среда, 26. август 2015.

Судар светова

Пише: Антонио Ј.

Пре неколико дана сам се затекао на једном породичном окупљању. Мене такав вид "забаве" веома замара, али се на позиве увек одазовем зарад властитог мира на дуже стазе, да се не би сутра причало како сам се отуђио од фамилије. То што за флашу вина, 200 грама кафе и повећу чоколаду (у финој кеси све то лепо упаковано, дакако) заузврат добијем приступ фином мезетлуку и домаћој ракијици, то је само један плус у мору минуса, али треба искористити сваку шансу добијену у животу или шта већ.

Као и увек, окупило се ту разнолико друштванце, мени већином познато, мада је било и неких лица која су ми била тотално непозната. С обзиром да су се домаћини овог "пријема" пречесто и предуго мотали око њих, сконтао сам да су то неке веома битне особе, "кумовског нивоа" у најмању руку. Испоставило се да су то заиста неки пра-пра-кумови, из неке леве приче, да су споне двеју породица веома јаке и да сежу генерацијама уназад. То је лепо, искрено, видети да и даље има људи који цене ту праву традицију и који одржавају такве контакте. Чак је и моја циничка душа слаба на такве ствари, те ми је суза једна засијала у оку (мада ипак мислим да је то због јаке, љуте раџе).

Нашао сам се некако у том кругу који се налазио око тих специјалних персона, упао у разговор о свему стандардном: "чиме се бавиш", "јеси ли ожењен и зашто не?", "па, шта чекаш, ка' ће деца?" и тако даље и тако даље... Да, после пет минута сам почео да појачавам темпо испијања чашица компесоване дуње, јер сам морао да умртвим и ово мало здравих сивих ћелија и тако их одбраним од блитзкриег питалица. Од таквог система испитивања је и бивши КГБ одустао пошто је сматран превише насилним и надасве нехуманим. Но, отрежњење ми је дошло у виду спознаје животног профила мојих испитивача - сазнах да су у питању печелбари, запослени у Бечу, трећем највећем српском граду после Београда и Чикага. Као и већина "наших из Вијене" и ови упадају у клише набуситих гастарбајтера који су пуни српства, али немају намере да се врате овде иако им тамо, у туђини хладној, фали зрачак сунца из роднога краја. Патетика на куб, пер екселанс.

Далеко од тога да ја имам нешто против оних који траже срећу у другој земљи или на другом континенту, свако се сналази да преживи како зна и уме и то поштујем максимално. Но, ако нешто не волим и не желим да чујем је то пренемагање како се они тамо муче, како једва скрпе неки "ојро" да дођу овде. У реду, знам поуздано да јесте тешко, да иностранство и запослење у иностранству више није као некад, да мораш да копаш и рукама и ногама, али исто тако знам да је боље грцати тамо (мислим на легалну шљаку, не на црно) јер барем знаш за шта грцаш. Али, не - они су мученици већи од Христа, они закидају на куповини гардеробе да би се скрпили да плате дажбине и да имају за 'леб и млеко. Па, бре - да ли то причате о Србији или о Аустрији? Да ли стварно мислите да смо сисали весла и да гутамо такве приче?

Да, ми заиста гутамо такве помије, 'место весла цео чамац сисамо! До тог закључка долазим због тога што готово сви око мене који слушају ову причицу климају потврдно главом, са саосећајним изразма лица. Стварно смо наиван народ, светски шампиони и у тој дисциплини и нема нам равна, гарантујем. Није ни чудо што оном просјаку (или џанкију, шта већ) свакодневно пролази прича да му фали 50 динара за карту до Бањалуке (викендом и државним празницима до Смедерева) - народ верује да је тако. Још ако у "Дневнику 2" тако кажу - нема места сумњи, ни најмање.

Нисам баш светски путник, али сам имао неколико прелазака преко границе, таман довољно да видим како изгледа нека иоле уређена земља, како систем даје осећај сигурности и како администрација и бирократија нису ту да би подигли шећер у крви, већ да помогну у невољи. Наравно, не са осмехом и претераним одушевљем, али не и са очекивањем да ћеш приликом тражења најневажније потврде донети жестину и бомбоњеру као "част". Зато ми и иде на нерве када чујем тужбалицу баш оваквих "мудраца", који због таквог свог наступа бацају љагу на све оне друге који ћуте, раде и не оптерећују друге својом егзистенцијалном борбом. Још више ми иде на нерве што се њихова реч узима безрезервно, а свако (и мајмање) противљење и неслагање се сматра лакрдијом. Када и добијем право на реч и када кажем да неке изговорене ствари баш и не пију воду, реплика наступа и пре него што завршим излагање. Једноставно је: ја нисам тамо и ја не могу да судим. А, када питам: "Па, добро - зашто се не вратите овде?", онда одговарају како би се радо вратили, али да овде нема посла ни за нас.

А-ха - ту смо, дакле! Значи, знате да је овде беспуће, али и поред тога себе представљате као неке несрећнике, изгнанике који су, ето, тек други пут ове године дошли да виде стару тарабу у сокаку у коме су се као деца играли, док сте раније долазили на свака два месеца. Да сваки становник ове земље може сваке године барем једном да пређе грану и да за то има довољно кинте и да не мора да брине како ће се скрпити после такве авантуре, па ми бисмо као држава били на коњу.

Нико (нормалан) од њих не тражи да целу фамилију чашћавају педесетицама када дођу у посету, нико од њих не очекује поклоне, нико не очекује да реше све муке својих сународника који нису успели да оду одавде, те зато не видим потребу да толико параноишу и да се тугаљиво-патетичним причама бране од аветиња које само они виде. Џабе вам деценије проведене у беломе свету, када сте све најбоље из свога дома заборавили и све најгоре са стране пригрлили. Сиктер!