sveske, spojenih jednom spajalicom), otkucan pisaćom mašinom (i sa pratećim slikama koje ne popunjavaju prazne strane, već pojačavaju nelagodu koja se oseća prilikom okretanja stranica) je "samo" medijum za sadržaj koji se u njemu nalazi. Ta sirovost je efektnija od bilo koje internet prezentacije ili .pdf izdanja - opipljiva je, a ima i onu toplinu koju ima svako štampano delo.

Glavnom (ne)uredniku Desyi Lovorovu i svim autorima koji su učestvovali u stvaranju ovog broja "Librariona" čestitam od sveg srca. Svi oni treba da budu ponosni na ovo što su zajedničkim snagama stvorili.

уторак, 22. март 2016.

Martovske ide

Piše: Antonio J.

Ljudi zaboravljaju. Ako nešto i zapamte, to onda nije ništa dobro. Dugove drugih prema nama ćemo pokušati da naplatimo do sudnjega dana, ali ćemo dugove svoje prema drugima gledati da eskiviramo kako znamo i umemo. Naš bol je najveći, naša je tuga najdublja i empatija tu nema šta da traži.

Dok se tuđa krv lije po ulicama, mi okrećemo glavu na drugu stranu, neretko komentarišemo da svako žanje kako je posejao. Dok se naša krv lije, mi uzimamo svoje "pametne" telefone da bismo ovekovečili trenutak i podelili ga putem socijalnih mreža. "Gore palac = mas' i 'lebac!"

A, opet - ovde ništa ne valja - tamo, negde, daleko odavde je sve potaman. Tamo se đubre baca u kontejnere, a ovde po ulici. Tako barem kažu oni koji se edukuju putem žute štampe i sajtova koje vode uredništva sumnjivog morala. Strani plaćenici i domaći izdajnici, ne nužno tim redom.

Kada čovek bolje razmisli, ovde i nije tako loše. Čuj mene: "loše" - da je loše, ne bi bilo ovako tiho. Jeste, stalno neka galama odjekuje, larma mase nezadovoljne, ali to je sve fora, pozeraj. I muž galami po vasceli dan, ali na kraju bude onako kako žena kaže - fakat! No, takav smo narod, glasan, ratoboran. Ili smo barem takvi bili.

Dok godine prolaze sve brže, vozovi ovde prolaze sve sporije. Nigde ne žurimo iako prelazimo i prolazimo kroz crveno. Vraga ne tražimo jer i on ima svoju cenu, pa sami odrađujemo njegov posao. I zaboravljamo, temeljno, baš sve. Nije nam više bitno ni šta je bilo prekjuče, a šta pre 17 godina. Samo neka je 'leba i igara, da ne razmišljamo previše.

субота, 19. март 2016.

Kombo #2

"Drowning Pool" su objavili svoj šesti po redu album pod nazivom "Hellelujah", album koji jednostavno razbija. Nema ni jedne jedine loše pesme, svaka od njih prosto nosi slušaoca. Mnogi ih stavljaju u NU metal koš, što je van svake pameti, pošto im je muzika oslobođena stega koje NU nosi. Poletnost melodija, kombinovanih sa reskim rifovima je karakteristika alternativnog roka koji u sebi ima dosta elemenata klasičnog metala. Možda će "Bodies" ostati najprepoznatljivija pesma ovog benda za vjek vjekova, ali to ne znači da ovi momci ne umeju da snime odličan album.


Holandski "Bodyfarm" je bend koji melje sve pred sobom. Ako volite holandsku death metal školu, onda nema ni najmanje šanse da vam se ovaj bend ne svidi. Pogotovo nema šanse da vam se ne svidi bend koji je svakim sledećim izdanjem sve bolji i bolji. "Battle Breed" iz 2015. je jedan od onih albuma koji će se za desetak godina smatrati kultnim. od druge pesme, pa sve do poslednje svaka nota deluje kao deo rafalne paljbe, dok je prva numera (intro) tu samo da vam da (lažnu) nadu da ćete se nakako izvući iz vrtloga koji sve pred sobom nosi.


Ovako bi "In Flames" trebalo da zvuče danas, kad su već zatvorili svoje melodeath poglavlje. Štošta bi Šveđani trebalo da nauče od "The Colony", veselih Škota, koji su svojim trećim izdanjem, nazvanim "Time of Wolves" širokim masama prezentovali jedan od najboljih prošlogodišnjih alternative metal albuma. Generalno je odličan kao celina, uravnotežen, bez previše oscilacija u samoj strukturi kompozicija, sa par pesama koje su dušu dale da budu pravi radijski hitovi i to ne oni slatkasti "MTV" hitovi za instant konzumente, već upravo oni koji vas teraju da pojačate zvuk. Nema mane ni na tren.

"The Man-Eating Tree" mi nisu baš legli sa svoja prva dva albuma. Svidela mi se muzika, kao i vokal, ali mi u istoj kombinaciji nisu baš bili previše interesantni, sem par pesama ukupno. No, onda su promenili pevača, ubacili growl vokale, pojačali tempo, nagruvali distorzije i sa "In the Absence of Light" albumom me prosto šlogirali. Ako volite silinu, melodiju, growl vokale, moderan, a opet ne prežvakan zvuk, gotik metal sa klavijaturama koji ne deluje anemično i bezidejno, onda mogu samo da vam postavim jedno pitanje: "Jeste li nabavili ovaj album i zašto ne?"


"Nightmares in the Waking State, Pt. 1" ima perfektnu produkciju, ima oštrinu, ima Kristijana Alvestama, ima dobre simfonične delove, oštre rifove, gomilu melodija i harmonija koje su zaštitni znak benda "Solution .45". Ali, ovaj album poseduje i sve ono što "krasi" gomilu novih izdanja - "već-viđenost", repetativnost, reciklažu sopstvenih starih ideja. Na to sve dodajte i dodatne, nepotrebne minute u najvećem broju pesama i eto vam ključa za relativno traljavi  (ne)uspeh. Kritike ovog albuma su podeljene: nekima se sviđa, nekima ama baš nikako. Jednostavno, previsoka je lestvica postavljena sa "For Aeons Past" i to je to.

среда, 16. март 2016.

Kombo #1


piše: Antonio J.

Bend "Ad Vitam" dolazi iz Italije i ovo im je drugo po redu izdanje. U moru modernih melodeath albuma, "Stratosfear" dolazi kao pravo osveženje. Idejno predstavlja najbolju kombinaciju stare, švedske škole i modernog zvuka, sa dosta solaža, naglašenom bas gitarom i sa ne previše upadljivim klavijaturama (koje upotpunjuju zvuk). Promene ritmova, povremeno praćene akustičnim gitarama i ostalim zvučnim efektima, čine pesme kompletnijim, vrednim slušanja. Vokali su na visokom nivou, kao i ostatak instrumenata - produkcija takođe. Jedino što ne bih mogao da izdvojim nijednu numeru posebno, pošto je album kao celina perfektan.

Švedski "Degradead" su svoj istoimeni, a peti po redu, album objavili krajem januara. Ništa novo, ništa spektakularno, ništa do sad neviđeno, ali ipak odlično odrađeno. Ekipa iz Štokholma zna kako da napravi dobar, moderan proizvod. Stoji da je ritam sekcija pomalo monotona, donekle generična, ali ako volite moderan melodeath zvuk koji u sebi ima sve ono najbolje iz metalcore-a (i da pritom ne prelazi u isti), ovo je pravi album za vas. Zaštitni znak ovog benda, vokal Mikaela Sehlina, je ono što svako izdanje izdiže na viši nivo.

Hope for the Dying” iz Ilinoisa (SAD) sviraju simfonični melodeath sa osetnom dozom metalcore-a, što se da primetiti kod vokala i nekih gitarskih deonica. No, to ne znači da su neka vrsta "Unearth" klonova sa klavijaturama! Njihov poslednji album, "Legacy" je za nijansu slabiji od svog prethodnika iz 2013. godine, ali je i dalje odlično izdanje koje se sluša od početka do kraja. S obzirom da je većina pesama duža od šest minuta (jedna gotovo punih deset), sigurno je da album nećete slušati "s nogu", već ćete morati da mu se posvetite sa velikom pažnjom koju itekako zaslužuje.

Luksemburg se ne može pohvaliti svetski poznatom metal scenom, ali to ne znači da u ovoj maloj evropskoj zemlji nema odličnih bendova. Jedan od njih je "Sleepers' Guilt". Njihovo četvrto izdanje i prvi "full-lenght", "Kilesa" već od prve numere udara silovito svojom odličnom produkcijom, tvrdim zvukom i odličnom konstrukcijom. U osnovi je ovo melodic death metal, ali ima uticaja progresivnog, kao i groove metala. U gotovo osamdeset minuta je spakovano sve ono najbolje vezano za žanrove koje sam u prethodnoj rečenici pomenuo. Ako nastave ovakvim tempom, lepa im se budućnost smeši.

Prosto me čudi kako ranije nisam naišao na ovaj bend. "Throne of Heresy" su tipični švedski death metal bend koji u svojoj muzici kombinuje najbolje od zemljaka kao što su "Vomitory", "Dismember" i "Centinex". Njihovo treće po redu izdanje, "Antioch" je prava poslastica za sve one koji vole prethodno nabrojane bendove. U nešto manje od jednog školskog časa ćete naći ništa drugo do muzike koja svojim ritmom prosto nosi slušaoca, koja puni adrenalin, ali ne podstiče agresivnost već vas prosto tera da se pokrenete i da zasvirate nevidljive bubnjeve.

субота, 12. март 2016.

Аутогол са стилом

Пише: Антонио Ј.

Људи не воле када нису у праву, што је и логично - јер, ко воли да греши? Сматрамо да смо непогрешиви, потковани искуством, без премца у одлучивању. Али, ми грешимо и то готово свакодневно. И зато и боли толико када шватимо да смо погрешили, поготово онда када смо били у праву. Питаће неко: "Како то можеш погрешити ако си у праву?" Лепо - начин на који је нешто изговорено или избор речи доста утичу на финални ишод.

Волео бих да сам у барем десетак ситуација реаговао мало боље, тактичније, да нисам (импулсиван какав јесам) реаговао бурно и да нисам у једном даху изрекао све што ми је било на уму. И ма колико да су те речи биле оправдане и искрене, оне нису биле на месту, нису биле дипломатске и дуелџију са друге стране су довеле у неправедан положај. Када смо бесни, нервозни и напети, веома лако постанемо дрчнији, арогантнији и имамо ту несрећу да се поставимо као увређени праведници, као да је баш нама нанесена највећа неправда.

О, како бих волео да могу то да контролишем, да у тренуцима када пуцам по свим менталним шавовима успем да се некако волшебно суздржим и да бујицу тих речи укротим, препакујем и сервирам на (у том тренутку) најбољи начин. Али, ја то не могу. И зато се после тога осећам лоше. Не значи ми ништа то што сам био у праву, кад сам особу са друге стране увредио, понизио. Не мора то нико да види или да чује - и ја и та друга особа знамо, свесни смо тога и бићемо увек свесни. На сву жалост, људи веома добро памте лоше ствари - много боље него оне добре.

Колико сам се само пута, када се охладим, суочавао са самим собом. Колико пута се то самосуочавање дешавало спонтано, пред спавање или одмах по буђењу. И колико само пута сам осетио срамоту што сам помислио све што не мислим и што су ми речи биле као најоштрије бритве, срамоту што су ме бес и адреналин "возили" и што нисам успео да их укротим пре него што сам отворио уста. Човек је сам себи вук и само је илзуија да своје очњаке забија дубоко у месо супарника - сваким угризом комада и себе и своју душу. Тај немир тиња, осећа се то у стомаку и у грудима. И нема томе лека, никакав опрост не може да уклони тај осећај.

После пада устајемо, из пораза извлачимо поуке, а победама хранимо свој его. Баш због тога су наше победе наши највећи порази и то шватимо тек када паднемо таквом силином насталом услед навале самоспознаје. Нажалост, нема те гумице која ће обрисати речи и дела из сећања и добро је што је нема, добро је. Баш зато што је нема, сећања на моју брзоплетост ударају шамаре мом унутрашњем бићу. Мада, мислим да не ударају довољно јако...