уторак, 16. фебруар 2016.

Позориште у кући

Пише: Антонио Ј.

Пошто је пролеће решило да у сред фебруара каже шта има, искористио сам да леп дан проведем на други најбољи могући начин - блеја са побратимом. Телепортовао сам се до његовог пребивалишта, мултигенерацијског станишта, са неколико лименки хладног пива и кесом кикирикија, у духу мира и општег кулирања. Кафа је већ била на столу, две чашице ракијице такође. Бања! Као што то обично бива, од самог старта конверзације смо се бавили темама као "шта је брже или зец?" и "да ли је Нада Мацура дар од неког вишег, божанског бића, те је послата да наш народ напаћени спаси од вековних непријатеља, ширим масама познатим као "'ладан бетон" и "промаја"?"

Но, у једном тренутку, конструктивну дискусију је прекинуо латино-бакута крик. Таман сам помислио да се "Пинк" дозвао памети и да се вратио правим и провереним вредностима које "Телевиса Пресента" већ четврт века пропагира, али ме је поновни звук мало истриповао. Наиме, нисам знао да су Латиноси баталили романске језике и латили се сербскога. "Дрррооогааах!" - отегнуто, шкрипутаво, дориндовско оптуживање се разливало станом.

- "Шта сам доживела, да ми унук, под мојим кровом, гаји дрогу!" - бака од оца мог побратима је беседила.
- "Каква те је дрога сад спопала?" - чудио се побратим мој.
- "Немој да се луд правиш, на тераси сам нашла у оној великој саксији, зелени се цела. Марџана она, као што је комшијин мали пуши."
- "Каква, бре, црна марихуана? То је оригано који сам засадио, јер онај твој син мисли да је овај куповни халуциноген."
- "Ти мали да скратиш тај твој језик, знаш. Нисам ја "онај", ја сам твој отац. О, небеса, кад балавурдија крене да те прозива..." - јавља се и побратимов ћале, добар чова у суштини, само има неку фалинку насталу приликом конструкције бића његовога.

Елем, његово давање до знања да је пристуан је покренуло расправу којој нико нормалан не би присутвовао, али нисмо све пиво попили, а флаша раџе је тек начета, па реко' себи како дуго у позоришту нисам био, а шта је боље од позоришта у кући. Прича каже следеће...

Побратимов ћале је један од оних добрих, поштених и радних људи који су склони томе да буду самоиницијативно насанкани. Када се почетком деведесетих овде закувавало и када су сви који су могли гледали да побегну, он се вратио из Швице, решен да овде направи свој мали рај. Покренуо је неки бизнис са млечним производима, сирење и та чудеса, кад су рат и санкције које су ишле руку под руку све закомпликовале. Када кажем "закомпликовале" мислим на то да су "пенетрирале без пардона са свих страна". Наравно, сва кинта која је уштеђена током две деценије рмбачења у земљи страној је испарила, те је тако живот свима њима постао веома занимљив. До дана данашњег се нису опоравили.

Е, сад - мој побратим је, не знам ни ја како, успео да уз минимална (читај - никаква) улагања фамилије заврши факс, запосли се и тако, уз баку, постане носећи стуб породице. Он са својом платом висине "око републичког просека" и бака са својим "сад да умрем, трошкови би били већи него моја пензија" примањима чуда чине како би та заједница функционисала. И све би било ОК да његов отац не крене да попује користећи омаловажавајуће флоскуле типа "тридесет си година спрцао, а дете још немаш" или "ја сам у твојим годинама у туђини створио више него што ћеш ти икада овде". Да мени неко од фамилије тако нешто каже, одмах бих му одговорио на најсофистициранији могући начин. Али, не и мој побратим, гута он то све, ћути и трпи. Не само зато што воли и поштује старог, већ зато што зна да је овај срчани болесник и да би му блитцкриг одговор био последње што би чуо пре него што би чука рекла па-па.

Мало је таквих људи данас, људи којима је породица на првом месту и који ће боси по жару ићи само да знају да ће то ближњима помоћи. Савијају главу, грбачу још више, дахћу од премора, али гурају даље, гризу, цимају се. И опет на крају извуку дебљи крај. Онда видим како родитељи наркомана своју децу мазе, тимаре, оправдавају њихово понашање неким смешним изговорима и прстом упиру на све друге, означавајући их кривцима за своје недаће.

Крв није вода - не може нормалан човек да занемари то. Али, исто тако, нормалан човек не може да ћутећи констатнтно прелази преко свега. Мора се повући црта, мора са јасно и гласно рећи како ствари стоје, видети колики је цех и колико ко има да плати и "ћао, здраво". Породица јесте светиња, али само у случајевима када постоји међусобно поштовање и разумевање. Када тога нема, онда нема ни породице.