четвртак, 28. јануар 2016.

У магли

Пише: Антонио Ј.

Спуштајући се степеницама, гледао сам слике окачене по зиду – претке који су својим строгим погледима пратили сваки мој корак. Чини ми се да је одувек тако било, као да су се допуњавали са мојим родитељима, који су на такав прекоран, учитељски начин и то без и једне једине речи давали суд о мени самом. У дну степеништа, са десне стране су се на витринама налазиле гомиле слика у разним свечаним рамовима: ту су се могли наћи замрзнути трагови времена, посебно одабрани и распоређени, како би дали акценат на напредак подмлатка ове породице. Ту се може видети како је мој старији брат јахао понија, како први пролази кроз циљ на школском маратону и како преузима диплому. Ту је и моја сестрица, миљеница, типична холивудска плавушица са шишкицама и две кикице, усликана у пуном заносу током рецитовања неке „Зека Пека“ песмице, а потом, у другом кадру, са своје две најбоље другарице на плажи на Ибици – моменат који је душу дао да се нађе на насловници неког модног магазина.

Ту сам и ја, на много мањем броју слика, понајвише зато што сам се увек, из ината неког, кревељио, правио неке чудне изразе лица, само да би ме оставили на миру. И те слике које су ту као да представљају неког странца, а не мене – јасно дају до знања да су извештачене, да изврћу истину. Ја, са десетак година, држим лупу уперену ка некој биљци у хербаријуму сав озбиљан, као учењак неки. Прави стар-мали, само ми краватица фали. Тако ми је жао што ме никада нису усликали док са осмехом од уха до уха возим свој невидљиви аутомобил или док бежим из смртоносног лавиринта из подземне пирамиде. Е, на таквм фотографијама бих се видео прави ја, онај који још увек живи негде дубоко у мени, који ме тера да направим још један корак напред свакога дана.

Ту су и слике мојих родитеља, постављене тако да у центру буду њих двоје или сами или са свима нама, а са сваке стране њихове слике из младости – нешто као мини рекапитулација њиховог пута до овог тренутка у коме су сада. Ако се боље обрати пажња, може се видети да су се они родили такви какви су: уштогљени, препотентни, надмени. Језгра њихових бића су таква, извитоперена. На сву жалост, то су пренели и на мог брата и на моју сестру. Брат није одувек био такав, сећам се како смо заједно имали мали милион епских авантура, како је моја машта допуњавала његову и обрнуто. Но, како се сетрица родила, тако се и у њему родило нешто другачије, пробудио се тај трагични ген који је наследио од наших родитеља.

Као што сам већ рекао, сестра је одувек била миљеница. И од првог свог плача је добила екслузивно право да јој сва врата буду отворена и све жеље услишене. Могло се видети искрено уживање на њеном лицу док се играла луткицама, правила им чајанке и водила озбиљне разговоре са њима. Таква иста је била и са својим другарицама током школовања, а и касније, када се окупљала са супругама других успешних мужева. Увек је била дивна домаћица, услужна, стрпљива, само што сам ја увек примећивао ту једну искру у њеним плавим окицама, искру која је одавала психотичну особу, спремну да кухињским ножем избоде што већи број људи.

Ја сам био спутаван у развијању свог света и његовог укомпоњавања у тмурну свакодневицу. За разлику од брата и сестре, ни у чему нисам бриљирао, био сам просек, медиокритет, али сам тиме био презадовољан. Ствари које су ме интересовале нису биле аминоване од стране родитеља, те сам им се готово тајно посвећивао увек када сам имао слободног времена. То је био једини начин да не полудим и да задржим ментално здравље колико-толико читавим. Сматрали су ме разочарањем и увек су ме изопштавали из реферата који су препричавали својим исто тако уштогљеним пријатељима. Ако се неко не помиње, њега као и да нема.

Чим сам добио прилику да побегнем из ове куће, то сам и учинио. Није баш било тихо, што ми није била намера. Једино што сам желео јесте да одем и да ме нико не дира. Отац је почео неку причу, негодојући без икаквог разлога, става да ћу пропасти у року од месец дана без њиховог надзора, а мајка је кренула са оном театралном причом како јој срце сламам. Не знам како се срце од камена може сломити и како то могу учини ја, то тринаесто прасе, грешка коју нису могли простим потезом гумице обрисати из својих живота. Лицемерје на највишем могућем нивоу.

Тако смо се скупили овде сви, да бисмо прославили јубиларну 30. годишњицу брака наших родитеља. Није да сам желео да будем ту, али ред је да их испоштујем. И поред свега, ја њих искрено све волим, као што генерално волим, ако не све људе, онда ону искру доброте коју носе и којој не дају да засија пуним сјајем. Брат је званичан, као да смо двојица дипломата из две зараћене земље, који комуницирају само протоколарно, реда ради. Тужно је то, видети да је застранио толико, да је постао оличење елитоидног нарциса, спремног да гази по лешевима пријатеља и родбине, само да би задовољио своје пориве. Жао ми је његове жене која се очигледно заљубила у оно што је он сам одавно затворио у мрачну ћелију подсвести, а кључ је бацио у понор без дна. Види се да се напатила због његове преке, стерилне нарави – њен осмех прикрива исконску тугу, мученичку готово. Примећујем да су деца, близанци, чак превише мирна, да је шиба одговор на давање одушка енегији која у њима буја. Трагедија права.

Сестра, са друге стране, превише присна, превише запиткује. Само бележи податке, архивира их за будуће трач сесије у том „клубу срећних супруга“, скаредном друштву најгорих теткастих жентурача. Свака реченица јој одише неком злослутношћу, као да унапред нариче над гробом. Наравно, са истим оним осмехом девојчице са кикицама која побеђује на такмичењу рецитатора. Њен супруг је, колико ми се чини, још гора верзија мог брата, само што уме да глуми срдачност и непосредност, лако улази у улогу ортака, што ме само још више одбија од њега. Њене три ћерке су потпуно исте као и она, мали клонови неостварене и недоречене филмске диве. Њихови животи су унапред одређени, те постоје само да би попуниле празнине које је њихова мајка пропустила, а којих има поприлично.

Било је ту тушта и тма пријатеља, родбине и пословних пријатеља. Велика маса, у начелу љигава и препредана, са мојим родитељима као шлагом на торти. Сви су ту једни другима препричавали неке давне, устаљене приче, глумили неки ниво, елеганцију, а дивљак у њима је изгарао од жеље да одвали ногару од стола и некоме разбије главу. Нису ми се те креатуре свиђале ни као детету, а не свиђају ми се ни сада – сматрам их оличењем неке заразе, канцера који једе људски род и то не због материјалних ствари (пошто су у својој бранши прави професионалци), већ зато што убијају универзално духовно биће самим својим постојањем, зато што су њихови манири, морал и остала начела којима се воде (и којима трују друге) нешто као нож који се зарива у груди до самог балчака.

Вечера је била одлична, морам признати – моји су родитељи увек ангажовали најбоље куваре и ту им скидам капу. Наравно, нису ту радили зато што су били дарежљиви, већ зато што су добро нахрањеног и скупим пићем напојеног госта, уз сву пратећу „услугу“, успевали да шармирају, опусте и онда га наведу да им драге воље помогне у остваривању планова. Сматрам такав вид манипулације кудикамо хуманијим од оног који су примењивали на нама, својој деци. Брат и сестра су брзо попустили, док мене и даље пеку неке ране, што оне на души, што оне које су остале као ожиљци на мом телу.

Када су се гости разишли, а деца отишла на починак, остали смо само ми „старији“, да чављамо уз покоју чашицу пред спавање. Деловало је као да сам се вратио у прошлост, у време када бисмо на крају дана давали рапорт о ономе шта тог дана јесмо или нисмо урадили. Сада је то деловало помало гротесктно, видети и слушати брата и сестру (као одрасле особе) како послушно реферишу ставку по ставку, очекујући да ће их родитељи помазити по коси онако како се мази пас када донесе лоптицу коју сте претходно бацили.

Мени је било досадно све то, остао сам само да бих задовољио своју знатижељу, да бих сазнао да ли су се током година мало откравили, постали мало више људска бића, а не само страшила. Ништа, баш ништа се није променило. Стога сам их провоцирао својим ставом, бираним речима, реским алузијама на све претходно изречено. Видео сам како им се свима боја полако мењала, како су им очи полако постајале мрачне, готово потпуно црне – демонске, онакве какве им је мајка природа наменила. Али, видео сам и страх у њима, страх од мене. Више нисам био дете које су могли повредити, а како нисам никада потпао под њихов утицај, нису знали како да се понашају са мном.

Сасуо сам им у лице све што ми је било на души, што се таложило годинама. Та лавина речи је газила пред собом све готово читаву вечност. Млела је сваки атом бића мојих утихнутих саговорника, кидала их у парчиће који су се поново спајали сваком мојом паузом, само да би поново били растурени. Нисам осетио сласт преокрета у непоштеној бици, иако је адреналин као цунами струјао мојим телом - нисам имао победу као императив на уму. Једино што сам желео је да кажем све што имам и да све то оставим иза себе заувек.

По први пут од кад знам за себе, мајка ми је пришла, пољубила ме у чело и гласом најнежнијим и најтужнијим (у исто време) ми рекла само: „Сине...“. После тога сам осетио само пробадање у стомаку, потом у доњем делу леђа, праћено пробадањем у грудима. То се понављало још толико пута, да сам на крају престао да бројим. Лежао сам на поду у тој соби, док је свет око мене нестајао у магли. Тама је преузела све што је од мене остало и ја сам се стопио са њом. Ништа више није битно, ни прошлост, ни садашњост, ни будућност. Нашао сам мир са њима, мир са собом самим и то ми је било најбитније - коначно сам могао да наставим даље. Нико од њих није крив што сам решио да са литице, као младић, скочим у амбис, иако су сви они допринели томе да живим животом мученика и да се на такав корак одлучим.

Оригинално написано за први број фанзина "Фушерај".

понедељак, 25. јануар 2016.

Dan posle vikenda

Piše: Antonio J.

Mislim da je sasvim logično da u zemlji u kojoj Stiven Sigal obučava specijalne policijske jedinice, a kafanska porno-pevaljka otvara školu "karirane" psihologije, prosečan stanovnik misli da je bogom dan da bude selektor ili eventualno narodni poslanik. Još kada je ponedeljak ujutru i kada ni prva kafica nije popijena, onda svaka izrečena reč ima posebnu snagu.

Ponedeljak ponekad zaista, zaista mrzim. Ne zato što sam džangrizalo, već zato što su ljudi iz mog radnog okruženja džangrizala i to ona koja po nekom pravilu (i što bi moderna mlažarija rekla - po difoltu) moraju ponedeljkom ujutru da budu besna i mrgodna. U redu, prošao je vikend, nije se u alkoholu utopilo dovoljno tuge od prethodne radne nedelje, ali to nije razlog da se od takvih frustracija određen soj humanoida oslobađa na radnom mestu.

Razumem šalteruše, na primer: one su (sem onih dežurnih koje rade subotom do podneva) uskraćene za isisavanje krvi sirotinji raji. Ili oni koji rade u katastru, koji ti uvek traže onaj jedan papir koji nemaš. Svi oni su nekako okej kada su nervozni ponedeljkom, jer je deo njihovog posla to da budu takvi kakvi su (da smo kojim slučajem u horor filmu, oni bi bili eliminisani na najneljudskiji mogući način, te potom vraćeni u život uz pomoć nekog nekromansera i onda ponovo dezintegrisani). Ali, bre, svi jedemo taj 'lebac za koji zaradimo u toj firmi, svi smo u istom sosu, te po nekoj logici, kao sapatnici, treba da budemo malo mekši jedni prema drugima.

Da, da, znam - živim u oblacima, u mojoj glavi je zemlja nedođija. Žurka bez prestanka i ta čudesa, jeste. Elem, to što sam ponekad, kada mi nivo cinizma u krvi opadne, nepopravljivi optimista i što su takve epizode naporne za slušati i gledati, to ne znači da nisam u pravu. Malo, tako malo treba da ljudi olakšaju i sebi i drugima ne samo taj apokaliptični ponedeljak, već svaki dan svake radne nedelje. Ako bismo svi sebi davali oduška na takav način, onda bi neki pekar napravio kifle sa metalnim opiljcima ili bi zubari popravljali zube bez anestezije. Ček, mnogi od njih to i rade (mislim na zubare)... Mada, shvatate šta želim reći. Hajde sada svi lepo da se ispraznimo nad onim ko nam samo poželi "dobro jutro". Ne ide, zar ne?

U sred hladnog rata bi me na zapadu zbog ovakvih utopijskih ideja optužili za propagiranje komunizma, te bi me poslali u neki "Cijin" rekreativni centar, o trošku poreskih obveznika. Ovde mogu samo da budem te sreće da završim u nekom edukativnom programu za široke mase, nekom rijalitiju ili tako nečemu sličnom. Možda bih tada bio srećniji, sa osmehom od uha do uha (kao Džoker). Prazne tibe, a sit. Uveseljavao bih indokrtinisane i kulturno kastrirane mase, bio bih dika familije i komšiluka.

Elem, odoh ja predaleko. Poenta ja da poente nema. Sve je ovo već zacrtano u proto-matriksu (narodski rečeno - tako je suđeno) i mi svi imamo samo privid slodobne volje. To što ponekad razmišljamo o nečemu više nego što treba, to je samo greška, bag, "error 404". Ne treba se zamarati. Ponedeljak će proći i dok lupite dlanom o dlan, novi vikend će biti tu. E, tek taj vikend će munjevitom brzinom proći i doći će novi ponedeljak. Hajd' jovo nanovo. Dan mrmota iznova i iznova i iznova.

субота, 16. јануар 2016.

Twisted Tales - We Shall Be Heard

Piše: Antonio J.

Kuršumlijski trešeri "Twisted Tales" su svoj album prvenac pod nazivom "We Shall Be Heard" objavili 2012. godine za "Miner Recordings". Ovo izdanje bih mogao da preporučim svakome ko voli dobar deathrash metal u kome se može čuti i melodeath, a koji je kamen temeljac njihove muzike. Odličan "harsh" vokal, veoma dobra produkcija, ne previše ispolirana i trešerski prljava na trenutke. Sa gitarske strane album je na najvišem mogućem nivou (odlični aranžmani, kao i sama konstrukcija pesama).

Ritam sekcija? Pa, tu je - razbija. Bubnjevi daleko od generičnosti i non-stop "kec" zakucavanja ili "mučenja" duple bas pedale, što znači da im je posvećena velika pažnja i prilikom komponovanja i prilikom sviranja / snimanja. Bas je jak, glasan, ne preterano van svoje primarne funkcije da podrži ostale instrumente, ali ima svojih momenata, kao na primer na samom uvodu u album.

Krajnja ocena: 8/10, a kao favorite bih izdvojio: "Troops of Twisted", "Gods of Decay", "The Day I'll Meet My Death", "Being Supreme", "Total Tyranny" i "Four Tunes of War".

четвртак, 14. јануар 2016.

Cyber Hate - Beyond Human

Piše: Antonio J.

Ako volite "Sybreed" i ako vam je teško pao njihov prestanak rada, ne tugujte više: zadarski "Cyber Hate" je tu da spasi dan. Ovaj industrial metal bend udara s neba pa u rebra svojim industrial zvukom koji krasi odlična produkcija, "catchy" ritmovi i melodije, odličan harsh vodeći vokal, klavijature koje stvaraju odličnu atmosferu i ne potiskuju ostale instrumente. Ima dosta kul rifova, mada ćete za neke od njih reći da ste ih u nekom obliku već negde čuli, ali ovde to samo pomaže bendu da se probije u moru bendova koji svakodnevno nastaju.
Bubnjevi odlično rade ono što treba da rade i zajedno sa basom (koji je mogao biti malo glasniji) daju odličan akcenat na ritam sekciju.

Bend je bio vredan, te je objavio i nekoliko spotova, time pokazujući da su se zaista ozbiljno prihvatili posla. Ceo album možete preslušati na "Jutjub" kanalu "Balkan Metal Promotions-a", mada bi najbolje bilo da se iscimate, nađete link i skinete ga u celosti. Što se mene tiče, ja sam "Beyond Human" već prebacio na fon.

среда, 13. јануар 2016.

Rum Smugglers - Hemp Rope Justice

Piše: Antonio J.

"Rum Smugglers" čini vesela četvorka iz Zagreba koja svira, po svojim rečima, piratski metal. Na svom prvom albumu (koji su oni etiketirali kao demo) su predstavili svoju verziju pankoidnog, piratskog, treš metala. Vesele melodije, ne preterano originalni rifovi (pank osnova) ali ipak efektni i lepo ukombinovani sa onim gusarskim "arrggghh" glasom koji peva o rumu, gusarenju, blagu i ponovo o rumu, daju jedno zanimljivo izdanje. Sad, ovo nije nešto što bih često puštao kod kuće, nije baš moj fah, ali kontam da je više muzika za živu svirku, za non-stop skakanje i šutke pride, a tokom predaha uz laganije pesme zamišljam fanove kako se klate u ritmu melodije i ispijaju iz čaša piće koje prefeririaju. Bend je prava stvar i za pankere i za trešere i za sve onima kojima nije bitan žanr, već im je samo bitno da se uz dobru muziku i dosta pive dobro zabave. Momci, samo napred sa onim što radite i da se potrudite da vam sledeće izdanje bude cakum-pakum. Arrrgh!

Marduk - Panzer Division Marduk

Piše: Antonio J.

Veoma dobro se sećam šoka koji sam doživeo kada sam za 18. rođos dobio ovaj album kao poklon. Ono jes' da je u pitanju bila piratska kopija, ali i to je tada bilo zlata vredno. Prvi šok: "Marduk", čoveče, "Marduk"! U lokalnoj prodavnici diskova je bilo teško naći neka tako kultna imena ekstremnog metala u ponudi, pa je ovo bilo pravo malo čudo. Drugi šok je bio kada sam disk pustio.
Sve k'o sve, očekivao sam nešto brutalno, ali ne i hiper-brutalno. I nije mi se svidelo to izdanje tada. Sledeći put mi je album bio "podnošljiviji". E, ali je zato kasnije "Panzer Division Marduk" postao dragi gost mog tadašnjeg plejera, sada već odavnog počivšeg.

Bes, brzina, bezumlje, paklena furija i kazna za uši. Oda ratu i uništenju. Odlična muzička podloga za nerviranje komšiluka koji voli da "Dnevnik 2" pušta glasno, glasnije, najglasnije. I dan danas sporadično na plejlistu ubacim ovaj blekerski uragan i uživam: zavalim se u fotelju i narednih pola sata ne razmišljam apsolutno ni u čemu. Svakodnevne misli potisnem u neki zapećak uma, dok iz zvučnika (ili preko slušalica) grmi himna apokalipse. I to je to.

Novogodišnje pečenje

Piše: Antonio J.

Sećam se koliko sam nekada veoma voleo ovaj period u godini, kada se slavi i proslavlja tokom prve dve nedelje januara. Dve Nove godine i Božić, jeća i pića koliko hoćeš, dva parčeta torte uz kafu i sok kod koga god da se zadeneš. Milina. Pomalo mi je smešno kada napišem ili kažem to "nekada", jer 15 godina i jeste i nije dug period. No, u zemlji Srbiji vreme drugačije teče, a ponekad ni sam nisam siguran u kojoj je trenutno brzini. To nije ništa čudno, jer se današnji petnaestogodišnjaci veoma dobro sećaju Bitke kod Černomena, dok njihovi roditelji zaboravljaju šta su njihovi stranački idoli lupetali pre nepune jedne decenije.

Nego, da se vratim ja na praznike. Sećam se žurki koje je to nekadašnje društvance pravilo za dočeke obe Nove godine, koliko smo bili nasmejaniji, ako već ne srećniji i koliko smo nade i optimizma u bolje sutra imali. Nije bilo bolje, nije bilo lakše vreme (jer je svako vreme teško na neki svoj način), ali smo svi bili tu jedni uz druge. To što smo svi otišli na 'iljadu strana i što neki od nas ne mogu neke druge očima da gledaju, to je jednostavno cena odrastanja i to je sasvim normalno. Poenta je nam nije trebalo mnogo da bismo se dobro osećali. Uvek je bilo šta da se pojede, šta da se popije, uvek smo mogli da se skrpimo preko štapa i kanapa i da tako i onaj ko nije imao da se učipi ne ostane gladan ili žedan. Nisu nam matorci davali previše, tek toliko da se kaže da su nešto dali. I opet smo imali i za neplanirane goste, bez da smo morali da se bavimo sumnjivim rabotama.

Džaba pečenje, ruska salata i ostali mezetluci za porodičnom trpezom - glocneš tek toliko da ne bude da nisi ispoštovao kevu i baku i odmah pališ na žu-žu pecivo i one rođendanske sendviče. Sada, dok ovo kucam, mi pođe voda na usta, jer mogu da zamislim i ukus i miris tih sendviča, najboljih ikada. Lepo je bilo tada: dosta pića, a nedovoljno i ne previše pijanih i potpuno neagresivnih ljudi. Nije bilo razbijanja flaša o tuđe glave, niti potezanja noža na onoga ko bi pre prišao curi na koju si bacio oko. Penzionerski klub, rekli bi neki današnji mladi ljudi, operisani od elementarne kulture, ali sa nekoliko ukora pre "ljeta osamnaestoga". Neka ih - vreme je takvo i tako su ih kod kuće naučili isti oni ljudi koji se po komentarima na internet sajtovima sablažnjavaju istovetnim ponašanjem vršnjaka svoje dece.

Pečenje? Pečenja ima koliko treba, pa i više: dižu se krediti, prave reprogrami, pozajmljuje se, poneko i ukrade i to sve da svet, komšiluk pusti, ne bi prstom pokazivao ili pričao kako se, eto, nema. Ako je kriza, nije apokalipsa i za prasence mora da se ima, makar bez bubrega ostali. To što svakodnevno bacamo tone hleba i hrane generalno, to je eto tako. Kako došlo, tako i o'šlo. Kao i petarde - daš kintu, dobiješ petardu, zapališ je, ona pukne i kraj. Ali, neka i ode, samo da smo mi tu, da slavimo, preslavljamo i nadamo se nekom boljem sutra, dok već danas zaboravismo šta je bilo juče.

понедељак, 11. јануар 2016.

Eye Wide Shut - Serpents Whisper the Unknown

Piše: Antonio J.

Požarevac je, posle dužeg vremena, konačno uspeo da iznedri novi metal bend ("Eye Wide Shut"), koji je svoje pesme snimio i objavio. Kada na to dodamo činjenicu da oni koji su ostavili kakav-takav diskografski trag ili više ne postoje ili su jednostavno na neodređenoj pauzi, uspeh ovog izdanja (koje je na CD-u i kaseti objavio "Jesboligakurac Records" u decembru 2015. godine) je još veći.
  U nekih skoro pa pola sata imamo prezentovanu simpatičnu sludge / stoner kombinaciju, sa ogoljenom (ne i sirovom) produkcijom koja daje neki poseban šmek izdanju.


Teški rifovi, sladžerski "masni" su prava poslastica za svakog fana ovog žanra. Kakofonija rifova neretko preuzme primat nad ritmom i melodijom, da bi spor tempo najednom presekao anarhičnost tonova.

Vokali mi nisu previše legli, cenim da je u finalnom miksu mogao da im se doda neki fin efekat, pošto zvuče previše "mutno". Takođe bi bilo kul da su dodate ekstremne vokalne deonice u (na primer) "The Atlas Moth" stilu - to bi pojačalo efekat same muzike. No, pošto je ipak u pitanju prvo izdanje (iskreno se nadam - ne i poslednje), progledaću kroz prste to što ima nekih "deja vu" trenutaka, rifova koji previše liče jedni na druge i to što se igralo na "sigurnu kartu", te se nije previše izlazilo iz "školskog šablona" vezanog za žanr.

"Serpents Whisper the Unknown" možete preslušati i besplatno preuzeti sa oficijalne "Bandcamp" stranice benda ili se jednostavno možete oprostiti od jedne dvolitre piva i kupiti CD.

недеља, 10. јануар 2016.

Diablo - Silvër Horizon

Piše: Antonio J.

Finski bend "Diablo" je sa radom počeo još 1995. godine (kao "Diablo Brothers") definišući se kao melodeath bend. U periodu kada su objavili svoj prvi album, u njihovoj muzici su se našli groove i progressive uticaji, koji su pomogli tome da se bend može nazvati unikatnim i da je gotovo nemoguće uporediti ih sa bilo kojim bendom iz žanra. Tokom vremena je progresivni zvuk uzimao primat u odnosu na melodeath i groove, no ne na uštrb kvaliteta i indentiteta koji su stvorili. Njihov poslednji album "Silvër Horizon" (objavljen 30. oktobra 2015. za "Sakara Records") je logični nastavak svega onoga što su radili do 2008. godine i njihovog prethodnog izdanja.
 


Ako ste neko ko voli preplitanje više različitih stilova, oštrih rifova, poletnih melodija, gotovo pa veselih solaža i reskog, hrapavog vokala - ne tražite dalje: ovo je album za vas. Da budem iskren, pored novog "Shinedown-a" sam najviše iščekivao novi "Diablo" i mogu reći da sam prezadovoljan. Kada kliknem na "play", album preslušam od početka do kraja. Nema tu pesama koje će se nazvati hitovima, ali nema ni onih koje se mogu preskočiti. Celina je bitna, atmosfera i pogotovo onaj osećaj kada se gotovo naježite dok slušate pojedine delove. Klimanje glavom dok rifovi seku spone sa svime što vas okružuje je neizbežno, kao i držanje ritma stopalom. 

Teško je izabrati pesme koje bih naveo kao favorite, tako da ću napisati samo ovo: "Silvër Horizon" je jedan od pet najboljih metal albuma iz 2015. godine.