среда, 30. март 2016.

Umesto teretane

Piše: Antonio J.

Prva stvar koju ćete primetiti kada počnete da živite sa curom jeste da ćete u stanu imati sve manje mesta. Naime, vašoj boljoj polovini treba duplo više prostora za odeću i tri puta više prostora za obuću. O prostoru za šminku i ostale proizvode za ličnu higijenu da i ne govorimo. Vaša korpa za prljav veš neće više po nedelju dana biti "gladna", ona će skoro tri puta nedeljno biti pražnjena.

Znate onu jenkijevsku foru, da dolazak u vašu kuću znači i dolazak gomile jastučića sa njom? Ono, pet jastuka na kauču, po dva na svakoj potelji i oni mali podtrtični jastučići na stolicama oko stola u kuhilnji. Toga, ruku na srce, nema. No, to ne znači da se nećete osetiti okupiranim. Vaše želje za promenom rasporeda će biti podržane samo ako budu odgovarale njihovim zamislima. A, ako mislite da su vaše dame spremne da daju konstruktivan predlog kako da u prepunoj sobi stvorite slobodan prostor (koji će one kasnije popuniti), onda isto tako možete da Deda Mrazu napišete pisamce.

Levom rukom pomerate krevet, desnom ormar, a nogama naizmenično sklanjate stolice sa puta. Još ako ste prethodno ispraznili taj isti ormar, onda ste na konju. Naravno, morate paziti ne zakačite nešto od njenih stvari, da ih (da ne čuje zlo) ne oborite na pod. Zapamtite da je najbolje da prilikom ovakvih aktivnosti budete sami, pošto tada gunđanje neće biti pogrešno shvaćeno. Ništa lepše nego kada čovek opsuje onako sočno, iz dubine duše. Oslobodiš se, brate i sve je lakše. Onda ni polica nije teška, ni ova knjiga koja ti padne na tintaru, ni ona druga, a ni kutija sa džidža-bidžama i ostalim drangulijama njenim.

Po završenom poslu se osetite ponosno. Onako, baš ponosno. Znate da će sve to biti kratkog veka i da ćete morati ponovo da se cimate kroz koji mesec, jer nešto uvek mora da se doda, da se promeni. Ali, nema to veze - svašta čovek pregura preko leđa tokom bitisanja svoga. Iako i vama ide u prilog rezultat mrkotrpnog rada, sve to ste radili zbog osobe koju volite i do koje vam je stalo. Kada je ona zadovoljna i vi ste automatski zadovoljni. Još ako u frižideru ima piva hladnog...

среда, 23. март 2016.

Librarion #3: STRAH

Piše: Antonio J.

Strah, iskonski strah. Strah od života, od smrti, od gubitka, samoće. Strah od postojanja, strah od nestajanja. Strah od sebe samih i svih onih misli koje se roje kada im se da previše slobode u najtežim trenucima...

Uživao sam čitajući ovaj, treći po redu broj "Librariona". Ovo nije samo puko tematsko izdanje na kome se sticajem okolnosti (zbog konkursa) našlo više autora - ovo je kolaboracija, nesvesna kolaboracija, tako efektna, tako... savršena. Neverovatan je osećaj čitati priče (bolje rečeno - poglavlja) jednu za drugom i zamišljati ih, praviti film u svojoj glavi. Ponekad zamislim da svoju storiju kazuje umorni privatni detektiv koji sedi u uglu nekog ekspres restorana, a koji radi po celu noć. Naracija je lagana, ali opet sa tenzijom i sve govori da će srećan kraj izostati i da će detektiv svoj poslednji dah ostaviti upravo tu, u tom restoranu, sa cigaretom među prstima i glavom u piti od jabuka.

Ili, zamislite glas, gotovo bezličan, nebitno da li je ženski ili muški, koji vam priča poslednju priču pred spavanje. Savršena dikcija, odsečnost, pravljenje dužih pauza tamo gde ih ne bi trebalo biti. Strah raste, širi se, preti da u eksploziji kulminira. I onda - tišina. Samo tišina i ništa sem nje. Jer, najstrašniji horor je onaj iznenadni, kada nemate vremena (a ni mogućnosti) da vrisnete.

Što se stila pisanja tiče (mislim na sve priče zajedno), mogu reći da deluje kao da su se sreli Alberto Moravia i Klajv Barker, te rešili da svetu podare jedno uvrnuto-genijalno štivo. U pojedinim momentima sam pomislio da čitam sve ono što je otpalo iz Moravijine knjige "Raj", a da je odmah zatim, po završetku jedne rečenice, nastavak sledio iz svega onoga što nije našlo mesta u Barkerovom "Utkanom svetu". Kada na sve to dodate i prateću kompilaciju (koju morate slušati dok čitate, radi kompletnog doživljaja), jezivu kao iščekivanje neizbežnog bola, shvatite da je strah položio ruku na vaše rame.

Elem, ovaj fanzin, sirov do srži (8 A4 listova savijenih u format male sveske, spojenih jednom spajalicom), otkucan pisaćom mašinom (i sa pratećim slikama koje ne popunjavaju prazne strane, već pojačavaju nelagodu koja se oseća prilikom okretanja stranica) je "samo" medijum za sadržaj koji se u njemu nalazi. Ta sirovost je efektnija od bilo koje internet prezentacije ili .pdf izdanja - opipljiva je, a ima i onu toplinu koju ima svako štampano delo.

Glavnom (ne)uredniku Desyi Lovorovu i svim autorima koji su učestvovali u stvaranju ovog broja "Librariona" čestitam od sveg srca. Svi oni treba da budu ponosni na ovo što su zajedničkim snagama stvorili.

уторак, 22. март 2016.

Martovske ide

Piše: Antonio J.

Ljudi zaboravljaju. Ako nešto i zapamte, to onda nije ništa dobro. Dugove drugih prema nama ćemo pokušavati da naplatimo do sudnjega dana, ali ćemo dugove svoje prema drugima gledati da eskiviramo kako znamo i umemo. Naš bol je najveći, naša je tuga najdublja i empatija tu nema šta da traži.

Dok se tuđa krv lije po ulicama, mi okrećemo glavu na drugu stranu, neretko komentarišemo da svako žanje kako je posejao. Dok se naša krv lije, mi uzimamo svoje "pametne" telefone da bismo ovekovečili trenutak i podelili ga putem socijalnih mreža. "Gore palac = mas' i 'lebac!"

A, opet - ovde ništa ne valja - tamo, negde, daleko odavde je sve potaman. Tamo se đubre baca u kontejnere, a ovde po ulici. Tako barem kažu oni koji se edukuju putem žute štampe i sajtova koje vode uredništva sumnjivog morala. Strani plaćenici i domaći izdajnici, ne nužno tim redom.

Kada čovek bolje razmisli, ovde i nije tako loše. Čuj mene: "loše" - da je loše, ne bi bilo ovako tiho. Jeste, stalno neka galama odjekuje, larma mase nezadovoljne, ali to je sve fora, pozeraj. I muž galami po vasceli dan, ali na kraju bude onako kako žena kaže - fakat! No, takav smo narod, glasan, ratoboran. Ili smo barem takvi bili.

Dok godine prolaze sve brže, vozovi ovde prolaze sve sporije. Nigde ne žurimo iako prelazimo i prolazimo kroz crveno. Vraga ne tražimo jer i on ima svoju cenu, pa sami odrađujemo njegov posao. I zaboravljamo, temeljno, baš sve. Nije nam više bitno ni šta je bilo prekjuče, a šta pre 17 godina. Samo neka je 'leba i igara, da ne razmišljamo previše.

субота, 12. март 2016.

Аутогол са стилом

Пише: Антонио Ј.

Људи не воле када нису у праву, што је и логично - јер, ко воли да греши? Сматрамо да смо непогрешиви, потковани искуством, без премца у одлучивању. Али, ми грешимо и то готово свакодневно. И зато и боли толико када шватимо да смо погрешили, поготово онда када смо били у праву. Питаће неко: "Како то можеш погрешити ако си у праву?" Лепо - начин на који је нешто изговорено или избор речи доста утичу на финални ишод.

Волео бих да сам у барем десетак ситуација реаговао мало боље, тактичније, да нисам (импулсиван какав јесам) реаговао бурно и да нисам у једном даху изрекао све што ми је било на уму. И ма колико да су те речи биле оправдане и искрене, оне нису биле на месту, нису биле дипломатске и дуелџију са друге стране су довеле у неправедан положај. Када смо бесни, нервозни и напети, веома лако постанемо дрчнији, арогантнији и имамо ту несрећу да се поставимо као увређени праведници, као да је баш нама нанесена највећа неправда.

О, како бих волео да могу то да контролишем, да у тренуцима када пуцам по свим менталним шавовима успем да се некако волшебно суздржим и да бујицу тих речи укротим, препакујем и сервирам на (у том тренутку) најбољи начин. Али, ја то не могу. И зато се после тога осећам лоше. Не значи ми ништа то што сам био у праву, кад сам особу са друге стране увредио, понизио. Не мора то нико да види или да чује - и ја и та друга особа знамо, свесни смо тога и бићемо увек свесни. На сву жалост, људи веома добро памте лоше ствари - много боље него оне добре.

Колико сам се само пута, када се охладим, суочавао са самим собом. Колико пута се то самосуочавање дешавало спонтано, пред спавање или одмах по буђењу. И колико само пута сам осетио срамоту што сам помислио све што не мислим и што су ми речи биле као најоштрије бритве, срамоту што су ме бес и адреналин "возили" и што нисам успео да их укротим пре него што сам отворио уста. Човек је сам себи вук и само је илзуија да своје очњаке забија дубоко у месо супарника - сваким угризом комада и себе и своју душу. Тај немир тиња, осећа се то у стомаку и у грудима. И нема томе лека, никакав опрост не може да уклони тај осећај.

После пада устајемо, из пораза извлачимо поуке, а победама хранимо свој его. Баш због тога су наше победе наши највећи порази и то шватимо тек када паднемо таквом силином насталом услед навале самоспознаје. Нажалост, нема те гумице која ће обрисати речи и дела из сећања и добро је што је нема, добро је. Баш зато што је нема, сећања на моју брзоплетост ударају шамаре мом унутрашњем бићу. Мада, мислим да не ударају довољно јако...