четвртак, 04. фебруар 2016.

Тога код нас нема

Пише: Антонио Ј.

Повратак хладних дана је пратио повратак локалних џанкија у поткровље зграде у којој живим. Руку на срце, морам признати да у комшилуку нема обзирнијих веноровача од њих: шприецеве увек остављају на видним местима, са обавезним заштиним поклопцем преко игле. Пазе и мисле на децу, да се не убоду и тако повреде. Ето, шта нам је еволуција донела - друштвено одговорне џанкозе. И после кажите да не јуримо брзим пругама у врли, нови свет!

Нема неког решења за њих, барем не делотворног и надасве легалног. Пандурацију нешто не тангира то што ова опскурна скупина ту обитава, јер су заузети легитимисањем једва пунолетних косијанера. Не тангира ни општинаре, јер нисмо сакупили све потребне папире, а ако макар један фали онда као да немамо ниједан. Стразбур? Они колико су опаљени ће самоиницијативно тужити нас јер оспоравамо права других на слободно дрогирање. "Врзино коло", рекли би они старији. "Србистан!", повикали би ови супер-либерални. "Све би' ја то на Голи Оток, да цепа камен!", то би викнуо комша НОБ-овац, да је жив.

Сви би нешто рекли, викнули, одржали говоре као Фидел Кастро у најбољим данима - баш сви. Али, нико ништа не би урадио јер им није запело, мрзи их или једноставно није у опису њиховог посла. Не бих ни ја - искрено не бих. Када сам имао жеље да се цимам и када сам се цимао за неке промене једино што сам успео јесте да крај дебљи извучем и да будем (не јавно) означен као будала. За то време су они са нижим психичким функцијама и још нижих моралних тенденција напредовали у струци. Научили су да се сакрију иза закона о тумачењу закона, направили бирократски кинески зид и не хају ни за шта под плавим сводом васцелим.

Док су ми вадили крв на систематском, запитао сам се који је то ужитак да ти игла сваког дана (и то по више пута) дере вену? Мазохизам неки уврнути, сто посто. Ко ми је крив што сам старомодан, па више волим ракијицу да дрмнем, не да бих се душевно уздигао, већ да бих употпунио то позитивно стање, последњих година све ређе. Ко ми је крив што колико-толико водим рачуна о здрављу, па се и неком рекреацијом спортском бавим, уместо да пола плате бацим на доп и да зацементирам цело своје биће. И тако ће мене двоје лекара питати да ли пијем и тако ме збунити, јер они не питају да ли волим пиво, већ да ли се опијам редовно. Како сам прос' и неедукован, кад не знам да "пити" значи исто што и "опијати се". "А, волиш да пијеш, а?" Не, ти набеђени створе што сањаш о осмочасовној паузи, ја волим да попијем по коју, а не да пијем док не цркнем - разлика је велика! Зиду причам, белом зиду са флекама срамоте.

Него, бринем се за ову делиријумску омладину, јер северац неки дува, прозори у поткровљу су делимично поломљени, а бетон 'ладан - сто посто нису набавили картоне да заседну онако преседнички, како ред налаже. Размишљам се да скокнем до "Црвеног крста", да искамчим које ћебенце, да се покрију деца - гре'ота да се пре'ладе. Хуманизам, бато! Дела, а не речи!

Кад смо код речи, комша из стана изнад мене се поново јутрос драо на клинце који су скупили испред зграде и бацали лопту на онај јадни изговор за кош. После се питамо што се деца отуђују и блеје испред монитора: маторци им убијају жељу за животом самом својом појавом, а дреком им убијају последње атоме снаге. Можда се комша брине за ове из поткровља, да им бука не поквари стондерски трип. Хуманиста белосветског нивоа, олошког - исти онај који каже да код нас таквих ствари нема. Часна пионирска!