четвртак, 28. јануар 2016.

У магли

Пише: Антонио Ј.

Спуштајући се степеницама, гледао сам слике окачене по зиду – претке који су својим строгим погледима пратили сваки мој корак. Чини ми се да је одувек тако било, као да су се допуњавали са мојим родитељима, који су на такав прекоран, учитељски начин и то без и једне једине речи давали суд о мени самом. У дну степеништа, са десне стране су се на витринама налазиле гомиле слика у разним свечаним рамовима: ту су се могли наћи замрзнути трагови времена, посебно одабрани и распоређени, како би дали акценат на напредак подмлатка ове породице. Ту се може видети како је мој старији брат јахао понија, како први пролази кроз циљ на школском маратону и како преузима диплому. Ту је и моја сестрица, миљеница, типична холивудска плавушица са шишкицама и две кикице, усликана у пуном заносу током рецитовања неке „Зека Пека“ песмице, а потом, у другом кадру, са своје две најбоље другарице на плажи на Ибици – моменат који је душу дао да се нађе на насловници неког модног магазина.

Ту сам и ја, на много мањем броју слика, понајвише зато што сам се увек, из ината неког, кревељио, правио неке чудне изразе лица, само да би ме оставили на миру. И те слике које су ту као да представљају неког странца, а не мене – јасно дају до знања да су извештачене, да изврћу истину. Ја, са десетак година, држим лупу уперену ка некој биљци у хербаријуму сав озбиљан, као учењак неки. Прави стар-мали, само ми краватица фали. Тако ми је жао што ме никада нису усликали док са осмехом од уха до уха возим свој невидљиви аутомобил или док бежим из смртоносног лавиринта из подземне пирамиде. Е, на таквм фотографијама бих се видео прави ја, онај који још увек живи негде дубоко у мени, који ме тера да направим још један корак напред свакога дана.

Ту су и слике мојих родитеља, постављене тако да у центру буду њих двоје или сами или са свима нама, а са сваке стране њихове слике из младости – нешто као мини рекапитулација њиховог пута до овог тренутка у коме су сада. Ако се боље обрати пажња, може се видети да су се они родили такви какви су: уштогљени, препотентни, надмени. Језгра њихових бића су таква, извитоперена. На сву жалост, то су пренели и на мог брата и на моју сестру. Брат није одувек био такав, сећам се како смо заједно имали мали милион епских авантура, како је моја машта допуњавала његову и обрнуто. Но, како се сетрица родила, тако се и у њему родило нешто другачије, пробудио се тај трагични ген који је наследио од наших родитеља.

Као што сам већ рекао, сестра је одувек била миљеница. И од првог свог плача је добила екслузивно право да јој сва врата буду отворена и све жеље услишене. Могло се видети искрено уживање на њеном лицу док се играла луткицама, правила им чајанке и водила озбиљне разговоре са њима. Таква иста је била и са својим другарицама током школовања, а и касније, када се окупљала са супругама других успешних мужева. Увек је била дивна домаћица, услужна, стрпљива, само што сам ја увек примећивао ту једну искру у њеним плавим окицама, искру која је одавала психотичну особу, спремну да кухињским ножем избоде што већи број људи.

Ја сам био спутаван у развијању свог света и његовог укомпоњавања у тмурну свакодневицу. За разлику од брата и сестре, ни у чему нисам бриљирао, био сам просек, медиокритет, али сам тиме био презадовољан. Ствари које су ме интересовале нису биле аминоване од стране родитеља, те сам им се готово тајно посвећивао увек када сам имао слободног времена. То је био једини начин да не полудим и да задржим ментално здравље колико-толико читавим. Сматрали су ме разочарањем и увек су ме изопштавали из реферата који су препричавали својим исто тако уштогљеним пријатељима. Ако се неко не помиње, њега као и да нема.

Чим сам добио прилику да побегнем из ове куће, то сам и учинио. Није баш било тихо, што ми није била намера. Једино што сам желео јесте да одем и да ме нико не дира. Отац је почео неку причу, негодојући без икаквог разлога, става да ћу пропасти у року од месец дана без њиховог надзора, а мајка је кренула са оном театралном причом како јој срце сламам. Не знам како се срце од камена може сломити и како то могу учини ја, то тринаесто прасе, грешка коју нису могли простим потезом гумице обрисати из својих живота. Лицемерје на највишем могућем нивоу.

Тако смо се скупили овде сви, да бисмо прославили јубиларну 30. годишњицу брака наших родитеља. Није да сам желео да будем ту, али ред је да их испоштујем. И поред свега, ја њих искрено све волим, као што генерално волим, ако не све људе, онда ону искру доброте коју носе и којој не дају да засија пуним сјајем. Брат је званичан, као да смо двојица дипломата из две зараћене земље, који комуницирају само протоколарно, реда ради. Тужно је то, видети да је застранио толико, да је постао оличење елитоидног нарциса, спремног да гази по лешевима пријатеља и родбине, само да би задовољио своје пориве. Жао ми је његове жене која се очигледно заљубила у оно што је он сам одавно затворио у мрачну ћелију подсвести, а кључ је бацио у понор без дна. Види се да се напатила због његове преке, стерилне нарави – њен осмех прикрива исконску тугу, мученичку готово. Примећујем да су деца, близанци, чак превише мирна, да је шиба одговор на давање одушка енегији која у њима буја. Трагедија права.

Сестра, са друге стране, превише присна, превише запиткује. Само бележи податке, архивира их за будуће трач сесије у том „клубу срећних супруга“, скаредном друштву најгорих теткастих жентурача. Свака реченица јој одише неком злослутношћу, као да унапред нариче над гробом. Наравно, са истим оним осмехом девојчице са кикицама која побеђује на такмичењу рецитатора. Њен супруг је, колико ми се чини, још гора верзија мог брата, само што уме да глуми срдачност и непосредност, лако улази у улогу ортака, што ме само још више одбија од њега. Њене три ћерке су потпуно исте као и она, мали клонови неостварене и недоречене филмске диве. Њихови животи су унапред одређени, те постоје само да би попуниле празнине које је њихова мајка пропустила, а којих има поприлично.

Било је ту тушта и тма пријатеља, родбине и пословних пријатеља. Велика маса, у начелу љигава и препредана, са мојим родитељима као шлагом на торти. Сви су ту једни другима препричавали неке давне, устаљене приче, глумили неки ниво, елеганцију, а дивљак у њима је изгарао од жеље да одвали ногару од стола и некоме разбије главу. Нису ми се те креатуре свиђале ни као детету, а не свиђају ми се ни сада – сматрам их оличењем неке заразе, канцера који једе људски род и то не због материјалних ствари (пошто су у својој бранши прави професионалци), већ зато што убијају универзално духовно биће самим својим постојањем, зато што су њихови манири, морал и остала начела којима се воде (и којима трују друге) нешто као нож који се зарива у груди до самог балчака.

Вечера је била одлична, морам признати – моји су родитељи увек ангажовали најбоље куваре и ту им скидам капу. Наравно, нису ту радили зато што су били дарежљиви, већ зато што су добро нахрањеног и скупим пићем напојеног госта, уз сву пратећу „услугу“, успевали да шармирају, опусте и онда га наведу да им драге воље помогне у остваривању планова. Сматрам такав вид манипулације кудикамо хуманијим од оног који су примењивали на нама, својој деци. Брат и сестра су брзо попустили, док мене и даље пеку неке ране, што оне на души, што оне које су остале као ожиљци на мом телу.

Када су се гости разишли, а деца отишла на починак, остали смо само ми „старији“, да чављамо уз покоју чашицу пред спавање. Деловало је као да сам се вратио у прошлост, у време када бисмо на крају дана давали рапорт о ономе шта тог дана јесмо или нисмо урадили. Сада је то деловало помало гротесктно, видети и слушати брата и сестру (као одрасле особе) како послушно реферишу ставку по ставку, очекујући да ће их родитељи помазити по коси онако како се мази пас када донесе лоптицу коју сте претходно бацили.

Мени је било досадно све то, остао сам само да бих задовољио своју знатижељу, да бих сазнао да ли су се током година мало откравили, постали мало више људска бића, а не само страшила. Ништа, баш ништа се није променило. Стога сам их провоцирао својим ставом, бираним речима, реским алузијама на све претходно изречено. Видео сам како им се свима боја полако мењала, како су им очи полако постајале мрачне, готово потпуно црне – демонске, онакве какве им је мајка природа наменила. Али, видео сам и страх у њима, страх од мене. Више нисам био дете које су могли повредити, а како нисам никада потпао под њихов утицај, нису знали како да се понашају са мном.

Сасуо сам им у лице све што ми је било на души, што се таложило годинама. Та лавина речи је газила пред собом све готово читаву вечност. Млела је сваки атом бића мојих утихнутих саговорника, кидала их у парчиће који су се поново спајали сваком мојом паузом, само да би поново били растурени. Нисам осетио сласт преокрета у непоштеној бици, иако је адреналин као цунами струјао мојим телом - нисам имао победу као императив на уму. Једино што сам желео је да кажем све што имам и да све то оставим иза себе заувек.

По први пут од кад знам за себе, мајка ми је пришла, пољубила ме у чело и гласом најнежнијим и најтужнијим (у исто време) ми рекла само: „Сине...“. После тога сам осетио само пробадање у стомаку, потом у доњем делу леђа, праћено пробадањем у грудима. То се понављало још толико пута, да сам на крају престао да бројим. Лежао сам на поду у тој соби, док је свет око мене нестајао у магли. Тама је преузела све што је од мене остало и ја сам се стопио са њом. Ништа више није битно, ни прошлост, ни садашњост, ни будућност. Нашао сам мир са њима, мир са собом самим и то ми је било најбитније - коначно сам могао да наставим даље. Нико од њих није крив што сам решио да са литице, као младић, скочим у амбис, иако су сви они допринели томе да живим животом мученика и да се на такав корак одлучим.

Оригинално написано за први број фанзина "Фушерај".