понедељак, 25. јануар 2016.

Dan posle vikenda

Piše: Antonio J.

Mislim da je sasvim logično da u zemlji u kojoj Stiven Sigal obučava specijalne policijske jedinice, a kafanska porno-pevaljka otvara školu "karirane" psihologije, prosečan stanovnik misli da je bogom dan da bude selektor ili eventualno narodni poslanik. Još kada je ponedeljak ujutru i kada ni prva kafica nije popijena, onda svaka izrečena reč ima posebnu snagu.

Ponedeljak ponekad zaista, zaista mrzim. Ne zato što sam džangrizalo, već zato što su ljudi iz mog radnog okruženja džangrizala i to ona koja po nekom pravilu (i što bi moderna mlažarija rekla - po difoltu) moraju ponedeljkom ujutru da budu besna i mrgodna. U redu, prošao je vikend, nije se u alkoholu utopilo dovoljno tuge od prethodne radne nedelje, ali to nije razlog da se od takvih frustracija određen soj humanoida oslobađa na radnom mestu.

Razumem šalteruše, na primer: one su (sem onih dežurnih koje rade subotom do podneva) uskraćene za isisavanje krvi sirotinji raji. Ili oni koji rade u katastru, koji ti uvek traže onaj jedan papir koji nemaš. Svi oni su nekako okej kada su nervozni ponedeljkom, jer je deo njihovog posla to da budu takvi kakvi su (da smo kojim slučajem u horor filmu, oni bi bili eliminisani na najneljudskiji mogući način, te potom vraćeni u život uz pomoć nekog nekromansera i onda ponovo dezintegrisani). Ali, bre, svi jedemo taj 'lebac za koji zaradimo u toj firmi, svi smo u istom sosu, te po nekoj logici, kao sapatnici, treba da budemo malo mekši jedni prema drugima.

Da, da, znam - živim u oblacima, u mojoj glavi je zemlja nedođija. Žurka bez prestanka i ta čudesa, jeste. Elem, to što sam ponekad, kada mi nivo cinizma u krvi opadne, nepopravljivi optimista i što su takve epizode naporne za slušati i gledati, to ne znači da nisam u pravu. Malo, tako malo treba da ljudi olakšaju i sebi i drugima ne samo taj apokaliptični ponedeljak, već svaki dan svake radne nedelje. Ako bismo svi sebi davali oduška na takav način, onda bi neki pekar napravio kifle sa metalnim opiljcima ili bi zubari popravljali zube bez anestezije. Ček, mnogi od njih to i rade (mislim na zubare)... Mada, shvatate šta želim reći. Hajde sada svi lepo da se ispraznimo nad onim ko nam samo poželi "dobro jutro". Ne ide, zar ne?

U sred hladnog rata bi me na zapadu zbog ovakvih utopijskih ideja optužili za propagiranje komunizma, te bi me poslali u neki "Cijin" rekreativni centar, o trošku poreskih obveznika. Ovde mogu samo da budem te sreće da završim u nekom edukativnom programu za široke mase, nekom rijalitiju ili tako nečemu sličnom. Možda bih tada bio srećniji, sa osmehom od uha do uha (kao Džoker). Prazne tibe, a sit. Uveseljavao bih indokrtinisane i kulturno kastrirane mase, bio bih dika familije i komšiluka.

Elem, odoh ja predaleko. Poenta ja da poente nema. Sve je ovo već zacrtano u proto-matriksu (narodski rečeno - tako je suđeno) i mi svi imamo samo privid slodobne volje. To što ponekad razmišljamo o nečemu više nego što treba, to je samo greška, bag, "error 404". Ne treba se zamarati. Ponedeljak će proći i dok lupite dlanom o dlan, novi vikend će biti tu. E, tek taj vikend će munjevitom brzinom proći i doći će novi ponedeljak. Hajd' jovo nanovo. Dan mrmota iznova i iznova i iznova.