понедељак, 18. мај 2015.

Понедељак, понедељак

Пише: Антонио Ј.

Данас сам баш лепо расположен, без икаквог посебног разлога. Једноставно - осећам се лепо и не жалим се ни због чега. Данас ми је је диван дан, иако ми није рођендан. Није било ни плате, па да сам због тога срећан. Ма, ни благог петинга (пошто је добила) није било. Једноставно сам се пробудио оран, ведар и чио. Претпостављам да се млади извиђачи тако осећају свакодневно, као и фолклораши, пошто су они вазда нешто насмејани.

Потом сам изашао на улицу и упутио се на крајњу дестинацију познату под називом "радно место". Застао сам да купим бурек, онако насмејан наручио, узео и платио оброк, насмејан пожелео пријатан дан и наставио даље. Продавачица ме је гледала збуњено све време, пренеражено чак. Добро, када ти смена почиње око 4 ујутру, тешко да можеш бити претерано расположен, ал' добро - такав је живот.

Срео сам пар пензионера успут, који се и после 2 деценије нису одвикли од ранојутарњег заузимања бусије испред продавнице, а све ради куповине векне 'леба и литре млека, оног у кеси. Ушло им је у крв то. Мислим да су у мом насмејаном изразу лица видели напад на поредак ствари у изврнутој реалности, свету који су створили у својим главама, а у ком било ко није надрогиран не може бити насмејан, а камоли расположен. Једноставно - ако се смејеш тек тако, без икаквог разлога, ако се некоме јавиш или пожелиш свако добро, ти си аутоматски наркоманчина или чак хохштаплер неки. Ако њима није лепо, онда ни другима не може бити лепо. Лепо је било само онда када је њима било лепо, а то је баш давно било.

"Зашто се ти, младићу, смејеш?" - упитао би неко од њих. Како ја да објасним да се смешим без икаквог посебног разлога, да сам једноставно устао насмејан, да је дан леп сам по себи и да гледам да ту позитивну енергију одржим што дуже јер ме чини срећним, јер је сам осећај леп. Разумем ја да је цео свет једном ногом дубоко загазио у амбис и да "Киндер јаје" нема више онако супер играчкице као некада давно, све то итекако разумем, предобро чак, али то не значи да треба да игноришем дашак овог ветра који носи позитиван елан. Дисаћу пуним плућима макар и на трен, јер је то најлогичнија ствар коју могу да урадим. Лако је бити мргуд - зато их и има толико.

Како сам стигао на посао, тако сам почео да шкргућем зубима, иако сам и даље држао осмех на лицу. Моју срећну ауру је кренула да притиска хорда негативне енергије која је избијала из мојих колега. У тренутку сам помислио да ће ме кроз два сата окружити сви, везати ми руке и одвести ме на ломачу како би прочистили моју запоседнуту душу. Да ли зато што је понедељак у питању, па су сви само због тога нервозни или им је викенд био права пропаст, тек нико од њих ми није људски отпоздравио на моје "добро јутро". Учинило ми се да ме сви сматрају кривцем за своје поразе или да у мом понашању виде нешто што их провоцира, што подрива темеље њихових живота.

Требало је да јавим да се не осећам добро и да дан проведем код куће, да наручим неку клопу и да максимално искористим то што сам се добро осећао. Сваким минутом којим седим у столици, загледан у монитор док паралелно радим и пишем ове редове, шватам да ме полако прожима та учмала сила, зарива своје зубе у све поре мога тела и трује ми дух својим отровом. Почела је још једна радна недеља и крај смене је тако далеко, а о викенду да и не говорим. Осећам се као новогодишња прскалица која светли у пећини - као ситна, најситнија искра која се полако гаси.

Укључујем психичког аутопилота како бих сачувао барем мало те светлости у којој бих уживао по повратку у стан. Тиха предаја је била неминовна. Не могу бити ни најмање поносан на себе због тога што сам подлегао утицају већине, мада сам свестан да бих у супротном ушао у вербални конфликт са неким од дежурних мргуда у фирми, а то никако не би било добро. Овако ћу барем успети да избегнем смарања и провокативна питања која би дестабилизовала крхку хармонију овог радног колектива. А, сада да се бацим на бурек - ред је.