уторак, 23. јун 2015.

Mehanizam svakodnevice

Piše: Antonio J.
 
Da li ste nekada, dok jedete burek na putu za posao, zastali sa polusažvakanim zalogajem u ustima i u tom trenutku doživeli neku vrstu "proviđenja"? Ne? Nebitno. Meni se to desi barem jednom nedeljno, jer se izjutra čovek može nagledati svega i svačega: od poluzgrčenih pijanaca koji spavaju pred vratima propale robne kuće, pa do od alkohola razvaljenih maturanata osnovnih škola koji ne znaju da piju, ali imaju rezervoar veličine omanje cisterne.

Dok jedni piju kaficu za dobro jutro u bašticama kafića, drugi postavljaju improvizovane tezge koje se sastoje od omanje kartonske kutije na kojoj se mogu naći neke sitnice koje je prodavac pokupio iz neke fijoke, sve se nadajući da će skupiti dovoljno para za hleb i paklu najjeftinije krdže. Ako se kojim slučajem u toku prepodneva nađem kod kuće, velike su šanse da će mi barem jednom mesečno samo dva tipa ljudi pozvoniti na vrata: jehovini svedoci i lokalni džanki koji traži 30 kinti, koliko mu fali za mleko.

Kada malo bolje pogledam u ove ljude koji ne mole za koji dinar milostinje, pogotovo mlađi deo, pomislim da sam se greškom našao u nekom drugom svetu, svetu koji nema nikakve veze sa zemljom i regionom u kome živimo. Kao da ne radimo za, u proseku, 150 evra mesečno i kao da ne moramo da se dovijamo na sve načine kako da spojimo početak jednog sa početkom drugog meseca. Svi ti ljudi su jedna uniformisana masa, generična, bezkarakterna, kako god bili obučeni. Bilo da su kopije Džastina Biberlejka, sledbenici Kurta Kobejna ili nešto drugo, svi su redom jedna polumrtva masa koja čačka gabaritne mobilne telefone, pilji u ekran i propušta da živi život punim plućima. Čak i kada ga žive, to rade na silu, sa puno raznoraznog alkohola u sebi, te svoje emocije ispoljavaju na veoma agresivan način. O tome što nemaju poštovanja prema nikome, pa ni prema svojim roditeljima, ne vredi trošiti reči.

Kad smo kod tih istih roditelja, mogu reći da su oni posebna priča. Njihova deca su im nepoznanica, gotovo stranci koje oni ne razumeju jer, pre svega, ne provode dovljno vremena sa njima. Iako rade dan i noć da bi im obezbedili kakvu-takvu egzistenciju, oni nemaju normalnih ljudskih kontakata sa njima, te im popuštaju u svakojakim zahtevima i dopuštaju da ih obrazuju socijalne mreže, ulica i eventualno škola (pod uslovom da se bilo kod od zaposlenih u obrazovnim ustanovama potrudi da sa učenicima ostvari bilo kakvu konverzaciju koja iskače iz šablona "predavanje-kontrolni-usmeno propitivanje").

Nastavni kadar ne ulazi previše u materiju ni što se predavanja tiče, a ne zanima ih ni ponašanje učenika, jer oni sami imaju previše toga na svojim grbačama, a kada se i potrude da gradivo učine lakšim i zanimljivijijm, rizikuju da budu ismejani od strane onih zbog kojih su tu. Svi učesnici ove priče su deo jednog uvrnutog mehanizma, jednog začaranog kruga u kome se ne zna gde se završava jedno, a počinje drugo ludilo.

Upravo je taj mehanizam, ceo taj sistem vezan sa "proviđenjem". Apsolutno svi, ali baš svi imaju te izveštačene "mis glupava plavušica iz Montane" osmehe, lažno su razdragani i vazda spremni za još jednu čašicu razgovora. Službenici po bankama se smeškaju dok obrađuju zahteve za kredite nasmejanim klijentima, koji će potom sa istovetnim osmehom potrošiti taj isti novac nasmejanim prodavcima, iza čijih leđa se nalaze nasmejane gazde koje kod kuće čekaju nasmejana dečica i nasmejane supruge. Parada apsurda, lakrdija najobičnija - šamar zdravom razumu. Sreća, sreća, radost. Cezar salata i mineralna, negazirana voda. Ajfon i pripejd kartica. Pozornica na kojoj su svi zvezde i svima je drago zbog toga.

No, kada se zavesa spusti i kada se svuku odela svakodnevice, vidi se umor i smoždenost celog bića, vide se tragovi sujete i povređenog ega koji ostavljaju duboke ožiljke. Neopravdana ljubomora je usmerena prema drugim ljudima, ljudima koji su im u stvari sapatnici, ali je teško prihvatiti to, jer bi onda ostali bez meta u koje bi mogli da ispaljuju svoje nevidljive, otrovne strelice. Loš vic, paradoks paradoksalne situacije. U svoj svojoj bedi, mediokretitne jedinke dvadeset i prvog veka samoproklamovano postaju deo neke više kaste i svoju novostečenu teritoriju čuvaju sa isto onoliko strasti, energije i besa koliko ih ima prosečan ker kada dobije novu kosku od svog vlasnika. Tik-tak-tik-tak-tik-tak!

понедељак, 08. јун 2015.

За шаку мушмула

Пише: Антонио Ј.

Колико год да је жалосно, не могу а да се не насмејем када чујем за неку "ново нову" комбинацију која ће просечном Србину помоћи да се брзо обогати. Добро, неће постати нови Мишковић, али ће имати таман толико новца ће моћи да баци поклопац од јогурта, а да га претходно не олиже.

У земљи у којој је минималац око 200 евра (са тенденцијом даљег пада) и у којој је лакше наћи иглу у пласту сена него жиранта, парадоксалних ситуација има више него у што их је специјални агент Фокс Молдер доживео за живота. Баш пре неки дан ме је колега, страствени пушач, убеђивао како има комбинацију да за килограм алу-фолије из паклице од цигарета може да добије чак 300 евра. На моје одмахивање главом се није обазирао ни најмање, пошто је идеја о добијању кинте без грашке зноја јача од било какве логике. Њему је његов комша, пајташ најбољи, рекао да је он тако зарадио кинту и крај - то је једина истина. С обзиром да је белосветски корпоративни свет пао с крушке и решио да части своје потрошаче, не би требало да нас изненади да нас око Божића / Нове године Деда Мраз изненади са пакетићима у којима се налази Ролеx сат или нешто из Сwаровски асортимана.

Пошто је ово земља у којој се савети лекара занемарују, а дијагнозе се самопостављају уз помоћ претраге на интернету, не треба да чуди што поред оваквих примерака, као што је мој колега, постоје људи који верују да су баш они срећни добитници егзотичног путовања за две особе. Све фрај, плус прва класа, плус џепарац. Мало ли је. Ко зна колико би њих видело даље од свог дворишта да су инсталирали адблоцк на својим прегледачима. Ови победници би радо ишли негде, али немају пасош, скупо им да га изваде - скупље им је то од телефонског рачуна који ће добити наредног месеца. И онда ће опет после да кукају како им деца зову врућу линију или пандана Хугоу.

Један мој рођак је пре неког времена био веома активан у некој пирамидалној шеми, не сећам се тачно детаља. Набавио је оделце, кравату (чак је научио и да је везује), научио гомилу испразних реченица и кренуо у акцију. Свако мало је звао некога из фамилије и од пријатеља, покушавао да навуче људе да му се придруже, обећавао куле и градове који су и њему обећавани. На крају је завршио са дуговима које је морао да враћа уз помоћ кредита који је подигао на пет година. Ни то не би успео да му кева није постала жирант и спасилац, пошто је (како се испоставило на крају) враћање кредита пало на њена плећа, јер је он у међувремену остао без посла.

Разумљиво је да ће онај ко лута пустињом, жедан и уморан, почети да халуцинира и да ће видети оно чега нема. Но, то је права екстремна ситуација у окружењу у коме нема ни најмањег трага од било какве цивилизације и где постоји само врела пустара. Али, када у једном систему, колико год он компликован и нелогичан био, дођете у ситуацију да верујете у илузије и шарене лаже више него у речи људи којима је стало до вас, онда је шала превршила меру и потребно је отрежњење.

уторак, 02. јун 2015.

Срећа, срећа, радост

Пише: Антонио Ј.

Звезда је упржила само тако, те сам решио да по повратку с посла свратим до оближњег минимаркета, како бих испунио ону празнину у фрижидеру, а која је резервисана за једини прави нектар богова са свих меридијана - Његово господство пиво. Гужва је, као и увек, загарантована јер народ воли да купује после завршетка радног времена иако сви, као и ја, мисле да баш тада неће бити превише купаца јер су, шатро, преуморни за такве активности. Бато, Срби су увек расположени да буду део неке скупине, макар то био ред пред касом - битно да је гужва у питању, да је маса људи ту, да су сви нервозни, јер тада су Срби највише живи.

Елем, одмах сам се запутио ка делу са рашладним уређајима који нису намењени сладоледима и замрзнутом лиснатом тесту. Нема ту шта да се филозофира превише: корпа у једну руку и "'ајмо, 'ајде - сви у напад!" Разочарано констатујем да су  од мог омиљеног пива (оног најјефтинијег) доступне само 3 лименке. Али, зато је најбитније да су полулитарске стаклене флаше од оне две живуљке заузеле две трећине фрижидера. Дивота. Но, добро је што у овом другом фрижидеру има и других лименки, релативно јефтиних - неке су на акцији, што је веома лепо. Решио сам да узмем два комада од ове моје омиљене марке, такође два примерка овог што је на акцији и још два од овог другог најјефтинијег. Јес' да је нешто горчег укуса, ал' нема везе - битно је да је 'ладно.

Поред обавезног кикирикија, који у комбинацији са пивом чини најлепши љубавни пар у овом делу галаксије, узимам и сокић од 2 литра, јогурт, млекце и тоалет папир, оно највеће паковање. У магновењу сконтах да сваког месеца купујем баш такво паковање, рутински, не размишљајући о томе. Неко би рекао да у купатилу имам хорде оних пачића које се играју ролнама од тренутка када отворе очи, па све док не заврше за трпезом. Или ми је нужда број два пречеста или су произвођачи решили да поново смање величину листића, а да притом задрже цену. Било како било, уставно право сваког грађанина да одмах после прве јутарње кафе погрбљен чита декларације хигијенских производа мора бити искоришћено.

Кад смо код акција, одушевљен сам што за два купљена производа дају трећи фрај. Још више бих био одушевљен када би се некада ту нашло нешто што мене занима. Пошто нисам те среће, само ћу да наставим да лагано корачам ка каси. Додуше, ништа ме спречава да гледам чега све има по пултовима, пошто је и то боље (и занимљивије приде) од стајања у реду у коме се могу, један иза другога, наћи нови фудбалски селектор и несуђени министар финансија. У том наилазим на други раф са снижењима: чоколадице, улошци, кафа и омекшивач. Каква комбинација! Верујем да постоји нека скривена порука у избору ових производа, поређаних баш по овом редоследу. Узимам две чоколадице које су по цени једне и двеста грама кафе, јер је и овако и онако мој ред да носим кафу на посао. Идемо даље.

Сијалице - да. За ова штедљива чудеса се више не хватам, пошто ценовно и нису штедљива, а испоставило се да су последња два примерка радила краће него оне "Филипсове" што сам пребацивао из једне лампе у другу, по потреби, последње две године. Дакле, пар сијалица од 100 вати (да ми предсобље и кухиња светле као Лас Вегас), пар од 75 и још пар ових "мињонки", за лампу поред кревета, да не ћоравим у мраку док се лаком литературом успављујем. Такоц! Још мало и ту смо.

Касу сам тек назирао, пошто је ред дугачак као пред газда Јездином банком деведесет треће. Сконтао сам да је сама каса нешто забаговала, да систем не ради и да се артикли не могу откуцати. Ок, дешава се. Но, цака је што су друге две касе неактивне из простог разлога што никога нема за њима. Једна од радница помаже бакицама да измере воће и поврће, а друга помаже колегиници за чијом касом се и десио квар. Ситуација је на ивици кључања, али ту је сменовођа који се појављује из неког буџака, спреман за асистенцију у кризним тренуцима. Док се он бакће са насталим проблемом, остале касе отварају двери своје бесним купцима. За дивно чудо, ред се креће веома брзо, готово муњевито. Морам признати, то је за сваку похвалу. Они шалтерашки мргуди из "Поште" би могли понешто да науче.

Коначно је куцнуо мој час, те у две "ојачане" кесе пакујем ствари из корпе. Касирка ми говори цену, ја дајем кеш који она узима и спрема се да ми врати пар номинативно најмањих кованица, за које јој ја шмекерски (у Џони Браво стилу) кажем да их задржи. Можда ћу сутрадан ја остати дужан неки динар ил' два, тако да је ово неки начин одржавања финансијско-кармичког баланса.

Излазим из продавнице и почињем да се топим од врућине, јер сам се претходно добро расхладио док сам био унутра. Но, добро - близу сам куће, па ћу се тушнути. У згради тужно констатујем да лифт не ради (поново) и да ми пентрање не гине, пошто већ телепорт није измишљен. Откључавам врата, улазим у гајбу, пакујем артикле на за њих предвиђена места, скидам гардеробу и упадам у каду. Цврц - славина пресушила. Па, бре, коме још пада на памет да у сред поподнева искључује доток воде? Боље би им било да је пукла нека цев, па да због хитне интервенције лишавају радни народ бањања! Ништа, облачим ствари за по кући, руке "перем" влажном марамицом, укључујем комп, отварам пиво и спремам се за непланирани сурф "свемрежјем".

Одједном је екран постао црн и тишина је завладала - сад је и струја нестала. Киселог осмеха изручујем буљук псовки на рачун свега и свачега. Но, барем је пиво хладно, а ту је и кикирики. И то је нешто, за почетак. Скромном човеку више и не треба.