петак, 08. мај 2015.

Рецесија

Пише: Антонио Ј.

- "Брате, страшно је ово што нам раде!"
- "Шта то?"
- "Па, све ово: свакога дана је живот све скупљи, цене расту, плате падају, народ гладује јер нема посла... Беда на све стране."
- "Видим, теби је баш лоше: фураш ајфон, пијеш еспресо у подне свакодневно, сваког викенда се смуцаш по задимљеним, али тако "ин" клубовима иако дана стажа немаш."

Док идем на посао, видим људе који испијају своје прве шољице кафе у седам сати ујутру у неком кафићу. Да не знам боље, мислио бих да је то кафа за пред спавање после целоноћне пијанке. Но, то ипак није случај. Мој град, а верујем и многи други у овој земљи (региону чак) имају ту стандардну екипу модерних квази-јапија која им окупира неколико столова пар минута после почетка радног времена. Готово сви они имају испред себе шољицу еспреса, флашицу киселе, паклу цирагета са упаљачем. Мобилни углавном држе у рукама и гледају шта их већ тог јутра занима. Новине читају они који су ближи четрдесетим, из навике ваљда. Ако и јуре онај "хаппy хоур" када је кафа јефтинија, онда и нису на претераној уштеди, пошто је флашица од четврт литра киселе скупља од велике кригле точеног пива, а то је јерес какве нема.

Елем, седам и нешто је изјутра и они су на својим "радним местима". Да, да - на радним местима, то је сасвим сигурно. Како другачије објаснити то што се те фаце могу срести и тамо негде око четири поподне, у тим истим кафићима, са неким другим пићима? Ако су и предузетници, онда мора бити да су магнати слични овима што имају телевизије, авионе, камионе, мешалице и шта већ не, пошто ни у овој земљи није забава баш толико јефтина као што странци мисле, а медији желе да нам представе.

Да се разумемо одмах: баш мене брига колико ко има, ко колико троши и ко шта ради. Ово је слободна земља у којој свако може да троши свој новац онако како мисли да треба да га троши. Све ово пишем због тога што се на општи хаос у земљи понајмање жале они којима је најгоре, они који ни сами нису свесни како преживљавају цео месец са неким социјалним примањима, док су им издаци дупло, ако не и троструко већи. Уз помоћ штапа, канапа, вудуа и клин-чорбе, ваљда. Најбучнији су они који траже посао, а моле Бога да га не нађу. О недостатку кинте се јадају они који је никада нису зарадили, који не знају како је то када одрађујеш дупле смене да би сакупио довољно за оно што желиш и који не умеју да цене ту новчаницу коју добијају простим повлачењем мајчиних скута.

Превише нереалиста је ових дана, људи који очекују да ће посао наћи њих, да ће то бити нешто у пи-ар маниру, са канцеларијом, засебним столом, службеним лаптопом и мобилним. Дакле, краватица, оделце, добра платица, коктели, службени ручкови и нека секси секретарица. Типичан холивудски сан, шарена лажа за бесне масе. И онда када виде да им тај сан неће постати јава, када виде да су и даље ту где јесу, онда им ништа не ваља. Наравно да не ваља - када је и ваљало? Док су једни радили, други, трећи и четврти су четовали. Док су ови први гутали оно што им се сервира док им је кичма пуцала, сви остали су камповали, шетали по месечини, посматрали свет кроз ружичасте наочаре. Када им је потом тај исти свет поставио ногу и када су се сурвали на блатњаво тло, онда су почели да говоре о некој неправди. Јадни они, тражили су продужени еспресо са шлагом, а добили су кратки са млеком.

Најтрагичније у свему томе је што они нису најгори од ове јадалачке сорте. Пар неких колега се заковало са кредитима, потврдама, чековима и дозвољеним минусима, па не знају где бију. Колико год систем био труо и штетан по самог радника, тог истог радника нико није био по ушима да узима све што му се пружа, а што је праћено криминално високим каматама. Нико не чита она ситна слова, сви виде само оно (исписано великим словима) што је на (лажној) акцији и на (лажном) снижењу. Виде холивудски свет тамо где га нема, где је голет апатије прекрила сваки педаљ. Дугују новац за струју, али имају најновији мобилни од пар стотина евра. До трафике иду аутомобилом да би купили цигарете, а у фрижидеру им стоји насецкани пилећи паризер и кесица мајонеза. Траже да држава уради нешто, а за први мај иду у природу да би се најели и накркали као да сутрадан иду на фронт из ког се можда неће вратити. Јер, то је дан за одмор радног народа. Пикник шенлучења, празник мамурлука.

Затрпавамо се у смећу које са тераса бацамо у контејнер који обавезно промашимо. Бацамо и тоне хлеба дневно пошто нам је испод части да једемо попару уместо бурека. Јер, нека је и бурек, али бар ће свет то да види - да не причају душмани свашта. Све је повезано, сви ти људи - и они са почетка овог текста и они потоњи. Једни друге употпуњују, део су истог микрокосмоса. Живе у свету парадокса који су несвесно сами створили. И када говоре гласно - они ћуте. Њихове речи се одбијају од ушију оних који не желе да их чују. Речи, све те речи су празне, без снаге и без полета. Толико њих стално говори како треба камен бацити, јер ће он покренути лавину. Но, нико то не ради. Изгледа да је свима толико добро, да немају разлога за цимање. Ни потписник ових редова није изузетак, да будемо начисто.

- "Брате, има да запалим одавде. Мој комша отишао пре неколико месеци, каже ми његова кева да се већ снашао тамо преко гране, добар посао, фина платица, нема намере да се враћа."
- "Све је то лепо, само што је твој комша радан човек, одувек је запињао, помагао маторцима, никада није бежао од лопате и у свашта се нешто разумео. Плус је учио мало језик пре него што је окушао срећу у беломе свету."
- "Да, али кад је успео он са само средњом школом, што не бих ја са факсом?"
- "За почетак, зато што си ти нерадник каквог нема, што ни кашику ниси дизао, већ си само грицкао помфрит уз помоћ прстију, што си и основну и средњу, а и факс завршио захваљујући ћалетовим везама. Да си се барем мало угледао на њега, сада би могао комотно да питаш "пошто држава?" Овако само можеш да глумиш трагичара у својој монодрами!"