среда, 13. јануар 2016.

Novogodišnje pečenje

Piše: Antonio J.

Sećam se koliko sam nekada veoma voleo ovaj period u godini, kada se slavi i proslavlja tokom prve dve nedelje januara. Dve Nove godine i Božić, jeća i pića koliko hoćeš, dva parčeta torte uz kafu i sok kod koga god da se zadeneš. Milina. Pomalo mi je smešno kada napišem ili kažem to "nekada", jer 15 godina i jeste i nije dug period. No, u zemlji Srbiji vreme drugačije teče, a ponekad ni sam nisam siguran u kojoj je trenutno brzini. To nije ništa čudno, jer se današnji petnaestogodišnjaci veoma dobro sećaju Bitke kod Černomena, dok njihovi roditelji zaboravljaju šta su njihovi stranački idoli lupetali pre nepune jedne decenije.

Nego, da se vratim ja na praznike. Sećam se žurki koje je to nekadašnje društvance pravilo za dočeke obe Nove godine, koliko smo bili nasmejaniji, ako već ne srećniji i koliko smo nade i optimizma u bolje sutra imali. Nije bilo bolje, nije bilo lakše vreme (jer je svako vreme teško na neki svoj način), ali smo svi bili tu jedni uz druge. To što smo svi otišli na 'iljadu strana i što neki od nas ne mogu neke druge očima da gledaju, to je jednostavno cena odrastanja i to je sasvim normalno. Poenta je nam nije trebalo mnogo da bismo se dobro osećali. Uvek je bilo šta da se pojede, šta da se popije, uvek smo mogli da se skrpimo preko štapa i kanapa i da tako i onaj ko nije imao da se učipi ne ostane gladan ili žedan. Nisu nam matorci davali previše, tek toliko da se kaže da su nešto dali. I opet smo imali i za neplanirane goste, bez da smo morali da se bavimo sumnjivim rabotama.

Džaba pečenje, ruska salata i ostali mezetluci za porodičnom trpezom - glocneš tek toliko da ne bude da nisi ispoštovao kevu i baku i odmah pališ na žu-žu pecivo i one rođendanske sendviče. Sada, dok ovo kucam, mi pođe voda na usta, jer mogu da zamislim i ukus i miris tih sendviča, najboljih ikada. Lepo je bilo tada: dosta pića, a nedovoljno i ne previše pijanih i potpuno neagresivnih ljudi. Nije bilo razbijanja flaša o tuđe glave, niti potezanja noža na onoga ko bi pre prišao curi na koju si bacio oko. Penzionerski klub, rekli bi neki današnji mladi ljudi, operisani od elementarne kulture, ali sa nekoliko ukora pre "ljeta osamnaestoga". Neka ih - vreme je takvo i tako su ih kod kuće naučili isti oni ljudi koji se po komentarima na internet sajtovima sablažnjavaju istovetnim ponašanjem vršnjaka svoje dece.

Pečenje? Pečenja ima koliko treba, pa i više: dižu se krediti, prave reprogrami, pozajmljuje se, poneko i ukrade i to sve da svet, komšiluk pusti, ne bi prstom pokazivao ili pričao kako se, eto, nema. Ako je kriza, nije apokalipsa i za prasence mora da se ima, makar bez bubrega ostali. To što svakodnevno bacamo tone hleba i hrane generalno, to je eto tako. Kako došlo, tako i o'šlo. Kao i petarde - daš kintu, dobiješ petardu, zapališ je, ona pukne i kraj. Ali, neka i ode, samo da smo mi tu, da slavimo, preslavljamo i nadamo se nekom boljem sutra, dok već danas zaboravismo šta je bilo juče.