уторак, 02. јун 2015.

Срећа, срећа, радост

Пише: Антонио Ј.

Звезда је упржила само тако, те сам решио да по повратку с посла свратим до оближњег минимаркета, како бих испунио ону празнину у фрижидеру, а која је резервисана за једини прави нектар богова са свих меридијана - Његово господство пиво. Гужва је, као и увек, загарантована јер народ воли да купује после завршетка радног времена иако сви, као и ја, мисле да баш тада неће бити превише купаца јер су, шатро, преуморни за такве активности. Бато, Срби су увек расположени да буду део неке скупине, макар то био ред пред касом - битно да је гужва у питању, да је маса људи ту, да су сви нервозни, јер тада су Срби највише живи.

Елем, одмах сам се запутио ка делу са рашладним уређајима који нису намењени сладоледима и замрзнутом лиснатом тесту. Нема ту шта да се филозофира превише: корпа у једну руку и "'ајмо, 'ајде - сви у напад!" Разочарано констатујем да су  од мог омиљеног пива (оног најјефтинијег) доступне само 3 лименке. Али, зато је најбитније да су полулитарске стаклене флаше од оне две живуљке заузеле две трећине фрижидера. Дивота. Но, добро је што у овом другом фрижидеру има и других лименки, релативно јефтиних - неке су на акцији, што је веома лепо. Решио сам да узмем два комада од ове моје омиљене марке, такође два примерка овог што је на акцији и још два од овог другог најјефтинијег. Јес' да је нешто горчег укуса, ал' нема везе - битно је да је 'ладно.

Поред обавезног кикирикија, који у комбинацији са пивом чини најлепши љубавни пар у овом делу галаксије, узимам и сокић од 2 литра, јогурт, млекце и тоалет папир, оно највеће паковање. У магновењу сконтах да сваког месеца купујем баш такво паковање, рутински, не размишљајући о томе. Неко би рекао да у купатилу имам хорде оних пачића које се играју ролнама од тренутка када отворе очи, па све док не заврше за трпезом. Или ми је нужда број два пречеста или су произвођачи решили да поново смање величину листића, а да притом задрже цену. Било како било, уставно право сваког грађанина да одмах после прве јутарње кафе погрбљен чита декларације хигијенских производа мора бити искоришћено.

Кад смо код акција, одушевљен сам што за два купљена производа дају трећи фрај. Још више бих био одушевљен када би се некада ту нашло нешто што мене занима. Пошто нисам те среће, само ћу да наставим да лагано корачам ка каси. Додуше, ништа ме спречава да гледам чега све има по пултовима, пошто је и то боље (и занимљивије приде) од стајања у реду у коме се могу, један иза другога, наћи нови фудбалски селектор и несуђени министар финансија. У том наилазим на други раф са снижењима: чоколадице, улошци, кафа и омекшивач. Каква комбинација! Верујем да постоји нека скривена порука у избору ових производа, поређаних баш по овом редоследу. Узимам две чоколадице које су по цени једне и двеста грама кафе, јер је и овако и онако мој ред да носим кафу на посао. Идемо даље.

Сијалице - да. За ова штедљива чудеса се више не хватам, пошто ценовно и нису штедљива, а испоставило се да су последња два примерка радила краће него оне "Филипсове" што сам пребацивао из једне лампе у другу, по потреби, последње две године. Дакле, пар сијалица од 100 вати (да ми предсобље и кухиња светле као Лас Вегас), пар од 75 и још пар ових "мињонки", за лампу поред кревета, да не ћоравим у мраку док се лаком литературом успављујем. Такоц! Још мало и ту смо.

Касу сам тек назирао, пошто је ред дугачак као пред газда Јездином банком деведесет треће. Сконтао сам да је сама каса нешто забаговала, да систем не ради и да се артикли не могу откуцати. Ок, дешава се. Но, цака је што су друге две касе неактивне из простог разлога што никога нема за њима. Једна од радница помаже бакицама да измере воће и поврће, а друга помаже колегиници за чијом касом се и десио квар. Ситуација је на ивици кључања, али ту је сменовођа који се појављује из неког буџака, спреман за асистенцију у кризним тренуцима. Док се он бакће са насталим проблемом, остале касе отварају двери своје бесним купцима. За дивно чудо, ред се креће веома брзо, готово муњевито. Морам признати, то је за сваку похвалу. Они шалтерашки мргуди из "Поште" би могли понешто да науче.

Коначно је куцнуо мој час, те у две "ојачане" кесе пакујем ствари из корпе. Касирка ми говори цену, ја дајем кеш који она узима и спрема се да ми врати пар номинативно најмањих кованица, за које јој ја шмекерски (у Џони Браво стилу) кажем да их задржи. Можда ћу сутрадан ја остати дужан неки динар ил' два, тако да је ово неки начин одржавања финансијско-кармичког баланса.

Излазим из продавнице и почињем да се топим од врућине, јер сам се претходно добро расхладио док сам био унутра. Но, добро - близу сам куће, па ћу се тушнути. У згради тужно констатујем да лифт не ради (поново) и да ми пентрање не гине, пошто већ телепорт није измишљен. Откључавам врата, улазим у гајбу, пакујем артикле на за њих предвиђена места, скидам гардеробу и упадам у каду. Цврц - славина пресушила. Па, бре, коме још пада на памет да у сред поподнева искључује доток воде? Боље би им било да је пукла нека цев, па да због хитне интервенције лишавају радни народ бањања! Ништа, облачим ствари за по кући, руке "перем" влажном марамицом, укључујем комп, отварам пиво и спремам се за непланирани сурф "свемрежјем".

Одједном је екран постао црн и тишина је завладала - сад је и струја нестала. Киселог осмеха изручујем буљук псовки на рачун свега и свачега. Но, барем је пиво хладно, а ту је и кикирики. И то је нешто, за почетак. Скромном човеку више и не треба.