уторак, 23. јун 2015.

Mehanizam svakodnevice

Piše: Antonio J.
 
Da li ste nekada, dok jedete burek na putu za posao, zastali sa polusažvakanim zalogajem u ustima i u tom trenutku doživeli neku vrstu "proviđenja"? Ne? Nebitno. Meni se to desi barem jednom nedeljno, jer se izjutra čovek može nagledati svega i svačega: od poluzgrčenih pijanaca koji spavaju pred vratima propale robne kuće, pa do od alkohola razvaljenih maturanata osnovnih škola koji ne znaju da piju, ali imaju rezervoar veličine omanje cisterne.

Dok jedni piju kaficu za dobro jutro u bašticama kafića, drugi postavljaju improvizovane tezge koje se sastoje od omanje kartonske kutije na kojoj se mogu naći neke sitnice koje je prodavac pokupio iz neke fijoke, sve se nadajući da će skupiti dovoljno para za hleb i paklu najjeftinije krdže. Ako se kojim slučajem u toku prepodneva nađem kod kuće, velike su šanse da će mi barem jednom mesečno samo dva tipa ljudi pozvoniti na vrata: jehovini svedoci i lokalni džanki koji traži 30 kinti, koliko mu fali za mleko.

Kada malo bolje pogledam u ove ljude koji ne mole za koji dinar milostinje, pogotovo mlađi deo, pomislim da sam se greškom našao u nekom drugom svetu, svetu koji nema nikakve veze sa zemljom i regionom u kome živimo. Kao da ne radimo za, u proseku, 150 evra mesečno i kao da ne moramo da se dovijamo na sve načine kako da spojimo početak jednog sa početkom drugog meseca. Svi ti ljudi su jedna uniformisana masa, generična, bezkarakterna, kako god bili obučeni. Bilo da su kopije Džastina Biberlejka, sledbenici Kurta Kobejna ili nešto drugo, svi su redom jedna polumrtva masa koja čačka gabaritne mobilne telefone, pilji u ekran i propušta da živi život punim plućima. Čak i kada ga žive, to rade na silu, sa puno raznoraznog alkohola u sebi, te svoje emocije ispoljavaju na veoma agresivan način. O tome što nemaju poštovanja prema nikome, pa ni prema svojim roditeljima, ne vredi trošiti reči.

Kad smo kod tih istih roditelja, mogu reći da su oni posebna priča. Njihova deca su im nepoznanica, gotovo stranci koje oni ne razumeju jer, pre svega, ne provode dovljno vremena sa njima. Iako rade dan i noć da bi im obezbedili kakvu-takvu egzistenciju, oni nemaju normalnih ljudskih kontakata sa njima, te im popuštaju u svakojakim zahtevima i dopuštaju da ih obrazuju socijalne mreže, ulica i eventualno škola (pod uslovom da se bilo kod od zaposlenih u obrazovnim ustanovama potrudi da sa učenicima ostvari bilo kakvu konverzaciju koja iskače iz šablona "predavanje-kontrolni-usmeno propitivanje").

Nastavni kadar ne ulazi previše u materiju ni što se predavanja tiče, a ne zanima ih ni ponašanje učenika, jer oni sami imaju previše toga na svojim grbačama, a kada se i potrude da gradivo učine lakšim i zanimljivijijm, rizikuju da budu ismejani od strane onih zbog kojih su tu. Svi učesnici ove priče su deo jednog uvrnutog mehanizma, jednog začaranog kruga u kome se ne zna gde se završava jedno, a počinje drugo ludilo.

Upravo je taj mehanizam, ceo taj sistem vezan sa "proviđenjem". Apsolutno svi, ali baš svi imaju te izveštačene "mis glupava plavušica iz Montane" osmehe, lažno su razdragani i vazda spremni za još jednu čašicu razgovora. Službenici po bankama se smeškaju dok obrađuju zahteve za kredite nasmejanim klijentima, koji će potom sa istovetnim osmehom potrošiti taj isti novac nasmejanim prodavcima, iza čijih leđa se nalaze nasmejane gazde koje kod kuće čekaju nasmejana dečica i nasmejane supruge. Parada apsurda, lakrdija najobičnija - šamar zdravom razumu. Sreća, sreća, radost. Cezar salata i mineralna, negazirana voda. Ajfon i pripejd kartica. Pozornica na kojoj su svi zvezde i svima je drago zbog toga.

No, kada se zavesa spusti i kada se svuku odela svakodnevice, vidi se umor i smoždenost celog bića, vide se tragovi sujete i povređenog ega koji ostavljaju duboke ožiljke. Neopravdana ljubomora je usmerena prema drugim ljudima, ljudima koji su im u stvari sapatnici, ali je teško prihvatiti to, jer bi onda ostali bez meta u koje bi mogli da ispaljuju svoje nevidljive, otrovne strelice. Loš vic, paradoks paradoksalne situacije. U svoj svojoj bedi, mediokretitne jedinke dvadeset i prvog veka samoproklamovano postaju deo neke više kaste i svoju novostečenu teritoriju čuvaju sa isto onoliko strasti, energije i besa koliko ih ima prosečan ker kada dobije novu kosku od svog vlasnika. Tik-tak-tik-tak-tik-tak!