среда, 24. фебруар 2016.

Paimonia: Disease Named Humanity

Piše: Antonio J.

Ako volite dobar, iskren black metal koji sadrži veliki broj melodičnih delova i koji je sve samo ne generičan, onda ne treba da tražite dalje: novosadska "Paimonia" je ono što vam treba. Priznali to neki ili ne, teško je danas naići na dobar BM album, pošto najveći deo novijih bendova ide ili u krajnost sa stvaranjem najsirovijeg krljačkog blekeraja, ili zvuk toliko ispoliraju, da se gubi sav smisao. Na "Disease Named Humanity" albumu nijedno od ta dva nije slučaj. Ovde je svaki minut, svaki rif, svaki ton iskorišćen maksimalno, nema iskakanja iz koloseka, nema praznog hoda. Samo pritisnete "play", zavalite se u fotelju, zatvorite oči i prepustite se zvuku.


Jedini minus i u isto vreme najveći plus ovog izdanja je to što nema klasičnog hita, već se sve numere moraju slušati od početka do kraja. Ovo "moraju" nije obavezujuće, ali je preporučljivo. Eh, da je više ovakvih albuma u žanru ovih dana...

уторак, 16. фебруар 2016.

Позориште у кући

Пише: Антонио Ј.

Пошто је пролеће решило да у сред фебруара каже шта има, искористио сам да леп дан проведем на други најбољи могући начин - блеја са побратимом. Телепортовао сам се до његовог пребивалишта, мултигенерацијског станишта, са неколико лименки хладног пива и кесом кикирикија, у духу мира и општег кулирања. Кафа је већ била на столу, две чашице ракијице такође. Бања! Као што то обично бива, од самог старта конверзације смо се бавили темама као "шта је брже или зец?" и "да ли је Нада Мацура дар од неког вишег, божанског бића, те је послата да наш народ напаћени спаси од вековних непријатеља, ширим масама познатим као "'ладан бетон" и "промаја"?"

Но, у једном тренутку, конструктивну дискусију је прекинуо латино-бакута крик. Таман сам помислио да се "Пинк" дозвао памети и да се вратио правим и провереним вредностима које "Телевиса Пресента" већ четврт века пропагира, али ме је поновни звук мало истриповао. Наиме, нисам знао да су Латиноси баталили романске језике и латили се сербскога. "Дрррооогааах!" - отегнуто, шкрипутаво, дориндовско оптуживање се разливало станом.

- "Шта сам доживела, да ми унук, под мојим кровом, гаји дрогу!" - бака од оца мог побратима је беседила.
- "Каква те је дрога сад спопала?" - чудио се побратим мој.
- "Немој да се луд правиш, на тераси сам нашла у оној великој саксији, зелени се цела. Марџана она, као што је комшијин мали пуши."
- "Каква, бре, црна марихуана? То је оригано који сам засадио, јер онај твој син мисли да је овај куповни халуциноген."
- "Ти мали да скратиш тај твој језик, знаш. Нисам ја "онај", ја сам твој отац. О, небеса, кад балавурдија крене да те прозива..." - јавља се и побратимов ћале, добар чова у суштини, само има неку фалинку насталу приликом конструкције бића његовога.

Елем, његово давање до знања да је пристуан је покренуло расправу којој нико нормалан не би присутвовао, али нисмо све пиво попили, а флаша раџе је тек начета, па реко' себи како дуго у позоришту нисам био, а шта је боље од позоришта у кући. Прича каже следеће...

Побратимов ћале је један од оних добрих, поштених и радних људи који су склони томе да буду самоиницијативно насанкани. Када се почетком деведесетих овде закувавало и када су сви који су могли гледали да побегну, он се вратио из Швице, решен да овде направи свој мали рај. Покренуо је неки бизнис са млечним производима, сирење и та чудеса, кад су рат и санкције које су ишле руку под руку све закомпликовале. Када кажем "закомпликовале" мислим на то да су "пенетрирале без пардона са свих страна". Наравно, сва кинта која је уштеђена током две деценије рмбачења у земљи страној је испарила, те је тако живот свима њима постао веома занимљив. До дана данашњег се нису опоравили.

Е, сад - мој побратим је, не знам ни ја како, успео да уз минимална (читај - никаква) улагања фамилије заврши факс, запосли се и тако, уз баку, постане носећи стуб породице. Он са својом платом висине "око републичког просека" и бака са својим "сад да умрем, трошкови би били већи него моја пензија" примањима чуда чине како би та заједница функционисала. И све би било ОК да његов отац не крене да попује користећи омаловажавајуће флоскуле типа "тридесет си година спрцао, а дете још немаш" или "ја сам у твојим годинама у туђини створио више него што ћеш ти икада овде". Да мени неко од фамилије тако нешто каже, одмах бих му одговорио на најсофистициранији могући начин. Али, не и мој побратим, гута он то све, ћути и трпи. Не само зато што воли и поштује старог, већ зато што зна да је овај срчани болесник и да би му блитцкриг одговор био последње што би чуо пре него што би чука рекла па-па.

Мало је таквих људи данас, људи којима је породица на првом месту и који ће боси по жару ићи само да знају да ће то ближњима помоћи. Савијају главу, грбачу још више, дахћу од премора, али гурају даље, гризу, цимају се. И опет на крају извуку дебљи крај. Онда видим како родитељи наркомана своју децу мазе, тимаре, оправдавају њихово понашање неким смешним изговорима и прстом упиру на све друге, означавајући их кривцима за своје недаће.

Крв није вода - не може нормалан човек да занемари то. Али, исто тако, нормалан човек не може да ћутећи констатнтно прелази преко свега. Мора се повући црта, мора са јасно и гласно рећи како ствари стоје, видети колики је цех и колико ко има да плати и "ћао, здраво". Породица јесте светиња, али само у случајевима када постоји међусобно поштовање и разумевање. Када тога нема, онда нема ни породице.

уторак, 09. фебруар 2016.

Zyklon - World ov Worms

Piše: Antonio J.

Sećam se kada sam prvi put pustio CD "World ov Worms" - očekivao sam... pa, sve drugo nego ono što sam sa zvučnika čuo. Ne znam zašto, mislio sam da će nastaviti sa onim što je "Emperor" radio i mogu reći da mi je bilo neverovatno drago što to nije bio slučaj. Takvom očekivanju je doprinelo i to što su Samoth i Insahn ranije imali black metal bend-projekat sličnog naziva ("Zyklon-B"). Sve u svemu, za prvi album su odradili odličan posao. Siloviti death metal, sa osam furioznih pesama - pravi stampedo koji najavljuje smrtonosnu oluju. Jednostavno, nije moglo bolje od ovoga, barem ne u tom trenutku.


Kada senka prethodnog benda i dalje stoji iza članova, teško je ne biti pod pritiskom. Naravno, ima tu elemenata koji su krasili "Emperor", melodija koje bi se odlično uklopile u njihov opus. No, ovde je to odlična osnova za svaku numeru ponaosob. Iako nije naslednik "Prometheus-a", "Zyklon-ov" prvi album je logičan nastavak te priče. Možda nije u top 50 najboljih death metal izdanja, ali je svakako jedno od onih koje slušaoca kupe na prvu loptu.

четвртак, 04. фебруар 2016.

Immortal Souls - Wintermetal

Piše: Antonio J.

"Immortal Souls", melodic death metal bend iz Kokkole u Finskoj, je marta 2015. objavio svoj peti album pod nazivom "Wintermetal". Da, bodomovskog je prizvuka, slažem se. Mada, o čemu bi Finci pevali nego o snegu koji pola godine čiste sa svojih pragova. Elem, ovo je veoma dobar album, kako na njihovom, tako i na nivou samog žanra. Nećete čuti ništa novo, ništa epohalno, ali ćete dobiti skup finih rifova, lepih melodija i harmonija sa dosta dinamike i odlično izbalansiranih akustičnih sekvenci. 

Ono šta rade, "Immortal Souls" rade taman kako treba. U svoj melodeath ubacuju i dozu meloblacka, pa time daju na intenzitetu same muzike i još više granaju ideje. Drago mi je da se i dalje odupiru trendovima kojima pribegavaju i neki veći bendovi, a koji se svode ili na veći upliv američkog metalkora ili na prezasićivanje zvuka duplim, hiperzakucavačkim pedalama i bezdušnim i beživotnim "prenapucanim" segamegagigatech rifovima. Zvuk devedesetih u modernom ruhu? Ne tražite dalje - ovo je to.

Тога код нас нема

Пише: Антонио Ј.

Повратак хладних дана је пратио повратак локалних џанкија у поткровље зграде у којој живим. Руку на срце, морам признати да у комшилуку нема обзирнијих веноровача од њих: шприецеве увек остављају на видним местима, са обавезним заштиним поклопцем преко игле. Пазе и мисле на децу, да се не убоду и тако повреде. Ето, шта нам је еволуција донела - друштвено одговорне џанкозе. И после кажите да не јуримо брзим пругама у врли, нови свет!

Нема неког решења за њих, барем не делотворног и надасве легалног. Пандурацију нешто не тангира то што ова опскурна скупина ту обитава, јер су заузети легитимисањем једва пунолетних косијанера. Не тангира ни општинаре, јер нисмо сакупили све потребне папире, а ако макар један фали онда као да немамо ниједан. Стразбур? Они колико су опаљени ће самоиницијативно тужити нас јер оспоравамо права других на слободно дрогирање. "Врзино коло", рекли би они старији. "Србистан!", повикали би ови супер-либерални. "Све би' ја то на Голи Оток, да цепа камен!", то би викнуо комша НОБ-овац, да је жив.

Сви би нешто рекли, викнули, одржали говоре као Фидел Кастро у најбољим данима - баш сви. Али, нико ништа не би урадио јер им није запело, мрзи их или једноставно није у опису њиховог посла. Не бих ни ја - искрено не бих. Када сам имао жеље да се цимам и када сам се цимао за неке промене једино што сам успео јесте да крај дебљи извучем и да будем (не јавно) означен као будала. За то време су они са нижим психичким функцијама и још нижих моралних тенденција напредовали у струци. Научили су да се сакрију иза закона о тумачењу закона, направили бирократски кинески зид и не хају ни за шта под плавим сводом васцелим.

Док су ми вадили крв на систематском, запитао сам се који је то ужитак да ти игла сваког дана (и то по више пута) дере вену? Мазохизам неки уврнути, сто посто. Ко ми је крив што сам старомодан, па више волим ракијицу да дрмнем, не да бих се душевно уздигао, већ да бих употпунио то позитивно стање, последњих година све ређе. Ко ми је крив што колико-толико водим рачуна о здрављу, па се и неком рекреацијом спортском бавим, уместо да пола плате бацим на доп и да зацементирам цело своје биће. И тако ће мене двоје лекара питати да ли пијем и тако ме збунити, јер они не питају да ли волим пиво, већ да ли се опијам редовно. Како сам прос' и неедукован, кад не знам да "пити" значи исто што и "опијати се". "А, волиш да пијеш, а?" Не, ти набеђени створе што сањаш о осмочасовној паузи, ја волим да попијем по коју, а не да пијем док не цркнем - разлика је велика! Зиду причам, белом зиду са флекама срамоте.

Него, бринем се за ову делиријумску омладину, јер северац неки дува, прозори у поткровљу су делимично поломљени, а бетон 'ладан - сто посто нису набавили картоне да заседну онако преседнички, како ред налаже. Размишљам се да скокнем до "Црвеног крста", да искамчим које ћебенце, да се покрију деца - гре'ота да се пре'ладе. Хуманизам, бато! Дела, а не речи!

Кад смо код речи, комша из стана изнад мене се поново јутрос драо на клинце који су скупили испред зграде и бацали лопту на онај јадни изговор за кош. После се питамо што се деца отуђују и блеје испред монитора: маторци им убијају жељу за животом самом својом појавом, а дреком им убијају последње атоме снаге. Можда се комша брине за ове из поткровља, да им бука не поквари стондерски трип. Хуманиста белосветског нивоа, олошког - исти онај који каже да код нас таквих ствари нема. Часна пионирска!